Stradanja mladog Vertera

Stradanja mladog Vertera je prvi Geteov roman, objavljen 1774. godine, i njegovo najbolje delo pored Fausta. Napisan u obliku pisama i dnevnika, govori o nesrećnom, strastvenom mladiću beznadežno zaljubljenog u Šarlot, ženu svog prijatelja – muškarca kome se naizmenično dive i otkrivaju. Stradanja mladog Vertera postalo je važan deo pokreta „Sturm und Drang“ (Oluja i Stres) i uvelike je uticalo na kasniji „romantizam“ izazivajući lavinu samoubistava kod mladih kojima je bila neuzvraćena ljubav.

Delo je polu-autobiografsko napisano 1772. godine, dve godine pre objavljivanja romana, Gete je prošao sličan buran period, kada se zaljubio u Šarlot Buf, koja je za to vreme bila verena za njegovog prijatelja Đona Kristiana Kestnera.

Nakon što je iskusio bol zato što nije mogao da bude sa ženom koju je voleo i shvatio da je nikada ne može imati, Gete je zapravo prestao biti romantik, shvatio je da je romantična ljubav privlačna, ali i da stvara ozbiljne probleme i dovodi do strašnih razočaranja u životu. U ovoj knjizi on otkriva pad romantičnosti, mračnu stranu romantizma i šta takva ljubav može da učini čoveku, i to pokazuje neprestanom degradacijom Vertera i njegovim krajnjim samoubistvom.

Roman je podeljen na dva dela:

Prvi deo – dolazak u novi grad, očaranost prirodom i seljacima, upoznavanje i prvi susret s Lotom, zaljubljivanje, opsesija, početak emocionalne destruktivnosti, odlazak

Drugi deo – povratak i ponovni susret s Lotom, nemogućnost kontrolisanja svoje ljubavi i opsesije, bol, krah, nemogućnost varenja svojih sopstvenih emocija, nesnalaženje u društvu i svetu, posuđivanje pištolja koje mu donosi sama Lota i nepovratni odlazak (samoubistvo)

Vrsta dela: roman (lirski, epistolarni)

Vreme radnje: 18. vek

Mesto radnje: Nemačka

Tema: Verterova ljubav (i na kraju opsednutost) ženom koju ne može imati

Ideja: Samoubistvo kao izlaz iz emocionalnih problema

Kratak sadržaj prepričano

Izmišljeni, neimenovani urednik predstavlja roman „Stradanja mladog Vertera“ kao nefiktivnu kompilaciju svih materijala koje je mogao da otkrije o tužnoj priči o „jadnom Verteru“. Otvaranje je kratko i direktno: urednik prihvata verovati da će roman imati sjajan emotivan uticaj na svog čitaoca i da će Verterov duh i lik pobuditi i ljubav i divljenje.

„Sve što sam mogao da pronađem o istoriji bednog Vertera marljivo sam sakupio, a sada, evo, iznosim to pred vas, i znam da ćete mi biti zahvalni“

Nada se da će čitalac pronaći Vertera kao svog prijatelja kada ih inače nema.

Verterovo pripovedanje počinje sa pismom koje je napisao svom prijatelju Vilijemu. U njemu Verter opisuje kako je srećan u malom, neimenovanom gradu u kojem se nedavno nastanio, a u koji je došao da bi rešio pitanje majčinog nasledstva i nakon što je mlada žena Leonora, koja je bila zaljubljena u njega, pobegla. Verterova majka ostaje neimenovana što nam govori da se ne slažu osobito dobro posebno zbog toga što se u pismu ne obraća direktno njoj nego pita svog prijatelja Vilijema za nju.

Dok Verter smatra grad ukusnim, priroda – posebno njegova drveća – opisuje idilično i vidi se da prvi put susreće prirodu. Po pisanju svog sledećeg pisma, šest dana kasnije, mesto ga potpuno obuzima. U svom zadovoljstvu priznaje da je zapostavio studije – knjige su počele da izgledaju nedovoljno u poređenju sa lepotama oko njega, a slika i dva dečaka, braću koju je sreo prilikom jedne šetnje. U pismu koje sledi Verter naređuje Vilijemu da ne šalje knjige od kuće koje je prvobitno zatražio; neće mu trebati.

