Ženidba Milića barjaktara obrađena lektira. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, književne elemente i analizu likova, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Ženidba Milića barjaktara >>
Analiza dela
Po svom tonu i po osećanjima koja izazivaju kod čitalaca, narodne balade su izuzetno tužne i melanholične. Narator je neprimetan, bilo da pripoveda o pojedinačnoj ili o opštoj nesreći. Tajanstvenost i nedorečenost razlikuju balade od romanse koja, takođe, pripada lirsko-epskim narodnim pesama. U romansama osećanja variraju od ushićenosti do čežnje i tuge, odnosno, od prikrivene sete do blage radosti. Romanse pretežno tematizuju ljubavni sadržaj.
Za razliku od romanse, balade sa sobom nose i određeno breme tragičnih sudbina. Najčešći motivi prisutni u baladama su motivi iz porodičnog života, kao što možemo uočiti i u jednoj od poznatijih srpskih narodnih balada, u pesmi Ženidba Milića barjaktara.
Glavni junak balade je Milić barjaktar koji je silno hteo da oženi devojku čija je lepota nadzemaljska. Kad pronalazi takvu devojku (Ljeposavu), njegova želja se ne ispuni jer njihova svadba završava tragično – devojka umre i ostavlja ga samog.
Ljeposava je bila prelepa devojka čudesne lepote, najlepša od svih devojaka. Besprekorno građena – tankog struka i visokog stasa, oči su joj bile kao dva draga kamena, a zubi kao biseri. Ljeposava je predstavljala ideal ženske lepote. Obasjava sve oko sebe toliko da je njena lepota remetila zemaljsku ravnotežu. Izazivala je zavist kod bogova i mitskih bića što je izazvalo slu kob. Ako je verovati narodnim pričama, prevelika lepota nikad nikome nije nešto dobro donela. Prelepe su devojke uvek bile ukorljive, uklete, pa u skladu s ovim verovanjima tragična sudbina ovo dvoje ljubavnika bila je neminovna. Milić je obišao čitav svet u potrazi za takvom devojkom, a kad ju je našao preskočio je sve što jedan mladoženja treba da uradi – veridbu i prstenovanje što ga uzdiže iznad svih društvenih običaja i tako se ogrešio o pravila zbog čega na kraju bude kažnjen.
Milićeva užurbanost i devojčina lepota su uzroci tragičnog kraja jer prema narodnom verovanju, sve šta se izdvaja od svakodnevnog i uobičajenog, sve što je preterano privlači zlu kod i mora biti kažnjeno.
Naslov pesme „Ženidba Milića barjaktara“, balade ispevane u desetercu, otkriva da je tema pesme važan događaj u privatnom i intimnom životu pojedinca, vrhunac zrelosti individue u patrijarhalnom društvu – tema je ženidba i stupanje u bračnu zajednicu.
Pesma razlikuje 4 pripovedne celine:
- potragu za nevestom,
- prosidbu
- prelazak preko gore
- susret Milića barjaktara i majke
Svaka od navedenih pripovednih celina u sebi sadrži „čudo“ kao lajtmotiv koji povezuje fabulu. U ekspoziciji, tokom Milićeve potrage za nevestom koja bi bila dorasla junaku kao što je Milić barjaktar, čudo se pojavljuje u obliku iznenadne vesti u trenutku kada glavni junak namerava da odustane od svog prvobitnog nauma.
Književni elementi
Književna vrsta: balada; epska pesma iz pretkosovskog ciklusa pesama
Književni rod: epika
Tema: želja Milića Barjaktara da oženi prelepu Ljeposavu; tragična sudbina ljubavnika; svevremenska lepota devojke i sve što prati tu lepotu
Lirski elementi
- Opis Ljeposave
- Milićevo oduševljene lepotom devojke
- Predosećanje tragedije
- Ljeposava se oprašta od života
- Milić peva tužbalicu i predoseća sopstvenu smrt
- Milić se susreće sa majkom i smrću
- Snaga majke Milića barjaktara u gubitku i bolu
Analiza pesme, citati
Početak pesme – „Mili Bože, čuda velikoga!“ – karakterističan je za narodne pesme jer se u početku vidi formulativnost koji dominira narodnim stvaralaštvom i sama funkcija takvog početka pesme je naglašavanje da će se u sledećim stihovima naglasiti nesvakidašnji, neobičan i poseban događaj – čudo!
