Pohvala svetom knezu Lazaru

Pohvala svetom knezu Lazaru obrađena lektira. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, književne elemente i prepričani sadržaj, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Pohvala svetom knezu Lazaru >>

Analiza dela

Jefimija je poznata kao prva žena u srpskoj diplomatiji i prva književnica, pesnikinja stare srpske književnosti. Sentimentalnost u njenim tekstovima posledica je njene tužne životne priče. Vrlo rano se suočila sa smrću oca Vojihna, sina Uglješe Depotovića, a zatim i muža Uglješe Mrnjačević. Uprkos svojim poteškoćama, okrenula se pisanju u kojem je našla utehu. Njeno najznačajnije delo je Pohvala svetom knezu Lazaru, a sačuvana su dela Tuga za mladencem Uglješom (posvećena pokojnom sinu Ugljaši Despotoviću) i  Zapis na Hilandarskoj zavesi. Posle smrti jedinog sina i muževe smrti u Maričkoj bitci 1371. godine dospela je na dvor princa Lazara gde je bila svedok svih poteškoća sa kojima se porodica princa Lazara susretala posle njegove smrti. Ohrabrena patnjom i tugom njegove porodice, celog naroda i sebe, na platnu je izvezla pohvalu u čast kneza Lazara.

Pohvala svetom knezu Lazaru izvezena je pozlaćenom žicom na crvenoj atlas svili. Iako je pesnikinja namenila pohvalu kao pokrivač za kovčeg sa moštima kneza Lazara, danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve. Tekst je nastao početkom 15. veka, odnosno 1402. godine. Jefimijina je pohvala nastala u vreme nemira u srpskoj srednjovekovnoj državi zbog dolaska osmanske vojske i smrti srpskoga vladara u kosovskoj bitci.

Iako je reč o prozi, delo sadrži lirske elemente, pa se često pominje i kao o pesma u prozi. Samo obeležje dela čine svečani i uzvišeni tonovi. Pored toga, upotreba stilskih izražajnih sredstava (epiteti, metafora) i ritmičnost pesme takođe potvrđuju lirska obeležja. Tekst je napisan ćirilicom na srpskom (štokavskom) jeziku. Osim slova, još jedan ukras koji možemo da vidimo na vezu je trolisna lozica koja krasi rub teksta sa sve četiri strane.

Kada govorimo o estetici, moramo pomenuti nesumnjivu lepotu izvođenja (izvezivanja) slova. Jasno se vidi Jefimijino poznavanje pravopisa i gramatike, a besprekorno upotrebljava i fonetske i pravopisne znakove. Zlatovez je unikatno poetsko-veziljsko, srpsko delo.

Uz pohvalu knezu Lazaru i molitve svetim Hristovim ratnicima, Jefimija, kao „druga majka“, moli se za dobru vojničku sreću Lazarevih sinova, koji su kao Bajazitovi vazali učestvovali u bitki kod Angore.

Tekst je ispunjen sentimentalnom atmosferom prožetom ljubavlju prema domovini i vladaru. Ideja dela je veličanje veličine vladara i vrlina kneza Lazara, odnosno njegove hrabrosti i žrtvovanja za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Jefimijina pohvala takođe može da se shvata i kao svojevrsni omaž knezu Lazaru koji ju je primio na dvor i koji je svojom hrabrošću, odanošću i žrtvom dao značajan doprinos srpskoj državi i narodu.

Analiza pesme, citati

Tema

Tema pohvale je izrazito kompleksna i o njoj ne možemo da govorimo šturo. Za određivanje teme je potrebna interpretacija i analiza dela da bi se tematika shvatila na pravi način. Osnovnu temu dela možemo da definišemo kao hvalospev pesnikinje upućen srpskom knezu Lazaru.

Inspirisana okolnostima u kojima se država nalazila, Jefimija je odlučila ostaviti pisani trag koji svedoči o položaju Srbije i srpskog naroda posle smrti voljenog vladara. Pohvala je pesnički omaž časti i slave kneza Lazara u ime naroda, ali i u ime same Jefimije.

Tekst započinje invokacijom. Kao i većina srednjovekovnih tekstova, na početku teksta Jefimija postavlja znak krsta čime traži inspiraciju za pisanje u Bogu. Kroz ovaj tekst pesnikinja izražava ogromnu zahvalnost i uzvisuje lik srpskog vladara Lazara.