Već očaran lepotom svog novog doma, Verter se takođe našao među meštanima. Izražava kajanje zbog načina na koji muškarci njegovog socijalnog statusa gledaju na seljački život i slikao je Vilijemov portret i gotovo netaknut načina života u mestu u kojem se nalazi – seljaci žive jednostavno, tvrdi on. Baš kao što Verter počinje da gubi volju za učenje i čitanje knjiga, tako gubi i neke svoje veće društvene norme. Nađe se kako sedi oko ognjišta i šali se, ili pleše na nerafiniran način. Ipak, ako uspe da ne razmišlja o tome koliko su neprimereni ovi postupci, on od srca uživa u sebi. U svom sledećem pismu otvoreno priznaje da smatra da je seljački život superiorniji njegovom i bahato govori da su neznalice najsrećniji ljudi na svetu. Takođe u pismu od 22. maja daje nagoveštaj o samoubistvu govoreći da svaki čovek „može da napusti ovaj zatvor kad got to želi“.

Nekoliko dana kasnije Verter nailazi na gradić Valhajm, oko sat vremena od svoje kuće. U njemu se oseća mnogo spremnije od ruralnog grada u kojem trenutno živi. U Valhajmu postoji gostionica u kojoj Verter može komotno da čita i ispija kafu, a u blizini su seoski prizori koje on često skicira. I čitanje i crtanje bile su veštine koje je Verter sada odbacio u korist jednostavnog upijanja prirode, ali čini se da Valhajm inspiriše Vertera da se vrati onome što ga zabavlja. Počinje osećati da bi to mesto moglo ponuditi prihvatljivo središte između njegovih naučenih načina i jednostavnijeg seljačkog života kojeg je obožavao.

Nakon što je poslao pismo u kojem je opisao osuđenu ljubav farmera Lada prema svom poslodavcu, udovici, Verter šuti dve nedelje. Njegovo sledeće pismo Vilijemu priznaje da nije uspeo da mu piše jer je u Valhajmu sreo ženu Lotu, ćerku upravnika kneževog vlastelinstva, koju on naziva „čisto savršenstvo“ i za koju ni reč „anđeo“ nije dovoljna. On piše Vilijemu o njoj, trudi se da nađe reči, pa čak i zastane sa pisanjem jednog pisma da je pođe posetiti.

Verter opisuje Vilijemu kako je upoznao Lotu. Na putu ka seoskom balu na otvorenom, Verterovi drugovi su je zaustavili da je pokupe. Pre nego što ju je Verter upoznao, Lotina teta ga je upozorila da se ne sme zaljubiti u nju, jer je ona verena za Alberta. Verter ignoriše ovaj savet i ulazi u kuću da bi pronašao Lotu, gde upoznaje njenu braću i sestre, a naposletku i samu Lotu. Odmah je očaran. Na plesu on ljubomorno traži njenu ruku za svaku rundu plesa i pronalazi svojevrsno ushićenje u njenoj spremnosti da mu to i dozvoli. Kako se Verterov emocionalni žar razvija, napolju se pojavljuje oluja; par se divi neobičnoj lepoti prolećnih oluja, oboje se sećajući iste pesme Fridriha Gotliba Klopštoka.

Sledi vrtlog pisama Vilijemu koji naglašava Verterovu sve veću zaokupljenost Lotom i, na kraju, ljubav. Svakodnevno putuje u Valhajm, pauzirajući tek kada Lota posećuje umiruću gospođu M.. Verterovo prvobitno uverenje da bi mu Valhajm mogao priuštiti deo starog, obrazovanog života u jednoj zemlji pokazuje se neutemeljenim; još je besposlen, osim ako ne pomaže Loti s braćom i sestrama ili poseti vikara S. i njegovu ženu da bi razgovarali o crvenovom groštu orahovih stabala.

Dok je Albert, Lotin verenik, poslovno van grada, Verter postaje sve posesivniji prema Loti. Piše Vilijemu o bolovima koje osjeća kad Lota gleda druge u vožnji kolima ili tokom razgovora. Verterova ljubomora postaje kriza, što se vidi i u njegovim pismima Vilijemu koja postaju sve kraća i rastrojena. Vilijemovi odgovori izgledaju fokusirano na pružanje Verteru distrakcije od Lote. Pita Vertera o crtežu i sugeriše mu da bi mogao da nađe dobar posao kod diplomate. Verter ne prihvata ove sugestije.

