Mit o Sizifu

Mit o Sizifu filozofski je esej Albera Kamija napisan 1942. godine. Kami kroz ovaj esej objašnjava filozofiju apsurda koja se bavi temom čovekovog uzaludnog traženja smisla, večnih istina i vrednosti. Esej je podeljen na četiri dela: apsurdno prosuđivanje, apsurdni čovek, apsurdno stvaranje i mit o Sizifu. Autor započinje esej s ključnim pitanjem filozofije, a to je samoubistvo. Vredi li živeti, odnosno koji je smisao života osnovno je filozofsko pitanje prema Kamiju. On smatra da počiniti samoubistvo znači priznati da nas je život pobedio i da ne možemo shvatiti poentu, odnosno da smo se pomirili s tim da život nema smisla.

Sem toga, čovek koji shvati poentu postane stranac u odnosu na sve ostale jer vidi nešto što drugi ne vide. Ta ideja je ponovo apsurd pa se opet postavlja pitanje može li samoubistvo prekinuti onda taj apsurd. Šta se dešava kad ljudi izgube nadu? Za neke je samoubistvo tragičan odgovor. Međutim, Alber Kami tvrdi da gubitak nade ne mora biti razlog za samoubistvo. Naprotiv, Kami sugeriše da priznanje da nema nade za išta osim određene smrti (što on naziva realizovanjem apsurda) zapravo nudi mogućnost srećnijeg postojanja.

Primeri iz različitih knjiga su takođe vrlo ilustrativni i poučni. Upućivanje na Bibliju, na Edipa i Kirilova te lika iz romana Dostojevskog, impresivni su i podupiru njegove poglede na besmisleni napor čovečanstva. Čovek stvara svoju sudbinu. Pati, ali i skriva istinu utehom da je „sve dobro“. Edip nas uči izjavom da je sve u redu, da sve nije iscrpljeno. Sreća se rađa iz apsurda i obrnuto. Čovek ponavlja iste radnje jer mu je to suđeno. Drevna mudrost potvrđuje moderno junaštvo.

Mit o Sizifu povezuje sudbinu modernog čoveka sa Sizifovom sudbinom. Sizif je simbol čovečanstva. Današnji radnik svaki dan u svom životu radi na istim zadacima, a ova sudbina nije manje apsurdna od one Sizifove. Poput Sizifa, čovek donosi svoje odluke, bira svoj vlastiti put i kontrolira sudbinu.

Kami kaže da današnji radnik svaki dan u svom životu radi na istim zadacima i ta sudbina nije ništa manje apsurdna. Ali to je tragično samo u retkim trenucima kada čovek postane svestan toga poput Sizifa u vreme silaska. Tokom svesnog uma, on misli i oseća svoje očajno stanje i sve uzroke koji su doveli do tog stanja. Čovek je srećan ili nije, ovisno o njegovim izborima i trudu koji ulaže u ono što želi. Kami nalazi paralelu za čovekovo stanje u svetu bez smisla, svetu u kojem mnogi ljudi čine stvari koje se ponavljaju i besmislene su kao što to Sizif mora učiniti. Poput Sizifa, čovek doživljava sreću kao i apsurd.

Sreća i apsurd usko su povezani. Oboje su vezani otkrićem da su naš svet i naša sudbina naši sopstveni, da nema nade i da je naš život čisto ono što od njega napravimo. Spuštajući se s planine, Sizif je potpuno svestan svoje sudbine. Kami zaključuje: „Moramo zamisliti da je Sizif srećan.“

Vrsta dela: filozofski esej

Tema dela: Čovekovo uzaludno traženje smisla

Ideja dela: Treba zamisliti Sizifa srećnim.

Kratak sadržaj prepričano

Sizif je verojatno poznatiji po svojoj kazni u podzemlju nego po onome što je radio u svom životu. Prema grčkom mitu, Sizif je osuđen da baci stenu do vrha planine, samo da se stena mora vratiti do dna svaki put kad dosegne vrh. Bogovi su bili mudri, shvaćajući da je večnost uzaludnog rada grozna kazna.

