Ševina jutarnja pesma

Grigor Vitez jedan je od začetnika moderne dečje književnosti na ovim prostorima. Za života je napisao mnogo pesama i priča za decu, objedinjenih u zbirke među kojima je najpoznatija „Kada bi drveće hodalo“. Poezija mu je vrlo slična onoj Dobriše Cesarića, jer poput Cesarića i on koristi jednostavne stihove kojima se prikazuju lako shvatljive pesničke slike, a sve uz vrlo izražajnu i ritmičnu liriku. Grigor Vitez koristi se raznim stilskim figurama, ali ipak najviše onima koji će imati uticaja na ritam i uopšte muzikalnost pesme. Zbog toga su njegove dječje pjesme vrlo slične brojalicama i time su zanimljive i lako shvatljive svima, pa tako i najmlađim čitaocima, pogotovo onima iz nižih razreda osnovno škole.

Grigor Vitez i sam je bio učitelj stoga ne čudi da su upravo njegova dela za decu ostala najznačajnija. Dobro je poznavao deci i znao kakvu im literaturu treba ponuditi da bi je shvatili i da bi sa njom bili zadovoljni. Kao motive u svojim pesmama Vitez najčešće koristi elemente iz prirode. Uzima delove njene lepote pa je dodatno prolepša raznim stilskim figurama. Ono što najviše predstavljaju pesme ovog autora je radost prirode, pa tako imamo pesme koje prenose cvrkute ptica, žuborenje potoka, igranje životinja, a ponekad i dece među zelenilom, travama i stablima. Vitez ima moć prenjeti sve te tajne iz prirode koje kao da vaskrsavaju pred očima malih čitaoca.

Osim što su ritmične, pesme Grigora Viteza često su i vrlo humoristične. Napisane su duhovito kako bi se deca i zabavila čitajući ih. U pesmama u kojima za glavne motive ima decu i đake, Vitez često prenosi neke smešne, gotovo pa nemoguće situacije u kojima se lirski subjekti pronađu. Ali buduća da je maštovitost dece njihova najveća vrlina, ona vrlo brzo pronađu i nesvakidašnje rešenje za nesvakidašnje probleme. Deca ne preispituju mogućnost nekih događaja, samo prihvataju njihovu neobičnost i u njoj uživaju. Vitez je maher za smišljanje upravo takvih smislilica, zbog čega deca i vole njegovu poeziju.

Neka najpoznatija dela Grigora Viteza namenjena deci i mladima su: „Vesele zamke“, „Sto vukova i druge pesme za decu“, „Perzijske bajke“, „Iza brda plava“, „Hvatajte lopova“, „Gde priče rastu“, „Zekina kuća“, „Nevidljive ptice“ i mnoga druga.

Ševina jutarnja pesma – analiza pesme

Ševina jutarnja pesma dečja je pesmica koja govori upravo o onome što naslov nalaže – jutarnjem pevu ptice ševe. Ševa je inače poznata po svom vrlo ugodnom glasu i pjevu u kojem ljudi uživaju. Ne čudi da ju je Vitez uzeo za centralni motiv i temu svoje pesmice. Pesma je pisana iz perspektive ptice, čime ona postaje lirski subjekat. To pesnik ne čini samo sadržajem pesme, nego i izrazom. Kroz celu pesmu koristi reči koje zajedno imitiraju ševin pjev, tvoreći tako stilsku figuru onomatopeju. Ponavljanje reči kao što su „ići, ići, ići“ i „sići, sići, sići“ gotovo da čujemo pev ptice namesto reči. Ovo je samo dio njegove onomatopeje, koja se dodatno naglašava koristeći i druge riječi koje završavaju na -ći.

Pesma započinje usklikom:

Uvis!
Uvis ću se dići!

…zbog čega znamo da je pesma pisana upravo iz perspektive ptice. Ona kaže da će se dići sve do sunca kako bi ga probudila. Po ovome vidimo kako su i ptica i sunce personificirani, odnosno, date su im ljudske osobine. Ptica u drugoj strofi kaže da će sa sobom da ponese tamburicu, verovatno kako bi svojom pesmom probudila sunce. U drugoj strofi monostih „tamburicu“ ponavlja se tri puta i tu imamo stilsku figuru simplohu, odnosno ponavljanje reči u stihovima. Ova stilska figura takođe je u funkciji onomatopeje jer se njome i postiže ritam pesme i pokušava da imituje pev ptice.