Kada se Albert konačno vrati, Verter ga smatra čovekom vrednim velikog poštovanja i on pozdravlja Albertovo postupanje sa Lotom. Zbog toga Verther odlučuje da odustane od Lote i da se drži podalje od Valhajma, iako je njegov očaj osetljiv i njegovo ponašanje pretvara se u maniju, što plaši Lotu. Shvatajući to, Verter umesto toga traži Lotu kad god je sama. Vremenom, u njegovim pismima je jasno da je odlučio da ipak ne ode, već je produžio neodrživu situaciju pokušavajući da se sprijatelji sa Albertom. On i Albert vode dugu i strasnu raspravu o moralnosti samoubistva, a Verter tvrdi da je za neke ljude samoubistvo validna opcija. U stvari, on veruje da samoubistvo ponekad ne može biti beženje od smrti. Ova izjava šokira i uznemirava Alberta.

„Fuj!“ reče albert odmičući pištolj sa čela. „Čemu to?“
„Nije napunjen“, rekoh.
„Pa makar, čemu to?“, odvrati nestrpljivo. „Ne mogu zamisliti kako neko može biti tako lud da se ubije; sama pomisao mi je odvratna.“

U mesecima nakon Albertovog dolaska, Verterova pisma postaju sve duža, dramatična i filozofska. Postaje zaokupljen samosažaljenjem i predao se mislima o smrti i bolu, beskrajno se ispovedajući Vilijemu o svojoj gluposti i bespomoćnosti. U jednom trenutku odluči da ode, ali u sledećem je siguran da bi mogao da bude ovde zauvek. Konačno, rasprava o Lotinoj majci i njenoj prevremenoj smrti toliko uzdrma Vertera da on odluči da posluša Vilijemov predlog da napusti Valhajm i zaposli se kao sekretar kod jednog diplomate u drugom gradu.

Iako Verter ima rastuće agonije i nezadovoljstvo na poslu, posao uglavnom smatra podnošljivim. Diplomata se pokazao teškim čovekom za posao, ali Verter ipak pronalazi prijatelja u grofu C. koji mu savetuje kako da se najbolje ponaša sa diplomatom. On se sprijatelji sa gospođicom von B., lokalnom aristokratkinjom za koju misli da bi mogao postati romantično zainteresovan. Zaista, čini se da Vertera na rubu potrese Lotin duh kada mu ona, naizgled niotkuda, piše. Nakon toga njegova manija je obnovljena i njegov rad postaje nepodnošljiv. Ponovo želi da pobegne, impuls koji je znatno povećan nakon što je i od Alberta dobio poruku da su se on i Lota konačno venčali.

Nakon što Verter biva ponižen na zabavi od grofovih aristokratskih prijatelja koji smatraju da je Verter preniskog roda da bi se družio sa njima, Verter daje ostavku na poslu. Neko vreme putuje, ali na kraju se vraća u Valhajm i Loti. On tamo pronalazi svet suprotan od njegovih sećanja na njega. Farmera je udovica proterala jer ju je pokušao silovati, ali Verter više simpatiše Lada nego udovicu. Primjećujući da je udovica uzela novog slugu i sećajući se njegovog osećaja prema Albertu, Verter se pita što novi sluga oseća prema farmeru Ladu. Drveće koje su tako voleli vikar i njegova žena posečeno je, a sa njima i sećanja koja su Verter i Lota tamo stvorili.

Jednog dana Verter upoznaje čoveka po imenu Hajnrih, za koga se ispostavlja da je prilično lud. Sledećeg dana Verter izveštava da je Hajnriha dovela do ludila neuzvraćena ljubav prema Loti, mada on ne pominje da je sumnjivo kako je saznao ove informacije. Umesto toga, manija njegovih pisama prilazi u ludilo. Ubrzo, urednik je primoran da posegne u narativu i popunjava praznine koje su ostavila Verterova oskudna slova. Farmer Lad je ubio udovicu, a Verter je žestoko branio njegove postupke pred Albertom. Albert je bio toliko uznemiren zbog toga što je raskinuo s Verterom da je zatražio da i Lota učini isto. Tada je oluja opustošila Valhajm, donoseći sa sobom i poplavu koja je ostavila otpad na mnogim omiljenim Verterovim mestima.

