Pisma iz moje vetrenjače prepričano, Alfons Dode

Pisma iz moje vetrenjače je, kao što nam naslov govori, zbirka kratkih priča, a ne pisama (epistolarna forma). Radi se o zbirci kratkih priča koja sadrži niz autorovih opisa i utisaka o prelepom regionu Provanse, opise načina života u njemu i njegovim meštanima. Međutim, pisac takođe prenosi i priče koje je otkrio živeći u svojoj vetrenjači i lutajući malim mestima na jugu Francuske.

U pričama često možemo da nađemo poveznice sa zanimljivim, toplim pričama punim opisa prirode, likovima koji čine priče i njihovim emocijama i asocijacijama, ali i vetrenjače u koju se nastanio posle života u Parizu. Neke priče se odnose na njegova sećanja i priče iz egzotičnijih mesta u koja je putovao.

Emil Zola nazvao je Dodea „šarmerom“, jer su njegove priče uvek sadržavale elemente humora i u tome se najviše razlikovao od drugih pisaca tog vremena u Francuskoj, poput Gonkorta i Floberta.

Ova zbirka je štampana 1869. godine nakon što se Dode oženio, podstaknut sivim i tmurnim životom Pariza (koji često pominje u kontekstu kontrastne tople, sunčane, opuštene Provanse), ali i poznanstvom sa pesnikom Frederikom Mistralom, koji je takođe poticao sa juga Francuske i podsetio ga na ljubav prema Provansi. Jedna od pripovetki takođe govori i o njihovom prijateljstvu.

Pošto je Dode napisao delo pod pseudonimom „Mari-Gaston“ koje je pozajmio od Balzaka, nagađalo se da su delo napisala dva pisca. Međutim, to ima veze sa činjenicom da su neke priče objavljene u Le Figaro i L’Evenemet, četiri godine pre nego što je knjiga objavljena u celosti. Za deo priča sumnjalo se da ih je napisao Pol Arin, koji je to negirao i čak pozitivnim tonom napao svog prijatelja Dodea, zašto se nije odbranio od ovih lažnih glasina. Pol Aren je bio provansalski pesnik i pisac i činjenica je da je neke priče preneo Dodeu, od kojih je neke napisao za L’Evenement, ali se još uvek sećao detalja i nije želeo da preuzme autorstvo na sebe, protiveći se optužbama za plagijarizam (falsifikat) protiv Dodea. U pisanju mu je pomagala i njegova žena, takođe pisac, Đulija Dode.

Iako knjiga u to vreme nije doživela veliki uspeh, Dodeu je bila veoma značajna i jedna je od njegovih najdražih, jer ga je podsećala na njegovu mladost, srećne trenutke bez griže savesti, trenutke sa starim prijateljima. Međutim, danas je jedna od njegovih najpoznatijih knjiga koja vrlo slikovito i živopisno prikazuje francusku provinciju Provansu, i uprkos teškom životu od kada je počeo da piše kratke priče, tako optimistična.

Iako je sam bio tužan, setan i zabrinut, samo nekoliko priča (Karina, Agonija „Semiljante“) obojeno je više nostalgijom nego tugom, dok su druge fantastične (Legenda o čoveku sa zlatnim mozgom, Župnik iz Kinjane), narodne priče (poslovice, legende – Koza gospodina Segina, Eliksir časnog oca Gošea), mnoge su i duhovite (Papina mazga), dok neke opisuju uglavnom floru i faunu, okruženje (Narandže, Useljenje) i prirodne sile (Svetionik Sanguinaires). Naravno, motivi koji su gore pomenuti isprepleteni su u mnogim, pričama a ovo je samo nekolicina primera.

Ova zbirka kratkih priča posvećena je upravo meštanima Pariza, kojima se često obraća u kratkim pričama. Naracija u svim pripovetkama je u prvom licu, čak iako se pripovedač ponekad menja iz pisca u onog (neki pastir ili poznati Provansalac) koji priča priču. Ova tehnika daje priči privid i čitaocu se čini istinskom, a Dode vešto prepliće elemente stvarnosti i mašte.

Priče je lako pratiti jer ne postoje dugi opisi. Rečenice su kratke, ali vrlo slikovite, a poređenja maštovito povezuju ljude sa autentičnim predmetima ili motivima kraja (čipka, zlato, zvukovi instrumenata) tako da izgledaju kao da su uronjeni u provansalski krajolik tako da bez njega ne formirišu celovitu sliku okruženja koje pisac tako verno opisuje.