Postoji nekoliko priča, one koje se međusobno ne isključuju i koje objašnjavaju kako je Sizif zaslužio svoju kaznu u podzemlju. Prema jednoj priči, Zeus je oteo Aeginu, smrtnu ženu koja je bila kći Asopusa. Sizif je bio svedok ove otmice u svom rodnom gradu Korintu. Pristao je obavestiti Asopusa o tome ko je oteo Eginu, ukoliko Asopus preda citadelu u Korintu slatkovodnom izvoru. Učinivši ovaj posao i svedočeći protiv Zeusa, Sizif je izazvao gnev bogova, ali pritom je zaradio zemaljsko bogatstvo i sreću za sebe i svoj narod.

Takođe se priča da je Sizif svojoj ženi rekao da ne radi niti jedan od tradicionalnih obreda sahrane kada on umre. Kad je stigao u podzemni svet, požalio se Hadu da njegova supruga nije poštovala ove obrede i dobio je dozvolu da se vrati na zemlju kako bi odao počast. Jednom dodeljen ovom drugom zakupninom života, Sizif se odbio vratiti u podzemlje, i živeo je do starosti, pre nego što se vratio u podzemni svet i drugi put podneo svoju večnu kaznu.

Kami identifikuje Sizifa kao arhetipskog apsurdnog junaka, kako zbog svog ponašanja na zemlji, tako i zbog njegove kazne u podzemlju. Pokazuje prezir prema bogovima, mržnju prema smrti i strast za životom. Njegova je kazna izdržati večnost beznadežne borbe.

Nije rečeno kako Sizif trpi svoju kaznu u podzemlju, toliko je toga ostalo našoj mašti. Ono što fascinira Kamija je Sizifovo stanje uma u momentu nakon što se stena otkotrlja s vrha planine. Dok se spusti niz planinu, nakratko oslobođen svog rada, svestan je apsurdnosti svoje sudbine. Njegova se sudbina može smatrati tragičnom samo zato što je on razume i nema nade za povrat. Istovremeno, lucidnost koju postiže ovim razumevanjem takođe ga postavlja iznad njegove sudbine.

Kami sugeriše da bi Sizif čak mogao s radošću da pristupi svom zadatku. Dođu momenti tuge ili melanholije kada se osvrne na svet koji je ostavio, ili kad se nada ili želi sreću. Kad Sizif prihvati svoju sudbinu, tuga i melanholija nestaju. Kami sugeriše da je priznavanje „rušenje istina“ poput večnosti i beskorisnosti njegove sudbine dovoljno da ih uništi. Ovo se odnosi na Edipa, koji je tako trpio ali bio u stanju „zaključiti da je sve dobro“.

Kami tvrdi da apsurdni junak vidi život kao stalnu borbu, bez nade. Svaki pokušaj negiranja ili izbegavanja borbe i beznađa koji definiraju naše živote pokušaj je bega iz ove apsurdne suprotnosti. Kamijev jedini zahtev za apsurdnim čovekom je da živi s potpunom svešću o apsurdnosti svog položaja. Dok Sizif gura svoju stenu uz planinu, ne preostaje mu ništa drugo nego napor i borba. Ali u onim momentima kada se Sizif spušta s planine oslobođen svog tereta, on je svestan. Zna da će se boriti zauvek i zna da ga ta borba neće dovesti nigde. Ta je svesnost upravo ona ista svest koju apsurdan čovek ima u ovom životu. Sve dok je Sizif svestan, njegova sudbina nije drugačija i nije gora od naše situacije u životu.

Na Sizifovu sudbinu reagujemo s užasom jer vidimo njegovu uzaludnost i beznađe. Naravno, središnji argument ovog eseja jest da je sam život uzaludna borba lišena nade. Međutim, Kami takođe sugeriše da je ova sudbina užasna samo ako se i dalje nadamo, ako mislimo da postoji nešto više čemu vredi težiti. Naša sudbina izgleda strašno samo kad je postavimo u suprotnost s nečim što bi se činilo poželjnijim. Ako prihvatimo da ne postoji poželjna alternativa, onda možemo da prihvatimo svoju sudbinu bez užasa. Tek tada možemo u potpunosti da cenimo život, jer ga prihvaćamo bez zadrške. Stoga je Sizif iznad svoje sudbine, upravo zato što ga je prihvatio. Njegova je kazna užasna samo ako se može nadati ili sanjati nešto bolje. Ako se ne nada, bogovi nemaju čime da ga kazne.

