Stranac

Stranac je roman kojim je Kami postigao prvi veliki uspeh na koji je uticaj izvršila Ničeova filozofija, Sartrova filozofija egzistencijalizma, a najviše, njegova filozofija apsurda. Roman pripada razdoblju kasnog modernizma (od 40-ih do 70-ih godina 20. veka) u kojoj je tema prikaz besmislenog i apsurdnog života i čovekova otuđenost i život kao besmisleno postojanje kojim vlada nepredvidiv niz slučajnosti.

Pitanje na koje Kami traži odgovor jeste kako opravdati postojanje u svetu bez smisla, tj. kako prihvatiti vlastitu bespomoćnost u životu koji je ništa drugo nego niz apsurda (filozofija apsurda). Roman se sastoji od dva dela romana: a) prvi deo koji se odnosi na Mersoov život slobodnog čoveka i neposredan doživljaj b) drugi deo Mersoov život u zatvoru gde se očekuje komentar i objašnjenje.

U romanu je pripovedač ujedno lik Merso. Roman je pisan u prvom licu, no događaji se iznose isključivo objektivno i precizno (a lik govori o sebi kao da govori o nekome drugom i ne trudi se da osmisli svoj život u okviru nekog zadatog sistema vrednosti jer njegov život je skroz iskren, stoga mu ne traži opravdanje). Ne postoji duboka psihologizacija jer je jako ravnodušan lik (sve mu je svejedno), nema unutrašnjeg monologa i struje svesti.

Merso je mladi francuski službenik, a u romanu se opisuje njegov život od trenutka kada je saznao za smrt majke do iščekivanja vlastite smrti zato što je bez razloga ustrelio Arapina (Arapin je izvadio nož, a Mersoa je u tom trenutku zaslepelo sunce – to ubistvo je splet nesrećnih okolnosti). Na majčinom pogrebu nije plakao nego je razmišljao o tome kako je njegova majka pre smrti pokušala da vodi život kako je htela. Ljudi ga zbog toga osuđuju jer njegova „hladna“ reakcija nije uobičajena u svetu u kom se očekuje da se na pogrebima plače.

Na suđenju zbog ubistva Arapina tužilaštvo naglašava njegovu žuljevitost koju potkrepljuje tvrdnjom da nije plakao za majkom i da je isti dan našao ljubavnicu pa je na kraju osuđen na smrt (osuđuju li ga na smrt oni čiji je moral inferiorniji ili superiorniji?). Možda je ono što se nekima čini kao krajnja bezosećajnost zapravo istinska osećajnost, oslobođena zadatih normi ponašanja i društvene glume; inteligentan, ravnodušan, žuljevit, hladan, no zapravo ne želi lagati i ne pristaje na ono što od njega traži društvo, a to je lažna dvoličnost.

Od njega se traži da se pokaje za svoj zločin, no on to odbija jer ne želi da se pokori društvenim konvencijama i tako nešto učini samo zato što se to traži od njega. Iskreno kaže da zbog zločina oseća zadovoljstvo, a ne žaljenje; odbija da prikrije svoja osećanja i stavove koji se ne poklapaju sa onim što se od njega očekuje, a društvo se zbog toga odmah oseća ugroženo. Merso priznaje samo istinu i za tu istinu i umire, a pritom besramno prikazuje svoju „golotinju“ – sebe samog pred društvom i zato biva osuđen kao „stranac“ u svetu navika, običaja i konvencija.

Od društva je otuđen jer je ravnodušan prema institucijama društva i ponašanju koje društvo nameće kao očekivano. Ne prihvata pravila društvene igre, lišen je iluzija porodice, ljubavi, rada, prijateljstva, morala, države i zakona, vere i religije, a u sve te iluzije građansko društvo je srećno uljuljkano. Stranac je okarakterisan tehnikom redukcije, a njegov psihički život je sveden samo na čulne impresije (čitalac očekuje direktnu psihološku razradu lika, no ona izostaje).

Odnos sa majkom je vrlo površan, nema nikakve iluzije porodice, nema potrebe za stvaranjem ikakvih bližih odnosa, a on u tome ne vidi nedostatak i problem, dok drugi oko njega to vide kao problem. Ovde vidimo dve perspektive, perspektiva čoveka koji je spoznao apsurd i perspektiva ljudi koji još uvek žive u iluziji.