Lota, sa svoje strane, odbija Albertov zahtev da napusti Vertera, ali ona pokušava da skrati vreme koje provode zajedno i mora često da traži od njega da se kontroliše. Tokom njegove poslednje posete, Verter čita iz sopstvenih prevoda o Osijanu, a i on i Lota plaču zbog lepote priče i sopstvenog uništenog prijateljstva. Kada se Verter osnaži na poljubac Loti, čarolija je slomljena i ona ga protera iz svoje kuće. On beži, odlučan da okonča svoj život.

Nakon što je napisao pismo Loti koje će joj biti dostavljeno nakon njegove smrti, on se za to priprema posudivši Albertove pištolje, a koje mu je sama Lota donela. Te noći upuca se, a sutradan umire od rana. Sledećeg jutra ga pronalaze u plavo žutom odelu koji je nosio onaj dan kad je upoznao Lotu, a pored njega, na stolu nalazila se otvorena knjiga Emilija Galotija.

Njegova smrt izazvala je stanje opšteg žaljenja kod svih meštana. Pokopan je na mestu koje je sam izabrao, između dve lipe na kraju posvećenog groblja. Na poslednji počinak ga je ispratila Lotina porodica. Nosili su ga majstori, a sveštenika nije bilo.

Roman se završava ikoničnom linijom „Nijedan sveštenik nije prisustvovao njemu.“

Analiza teme

U nastavku se nalazi analiza teme i sukoba koji se dešavaju kao deo tematike u kojoj se srce bori protiv razuma.

Srce protiv razuma

Ideja da su um i telo različiti entiteti je ideja koja je nastala iz filozofije sedamnaestog veka i od tada je informisala kulturne stavove. Gete prihvata ovu podelu u Stradanju mladog Vertera; on prikazuje emociju i intelekt kao sukobljene i nepomirljive sile, pri čemu srce neprekidno treba ljubav i pažnju, a um pokušava da ih umereno malo koristi. Umesto da se zalaže za racionalni utecaj uma (kao što je to kulturološki konvencionalno), Gete se zalaže za emocije zbog razuma, a srce iznad uma. Koristeći svoj naslovni lik Vertera za utelovljenje emocija, Gete se zalaže za lepotu strasnog postojanja nad racionalnim i smrtonosnim utjecajem intelekta.

Pošto je čitaoc prirodno usklađen sa Verterom (glavni junak), Verterova mišljenja i želje imaju značajnu težinu. Stoga je Geteov izbor da se Verter u potpunosti uskladi sa emocijama, a ne intelektom, sam implicitni argument tela nad umom. Verter dozvoljava sebi da u potpunosti bude kontrolisan svojim strastima i željama i aktivno odbacuje bilo kakvo raspoloženje koje mu pruža ili sopstveni um ili saveti drugara. Rani dokazi za to stižu kada maloletni dečak savetuje Verteru da se ne zaljubljuje u Lotu, prelepu mladu ženu koju upoznaje ubrzo nakon toga, ali Verter ne uspeva da racionalno razmotri situaciju i umesto toga se duboko zaljubi u ženu koja je namenjena nekom drugom.

Ovo početno napuštanje racionalnosti u korist emocija ponavlja se kroz celu knjigu i postaje njen primarni sukob. Na primer, kada je Verter pobegao od Lote i razumno se zaposlio, on se ne može koncentrisati na svoj posao ili se pridržavati ograničenja koja mu postavljaju život. Umesto da dozvoli poslu da ga odvrati od destruktivnih emocija, on napušta posao da bi se vratio Loti, koja je tada već u braku. Verter nikada nije u stanju ukrotiti potrebe svog srca.

Dok Verter utelovljuje emociju i srce, Gete koristi Verterove drugove – posebno Vilijema, s kojim se Verter dopisuje tokom celog romana – kako bi se založio za razum i intelekt davanjem praktičnih saveta ili racionalnim zapažanjima. Iako dobronamerni, ovi likovi imaju tendenciju potceniti držanje koje Verterove emocije imaju prema njemu, a njihovi saveti imaju malo efekta.

Vilijem, na primer, pokušava da razmišlja sa Verterom, često u vezi sa ludošću njegove ljubavi prema Loti. Iako Vilijemova pisma nisu uvrštena u roman, Verterovi odgovori na njih jasno daju do znanja da je Vilijem besplodno zagovarao jasnu glavu. Verter, videći sve više bezobrazne odgovore svog poslodavca, reaguje samo tišinom. U ovome se prepoznaje nemogućnost pokušaja racionalizacije sa Verterom. Gete, naglašavajući šutnju, pokazuje koliko su očigledne Verterove promukle emocije prema onima oko njega.

