Šuma i stepa najkraća je i poslednja pripovetka iz zbirke pripovedaka Lovčevi zapisi, autora Ivana Sergejeviča Turgenjeva. Turgenjevljeva je zbirka utemeljena na tezi da je priroda večiti uzor umetnosti te da je njegov najuzvišeniji i najplemenitiji deo čovek. Budući da je bio lovac, Turgenjev je tokom lova upoznao prostrane ruske šume i stepe pa je iskoristio šansu da u poslednjoj pripovetki Šuma i stepa opiše lovčeve osećaje i doživljaj prirode.
Pripovetka Šuma i stepa započinje pripovedačevim opisivanjem izgleda i prostranosti šuma i stepa srednje Rusije i lova u proleće, a završava opisom zimske atmosfere. Osim udisanja prolećnog vazduha, lepota lova u proleće nalazi se i u pogledu na zelene livade i brda. Ujesen se među ogolelim drvećem vazduhom širi jesenski miris koji u lovcu budi uspomene i podseća ga na to koliko je život kratak. Leti se lovac susreće s vrućinom, ali letna kiša pročišćuje vazduh i omogućuje mu da nastavi dalje. Zimi lovac hoda po snežim nanosima, udiše studen vazduh i nehotice žmuri zbog svetlucanja snega koje ga zaslepljuje, ali to ga ne sprečava da uživa u pogledu na crvenu boju neba nad zelenkastom šumom. Pripovedač daje do znanja čitaocu da je lov divan sam po sebi, neovisno o godišnjem dobu.
Turgenjev u Lovčevim zapisima odstupa od osnovne karakteristike realističke poetike – fabulativnosti. U ruskoj je književnosti za razdoblje 19. veka značajna pojava „naturalne škole“ čiji je sledbenik bio i sam Turgenjev, što je vidljivo u njegovoj celokupnoj zbirci. Kao predstavnik naturalne škole u svojim je pripovetkama mesto koje pripada fabulativnosti ustupio lirskim motivima i time donio prozu bez fabule, zasnovanu na promatranju i opisivanju, što je posebno istaknuto u pripovetki Šuma i stepa. U toj pripovetki fabula je izostavljena, a prednost je dana opisu prirode i lova s ciljem dočaravanja ugode i ispunjenosti koju lovac oseća. Pripovedanje u prvom licu takođe je još jedan postupak kojim Turgenjev odstupa od realističkog duha. U pripovetki Šuma i stepa lirski se pripovedač izravno obraća čitaocu, nastojeći da mu uverljivo prikaže lepotu lova iz sopstvene perspektive.
„Znate li, na primer, kakav je užitak izvesti se u proleće pre zore? Izlazite na ulazne stepenice…Na zagasitosivom nebu gdegod trepere zvezde; vlažan povetarac ponekad naleti kao lagan val; čujete suzdržan, nejasan šapat noći; drveće slabo šumi, obavijeno senama.“
Sledeći realističku poetiku, Turgenjev u svojim pripovetkama kritički progovara o društvenom uređenju, no u poslednjoj pripovetki Šuma i stepa zastupljen je poetski realizam. Pritom mogu da se uoče Turgenjevljevi stilski postupci i jezični poetizmi koji će kasnije da budu nazočni i u delima realista s naših područja. U pripovetki Šuma i stepa zametno je da Turgenjev neguje poetski jezik te doteran stil ispunjen poetizacijom ladanja i ruskog pejzaža.
Turgenjevljev stil očituje se u njegovim elegičnim opisima prirode te glatkoći rečenica. Pripovedač tako opisuje lepotu prirode i lova u svim godišnjima dobima. Poetski stil kojim su prikazane lepote Rusije očituje se i u upotrebi stilskih sredstava (personifikacije, metafore, onomatopeje) kojima pripovedač nastoji da omogući čitaocu potpuni doživljaj prirode svim čulima.
Za razliku od ostalih pripovedaka, u toj se pripovetki na mestu obektivnosti pojavljuje se slikovitost pa tako Turgenjev u poslednjoj pripovetki slikovito opisuje prostrane lepote ruskog krajolika – šuma i stepa srednje Rusije – u svoj punini mirisa, boja i slika.