Po pitanju ljubavi Mari ga ispituje da li on nju voli, no on joj odgovara da ne zna, što znači da mu je svejedno, da ne razmišlja o tome, ne voli to što radi, ali ni ne mrzi, lišen je svake strasti i svakog emocionalnog odnosa. Odbija unapređenje, jer ne želi da naruši rutinu. Jako je pasivan, on njih ne smatra prijateljima dok oni njega smatraju, nije mu stalo ni do koga, u potpunosti je lišen potrebe za međuljudskim odnosima, ne želi nikome da se poveri, jer smatra da je sve to uzaludno i suvišno.

Sudilo mu se za ubistvo, a tužilac ga optužuje da je loš čovek zbog odnosa prema majci. On je prekršio sve što je društvo od njega očekivalo. Nije hteo da bude licemeran (nije hteo da plače na majčinom grobu ako nije imao potrebu za to). Prekršio je pisani zakon, nije imao ni jedan pošteni razlog za zločin, reagovao je na fizičke podsticaje i sunce.

Vrsta dela: psihološki roman

Mesto radnje: Alžir

Vreme radnje: tridesete ili četrdesete godine 20. veka

Tema dela: Prikaz apatičnosti prema svetu iz prespektive čoveka koji je optužen za ubistvo

Ideja dela: Autor je želeo da ukaže na otuđenost i usamljenost osoba u modernom društvu, što na kraju vodi do apatičnosti i okrutnosti

Kratak sadržaj prepričano

I deo romana

„Danas je umrla mama. Ili možda juče. Ne znam.“

Radnja romana počinje vešću o smrti Mersoove majke. On je niži činovnik kod nekog pomorskog mešetara u gradu Alžiru. Nije uopšte ambiciozan u poslu, stanuje sam, slabo komunicira sa komšijama, redovno ruča u restoranu kod Selesta, ima tek nekoliko površnih poznanika i uglavnom se druži sa Emanuelom koji radi u istoj kompaniji. Njegova majka je zadnje tri godine života provela u domu u selu Marengu, osamdesetak kilometara udaljenom od Alžira. Merso putuje autobusom na sahranu, provodi noć uz majčino telo. Uglavnom drema uz kafu, posmatra reakcije prijatelja svoje majke uz odar. Sledećeg dana, po velikoj žegi, sahrani prisustvuje svega nekoliko ljudi, budući da starcima iz doma to nije dopušteno.

U povorci se nalazi starac Perez, sa kojim je pokojnica bila veoma prisna, pa mu je direktor doma dopustio da dođe na sahranu. Merso se vraća u Alžir i kako je neradna subota, dolazi na kupanje. Na plaži sreće Mari Kordonu, daktilografkinju koja mu se sviđala dok su zajedno radili. Odlaze u bioskop da gledaju neku Fernandelovu komediju, razmenjuju nežnosti i Mari prespava kod njega. Budi se u nedeljno jutro i čitav dan provodi posmatrajući glavnu ulicu sa svog balkona. Sledećeg dana se, nakon uobičajenog radnog dana u kancelariji, vraća kući i na stepeništu sreće starog komšiju Salamana, koji već osam godina ima psa, jedinog prijatelja u životu.

Starac neprestano tuče svog psa, koji liči na njega. Istovremeno se na stepeništu pojavljuje i komšija Rejmond, za koga se govori da je svodnik, i koji poziva Mersoova na vino i kobasice. Priča mu kako je povredio desnu šaku u tuči koja je usledela nakon svađe u tramvaju. Čovek sa kojim se potukao je brat njegove navodne ljubavnice. Rejmond je devojci plaćao stan, hranu i odeću, a ona nije ništa radila. Posumnjao je da ga vara i pretukao. To nije smatrao dovoljno okrutnom kaznom. Zato je hto da mu Merso napiše pismo u kom bi je istovremeno izvređao i naterao da mu se vrati. Zatim bi legao sa njom i „upravo u trenutku kad bi trebao da svrši“, pljunuo bi joj u lice i oterao.

Merso sastavlja pismo, a Rejmond ga naziva prijateljem. Sledeću subotu ponovo provodi sa Mari. Budući da je prespavala u njegovom stanu, odlučili su da zajedno ručaju pa Merso odlazi da kupi meso. Dok pripremaju ručak, čuju svađu iz Rejmondove sobe. Kod njega je bio svodnik, a usput je od policajca zaradio udarac. Mari je nakon ručka otišla, a Rejmond je pokucao na Mersoova vrata i ispričao mu šta se dogodilo. Nakon što je ostvario svoj naum, devojka ga je pljusnula i on ju je pretukao. Izašli su na konjak i sreli Salamana, kome je pobegao pas.