Kao što je prethodno pomenuto, Lota savetuje Verteru da se njihova situacija ne može nastaviti u trenutnom stanju. Utvrđujući srce, Verter je prirodno zbog toga besan. Lotin je predlog, međutim, samo razuman, koji sugeriše da će morati, ako ju želi i dalje viđati, samo donekle da izmeni svoje ponašanje.

Iako se gornji sukob može činiti kao da priča žali Verterovu nesposobnost da kontroliše svoje emocije, Gete umesto toga pokazuje da je kulturna norma poverenja iz uma više od ulaza iz srca proizvoljna i neutemeljena. Ako čitaoci smatraju da su srce i um jednake vrednosti ili je srce veće vrednosti, onda priča Vertera nije tragično podleganje čudima ljubavi; umesto toga, to je priča o izboru osećaja preko razloga da bismo živeli, bar nakratko, potpuno i strastveno.

Gete pokazuje vrednost odabira emocije nad razumom samim svojim pisanjem; najlepši jezik knjige dolazi u trenucima kada je Verter zaokupljen emocijama, a posebno kada govori o Loti. Nasuprot tome, tekst postaje posebno blag kada se ubaci fiktivni urednik koji nudi potpuno apstraktni, intelektualni pogled. Ne samo da ovaj kontrast povećava identifikaciju publike sa Verterom (a samim tim i emocijom), već takođe sugeriše da se lepota u životu treba pronaći u strasti, a ne u intelektu. Ovaj argument je ojačan činjenicom da je Verter, više nego ijedan drugi lik u romanu, poznat po svojoj intelektualnoj hrabrosti i svetosti. On ne bira emocije, drugim rečima, zato što mu je intelekt nedostupan ili zato što ne razume njegovu privlačnost. Ovo je izbor koji donosi sa potpunim razumevanjem uloga, i tako (ironično) Gete predstavlja emociju ne samo kao lepši izbor, već i izbor koji može da izdrži i racionalno ispitivanje. Dakle, ni Goethe ni Verther ne žale što je Verter odlučio da dozvoli da bude uhvaćen u svojoj tuzi, uprkos posledicama.

Likovi: Vrther, Lota, Albert, Vilijem, Urednik, Verterova majka, Grof C., Hajnrih, Farmer Lad

Analiza likova

Verter

Verter, glavni junak i primarni pripovedač u delu Stradanja mladog Vertera, simpatičan je mladić, poznat po tome što je nosio plavi kaput, žuti prsluk i čizme. Zaljubljuje se u Lotu i, kad mu je ljubav neuzvraćena, na kraju počini samoubistvo. Verter je u velikoj meri autorovo autorsko stvaralaštvo, jer su Verterovo impresivno obrazovanje i erudicija, kao i mnoga njegova iskustva slični Geteovim. Poput Getea, Verter potiče iz bogate porodice i nakon diplome dolazi u obližnji grad da započne karijeru. Pre nego što se zaljubio u Lotu, pokazao se pažljivim posmatračem ljudskog stanja, dobrim drugom i veštim sagovornikom. Verterovo pripovedanje ima oblik niza pisama: uglavnom svom prijatelju Vilijemu, ponekad Loti i jedno Albertu. Kroz ova pisma on pokazuje postepeno opadanje svoje obećavajuće mladosti jer emocionalna opsednutost zamenjuje racionalnost. U poslednjim trenucima dela, Verterovo pripovedanje zamenjeno je urednikovim.

Lota

Lota je Verterova nemoguća ljubav, iako je verena (a kasnije i udata) za Alberta. Lota izgleda gotovo besprekorno i anđeoski. Nakon što joj umre majka, ona rado prihvata njen teret i brine za sestre i braću. Takođe posećuje gospođu M. na samrtnoj postelji, održava vezu sa Albertom i još uvek nalazi vremena da provede vreme sa Verterom. S obzirom na Verterovo pripovedanje o dešavanjima, mogli bi da se zapitamo da li se Lota igra sa svojim (i njegovim) osećanjima. Urednik, međutim, svojim osobitim mišljenjem pokazuje da je Lota jednako zbunjena situacijom kao i Verter, iako ona to rešava zrelije nego on. Gete je lik Lote zasnovao na Šarlot Bluf, njegovoj drugarici u stvarnom životu u koju je bio duboko zaljubljen. Poput Šarlot, Lota na kraju obaveštava Vertera da se ne sme nadati njenoj ljubavi i njihovo prijateljstvo se raspada.