Kami nam govori da u trenutku kada Sizif postane svestan svoje sudbine, njegova sudbina postaje tragična. Takođe aludira na Edipa, koji postaje tragična figura tek kad postane svestan da je ubio oca i oženio svoju majku. Takođe napominje da su i Sizif i Edip u konačnici srećni, da „zaključuju da je sve u redu“. Tragedija, čini se ,nije pesimistična. Naprotiv, predstavlja najveći trijumf za koji smo sposobni kao ljudska bića. Sve dok se Sizif i Edip i dalje nadaju i obmanjuju, nisu heroji. Tragičnim prepoznavanjem dolazi do punog priznanja naše sudbine i naših ograničenja, a s tim priznanjem dolazi i prihvaćanje ko smo i za šta smo sposobni. Tragična sudbina izgleda samo strašno za razliku od nade za nešto više. Prihvaćajući svoju sudbinu, Sizif i Edip su napustili nadu, pa im sudbina ne izgleda grozno. Naprotiv, konačno su pronašli jedinu istinsku sreću.

Jedino budemo istinski srećni, predlaže on, kada svoj život i svoju sudbinu prihvatimo kao potpuno svoju – kao jedino što imamo i kao jedino što ćemo ikada da budemo. Poslednja rečenica glasi: „Morate zamisliti Sizifa srećnim.“ Ali zašto moramo zamisliti Sizifa srećnim? Kamijeva formulacija sugeriše da u tom pitanju nemamo izbora. Ali postoji li alternativa? Sizif je apsurdni junak, čovek koji je toliko voleo život da je bio osuđen na večnost uzaludnog i beznadnog rada. A ipak je on iznad te sudbine upravo zato što je toga svestan. Ako Sizif nije srećan u toj svesti, tada apsurdna svesnost ne donosi sreću. Zatim bi sledilo da je sreća moguća samo ako izbegnemo apsurdnu svest, ako skočimo u nadu ili veru.

Ako skok u nadu ili veru predstavlja pokušaj bega od stvarnosti naše sudbine, a ako je sreća moguća samo takvim skokom, onda bi sreća u biti bila beg. Sam život bio bi sam po sebi nesrećan, a sreća bi bila sramota rođena iz poricanja. Moramo da zamislimo Sizifa kako je srećan ako želimo verovati u istinsku sreću. Iako je ovo poslednja rečenica eseja, možemo ga videti kao početnu premisu koja pokreće Kamijevo obrazloženje.

Budući da Kami u osnovi veruje u ideju da je pojedinačno ljudsko iskustvo jedino što je stvarno, ako želi pokazati da je sreća stvarna, on mora pokazati da pojedini ljudi mogu da budu istinski srećni na temelju svojih iskustava, a ne na njihovom poricanju iskustva. Ako je sreća stvarna, moramo biti u mogućnosti pronaći je bez oslanjanja na nadu, veru ili bilo što drugo što nadilazi trenutno iskustvo. Mit o Sizifu u osnovi je složen pokušaj da se pokaže da je to moguće, a zaključuje se s početnom pretpostavkom: ako je moguća istinska sreća, tada mora Sizif biti srećan.

U prvom odeljku Kami iznosi temeljnu svrhu svoga eseja, opisuje svoj koncept apsurda i artikulira posledice nečijeg susreta s apsurdom. Svrha je određivanja isplati li se život nakon što čovek postane svestan svog temeljnog apsurda. On apsurd definiše kao stanje u kojem nam “svet izmiče i ponovno postaje sam“, a ne kao nešto što pripada nama ili bilo kojoj višoj sili. On opisuje trenutak u kojem neko to prepoznaje kao susret s apsurdom.

