Slovenska antiteza posebna je vrsta poređenja omiljena u slovenskom usmenom pesništvu, a poznata je i drugim narodima. Tročlanog je sastava. U njoj se u obliku pitanja ili neposredne konstatacije (tvrdnje) nabraja nekoliko predmeta ili pojava od koji svaka ima nešto slično s predmetom koji se poredi. Zatim se svi ti predmeti ili pojave ponovo nabrajaju istim redom, ali u obliku negativnog odgovora, da bi se na kraju izričito iskazala pojava koja se poredi.
Slovenska antiteza stoji uvek na početku pesme. U prvom delu se nabrajaju ili predočavaju prizori i slike, čiji elementi predstavljaju predmete poređenja. Ta sličnost može se zasnivati na boji, zvuku, izgledu, pokretu i svode se na zajednički simbol. U drugom delu se navedeni predmeti redom isključuju i njihovim ponavljanjem se potencira na zajedničkim osobinama. U trećem delu se nepoznate činjenice ili likovi otkrivaju.
Slovenska antiteza je inicijalna formula narodne pesme. Slovenska antiteza razvija siže pesme i istovremeno određuje njenu strukturu. Česta je u slovenskom folkloru. Članovi poređenja se kroz različite vremenske periode u poeziji mogu menjati, ali njena trodelna struktura uvek ostaje ista. Slovenska antiteza može biti smeštena i na sredinu pesme kao što je u narodnoj pesmi “Ženidba Milića Barjaktara”, ali njena funkcija i oblik nisu izmenjeni. Najstariji zapisi slovenske antiteze nalaze se u bugarštici iz sredine XVII veka.
Primere slovenske pesme možemo videti u narodnoj pesmi:
“Dva su bora naporedo rasla,
Među njima tankovrha jela;
To ne bila dva bora zelena,
Ni međ njima tankovrha jela,
Već to bila dva brata rođena:
-Jedno Pavle, a drugo Radule,
-Među njima sestrica Jelica.”
Zatim u narodnoj baladi “Hasanaginica”:
“Što se bijeli u gori zelenoj?
Il’ su snijezi, il su labudovi?
Da su snijezi, već bi okopnili,
labudovi već bi poletjeli.
Nisu snijezi, nit su labudovi,
nego šator age Hasan-age.”
U pesmi “Mali Radojica”:
“Jali grmi, jal se zemlja trese?
Ja se bije more o mramorje?
Ja se biju na Popine vile?
Niti grmi, nit se zemlja trese,
Nit se bije more o mramorje,
Ni se biju na popine vile.
Šenluk čini aga Bećir-aga,
-uhvatio Malog Radojicu.”
I pesmi “Ženidba Milića Barjaktara”:
„Oj punice, đevojačka majko!
Ili si je od zlata salila?
Ili si je od srebra skovala?
Ili si je od sunca otela?
Ili ti je Bog od srca dao?“
Zaplaka se đevojačka majka,
A kroz suze tužno govorila:
„Mio zete, Milić-barjaktare!
Niti sam je od zlata salila,
Niti sam je od srebra skovala,
Niti sam je od sunca otela,
Veće mi je Bog od srca dao:
Devet sam ih takijeh imala,
Osam ih je udomila majka,
Nijedne ih nije pohodila,
Jer su jadne roda urokljiva,
Na putu ih ustrijeli str’jela.“
Ostavite odgovor