Likovi su neodvojivi od pejzaža kao i figure koje ga čine, tako da pisac gradi opise, nerazdvojne jedan od drugog kako bi ceo utisak bio potpun.

Stilska tehnika koju takođe koristi i nadograđuje na prethodnoj je povezivanje naizgled nespojivih motiva u celini, držeći čitaoca zainteresovanim i u čudu, postižući humor. Na taj način, svima (od pastira do sveštenika i zemljoposednika) se pruža jednakost, prilika za priču i značaj postojanja, jer sve društvene klase imaju svoje bogatstvo i čine Provansu. Za pisca je pohvalno da hrabro prikazuje nedostatke slojeva poput sveštenika, a da pritom nije pogrdan, već time više dobija na šaljivom portretu.

U većini priča postoji samo jedan glavni lik koji vodi radnju, a koji nije kompleksan, jer pisac stavlja akcenat na doživljaj, lirski opisan i poentu na kraju, zbog čega ove naracije često podsećaju na crtice (oblik forme). U njima se mešaju motivi tuge, sreće, sažaljenja i ismejavanja, a zbog pastoralnog načina opisivanja nekih likova oni se prikazuju i kao karikature (Tistet Vedene, Pistolet …)

Fabula je jednostavna i linearna, sa nekoliko pripovedaka sa kratkim uvodom i zaključkom koji sadrži lekciju i preokret. Ova oštra tačka na kraju priče podstiče čitaoce na razmišljanje i često ostavlja jednu misao o prolasku vremena (baš kao što je vetrenjača – sigurno utočište koje ne može večno da živi iako se danas tamo nalazi muzej, a Dode je kroz svoje priče oživeo i istoriju kroz opise i legende Provanse).

Mesto radnje većine pripovedaka je vetrenjača koju je pisac otkupio, što je detaljno i malo pravnički službeno (sa naznakama administrativnog stila) opisano u predgovoru knjige. Mlin se nalazi u Provansi, na jugu Francuske, u malom gradu u Fontvilu u blizini poseda Mont. Vreme radnje se uglavnom odnosi na period sredinom 19. veka.

Kratak sadržaj prepričano, citati

Predgovor

U predgovoru pisac opisuje svoj mlin, okruženje, govori o prijateljima piscima i o tome kako je nastalo delo. Mlin se nalazio na cesti od Arlesa do kamenoloma gde se uzdiže manje brdo, a na vrhu se nalaze vetrenjače dok se ispod brda nalazio posed Mont.

„… manje brdo (…) na vrhu su vetrenjače, ispod brda je velika bela građevina, posed Mont.“

Nedaleko od mlina nalazi se seoska kuća sa kokošima i drugim domaćim životinjama, a pisac nastavlja sa detaljnim, slikovitim opisom unutrašnjosti i eksterijera sa karakterističnom provansalskom faunom:

„…neobično i staro prebivalište koje počinje kao dvorište, sa prostranim stepeništem i italijanskom terasom sa četverougaonim stubovima… sa lozom iznad ulaza, sa bunarom kome drvo smokve vencima kiti gvozdene nadstrešnice“

„tu je još štala za ovce ispred polja sa tankim bademovim drvećem koje cveta ružičastim cvetovima šta ga brzo trese martovski vetar“, to je jedino cveće, nema bašte, nema vrata, samo sivilo stena i divlji park i borovi.“

Unutrašnjost je zanimljivo suprotna: nesklad između seoskog gradonačelnika i dvorca. Zidovi su ožbukani, na njih naslonjeni komoda i naćve, pa i ormani oraha. Zatim autor opisuje pređašnje meštane mlina, staru provalansku porodicu koja je tu obitavala 20 godina.

Majka je bila veoma stara, ladanjska gospođa, pod svojim udovičkim kapama koje nikad nije skidala, sama je vodila taj velik posed sa žitom, maslinama, dudovima i vinovom lozom.

Bila je mudrog, čvrstog karaktera, istančanog uma u kojem su se nalazilo pamćenje bogato pričama koje je tako rečto i jednostavno pričala. Često je znala da tadašnjim ljudima priča priče iz svog života, o plesovima, udaji, smrti muža, njenim ćerkama i drugim životnim pričama koje su podsećale pisca na stare dnevnike i obeležja važnih porodičnih događanja iz svakodnevice.