Kao što smo već pomenuli, pesma razlikuje četiri pripovedne celine: potragu za nevestom, prosidbu, prelazak preko gore, susret Milića barjaktara i majke, a osnovu temu pesme pesnik razvija u tri pravca:
- pravac – kob uzrokovana izuzetnom lepotom
- pravac – tragična sudbina mladića i devojke
- pravac – tragika dve porodice
Vest o još čudnijoj lepoti Ljeposave, ćerki Vida Maričića, predstavlja i jedan od najlepših opisa ženske lepote u narodnoj poeziji:
„Čudo ljudi za đevojku kažu:
Tanka struka, a visoka stasa,
Kosa joj je kita ibrišima,
Oči su joj dva draga kamena,
Obrvice s mora pijavice,
Sred obraza rumena ružica,
Zubi su joj dva niza bisera,
Usta su joj kutija šećera;
Kad govori ka’ da golub guče,
Kad se smije ka’ da biser sije,
Kad pogleda, kako soko sivi,
Kad se šeće kao paunica;
Pobratime, sva ti je gizdava,
Daleko joj, vele, druge nije.“
Motiv ženske (uklete) lepote predstavlja dinamčki motiv koji pokreće radnju i motiviše glavnog junaka na preduzimanje određene akcije. Tome Milić sakuplja svatove i odlazi da prosi devojku, a nakon tri dana provedena na dvoru Vida Maričića, i sam biva opčinjen nezemaljskom lepotom mlade Ljeposave.
Međutim, u drugoj narativnoj deonici dolazi do iznenadnog zapleta. Na nivou kompozicije balade, zaplet je predstavljen kroz razgovor Milića i Ljeposavine majke, dok na nivou jezičke organizacije teksta, zaplet je uobličen stilskom figurom simptomatičnom za usmenu poeziju – slovenskom antitezom. Slovenska antiteza se sastoji iz tri celine (slikovita pitanja, negativni odgovori i jedan tačan odgovor) iz kojih saznajemo o ukletoj prirodi Ljeposavine lepote i o tragičnoj sudbini koja je čeka.
„“Oj punice, đevojačka majko!
Ili si je od zlata salila?
Ili si je od srebra skovala?
Ili si je od sunca otela?
Ili ti je Bog od srca dao?“
Zaplaka se đevojačka majka,
A kroz suze tužno govorila:
„Mio zete, Milić-barjaktare!
Niti sam je od zlata salila,
Niti sam je od srebra skovala,
Niti sam je od sunca otela,
Veće mi je Bog od srca dao:
Devet sam ih takijeh imala,
Osam ih je udomila majka,
Nijedne ih nije pohodila,
Jer su jadne roda urokljiva,
Na putu ih ustrijeli str’jela.““
Reči Ljeposavine majke nisu pokolebale barjaktara u njegovom naumu. On traži devojku jednaku sebi, a Ljeposava je jedina kojoj ne može naći nikakvu zamerku.
Skupio je svatove, preskočio veridbu samo da što pre dovede kući lepu devojku.
Na prelazu iz druge u treću pripovednu deonicu, nalazi se deskripcija ritualnog darivanja zeta i kićenje mladoženje:
„Kroz plač zeta punica dariva,
Dariva ga zlaćenom košuljom.
Al’ da vidiš i čuda i fale!
Kakva dara taste zetu daje:
Gizdava mu poklonio vranca,
Vrana konja, brate, bez biljege.
A na vranu čultan do koljena:
Čisti skerlet zlatom izvezeni,
Zlatne kite biju po kopitim’;
Bojno sedlo od šimšir-drveta,
Šimšir-sedlo srebrom okovano,
Na oblučju kamen sija dragi,
O oblučju gospodsko oružje:
S jedne strane sablja okovana,
S druge strane šestoper pozlaćen
Zauzdan je uzdom pozlaćenom;
Njime zeta svoga darivaše.“
Da bi izbegli urok, po narodnim verovanjima i starim običajima, svatovi su vodili devojku i istovremeno pravili graju i buku da bi rasterali zlo i demone, pošto je devojka najizloženija njihovom uticaju pri prelasku sa starog mesta (ognjišta) na novo, kada je napustila zaštitu svoje porodice, ali još nije stigla pod okrilje zaštitnika nove porodice. Uprkos svemu, urok, čije je dejstvo prikazano kao neminovno i sudbinski sustiže devojku na mestu na kojem preovladavaju demoni – u gori.