Kompozicija pesme

Kada govorimo o kompoziciji, moramo pomenuti da se ova pesma bitno razlikuje od pohvale kao književne vrste i to po svojoj kompoziciji. Jefemija je sastavila delo od tri (3) kompoziciona dela (celine):

1. deo – zasluge i osobine kneza Lazara kome Jefemija upućuje pohvale
2. deo – opis stanja Srbije i molba knezu da se zauzme za čitav srpski narod i svoje sinove
3. deo – pesnička slika gde Jefimija iskazuje poštovanje i ličnu zahvalnost knezu Lazaru i zamolbu da se pred Bogom zauzme za nju

1. deo – zasluge i osobine kneza Lazara kome Jefemija upućuje pohvale

U prvom delu govori o Lazarovim osobinama i junaštvu. U ovom delu teksta Jefimija se osvrće na njegove vrline i kao ličnosti i kao vladara pri čemu koristi epitete kao što su krepka ruka, mužestveno srce, nestrpljivo srce. Pesnikinja se obraća knezu Lazaru govoreći mu da ga je među zemaljske ljude poslao sam Bog.

„U krasotama ovog sveta vaspitavao si se od mladosti svoje, o novi mučeniče kneže Lazare, i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom krepkog i slavnog pokaza te.“

Kao njegove osobine ističe krepkost, dobrotu i pobožnost kojom je usrećio svoj narod i suprotstavio se neprijateljima Crkve. Simbol zmije upućuje na neprijatelje kojima se hrabri vladar Lazar suprostavio.

Metafora „da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva“ odnosi se na njegovu smrt, dok simbol venca upućuje na njegovo mučeništvo.

Jedan od osnovnih motiva pohvale je vladareva smrt. O smrti pesnikinja govori koristeći eufemizme („da se pridružiš vojnicima cara nebeskog; pošto si otišao u večna nebeska naselja“). Ovim eufemizmima daje do znanja da ni ona, kao ni narod, još uvijek ne prihvataju njegovu smrt i ne pomiruje se s činjenicom da je ostala bez njegove zaštite.

Još jedan motiv koji prožima prvi dio teksta je motiv mučeništva kroz koji Jefimija aludira na nasilnost tuđinaca, odnosno Osmanlija i nesrećnu smrt kneza Lazara u kosovskoj bitki 1389. godine.

Srpski vladar je umro kao mučenik i njegova smrt je izazvala strah u narodu i samoj Jefimiji, pa ona od njega traži nebesku zaštitu.

2. deo – molba knezu da se zauzme za čitav srpski narod i svoje sinove

Jefimija se osvrće na teškoće u kojima se srpska država nalazila posle njegove smrti.

„No ako si i prešao iz života ovoga,
skrbi i bolezni čeda svojih znaš
i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primamo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati…“

Poziva kneza Lazara, ali i četrdeset sevastijskih mučenika i Merkurija, Teodora i Georgija u pomoć svojim voljenim čedima – sinovima Vuku i Stefenu i čitavom srpskom narodu koji stoji uz njih: „moli da im se poda od Boga pomoć, dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.“

„…jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim skrbima život provode,
pošto su ovladani Izmailćanima…“

U ovom delu teksta su takođe prepoznatljivi brojni epiteti: voljena čeda, nebesko veselje, velika buna, nevidljivi i vidljivi neprijatelji.

Glavni motiv u drugom delu pohvale je motiv zavere kojim pesnikinja upućuje na pobunu gospodara protiv Lazareva sina Stefana Lazarevića i dolazak agresivne osmanske vojske.

„Jer oni koji jedu hleb njihov digoše na njih veliku zaveru, a tvoja dobra u zaborav baciše, o mučeniče.“

3. deo – Jefimijin strah

Treći deo teksta prožet je intimnim osećanjima jer Jefimija naglašava lični odnos s knezom Lazarom. U tom delu Jefimija izražava svoju zahvalnost knezu Lazaru što ju je primio na svoj dvor u teškim vremenima: „jer telesno stranu mene u tuđini ishranjivao jesi izobilno“.

„Na moja mala prinošenja pogledaj i
u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.“

Osim što je pomogao srpskom narodu i obranio ga od turske sile, pobrinuo se i za nju u vremenima kad joj je trebala zaštita, pa u poslednjem delu pohvale izražava zahvalnost i za dobrotu koju je iskazao prema njoj.

„No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti
mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesnu stranu mene u tuđini
ishranjivao jesi izobilno…“

Motiv bure („buru ljutu duše i tela mojega“) upućuje na njenu lični nesreću, ali i nesreću koja je zadesila srpski narod. Bitka na Kosovskom polju rezultisala je vladarevom smrću, ali i neprilikama za srpski narod jer je već tada bilo jasno da će moćna osmanska vojska s vremenom u potpunosti da okupira njihovu državu.

Posle njegove smrti, pesnikinja ga moli da utiša njenu patnju i tugu zbog njegove smrti jer je izgubila njegovu zaštitu i utehu koju je uživala tokom njegovog života i da umiri njen strah i zabrinutost zbog neprijateljske opasnosti koja preti srpskoj državi.