Pre nego što je pisac kupio mlin, dolazio je tamo da predahne od pariske metropole. Porodica iz Provanse dočekala bi ga kao da je jedan od njihovih sinova, a pošto je pisac govorio da je bio sklon divljini i pusoši još od ranog detinjstvaodmah je znao da želi da kupi mlin, čak iako se radi o ostacima kamenja i dasaka koji se odavno nije koristio kao mlin, dok su u okolnim mestima mlinovi radili i napredovali. Voleo ga je uprkos bedi, zbog visoravni ispred njih, stare terase, idealne za besposličarenje i pesničke misli, mada bi ponekad maštao da mlin radi.

Analiza likova

Majka – vredna, požrtvovna žena sa sela i udovica puna mudrosti, izdržljivosti i snage koja je, uprkos siromaštvu i seoskom životu, imala karakteristike i intelekt građanke. Imala je četiri sina koja je imenovala po dužnostima koje su obavljali – Načelnika, Konzula, Beležnika, Advokata.

„…u toj građanki, poluseoskoj ženi osetio sam pravu žensku dušu, suptilnu, intuitivnu, đavolski bezopasnu devojačku draž“, „njeno staro lice sa dubokim naborima, ispucalo, izbrazdano…“

Sinovi – ujedinjeni u isključivoj ljubavi prema onoj koju su zvali svojom „dragom majkom“, naglašavajući te reči sa velikim poštovanjem i nežnošću.

Pastir – dobroćudan i voleo je da priča priče i deli narodnu mudrost, a znao je i da ceni samoću. Navikao je na kontemplativnu tišinu mesecima u Alpima i poznavao je zvezde – svako veče bi završavao istom mudrošću: „Što je baba duže živa, to je pametnija svekrva, smrt je lako ne uzima.“

„Kratke bradice, osmagle kože, sa kratkom cevkom u uglu fino oblikovanih usta.“

Tu su još i sporedni likovi koji se javljaju kao što je čuvar Mitifio (zvan Pistolet ili Kubura „podsmešljivih očiju i bele bradice„, pozitivan, društven lik i zabavljač), Siblet, kočijaš Dominik i ribonja Lou Roudeirou (Tumaralo) – „đavolast čovečuljak, neka vrsta seoke uhode, oštrog pogleda…naprasite naravi i duše koju su razdirale verske i političke mržnje“.

Uvod

Tekst formalnog tona u kojem pisac otkupuje od maloposlednika iz Sigaliersa (Gaspard Mitifio) mlin koji je smešten u srcu Provanse, u dolini Rone, na bregu koji je bio obrastao hrastovima i zelenim borovima. Bio je napušten već više od dvadeset godina, pa je zarastao ruzmarinom, divljom lozom, korovom i mahovinom. Ovim započinje avantura piščevih pripovedaka iz mlina koji mu služi kao utočište za beg od velegradskog života, kao mesto za stvaranje i njegov ostvareni san da je konačno postao vlasnik tog naizgled beskorisnog mlina (jer nije više bio u funkciji), ali je njemu savršeno služio za kreativnost.

„Bez obzira na to kakav je mlin i u kakvom se stanju nalazi, sa prepuklim glavnim kolom, sa terasom po kojoj trava raste između opeka, gospodin Dode izjavljuje da mu rečeni mlin takav kakav jeste u svemu odgovara, i da mu može služiti u njegove pesničke svrhe, te ga preuzima sa svim rizikom i sa svim opasnostima…“

Zapravo je to ugovor o kupoprodaji koji dokazuje da je pisac novi vlasnik mlina, te navodi da osobe koje su tada bile prisutne (osim navedenog vlasnika i beležnika, tu su i frulaš Luse, zvan Kike, krstonoša Belih pokajnika koji čine svedoke).

Useljenje

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: mlin

Vreme radnje: jesen

Tema dela: opis mlina, običaja njegovih životinjskih i ljudskih stanovnika, krajolika, te flore i faune koja ga okružuje.

Ideja dela: najlepše je tamo gde je srcu dom, gde se oseća mir

U ovoj priči pisac opisuje krajolik i ugođaj mlina, i u personifikovanom prikazu životinja može se videti povezanost njegovog života u Parizu i povratka na mesto utočišta i mira koji obeležava njegov novi umetnički dom u mlinu.