Albert

Lotin verenik, a kasnije i muž, ali nekadašnji Verterov prijatelj, Albert je simpatičan mladi čovek koji voli Vertera uprkos njegovoj očitoj naklonosti prema Loti. Njih dvoje često vode ugodne razgovore, ali Verterova sve veća opsesija Lotom postaje smetnja u njihovom prijateljstvu. Stvari se dovode u pitanje kada farmer Lad ubija udovicu iz ljubomore, a Verter brani dečakove postupke prema njemu na način koji Albertu graniči s ludilom. Epizoda plaši Alberta, koji vidi snažne paralele između Ladine opsednutosti udovicom i Verterovih osećanja prema Loti, i to izaziva nepopravljiv rasplet između njega i Vertera. Nakon toga, Albert savetuje Lotu da se ne viđa tako često s Verterom. Gete je Alberta zasnovao na muškarcu koji je bio zainteresovan za Geteovo ljubavno interesovanje (i ženi koja je bila osnova za Lotu), Šarlot Bluf. Šarlotinog verenika Gete je smatrao genijem čija bi strast mogla da bude malo suzdržana, a čini se da Albert u ovom prati razuman čovek koji vlada više razumom nego emocijama.

Vilijem

Vilijem je Verterov blizak prijatelj. Pošto Vilijem živi daleko od Vertera, njihovo prijateljstvo se održava putem pisama – u stvari, Verterova pisma Vilijemu čine većinu knjige. Vilijem se u tekstu nikada ne pojavljuje telesno, a njegovi odgovori na Verterova pisma nisu prikazana, mada su Verterovi odgovori osvetlili njihov sadržaj. Ovi tragovi pokazuju da je Vilijem duboko zabrinut za Verterovo blagostanje, i oni sugerišu da bi Vilijem delovao kao moderirajuća sila protiv vrtloga emocija koje Verter doživljava samo kad bi bio prisutan i bio u mogućnosti da to učini. Vilijem pomaže Verteru u pronalaženju posla kod diplomate, a i stalno ga podsjeća da se uteši u svojim starim hobijima čitanja i crtanja. Kad je Verter najtužniji, Vilijem namerava poći k njemu, ali Verter (koji već razmišlja o samoubistvu) traži da odgodi putovanje na neko vrijeme.

Urednik

Urednik, izmišljeni lik publikacije koji je odgovoran za sastavljanje Verterove prepiske sa Vilijemom, jedan je od pripovedača knjige (pored samog Vertera). Urednik, koji se prvi put pojavljuje u kratkom predgovoru u kojem predstavlja knjigu, pokazuje istinsku naklonost prema Verteru i priznaje da će većina ljudi koji čitaju knjigu zaista osećati Vertera i bespomoćnost zbog njegovog problema. Nada se da će tako što će da ispriča Verterovu priču, drugi koji su pod utecajem emocija naći utehu u saznanju da nisu sami. Urednik takođe stupa u poslednje trenutke knjige kako bi popunio praznine u pričama koje Verter piše u pismu. Konačno, urednik preuzima Vertera nakon samoubistva i pokazuje čudno, naizgled potpuno, znanje ne samo o dešavanjima posle Verterove smrti, već i o osećanjima i razmišljanjima onih koji su na njega uticali.

Verterova majka

Iako je Verterova majka važan lik u Verterovom životu, ona se nikada ne predstavlja direktno u knjizi. Čitaoci razumeju njenu važnost samo kada ju Verter pominje u svojim pismima Vilijemu. Ostala je samohrani roditelj kada je Verterov otac umro i ima nepoznat izvor bogatstva koje Verter ponekad koristi. Verter često izražava žaljenje što će mu neadazijski način života naneti bol, ali o njoj je malo toga poznato (uključujući razloge njenog odsustva iz Verterovog života).

Grof C.

Verterov prijatelj na dvoru. Grof je aristokrat koji se, uprkos svojim višim društvenim stavovima, sprijatelji sa Verterom. Često poziva Vertera u svoju kuću na večeru i slobodno razgovara s njim, kao da su jednaki. Njih dvoje dele istinsku naklonost jedan prema drugom, koja izgleda nadilazi socijalni status. Međutim, kada grofovi prijatelji aristokrati dođu, oni su ogorčeni što su pronašli Vertera u svojoj sredini.