Budući da za tu svest ne postoji lek, Kami predlaže revolt ili „stalno sučeljavanje“ s apsurdnim. Takođe sugeriše da je sloboda dostupna u apsurdu jer je bilo koja „skala vrednosti“ vezana za verovanje u smisao života. Treća posledica apsurda, kaže Kami, jeste strast, odnosno entuzijastični zagrljaji besmislenog života i odbacivanje samoubistva.

U ovom delu Kami nudi neke primere onih za koje smatra da imaju dublji uvid u apsurd, poput ljubavnika, glumaca i osvajača. Ljubavnici slede ljubavne užitke znajući da su prolazni i retki. Glumci zarađuju za život pojavom, a osvajači deluju odlučno umesto da sudeluju u beskorisnom moralizovanju. Te vrste, kaže on, imaju prednost nad drugima jer znaju da je svaki osećaj trajnog postignuća iluzoran.

Kami takođe raspravlja o funkciji umetnosti u apsurdnom. Umetnost ne objašnjava apsurdno niti rešava problem koji stvara, već opisuje uvete postojanja svesnošću njegove uzaludnosti. Kreativna preduzeća, međutim, nude umetniku mogućnosti da maksimiziraju svoje iskustvo. Stvarajući umetnost, umetnici maksimalno iskorišćavaju svoj život.

Sizif je lik iz grčke mitologije kojeg su bogovi osudili da gura kamen strmim brežuljkom, samo da bi ga ponovo odgurnuo i da mora beskonačno ponavljati ovaj zadatak. Kami od nas traži da razmotrimo Sizifa, posebno na mestu gde mora da ponovi svoj zadatak. Budući da prihvaća da više nema nade da će ikada uraditi bilo što drugo, svaki put čini ono što radi sa „prezirom prema bogovima, mržnjom prema smrti i strašću za životom„.

Ne postoji zadatak trivijalniji od onog u kojem ishod vraća svoj predmet na početak; ovo je sudbina Sizifa, koju su mu Bogovi zapovedili. Njegova je nebeska kazna robovati nad besmislenim zadatkom za večnost, negirajući sve šta je postigao u svom slobodnom životu. Unatoč tome, Sizifova priča može odrediti ishod koji zaslužuje sreću: potpunu svest i svest o njegovoj sudbini. Sizifov prezir smrti i odbijanje verovanja u božanski duh koji kontroliše čovečanstvo tera ga na odricanje od kazne.

Za čoveka koji živi unutar egzistencije apsurdno poput Sizifa, Kami donosi neizbežnost prosvetljenja na svoj prvi plan. Kad kaže da su „sreća i apsurd dva sina iste zemlje„, tvrdi da se ovdje mogu sinonimno upotrijebiti „apsurdni“ i „sretni“. Na primer, u slučaju Edipa, njegova najviša tačka svesti ujedno je i njegova najniža tačka sreće. Ovaj momenat označava njegovo buđenje u sudbini koju već ima nesvesno zapečaćenu. Ipak, čak i gledajući stravičnu ironiju njegovih zaslepljenih postupaka, slede njegove poslednje primjedbe koje govore kako „usprkos toliko mnogo mučenja, moja starija dob i plemenitost moje duše nateraju me da zaključim da je sve u redu.“ Plemenitost njegove duše i odnos duše prema njegovom prosvetljenju upravo je apsurdna pobeda koju Kami isprepliće. Edip je posedovao svoju „stenu“ (kao što je Sizif posedovao svoju fizičku stenu), i zbog toga je izdržao kaznu koju mu je dao Bog.

Veza između apsurda i sreće nalazi se i u pogrešnom tumačenju nade. Nada ne čini da kaznu osuđujemo. Umesto toga, prezir potječe Sizifa do svesti i iznad njegove kazne, jer Camus kaže da „ne postoji sudbina koja se ne može prevladati prezirom.“

Nada interpretirana na konkretan način može samo podseti Sizifa na ovozemaljske užitke otrgnute sudbinom podzemlja za njega. Jednostavno priznanje i prezir ove ruševne istine pobedili su svrhu stene: on poznaje stenu i stoga može postati stena.