Detaljno opisuje i životinjske stanovnike koje žive u krugu mlina i njihove običaje.

Tako se zečevi skupljaju na mesečini , a tu je i sova koja živi u mlinu više od dvadeset godina koju je zatekao u potkrovlju „sa glavom mislioca“.

„…takva kakva jeste, očiju što žmirkaju, čela namrgođena, sva našušurena“

Iako je unutrašnjost mlina bila mala i skromna (upoređuje je sa samostanskom trpezarijom), ono što ga je inspirisalo i najviše zanimalo je pogled koji se pružao sa mlina.

Pisac slikovito opisuje krajolik – borova šuma, brežuljci, grebeni Alpa u daljini, tišina, grmlje lavande, zvuk frule izdaleka, itd. Sve su to motivi koji ističu lepotu seoskog krajolika nasuprot nečistom, maglenom velegradu Parizu.
Dode ističe svoju sreću koju je pronašao u tom kutku na jugu: „Meni je tako lepo u mom mlinu! Upravo je to kutak koji sam tražio, mirisan i topao, hiljadu milja udaljen od novina, fijakera i magle…!“ Kad bi se našao tu, nije mu nedostajao Pariz.“

„…zakleti da ne bih ovaj prizor dao ni za sve premijere što ste ih ove nedelje imali u Parizu.“

Piše i o običajima Provanse. Stoka se tera u Alpe na ispašu gde planinari provode pet, šest meseci sa njima u travi pa na jesen silaze, ljudi se prilagođavaju (i svoja dvorišta) povratku stoke koja se u oblaku prašine vraća nazad. To prepoznaju i druge životinje paunovi, psi, a kokošinjac se budi kada sa sobom donosu planinski vazduh.

Kao najvernije pratioce čoveka, ujedno najbliže i najubedljivije, ističe pse koji „pripovedaju“ svojim drugovima sa salaša šta su radili gore u planini, u onom mračnom kraju gde su vukovi, biljke otrovnice, velike purpurne pustikare. Oni prate pastire i, kao da zbog toga, znaju sve priče sa planine jer su ih proživeli zajedno.

Sve su to motivi koji čine novi dom za pisca – „Usred sve te vreve i buke stado stiže do svog noćišta i prebivališta. Nema ništa ljupkije od tog smeštaja. Stari ovnovi se razneže kad opet ugledaju svoje jasle.“

Analiza likova

Likovi: pisac, pastiri

Pisac – smiren, srećan što je pronašao svoj kutak za stvaranje i odmor. Ne nedostaje mu Pariz, zaljubio se u krajolik i jednostavnost ljudi u Provansi.

„Meni je tako lepo u mom mlinu! Upravo je to kutak koji sam tražio, mirisan i topao, hiljadu milja udaljen od novina, fijakera i magle…!“

Diližansa iz Bokera

Vreme dela: pripovetka

Mesto radnje: put u kočiji prema salašu Angloresu

Vreme radnje: leto

Tema dela: priča o brusaču kojeg seljani ismevaju zbog njegove neverne žene i njegovog naivnog oproštaja.

Ideja dela: Pitanje granice bola i poniženja koju čovek može pretpeti zbog pritiska okoline.

Pisac se popeo na poštanska kola, vuku se polako po putu u kočiji sa ukupno pet saputnika i jedan kočijaš koji ih vozi. Oni su se svi poznavali, razgovarali o poslovima, teološkim nadmetanja oko crkve i svetaca, a prekinuo ih je kočijaš. Pekar je iznova započinjao prvo šaljivim pitanjima brusaču: koje je veroispovesti njegova žena, da li ga je varala sa nekim Špancem tokom prve godine braka i dalje ga je zadirkivao. Pričalo se da se nakon afere sa Špancem vratila obučena kao Špankinja sa dairama. Zbog toga je brusač bio ljut, plakao i pio kada je otišla, ali kad se vratila ipak su se pomirili i nastavili da žive zajedno, samo šta ga je ona još naučila da svira i udara te daire.