Sam prelazak preko gore predstavlja kulminaciju balade i obistinjenje kobne sudbine. Stiže ukor na konju đevojku, na prelasku iz jednog poznatog sveta u nov, nepoznati svet, na ničijoj zemlji, devojka ispušta svoju dušu. Iako već najavljena, čudnovata smrt sustiže čudnovatu lepotu o kojoj je reč putovala brže nego ona sama. Završna narativna deonica tematizuje još čudniju smrt Milića barjaktara koja se odigrava na samom kraju putovanja, u rodnoj postelji uz tužbalicu stare majke.
Ono šta je interesantno u pesmi je način na koji pesnik povezuje tragičnu sudbinu ljubavnika sa prirodnim silama. Devojku sahranjuju svatovi na mesu „otkuda se jasno sunce rađa“. Milić barjaktar žuri reći svojoj majci o svojoj nesreći, ali umire pre nego što dođu svatovi bez njegove neveste. Posle smrti sahranjuju ga na mestu „kuda jarko smiruje se sunce“. Milićeva majka ostaje sama u kući žalosna zbog smrti svoga sina jedinca i snahe. U tužnom pevanju Milićeve majke pesnik sina i snahu poistovećuju se sa suncem – on se javlja u suton dok se ona javlja u zoru. Zora prethodi pojavi sunca i s tim ona prestane da umire svaki put kada se sunce pojavi. Zbog toga što zora i sunce ne mogu da zajedno dele nebo, oni ne mogu zajedno da dođu do njegovog dvora.
Motiv uklete lepote
Motiv uklete lepote je često prisutan u narodnom folkloru i u njemu se oslikava verovanje da sve što je izuzetno, neovdašnje ili na bilo koji način drastično izdvojeno u odnosu na zemaljske standarde, pa bilo to i ženska lepota, u sebi nosi nešto prokleto, demonsko, kobno. Pretpostavlja se da je u osnovi ovakvog uverenja zapravo ljudska potreba za ravnotežom i balansom. Čovek iz naroda, posmatrajući ciklično kretanje prirode i kosmičke ustaljene obrasce oko sebe, naučen je na izvesnu ravnotežu između pojava. Sve što je previše dobro ili lepo, zadesiće nešto strašno i pogubno, dok izuzetno loše i strašno, može da prouzrokuje nešto dobro i drago. Otud potreba za čuvenom „zlatnom sredinom“, kao sigurnom stazom kroz čuda života.
Svatovi su, praveći buku i uz pesme, po starim običajima, rasterivali demone sa gore, budući da se smatralo da je na prelasku sa starog na novo ognjište, nevesta najviše izložena nečistim silama. Ona više nije pod okriljem svog starog doma, ali još uvek nije ni deo nove porodice. Devojka roda urokljiva nije uspela da izbegne svoju zlu sudbinu ni uz svu zaštitu svatova, ni uz ljubav svog zaručnika – urok je sustiže u gori koja potpada pod vlast nepredvidljivih mitskih bića i podleže njihovim zakonima.
Motiv kićenja mladoženje
Zlaćana košulja, skerlet zlatom izvezen, zlatne kite, kamen dragi, šestoper pozlaćen – ilustruje punu snagu sunca koja od tog trenutka kreće putem svog neizbežnog pada. Milić barjaktar nastavlja svoj usamljeni hod prema horizontu; a kada ga svatovi, poput zvezda, ponovo sustignu, on se već „naležao“. Sunce je odavno napustilo samrtničku postelju neba.