Hajnrih

Verter se jednog dana susreće sa Hajnrihom koji glupo pokušava da prikupi divlje cveće za svoju „dragu“ zimi. Nalazeći Vertera i Hajnriha, Starica na putu obaveštava Vertera da je Hajnrih proveo poslednjih nekoliko meseci u azilu. Uprkos svojoj ekscentričnosti, Hajnrih je prijatan čovek. Pred kraj romana Verther shvata da je neuzvraćena ljubav prema Loti odovela Hajnriha u ludilo, ali on ne nudi nikakav izvor za tu tvrdnju.

Farmer Lad

Farmer Lad je sluga udovice, i očajnički se zaljubljuje u nju. Kada ga otpusti, on ubija njegovu zamenu da spreči bilo koga da osvoji njeno srce. Kada je uhapšen, Verter ga gorko brani i tvrdi da je razzlog za njegov čin bila strast. Ova odbrana dovodi do prekida prijateljstva između Alberta i Vertera.

Beleška o piscu

Johan Volfgang Gete rođen je 28. avgusta 1749. godine u Frankfurtu, u Nemačkoj, u imućnoj porodici. Zbog porodice, Gete je imao privilegije bogatstva i obrazovanja što mu je omogućilo da izučava sve uobičajene teme i da se specijalizuje za jezike i književnost.

Gete je pohađao Univerzitet u Lajpcigu, gde je studirao pravo, mada je u jednom trenutku otišao u Strazbur, gde je završio svoje studije. Dok je bio u Strazburu, dozvoljeno mu je da procveta njegov književni i filozofski talenat. Njegovo prvo delo, Gotz von Berlichingen, doživelo je neposredan uspeh širom Nemačke.

Gete je okarakterisao renesansnog čoveka u ulogama pesnika, romanopisca, naučnika, administratora i kritičara. Neki ga nazivaju nemačkim Šekspirom, jer je bio majstor nemačkog jezika. Tokom karijere obnašao je većinu glavnih pozicija u vejmarskoj vladi, uključujući tajnog savetnika na dvoru vojvode od Vajmara, gde je koordinirao velike projekte miniranja, izgradnje puteva i navodnjavanja. Pored toga, Gete je slikao, radio na anatomiji i botanici, stvarao teoriju boja i 26 godina režirao predstave u pozorištu.

Gete je tokom života bio prijatelj sa mnogim važnim evropskim misliocima i filozofima. Kao student, Gete je postao blizak Johanu Gotfridu Herderu čije su teorije estetike, posebno u Šekspirovom delu, bile ključne za rana Geteova dela. Nemački pokret Sturm und Drang nastao je upravo iz Herdera i njegovog uticaja na Getea. Kasnije u životu, Gete će da uspostavi blisko prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom čiji je rad pokušao da sintetiše Kantovu filozofiju sa drugim evropskim školama mišljenja.

Najpotpunije nemačko izdanje Geteovih dela, pisama i dnevnika ispunjava 143 sveske. Njegov roman Stradanja mladog Vertera, završen 1774. godine, toliko je moćan da je u stvari nadahnuo mnoge mladiće i devojke da izvrše samoubistvo; priča o tragičnom Verteru pronađena je na mnogim njihovim leševima. Dve njegove kasnije drame, Ifigenija u Biku (1787) i Torkuato Tasso (1790), poznate su po klasičnoj suzdržanosti.

Međutim, Geteovo remek-delo je Faust, koji se fokusira na potragu za smislom postojanja i duše. Originalna publikacija 1790. godine nosila je naziv Faust: Fragment. Faust je ubrzo postao opsesija Getea koji je čitavu dramu radio više od 60 godina, a završni nacrt je završio samo nekoliko meseci pre nego što je umro 22. marta 1832. Tada mu je bilo 82 godine.

Faust je objasnio ideje da nijedan filozofski sistem ne može da objasni svet, da čovek ne može da se svede  na pojedinačne pojmove i da literatura može da odražava proizvoljnost života. Geteova pisanja privukla su i inspirisala pesnike i filozofe poput Ničea, Beketa i Kafke.

Autor: M.Z.S.