Za nerotkinje obrađena lektira Desanke Maksimović. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Pesma Za nerotkinje je pesma iz zbirke Tražim pomilovanje objavljene 1964. godine koja se smatra prekretnicom u stvaralaštvu Desanke Maksimović. Sama zbirka sadrži 66 pesama neobične poetske kompozicije u kojoj se smenjuju dva glasa, glas cara Dušana i glas pesnikinje. Glas cara Dušana simbolizuje zakon, propis, dogmu, dok glas pesnikinje predstavlja ljudskost, razumevanje i praštanje. Tako se stvara poetski dijalog između Zakona (cara) i Milosti (pesnikinje).
Zbirka pesama otkriva odnos čoveka i epohe, dok misao o pomilovanju, tačnije traženju pomilovanja prožima celu knjigu. Pomilovanje se traži za sve nesavršene ljude. Pesnikinja traži nadu i razumevanje ne za pojedinca, već za sve ljude, i ne obraća se nekoj posebnoj, svemoćnoj osobi, već svoj zahtev jasno izgovara da bi ga svi čuli.
Zbirka Tražim pomilovanje je višeslojna. Ona je „diskusija“ sa Zakonikom kao simbolom neporecivog autoriteta, potom dijalog sa društveno-istorijskim kontekstom kome je pesnikinja bila savremenik, ali je i svevremeno ogledalo ljudske protivurečnosti.
Desanka Maksimović je obedinila koncept religijskog, istorijskog, lirskog, metafizičkog tragajući za Jednim u kome se stiču sve niti iz bića čoveka. Posvedočila je da je milosrđe najdublji sloj etike i morala, najdublji sloj čoveka , jer gde je dvoje koji se razumeju, koji saosećaju, tu se i duh Božiji projavljuje.
Traži se u zbirci i pomilovanje od čoveka za čoveka. Ona je univerzalni podsetnik svakom čoveku da može biti grešan ili bezgrešan, ali da mora da bude milosrdan jer je to mera njegove ljudskosti. Bez svesti o ljubavi prema bližnjem nema osećanja sabornosti, a bez ovog iskustva je onemogućeno istinsko ispunjenje koncepta ličnost. Milosrđe podrazumeva saučestvovanje, razumevanje čovekovog puta, između težnje da se duhovno izdigne iznad materijalnog i izazova da se povinuje svetovnom.
Svaka pesma od šezdeset i šest napisanih u zbirci je puna emocija. I imajući u vidu ovu činjenicu, bitno je naznačiti da ovo nije ljubavna već rodoljubiva poezija. Svaka pesma je obojena ljubavlju i razumevanjem, dok je ideja praštanja data kao blesak poetske snage, iskrene i jake.
Bitno je dati još nekoliko napomena o samom Dušanovom zakoniku, koji je poslužio kao predložak ovoj zbirci. Ovaj dokument predstavljao je pravni akt najvišeg reda u državi i bio je svojevrsni Ustav srednjovekovne Srbije. Predviđao je niz kazni među kojima su neke surove, ali su propisane kao potencijalna sredstva odvraćanja od činjenja nedela.
Dakle, car Dušan kao zakonodavac u dokumentu je predvideo institut kazne. Razvrstavanje sankcija po težini u zavisnosti od položaja okrivljenog u društvenoj hijerarhiji odgovara pravnim modelima srednjovekovnog zakonodavstva. U tom smislu trebalo bi naglasiti da Dušanov zakonik nije zasnovan na samovolji cara, već je nastao iz kulturnoistorijskog miljea srednjovekovne Evrope.
Nakon čitanja „Dušanovog zakonika“, ocenjenog kao prilično surov kada je reč o kažnjavanju, vođena probuđenom empatijom prema onima koji pate, pesnikinja dolazi na ideju da povede diskusiju sa samim Zakonikom. Sebe stavlja u ulogu glasa naroda i ispisuje svoje molbe za razumevanje i pomilovanje za sve nesavršene i kažnjavane ljude.