Vrsta dela: pripovetka
Vreme radnje: zima, proleće, leto, jesen
Mesto radnje: ruske šume i stepe
Tema dela: lepota lova u svim godišnjim dobima
Ideja dela: priroda predstavlja inspiraciju i utočište čoveku jer svojom lepotom unosi mir u njegovu dušu
Kratak sadržaj prepričano, citati
Na početku pripovedač navodi da su čitaocu možda već dosadili njegovi zapisi, no na rastanku mora da kaže nešto i o lovu. Navodi da je lov s puškom i psom divan sam po sebi. Ako se neko nije rodio da bude lovac, ali ipak voli prirodu i slobodu, mora da zavidi lovcima.
Objašnjava da je užitak u proleće izaći u zoru, promatrati nebo puno zvezda te slušati šum drveća i zvukove noći. Dok se vozi kolima, oseća laganu hladnoću pa zamota lice u ovratnik kabanice. Tada ga obično obuzme osećaj pospanosti.
„Konji zvučno gacaju po lokvama; kočijaš zvižduče. Odmakli ste se, evo, oko četiri vrste… rub se neba rudi; u brezama se bude, nezgrapno proleću čavke; vrapci živkaju oko tamnih stogova.“
Odjednom vazduh postaje sve svetliji, cesta sve vidljivija, nebo se vedrije, oblaci sve belji, a polja sve zelenija. Iz seljačkih kuća dopiru glasovi i u njima primećuje crveni plamen luči. Zlatne pruge pružaju se nebom, ševe zvonko pevaju, a potom se polagano pojavljuje i sunce. Nadaleko se vide sela i močvara u koju treba da stigne. Taj ga prizor uzbudi pa potera konje brže.
„Svetlost nadre kao bujica; srce vam se trese ko ptica. Sveže je, veselo, ugodno!“
Kad se popne na brdo, s tog mesta vidi plavetnilo reke, livade i brda. U tom momentu oseća kako mu prsa slobodno dišu. To je osećaj koji mu donosi dah proleća.
U leto u zoru lovac prolazi kroz grmlje pa trag njegovih nogu ostaje kao zelena crta u rosnoj, pobeljenoj travi. Već u zoru se u vazduhu oseća toplina koja dolazi. U glavi mu se vrti i oseća umor od obilja miomirisa. Pozdravi se sa seljakom koji sklanja konja u hlad.
„Razmaknete mokar grm, a on vas zapahne nakupljenim toplim mirisom noći; sav je vazduh zasićen svežom gorčinom pelina, medom heljde i deteline; u daljini se diže kao zid hrastova šuma i blista i rumeni se na suncu; još je sveže, ali osećate da je žega blizu.“
Sunce se diže sve više i više. Nakon sat-dva već je jako vruće pa on silazi na dno jaruge do bunara. Legne na zemlju, napije se vode, a onda je len da ponovo ustane jer u hladu udiše mirisavu vlagu. Odjednom vetar naglo zaduva pa on izađe iz jaruge. U daljini vidi munju i zbog toga zna da se sprema oluja. Sunce još sija pa još uvek može da lovi, ali vidi da su trava i grmlje potamneli, a oblak sve više raste. Dotrči do senice da se sakrije od kiše, ali ubrzo sunce opet izlazi. Pritom oseća da je letnja kiša osvežila vazduh.
„Bože mili, kako sve unaokolo živo blista, kako je vazduh svež i redak, kako miriši na jagode i pečurke!…“
Uskoro pada mrak pa mesec polako izlazi, a vazduh postaje proziran. Vreme je da pođe prema prenoćištu. Iako oseća umor, odlazi u šumu da lovi lještarke. U šumi oseća mir i osluškuje pevanje ptica.
Šuma je lepa i u kasnu jesen kad doleću šumske šljuke. One se ne zadržavaju u šikari treba da ih traži duž okrajaka. Ujesen nema sunca, ni svetla, ni senke, a miris jeseni podseća na miris vina. Pod nogama se osjeća vlažna zemlja, prsa mirno dišu, a dušu mu obuzima čudan nemir jer se priseća nekih davnih lica i uspomena.