Sledeće nedelje Rejmond poziva Mersoa da provedu nedelju u vikendici njegovog prijatelja. Govori mu da ga ceo dan prati grupa Arapa, među kojima i brat njegove navodne ljubavnice sa kojim se potukao u tramvaju. Merso od šefa dobija ponudu da vodi zastupništvo kompanije u Parizu, što Merso odbija. Mari ga uveče pita da li bi je ženio, on odgovara kako mu je svejedno. U nedelju su krenuli sa Rejmondom u vikendicu. Tamo su ih dočekali njegov prijatelj Mason i njegova supruga.

Dok su se muškarci šetali plažom, primetili su dvojicu Arapa, od kojih je jedan brat devojke koju je Rejmond pretukao. Usledila je tuča iz koje je Rejmond izašao rasečene usne. Nakon što su se oporavili, Rejmond je odlučio da uzvrati. Zatekli su Arape kod nekog izvora. Merso nagovori Rejmonda da mu preda pištolj. Arapi su uzmaknuli, a njih dvojica su krenuli prema vikendici. Merso nastavlja šetnju po žegi i susreće Rejmondovog protivnika. Lik mu titra pred očima, a cela plaža gori od sunca. Arapin izvadi nož, svetlo obasja čelik, Merso poteže revolver i ubija ga. Zatim još četiri puta puca u nepokretno telo.

II deo romana

Merso je u zatvoru, gde ga ispituju o ubistvu. Advokat ga obaveštava da se tužilaštvo raspitivalo o njegovom privatnom životu, posebno o njegovoj žuljevitosti na majčinoj sahrani. Istražitelj ga naziva antihristom i maše mu raspelom pred nosom. Mari ga posećuje, a on više pažnje poklanja drugim zatvorenicima i njihovim posetiocima nego svojoj devojci. Ubrzo mu ona šalje i pismo, ali ubrzo mu počinje da smeta pažnja. Drži da nije ništa nesrećniji od drugih i privikava se bez većih poteškoća na život u samici.

Dane provodi u spavanju i sećanjima. U svom krevetu, između dasaka i slamarice, nalazi komadić starih novina sa pričom o jednom Čehu koji se nakon 25 godina, sa ženom i detetom, vratio u rodno selo. Ostavio je porodicu u nekom prenoćištu i otišao u svratište koje su držale njegova majka i sestra. Mati ga nije prepoznala i on je odlučio da se našali. Pokazao im je svoj novac i uzeo kod njih sobu. Noću su ga ubile i opljačkale. Ujutro je došla njegova žena i otkrila o čemu se radi. Majka se obesila, a sestra bacila u bunar.

Prošli su meseci, gotovo puna godina kad je započelo suđenje Mersou. Svedočili su direktor doma, tamošnji vratar, stari Perez, Selest, Rejmond, Mari i Mason. Merso posmatra ljude u sudnici i sa zanimanjem sluša šta svedoci govore o njemu. Optužnica se temelji na njegovoj čudnoj naravi (nije plakao na majčinoj sahrani, gledao je film u bioskopu, smislio zaveru sa Rejmondom…) i osuđuju ga na smrt. U očekivanju pogubljenja tri puta odbija ispovednika, koji ipak na kraju dolazi. Merso sluša do trenutka u kojem razjaren izlaže nekoliko svojih razmišljanja o životu. Čemu trud i zavaravanje kad je sve ionako besmisleno. U zadnjim trenucima oseća da ga je taj silni bes je očistio od zla, oslobodio nade i da je potpuno otvoren ravnodušnosti sveta i srećan.