Književni elementi
Književni rod: refleksivna pesma
Književna vrsta: lirska pesma
Stih: dve strofe i trideset jedan stih
Mesto radnje: srednjovekovna Srbija, koja je za vreme vladavine Dušana Silnog bila najveća država na Balkanu, a kao rezultat tih pohoda postala je kolevka pustih groblja neznanih vojnika, neobeleženih i zaboravljenih
Vreme radnje: XIV vek i vreme donošenja Dušanovog zakonika
Tema: Saosećanje i molba za razumevanje prema nerotkinjama
Ideja: žene koje ne mogu rađati naslednike ne treba gledati kao razočarane, izgubljene i promašene, ne treba ih osuđivati, obeležavati, treba imati razumevanja za sve nerotkinje žigosane u društvu, braku, porodici.
Analiza pesme, citati
Specifična je jer ne počinje sintagmom „tražim pomilovanje“ već drugačije, ona počinje stihovima: „Blagorazumevanje tražim“
Ovim početnim stihovima, pesnikinja nam govori da ne vidi krivicu koju bi trebalo razložiti pa milost zatražiti. Ne, ona traži razumevanje, saosećanje za maler, zlu sudbinu koja je zadesila nerotkinje:
„Blagorazumevanje tražim
za žene koje nisu dale
bogu božije ni caru carevo,
koje nisu zanihale
u kolevci dete,
za neblagoslovene,
za žene“
Lirski subjekt, dakle, traži razumevanje za ove nesrećne žene koje nisu mogle da zatrudne, one nisu caru mogle dati vojnike, mužu sinove, one nisu blagoslovene da osete magiju deteta u sebi ni lepotu ljuškanja kolevke kada dete na svet dođe.
Pesnikinja je svesna da su one nesrećne i da ih svakodnevno okružuje osećaj praznine:
„koje pred sobom nose transparente
snova i mašte,
u čijem krvotoku samo pesme šume,
za one čija srca plode
mirisi i žubori vode,
čija su naručja puna samo oblaka,
koje kao ptice nad zemljom prave gnezda
i vodeno cveće lepote rode.“
Kada pogledamo nastavak prvih stihova, osećamo i pesnikinjinu empatiju i saosećanje sa njihovim usudom. One su nedužne, one su čiste, neispunjene su i nije im lako da tu prazninu popune. One ne prestaju da maštaju i da se nadaju iako im takve misli samo tugu i setu donose. Kulminaciju prve strofe čitamo u sledećim stihovima:
„Za svakoga koji izlazi iz reda
svakodnevna,
naviknuta,
koji opčinjen luta
nekud van druma drevna.“
Ovi stihovi imaju dvojako značenje. Osnovno značenje imaju u kontekstu lirske priče o nerotkinjama, odnosno u kontekstu teme pesme u celini. Nerotkinje su obeležene i izuzetak su od prirode, istina, ne svojevoljno. Prirodni je zakon da žena donese na svet svoje dete i ovde se akcentuje vekovni i tradicionalni, a zašto ne reći i patrijarhalni red. „Drum drevni“ je ljudski put, put ljudskoga roda, koji je sama priroda odredila, ali ga mnogima i uskratila, pa i nerotkinjama. I zbog „druma drevnog“ one su razočarane, izgubljene i promašene. Tako se osećaju, ali tako ih i okolina posmatra.
Drugo značenje se ovde samo načinje, a nastavlja se u drugoj strofi i tiče se pesnikinja.
Ako se vratimo na stihove o krvotocima kroz koje šume pesme i naručjima punim oblaka, prepoznaćemo osobine koje nepogrešivo vezujemo za osobine pesnika „koji opčinjen luta“, pesnika odvojenog od sadašnjosti, realnosti, pesnika u oblacima. To je uvertira za drugu strofu, u celosti posvećenu njima.