Kako je stena dizajnirana kao njegova tuga („ovo je pobeda stijene, ovo je sama stena„), trenutkom kada nadilazi svoj dizajn on postaje svestan svoje cjeline i više mu nije potrebna jer odbacuje apsurdnost. Ono što je pre bila borba prema vrhu, sad je ponovno spuštanje stene dole trenutak krajnje spokojnosti. Morate da zamislite Sizifa srećnog jer je živeo izvan svojih dana kao slobodan, zemaljski čovek. Ova svesna odluka da prigrli svoj život, odbaci smrt i prezire bogove znak je slobode, da razmišlja o mukama lucidno i utišava idole savršene sudbine, jer Sizif u potpunosti poznaje svoje postojanje i prihvaća ga sa svom njegovom vrednosti.

„Postoji samo jedan doista ozbiljan filozofski problem, a to je samoubistvo. Prosuđivati ​​je li život ili ne vredi živjeti, odgovara na odgovor na temeljno filozofsko pitanje. Hoće li se zemlja ili sunce vrtiti oko druge stvar je duboke ravnodušnosti. S druge strane, vidim da mnogi ljudi umiru jer sude da život nije vredan življenja. Vidim kako se drugi paradoksalno ubijaju zbog ideja ili iluzija koje im daju razloga za život (ono što se naziva razlogom života, takođe je izvrstan razlog za umiranje). Stoga zaključujem da je smisao života najhitnija pitanja. Samoubistvom se nikada nije bavilo, osim društvenim fenomenom. Naprotiv, ovde smo na samom početku zabrinuti vezom između pojedine misli i samoubistva.“

U određenom smislu, kao i u melodrami, ubijanje sebe znači priznanje. Ispoved je da je život previše za vas ili da ga ne razumete.

„Živeti, prirodno, nikad nije lako. Nastavite izrađivati ​​geste kojima zapoveda postojanje iz više razloga, od kojih je prvi navika. Umiranje dobrovoljno podrazumeva da ste prepoznali, čak i instinktivno, smešan karakter te navike, nepostojanje bilo kakvog dubokog razloga za život, ludi karakter te svakodnevne uznemirenosti i beskorisnost patnje.“

Predmet ovog eseja upravo je taj odnos između apsurda i samoubistva, tačan stepen u kojem je samoubistvo rešenje apsurda. Može se uspostaviti načelo da za čoveka koji ne vara ono što veruje da istina mora odrediti njegovo delovanje. Verovanje u apsurdnost postojanja tada mora diktirati njegovo ponašanje. Opravdano je zapitati se, jasno i bez lažnih izgovora, zahteva li zaključak ove važnosti da se što brže napusti neshvatljivo stanje.

 „Ustajanje, tramvaj, četiri sata rada u uredu ili tvornici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, spavanje i ponedeljak, utorak, sreda, petak i subota, istim ritmom – taj put se lako prati većinu vremena. Ali jednoga dana postavlja se ‘zašto’ i sve počinje u toj iscrpljenosti prepunoj iznenađenja. ‘Počinje’ – ovo je važno. Umornost dolazi na kraju dela mehaničkog života, ali istodobno inaugurira impuls svesti.“

Ipak dolazi dan kada čovek primeti ili kaže da ima trideset. Tako tvrdi svoju mladost. Ali istodobno se situira u odnosu na vreme. On zauzima svoje mesto u njemu. Priznaje da stoji na određenoj tački na krivini za koju priznaje da mora otputovati do njenog kraja.

 „Znate alternativu: ili nismo slobodni i Bog je svemoćni odgovoran za zlo. Ili smo slobodni i odgovorni, ali Bog nije svemoćan. Sve skolastičke suptilnosti nisu ništa dodale niti oduzele akutnost ovog paradoksa.“

Dotično božanstvo je stoga potpuno zemaljsko. „Tri godine“, kaže Kirilov, „tražio sam atribut svog božanstva i našao sam ga. Atribut moje božanske moći je neovisnost“. Sada se može videti smisao Kirilove premise: „Ako Bog ne postoji, ja sam bog.“ Postati bog samo je biti slobodan na ovoj zemlji, a ne služiti besmrtnom biću. Pre svega, naravno, izvlači sve zaključke iz te bolne neovisnosti. Ako Bog postoji, sve ovisi o njemu i ne možemo ništa uraditi protiv njegove volje. Ako on ne postoji, sve ovisi o nama. Za Kirilova, kao i za Ničea, „ubiti Boga znači postati i sam Bog; to je ostvariti na ovoj zemlji večni život o kojem govori Evanđelje.“