Lovci ne vole letnje dane jer se tada zbog magle ne može gađati: ptica prhne ispred nogu i odma iščezne. Kad magle nestane, nastaje veličanstven i vedar dan pa kreće u stepu prema lovištu. Vozi se seoskim putem pa napokon stiže do ceste. Onde vidi seljanke koje nose dugačke grablje u polje, putnike s torbom na leđima koji se vuku umornim korakom i vlastelinske kočije sa šest konja koje mu idu ususret.
Stiže do kotarskog gradića s drvenim nakrivljenim kućicama, trgovačkim nenastanjenim zgradama i starim mostom nad dubokom jarugom. U daljini počinje stepski kraj. S brda se vide obli niski humovi, jaruge obrasle žbunjem, šumarci razbacani kao duguljasti otoci, rečica presečena nasipima, stari vlastelinski dom s gospodarskim zgradama, voćnjakom i ribnjakom. Vozeći se dalje, humovi postaju sve manji, a drveća gotovo da i nema. Napokon dolazi do stepe.
„Evo napokon nje – beskrajne, nepregledne stepe!“
Zimi je lepo ići po visokim snežnim nanosima, udisati studen vazduh i žmuriti zbog sitnog svetlucanja mekog snega koji zaslepljuje. Već prvog prolećnog dana kroz tešku se paru snega koji se topi oseti miris ugrijane zemlje, čuju se ševe koje pevaju i bujice koje veselo žubore.
Za kraj pripovedač navodi da u proleće nije teško rastajati se, jer ga u proleće i srećne dane želja vuče u daljinu. Pozdravlja čitaoca i poželi mu sreću.
Analiza likova
Likovi: pripovedač/lovac
Pripovjedač (lovac) – strastveni obožavalac lova i prirode. Priroda, vazduh, prostrane šume i stepe u njemu bude najlepša osjećanja, neovisno o kojem je godišnjem dobu reč. Osim toga, lov mu pruža neopisiv osećaj slobode. Iako svako godišnje doba lovcu donosi i neke poteškoće, on u svakom od njih pronalazi mir i blagostanje koji mu ulepšavaju boravak u prirodi i čine njegovu ljubav prema lovu još jačom.
„Lov s puškom i psom divan je sam po sebi, „fürsich“, kako su govorili u staro doba; Ali recimo da se niste rodili da budete lovac; ipak volite prirodu i slobodu; ako je tako, morate da zaviđate nama lovcima…“
Beleške o piscu
Ivan Sergejevič Turgenjev je značajan je ruski književnik rođen 1818. godine u Orelu.
Bio je sin bogatih zemljoposednika koji su imali sredstava da mu priušte školovanje. Školovao se najpre kod kuće, a onda i u Moskvi, dok je studij filologije nastavio u Sankt Petersburgu.
Radio je tamo kao činovnik u ministarstvu spoljnih poslova, ali je već nakon dve godine odustao od posla i posve se posvetio literalnom radu.
Nasledio je očevo imanje, a kako je bio liberalan i grozio se bilo kakvog političkog radikalizma, oslobodio je svoje kmetove, te se i kasnije borio za njihova prava u društvu. To se nije svidelo zajednici u kojoj je živeo, a dodatne netrpeljivosti navukao je na sebe nakon objavljenog članka o preminulom Gogolju, koji je uspeo da izbege cenzure. Bio je uhićen i dve godine zatočen na svom imanju.
Nakon toga većinu je vremena provodio u inostranstvu, zbog čega je prihvatio „zapadnjački“ sustav vrednosti i političkog usmerenja. Družio se s velikim svetskim književnicima, poput Emila Zole i Gustava Flaberta, čiji se uticaj vidi i u njegovim delima, a s mnogo mlađim Tolstojem i Dostojevskim postigao je da ruska književnost dobije značajno mesto u svetskoj književnosti.
Najznačajnija dela Turgenjeva su zbirka novela „Lovčevi zapisi“, romani „Rudin“, „Plemićko gnezdo“ i „Očevi i deca“, te zbirke crtica „Pesme u prozi“ i „Senilia“.
Turgenjev je umro 1883. godine u Parizu.
Autor: B.D.
Ostavite odgovor