U trećoj strofi vidimo još jednu lepu metaforu koja se proteže kroz celu strofu:

Sipat ću zvonca dolje
zelenim
žutim
i modrim
beskrajnim poljem

Sipanje zvonaca kao metafora također označava pesmu, jer zvonci su simbol pjevanja. Pesnik dodatno potpunjava pesničku sliku epitetima „zelenim“, „žutim“ i „modrim“. Boje u kombinaciji sa motivima zvona čine sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se mešaju oseti i stapaju u jedno. Ovom slikom dočarava se priroda, odnosno livada, kao nešto prepuno boja i time prelepo. Četvrta strofa stavljena je od dva stiha, a svaki predstavlja stilsku figuru retoričko pitanje:

Gdje mi je gnijezdo?
Gdje su mi ptići?

Ptica zna gde je njeno gnezdo, ali ovim retoričkim pitanjima naglašava se njena briga i užurbanost. Već u sledećem, petom stihu zakljućuje da će morati da siđe kako bi potražila i obišla svoje ptiće. I ovde vidimo onomatopeju u ponavljanju stiha „sići“. Posljednji stih govori kako će ptica nakon obavljenog posla ponovo krenuti prema suncu. Let je njena najveća ljubav i ono za što je ptica stvorena, pa zato to ona i radi. I ovde imamo onomatopeju u ponavljanju stiha „ići“, što odista nalikuje na ševin pev.

Pesma je sastavljena od šest nejednakih strofa. Stihovi u njima su nejednake duljine, a rima je prisutna, iako je isprekidana i tek u nekim delovima pesme nagomilana. Ritam pesme je brz, ali nestalan, baš kao i rima. Lepo dočarava užurbanost i let ptice.

Beleške o piscu

Grigor Vitez značajan je književnik za decu i mlade, najpoznatiji po tome što je osuvremenio književnost za decu na ovim prostorima. Napisao je mnoge pesme i priče, ali i članke u časopisima upravo o deci i dečjoj književnosti, a njegovi radovi neizostavan du sio svih školskih čitanki i antologija pjesama za decu.

Vitez je rođen 1911. godine u mestu Kosovac, kod Okučana, na teritoriju današnje Hrvatske. Ime koje mu je dato na rođenju je Grigorije. Porodica mu je bila srpskog podrijetla: otac mu je bio Teodor Vitez, poreklom iz sela Bukovica u Ravnim kotarima, odnosno u Dalmaciji, a majka Ana Milosavljević, čiji su preci u Slavoniju došli u 17. veku iz Bosne. Očevo porodično prezime bilo je Alavanja, koje je promenjeno nakon što je jedan njegov predak dobio počasni naslov viteza od kraljice Marije Terezije, pa je porodica titulu uzela kao prezime. O svojoj porodici pisao je u knjizi „Dečji pisci o sebi“ Ahmeta Hromadžića.

Vitez je odrastao u Slavonskom selu, a obitelj mu se bavila poljodelstvom. Imao je još trojicu braće. Otac im je umro kada je Grigor bio predškolsko dete, što se dogodilo nešto pre početka Prvog svetskog rata. Vitez je osnovno školu završio u Okučanima, a onda srednju gimnaziju u Novoj Gradišci. Prve pesme počeo je pisati kao maturant. Nakon gimnazije upisao je učiteljsku školu u Pakracu, nakon čega je postao i učitelj.

Nakon diplome, prvo zaposlenje dobio je u selu pored Đakova. Nakon toga preselio se u Voćin. Tamo je upoznao svoju buduću suprugu Elizabetu Perlik. Kada je počeo Drugi svetski rat, Vitez je dobio premeštaj u Gornji Vakuf, a zatim i u Golince. U to se vreme pridružio partizanima kojima je vodio učiteljske tečajeve kako bi i oni nakon rata mogli da se bave tim poslom. Nakon rata, zaposlio se u Ministarstvu prosvete i preselio u Zagreb. Radio je i kao urednik u izdavačkoj kući Mladost. 1957. godine pokrenuo je biblioteku Vjeverica koja je objavljivala dečju književnost. Radio je i kao tajnik Društva hrvatskih književnika te prevodio dela s francuskog, ruskog i slovenskog jezika.

60-ih godina prošloga veka Grigor Vitez bio je jako lošeg zdravstvenog stanja. Imao je oštećenu kičmu, pa je zbog toga bio prikovan za krevet. 1966. godine je i umro te je pokopan u rodnome mestu Kosovcu. Nakon smrti, od 1967. godine, počela je da se dodeljuje nagrada „Grigor Vitez“ i to najboljim piscima i ilustratorima knjiga za decu.

Grigor Vitez je za života napisao mnoga dela za decu, ali i odrasle. U opusu za odrasle nalaze mu se zbirke: „Pjesme“, „Naoružane ruže“, „Povjerenje života“ i „Kao lišće i trava“. Najpoznatiji naslovi za decu su mu „Kad bi drveće hodalo“, „Sto vukova“, „Gde priče rastu“ i mnoge druge.

Autor: V.B.