„Tražim pomilovanje, dragi care,
za one koji su od mladosti rane
privolele se carstu poezije,
koji trepere vazdan kao breze,
i mesečinom se zanose kao barka,
za Jefimije
za svete Tereze,
za svaku Safo
za Jovanku od Arka,
za sve zanete i nedovršene,
i za mene.“
Pred nama je druga strofa, jedanaest stihova koje govore o pesnikinjama među kojima je i sama Desanka Maksimović koje imaju jednu zajedničku osobinu. Pored toga što su sve navedene pisale poeziju, one su i nerotkinje. Jefimija, sveta Tereza, Sapfa, Jovanka od Arka i Desanka su ovde zajednički imenitelji za sve pesnikinje i nerotkinje istovremeno.
One su „zanete“ i „nedovršene“. Zanete, jer je ta zanesenost, i pomenuta glava u oblacima večita asocijacija na pesnike. A nedovršene su jer nisu ispunile tu dužnost koja se ženama rođenjem nameće, da rode naslednika, obezbede potomka mužu i vojnika caru. Ovde nam je jasno da pesnikinja pomilovanje ne traži samo od cara. Proglas carev joj je dao povod i ona razumevanje za nerotkinje neminovno traži od njega. Istovremeno, ona blagonaklonost zahteva i od ljudi, ljudi koji su skloni da obeleže i osude. I njima se obraća i od njih traži razumevanja jer su nerotkinje žigosane i u braku i u porodici i u društvu.
Naposletku, kao kompenzaciju za nerođenu decu, ove pesnikinje svoje pesme daju kao mnogobrojnu decu i na taj način odužuju dug svome narodu. Poezija će trajati večno.
Beleške o piscu
Desanka Maksimović je poznata srpska pesnikinja, a rođena je 1898. godine u selu Rabrovica u okolini Valjeva. Detinjstvo je provela u Brankovini, dok je gimnaziju završila u Valjevu. Nakon što je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radila je kao profesorka književnosti u Obrenovcu, Beogradu i kratko u Dubrovniku.
Godinu dana je provela na usavršavanju u Parizu. Pored toga, bila je izabrana za člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Svoje prve pesme je objavila u časopisu „Misao“ 1920. godine. Ukupno je objavila oko pedeset knjiga poezije i proze za decu i omladinu kao i knjige pripovedaka i putopisa. Takođe se bavila i prevođenjem.
Među najpoznatijim knjigama pesama su: „Pesme“ (1924), „Zeleni vitez“ (1930), „Otadžbino, tu sam“ (1951), „Tražim pomilovanje“ (1964), „Ničija zemlja“ (1979).
Među najpopularnijim pesmama se izdvajaju „Strepnja„, „Prolećna pesma“, „Predosećanje“, „Tražim pomilovanje“ i mnoge druge.
Najčuvenija pesma Desanke Maksimović je svakako „Krvava bajka„, koja je inspirisana realnim događajem – streljanjem nedužnih đaka u Kragujevačkoj gimnaziji u istom danu, koje je izvršeno tokom Drugog svetskog rata, od strane neprijateljske vojske.
Njena poezije je često nazivana „ženskom poezijom“ jer obiluje jakim, iskrenim i otvorenim osećanjima. Glavni motiv u njenoj poeziji je ljubav, a njene pesme karakteriše jednostavan stil pisanja i otvorena forma.
Za svoje bogato stvaralaštvo je dobila brojna priznanja i nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa, Zmajeva nagrada dva puta, nagrada AVNOJ-a, Sedmojulska nagrada, nagrada „Mlado pokolenje“ i „Zlatni venac“.
Od strane Unesca je na stogodišnjicu od rođenja, 1998. godine, proglešana za ličnost kulture. Brojne škole širom Srbije i danas ponosno nose njeno ime.
Desanka Maksimović je umrla u Beogradu 1993. godine, a sahranjena je u Brankovini.
Ostavite odgovor