Likovi: Merso, Mari Kardona, Salamano, Rejmond, Mason i njegova žena

Analiza likova

Merso – glavni lik romana, ujedno i pripovedač. Neobičan mladi čovek, sitni činovnik čiji je život jednostavan i isprazan. Živi mirno i izolovano. Nije osećajan i veruje kako ne može da se suprotstavi sudbini pa joj se zbog toga samo prepušta. Kod njega ništa ne može da probudi emocije – ni ljubav, ni bol, kao ni drugarstvo, zločin i smrtna presuda. Njegov život je ustaljen i on ne teži nikakvim promenama, a to možemo da zaključimo po tome što ne želi da napreduje na poslu i da unese promene u svom samačkom životu. Na kraju biva osuđen zbog ubistva koje je počinio u samoobrani. Lik Mersoa zapravo je osuda čoveka koji živi u suvremenom životu i kojemu je naveća kazna to što ne oseća ni bol ni lepotu života.

Mari Kardona – Mersoova bliska drugarica i nekadašnja suradnica. Radila je kao daktilografkinja. Ona i Merso su se sreli nakon dugo vremena i vrlo brzo su se zbližili.

„U vodi sam našao Mariju Kardonu, daktilografkinju koja je nekad radila u našem uredu i koju sam tada želeo. A i ona mene, čini mi se. Ali je uskoro otišla od nas pa nismo stigli ništa učiniti.“

Salamano – Mersoov najbolji drug. Većinu vremena je provodio sa svojim psom. Iako ga je uvek nazivao pogrdnim rečima i tvrdio da ga mrzi, on i pas su bili nerazdvojni.

„Bio je sa psom. Već su osam godina zajedno. Prepeličar ima nekakvu kožnu bolest, crljenicu, mislim, pa mu je poispadala gotovo sva dlaka i telo mu se osulo pegama. I smeđim krastama. Živeći tako s njim (njih dvojica sami u jednoj sobici), stari Salamano postao mu je napokon sličan. I on ima crvenkaste kraste na licu i žute retke dlake. Pas je pak poprimio od svoga gospodara nekakvo pognuto držanje, njuška mu je isturena, a vrat istegnut. Baš kao da su od iste pasmine, a ipak se mrze.“

Rejmond – Mersoov sused i drug. Bio je ljubomoran, nagao i svadljiv. Tukao je svoji devojku, a ona je njega nazivala svodnikom.

„O njemu govore da živi od žena. Međutim, kad ga tko upita šta je po zanimanju, odgovara da je „skladištar“. Općenito, nije baš omiljen. Ali sa mnom često počavrlja i gdekad provede pokoji trenutak kod mene jer ga ja slušam. Mislim da je interesantno ono što govori. Uostalom, nemam nikakva razloga da ne razgovaram s njim. Zove se Rejmond Sintes. Onizak je, plećat i ima boksački nos. Uvek je besprekorno obučen.“

Mason i njegova žena – Rejmondovi drugari koji su imali vikendicu. Rejmond, Merso i Mari su bili kod njih na moru kada se desilo ubistvo.

„Drug mu se zvao Mason. Bio je to visok čovek, krupan i plećat. Žena mu je bila niska, punašna i prijazna, a govorila je kao Parižanka. On nam odmah reče da se raskomotimo i da već ima pržene ribe koje je jutros ulovio. Rekoh mu da mu je kućica vrlo lepa.“

Beleške o piscu

Alber Kami (1913. – 1960.), je francuski je romanopisac, dramatičar i esejista. Rođen je u porodici siromašnog zemljoradnika iz Alžira. Otac je nažalost ubrzo posle njegova rođenja poginuo na bici kod Marne u Prvom svetskom ratu.

Školovao se na fakultetu u Alžiru gde se celo vreme morao da bori za opstanak. Morao je da radi kako bi zaradio za hleb. Iako je je početak bio težak Kami je posle postao jedan od najpoznatijih romanopisaca.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1957. godine. U Drugom svetskom ratu je učestvovao u Pokretu otpora. 1945. godine postaje glavni urednik lista Le Combat, a od 1947. se posvećuje isključivo književnosti.

Čitav Kamijev opus se zasniva na ideji apsurdnosti ljudske sudbine. Apsurdnosti sveta, Kami suprotstavlja stvaralački akt koji tu apsurdnost poriče („stvarati znači dvaput živeti“). Ističe poguban uticaj grada na modernu civilizaciju koja je izgubila dodir sa prirodom.

Među delima treba izdvojiti ciklus apsurda: roman Stranac (1942.), esej Mit o Sizifu (1942.) te dramu Kaligula i ciklus pobune: roman Kuga, esej Pobunjeni čovek, drama Opsadno stanje, drama Pravednici. Poginuo je u automobilskoj nesreći 1960. godine.