„… te sada te molim oboje:

da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.“

Ona oseća da je njena sudbina istovetna sudbini celog naroda. Kao što je ona ostala bez njegove pomoći i osećaja sigurnosti koju joj je pružio kad ju je primio na dvor, tako je i srpski narod ostao lišen hrabrog i pobožnog vojskovođe.

Bogatstvo osećanja u delu

Ono što je posebno osobeno u delu je sam njen stil u kojem se ističe opšta karakteristika dinamičkog kazivanja. U raspoloženju, izboru reči, intonaciji i sadržini ne postoji monotonija. Cela dinamika je poletna i dinamička što se ostvaruje Jeremijinim odabirom teme, intonacijom rečenica, izmenom lica, izborom reči, pa i kombinacijom raspoloženja i osećanja koje verno iskazuje.

Odabir tematike je veoma jednostavan, ali i raznovrstan. Kada govori subjektivno, ona piše o sebi i knezu Lazaru, kada govori opšte, tada govori o Srbiji. U tim (opštim delovima) naglašeno je uzbuđenje, strepnje i strahovi koji je muče. Rečenice počinju da dobivaju određen intenzitet i dinamiku, govorenje zadihano i poletno, a reči snažne. Odabirom reči, Jeremija, svojim rečeničnim strukturama daje snagu i život.

Dinamika se ne nalazi samo u značenju njenih reči, dinamika izvire iz oblika imperativnosti gde joj rečenice teku bez zaustavljanja, ali i u korištenju i izmeni lica – Jefemija (prvo lice jednine), Jefemijino obraćanje Lazaru (drugo lice jednine), Lazarovi sinovi i narod (prvo i treće lice množine).

Beleške o piscu

Jelena Mrnjavčević ili Monahinja Jefimija (pseudonim), rođena je 1349. godine. Ćerka kesara Vojihne pod Stefanom Dušanom, Jefimija je bila udata za despota Jovana Uglješu, brata kralja Vukašina s kojim je dobila i sina Uglješu Despotović koji je umro sa samo  četiri godine.

Posle smrti muža 26. septembra 1371. godine u Maričkoj bitki, preselila se iz Sera u Kruševac na dvor kneza Lazara. Posle njegove smrti u Kosovskoj bitki, Jefimija se s kneginjom Milicom zamonašila u manastiru Županja. Ime Jefemija je dobila u manastiru u Ljubostinju.

Navodno je Jefimija imala veliki uticaj na kneginju koja je cenila Jefimijino mišljenje u mučnim, teškim i prelomnim trenucima kada je trebalo odlučivati o državnim pitanjima. Jefimija se posebno istakla u misiji 1398. godine kada su dve monahinje bile na misiji da opravdaju budućeg despota Stefana Lazarevića u optužbi za planiranje izdaje i neverstvo.

Srpski monah Grigorije Camblak je naveo da su ove dve monahinje imale još jednu posebnu misiju i cilj – prenos i izmošljenje moštiju Svete Petke iz prestonice bugarskog carstva Trnova u Srbiju što je sultan velikodušno prihvatio i dopustio jer je u njihovom činu video samo verske motive.

Jefimija je ostavila tri (3) dela – zapisa koji se danas svrstavaju u poeziju i pripadaju najznačajoj srednjovekovnoj srpskoj književnosti. Radi se o darovima (prinošenija) u kojima se nalaze reči koje je Jefimija napisala:

• Tuga za mladencem Uglješom – darovana manastiru Hilandaru
• Zapis na Hilandarskoj zavesi – namenjen Sabornoj crkvi koja se nalazi u Hilanderu
• Pohvala svetom knezu Lazaru – namenjen manastiru Ravanici, ujedno i poslednji njen rad za koji se pretpostavlja da ga je napravila za vreme svog boravka u manastiru Ljubostinji.

Tačno vreme smrti Jefimije se ne zna, ali se uzima 1405. godina, a poslednje pominjanje se može pronaći u povelji despota Stefana Lazarevića koji njeno ime veže uz reči „majka“, „gospođa“ i „vladarka (despotica)“. Posle primitka velike shime, promenila je ime u Jevpraksija i nagađa se da je poslednje trenutke svog života provela u Ljubostini (manastir) u zadužbini kneginje, a u koje su se prijavljivale srpske plemićke žene čiji se muževi nisu vratili posle Kosovskog boja. Opšte je mišljenje da je Jefimija sahranjena upravo u tom manastiru, dok čak neka istraživanja pokazuju da se njeno telo nalazi kod Obrenovca u Velikom Polju.