Kami naglašava da postoji samo jedan svet. Stoga čovek ovde ima sve vrste iskustava. Hteo je da kaže da su i raj i pakao ovde na zemlji. Bog i vrag su ovde. Sreća i apsurd su nerazdvojni osećaji. Posle svakog osećaja apsurda, čovek se tješi i veruje u to što sebi govori.

Poput Sizifa, kada apsurdni čovek razmišlja o svojoj muci, utišava sve bogove i otkriva istinu o svojoj sudbini, naravno, u slučaju da je potpuno iskren sa sobom i spreman priznati sav apsurd u svome životu. Apsurdni čovek čini sve što predstoji. Neprekidno se trudi, ukoliko uloži napor onda se ne boji rezultata svoje sudbine. Osim smrti, nema veće sudbine. Čovek mrzi smrt. Sve dok smrt ne dođe, čovek je gospodar svog života i izbora.

Kami je posebno zainteresovan za vreme silaska Sizifa niz brdo kako bi ponovo podigao kamen. Ovo je trenutak buđenja njegove svesti. Za to vreme on je vladar svoje sudbine i jači je od svoje stene.

Za vreme spuštanja, Sizif razmišlja i oseća celi opseg svog očajnog stanja. Dok oseća da vidi svoje stanje tragično. U međuvremenu, za vreme ove samosvesti, u vreme silaska, misli i na one dragocene momente koje je prošao tokom svog života na zemlji. Postaje jasno da je to bio prezir prema bogovima, mržnja prema smrti i strast za životom koja je sačinjavala njegovo mučenje. Sećanje na retke ugodne trenutke oduševljava njegovu dušu. Taj osjećaj kruniše njegovu pobjedu nad kamenom i nad večnom kaznom. Zna da ne postoji sudbina koju nije moguće prebroditi prezirom.

Ovaj mit daje brojne poruke o moralnim vrednostima, gresima ljudi i neizbežnom kažnjavanju grešnika, koliko god pametni i lukavi bili. Kao što se iz ovoga može zaključiti, u grčkoj mitologiji kao i u mnogim drugim ideologijama gresi i pogreške kažnjavani su strogim metodama. Druga značajna tačka ovog mita su muke koje su izabrali bogovi. Iako se smatra da je fizičko mučenje jedna od najstrašnijih kazni, mitski Bogovi odlučuju učiniti da Sizif pati od mentalnog sloma radeći besplodan zadatak zauvek, bez ikakve svrhe i bilo kakvog rezultata. Na ovaj način, Sizifova strast da živi i bori se biće eliminisana jer nema razloga za život ili za borbu. Kao rezultat toga, biće zarobljen i očajan jer ne može uraditi ništa osim guranja kamena, može samo čekati smrt da okonča ove muke jer je već mrtav, a tu patnji nema kraja.

U ovom mitu krajnja pobeda bogova priznavala se vekovima bez da se ikad dovodio u pitanje autoritet bogova, ispravnost njihove odluke i Sizifova ogromna patnja. Ipak, u 20. veku, Alber Kami je predstavio novu perspektivu za tumačenje mita o  Sizifu. Kami je uzeo mit o Sizifu kao osnovu svoje filozofije i ponovno je protumačio događaje koji su pripovedani u mitu. Na taj je način uspostavio vezu između jedne priče iz grčke mitologije i vlastitog svetonazora.