Mit o zori
Međutim, „Ženidba Milića barjaktara“ nije obična ženidba ne samo zbog uklete lepote neveste i tragične smrti zaručnika, već i zbog mitološke pozadine koja se otkriva u pojedinim stihovima. Možemo da primetimo da ova balada tematizuje jednu vrstu izvesnog putovanja jer primećujemo da je svadba više samo kretanje nego obred ili čin. Stihovi o sahrani neveste i mladoženje naglašavanju poziciju njihovog večnog prebivališta u odnosu na kretanje sunca, a ne u skladu sa uobičajenim geografskim terminima.
„Saraniše lijepu đevojku
Otkuda se jasno sunce rađa; Saraniše Milić-barjaktara
Kuda jarko smiruje se sunce.“
Sugestivno se otkriva opis svitanja na istoku i smiraj sunca na zapadu, tragičan život neba u jednom jedinom danu. Ljeposava je kći Vida, koji svojim imenom aludira na staro slovensko božanstvo svetlosti (Svetovid, Svantovid, Svantovit), pa se samim tim otkriva i njeno nezemaljsko poreklo. Ljeposava, kao i njene sestre, predstavlja jutarnje božanstvo koje je u mitologiji jasno odvojeno od božanstva svetlosti i sunca. Svitanje i zora svakodnevno umiru u trenutku kada se sunce rađa. Smrt neveste, zapravo, predstavlja simboličnu smrt nebeskog rumenila koje prethodi punom sjaju veličanstvenog sunca.
Balada „Ženidba Milića barjaktara“ na izuzetno slojevit način otkriva korene kolektivne svesti. Otkriva percepciju jednog naroda i pogled na principe koji vladaju svetom. Preko uklete lepote uči nas neumoljivoj kosmičkoj ravnoteži; preko veličanstvenih prirodnih pojava, uči nas smrti kao sastavnom delu života.
Analiza likova
Likovi: Milić barjaktar, Ljeposava
Milić Barjaktar
O glavnom junaku iz pesme ne možemo da znamo mnogo. Sve što znamo je da je bio barjaktar, pa iz toga možemo da zaključimo da je bio stasit, kršan i viteškog duha. Njegova uglednost se vidi po darovima – prelep konj, pozlaćene uzde, okovana savlja, pozlažen šetoperac, gospodsko oružje, srebrom okovano sedlo, zlatom izvezen prekrivač. Bio je gord i mlad, na glasu po ugledu i lepoti, sav uzbuđen od nabujale mladalačke energije. Ono što je karakteristično za epske pesme je da se muška lepota inače ne karakterizuje po spoljašnjem izgledu već posredno – preko konja, oružja, odeće, pa tako i opis Milića ne odstupa. On je pun posrednog izražavanja i zvučnosti – zvuk sablje, žuborenje toka od otkucaja srca, treperenje pera na kalpaku.
„Gizdava mu poklonio vranca,
Vrana konja, brate, bez biljege.
A na vranu čultan do koljena:
Čisti skerlet zlatom izvezeni,
Zlatne kite biju po kopitim’;
Bojno sedlo od šimšir-drveta,
Šimšir-sedlo srebrom okovano,
Na oblučju kamen sija dragi,
O oblučju gospodsko oružje:
S jedne strane sablja okovana,
S druge strane šestoper pozlaćen
Zauzdan je uzdom pozlaćenom;“
Ljeposava
Opis lepote devojke je jedan od najlepših opisa u srspkoj narodnoj književnosti. Ljeposava je opevana kao ideal ženske lepote u to doba, kao raskošna lepotica besprekorne građe – naglašava se njen hod, kosa, struk, stas, zubi, govor, usta obrve. Ona je jednostavno bila savršena za Milića barjaktara i njena lepota nije mogla da se meri s nijednom. Bila mu je vrednija od srebra i zlata.
„Tanka struka, a visoka stasa,
Kosa joj je kita ibrišima,
Oči su joj dva draga kamena,
Obrvice s mora pijavice,
Sred obraza rumena ružica,
Zubi su joj dva niza bisera,
Usta su joj kutija šećera;
Kad govori ka’ da golub guče,
Kad se smije ka’ da biser sije,
Kad pogleda, kako soko sivi,
Kad se šeće kao paunica;
Pobratime, sva ti je gizdava,
Daleko joj, vele, druge nije.“
Ostavite odgovor