Iako je Sizif i dalje isti grešni lik koji zaslužuje da bude kažnjen zbog različitih prevara, Kami ga pretvara u drugačijeg lika. U Kamijevoj verziji mita Sizif uči živeti u sadašnjem trenutku i buni se protiv apsurdnosti svog stanja s tim da bezuvetno prihvaća svoju situaciju i prestaje misliti o onome što bi moglo ili trebalo biti, jer ga te misli ubijaju. Posledično, on postaje jedan od najjačih apsurdnih junaka i simbolizuje apsurdnu filozofiju. Iako je imaginarni i mitski lik, u stvari predstavlja ljude današnjeg sveta koji teže preživeti različite beskonačne napore, čak i kad znaju da ne mogu dobiti ono šta žele.

Kami tvrdi da apsurdni junak vidi život kao stalnu borbu, bez nade. Svaki pokušaj negiranja ili izbegavanja borbe i beznađa koji definišu naše živote je pokušaj bega iz ove apsurdne suprotnosti. Kamijev jedini zahtev za apsurdnim čovekom je da živi s potpunom svešću o apsurdnosti svog položaja. Dok Sizif gura svoj kamen uz planinu, ne preostaje mu ništa drugo nego napor i borba. Ali u onim trenucima kada se Sizif spušta s planine oslobođen svog tereta, svestan je. Zna da će se boriti zauvek i zna da ga ta borba neće nigde dovest. Ta je svesnost upravo ona ista svest koju apsurdan čovek ima u ovom životu. Sve dok je Sizif svestan, njegova sudbina nije drugačija i nije gora od naše borbe u životu.

Analiza likova

Sizif – iako je svojim pametnim potezima Sizif prilično impresivno prevario smrt i bogove, na kraju je ipak kažnjen na najgori mogući način za njega. Ironično je da je čovek koji je bio poznat po svojoj inteligenciji prisiljen raditi fizički posao celu večnost. Zeus je kroz Sizifa dao primer svima, tako da je na kraju Sizif postao upozorenje drugim smrtnicima da ne dopuste da ih ponos ikad uveri da su pametniji od bogova. Unatoč kazni, Sizif se ponovo svojom inteligencijom i razumom izdiže iznad svoje apsurdne sudbine. Prihvaćajući sudbinu i shvaćajući da su apsurd i sreća dve strane iste medalje, Sizif izlazi kao pobednik.

„Tada Sizif promatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svetu, odakle ga opet valja uzgurati do vrha. On iznova silazi u podnožje. Baš za vreme toga povratka, toga odmora, zanima me Sizif. Lice koje se muči u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen! Vidim toga čoveka kako iznova silazi tromim, ali ravnomernim korakom prema muci kojoj neće znati svršetka. Taj čas koji je kao predah i koji se također pouzdano vraća poput njegove patnje, taj čas je čas svesti. U svakom tom momentu, kad napušta vrh i spušta se malo-pomalo prema skloništima bogova, nadmoćniji je od svoje sudbine. Jači je od svoje stene.“

Beleška o piscu

Albert Kami (1913. – 1960.), je francuski je romanopisac, dramatičar i esejista. Rođen je u porodici siromašnog zemljoradnika iz Alžira. Otac je nažalost ubrzo posle njegova rođenja poginuo na bici kod Marne u Prvom svetskom ratu.

Školovao se na fakultetu u Alžiru gde se celo vreme morao da bori za opstanak. Morao je da radi kako bi zaradio za hleb. Iako je je početak bio težak Kami je posle postao jedan od najpoznatijih romanopisaca.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1957. godine. U Drugom svetskom ratu je učestvovao u Pokretu otpora. 1945. godine postaje glavni urednik lista Le Combat, a od 1947. se posvećuje isključivo književnosti.

Čitav Kamijev opus se zasniva na ideji apsurdnosti ljudske sudbine. Apsurdnosti sveta, Kami suprotstavlja stvaralački akt koji tu apsurdnost poriče („stvarati znači dvaput živeti“). Ističe poguban uticaj grada na modernu civilizaciju koja je izgubila dodir sa prirodom.

Među delima treba izdvojiti ciklus apsurda: roman Stranac (1942.), esej Mit o Sizifu (1942.) te dramu Kaligula i ciklus pobune: roman Kuga, esej Pobunjeni čovek, drama Opsadno stanje, drama Pravednici.

Poginuo je u automobilskoj nesreći 1960. godine.

Autor: Ž.Č.