U tužnoj priči postoje elementi humora. Pekar ne prestaje i proziva njegovu ženu za neveru te priča kako je posle bila sa oficirom, brodarom sa Rone, muzičarom, a priča se svaki put ponavlja: „Žena odlazi, muž jadikuje; zatim se ona vrati u muž se uteši.“

Neki su se iskrcali putem pa su ostali samo pisac i brusač „svaki u svom ćošku, bez reči„, pisac je umoran, ali ne može da se odvoji od brusačevih riječi („ćuti, molim te“) koje je tako tužno i tako blago uputio pekaru. Nisu mogli da zaspe, a na kraju brusač više nije mogao da zadrži svoje emocije. Iz njega je izašao sav bes kroz suze i pretnje.

Analiza likova

Likovi: pekar, brusač, kočijaš, pisac

svi likovi, osim brusača bili su duhoviti, zajedljivi, iz dosade su delili priče i zadirkivali pekara tokom puta:

Jedan čuvar sa Kamarge (dolazi iz Nima) bio je malen, kosmati, zdepasti čiča, a jako je zaudarao i na divljač. Imao je krupne krvave oči, a na oba uha su mi visili srebrni krugovi poput prstena.

„dvojica iz Bokera, pekar i njegov pomoćnik, obojica su bili vrlo rumeni i asmatični, ali krasnih profila“

Brusač – bio je muž pun ljubavi, strpljiv, miran, skroman, skrivao emocije dok na kraju nije pukao od besa i bio spreman da napravi nevolju, ako bi mu se ukazala prilika. Imao je široka ramena, duge ruke nezgrapne i sivkastoblede. Posle je podrhtavao od plača, a sva vedrina i pozitivna energija su nestale.

„Lice mu …kao da je sa njega sišao sav sjaj, nekako ugašeno i nadasve tužno, sa očima što su se usitnile i delovale kao uvele. Bilo je suza u tim očima, ali je u glasu podrhtavala mržnja. Mržnja, to je gnev slabih…!“

Brusačeva žena – neverna, lažljiva, lepa Provansalka koja je volela svog muža ali ga je varala sa mnogima, o čemu se pričalo po selu.

„pravi kardinalski zalogaj; živahna, ljupka, punačka…ima kožu belu belcatu i oči boje lešnika koje uvek nasmejane zastaju na muškarcima“

Tajna gazde Kornija

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: mlin starca Korniljea

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: mladalačka ljubav, tajna koju čuva naizgled bezosećajni i škrti starac

Ideja dela: prolaznost života, snaga zajedništva (primer udruženih seljaka) i prelazak sa starih tehnika na nove.

Autor prepričava priču koja se dogodila pre 20 godina, a priču mu je preneo frulaš, stari svirač Frans Mami sa kojim bi se nekada noću družio uz čašu kuvanog vina.

Francuzi su podigli parni mlin na putu do Traskona pa su počeli da nose žito u mlin, a vetrenjače su ostale bez posla.

„Na putu se nisu viđali ni mali magarci…Lepe mlinarice prodale su svoje zlatne krstiće. Nema više muškata…! Nema više farandola…! Uzalud je duvao maestral…!“

Menja se tehnologija, a na mestima trošnih zdanja zasađeni su vinova loza i masline. Ipak, jedan mlin ostao je živ uprkos svemu, mlin starca Korniljea u kojem su sedili u trenutku kada pisac započinje priču. Nitko nije slušao njegove hvalospeve vetrenjačama koje su bile sve manje važne u proizvodnji, a to ga je razbesnelo, pa se zatvorio sam u svoj mlin. Više ga nije zanimala ni unuka.

U selu su mislili da je starac škrt i da ju je svojim ponašanjem udaljio od sebe, prebacivali su mu što se takođe čovek njegovog imena i ugleda sada vuče nekim seoskim ulicama kao neki Ciganin, pocepane kape, bosonog i sav u dronjcima.

Starac bi to najviše osetio dok je nedeljom išao u crkvu pa bi stajao na dnu crkve sa siromasima. Iako mu nisu donosili žito za mlevenje, njegova vetrenjača se i dalje vrtela, a uveče bi gonio magarca sa vrećama brašna, a kad bi ga pitali za posao rekao bi da radi za izvoz ali bi ostao misteriozan. Frulaš koji je pripovedao priču imao je sina koji se zaljubio u Vivetu (unuku starca Korneiljea). Bila je to obostrana ljubav iz koje je saznao priče o starcu. Jednog dana otišao je do starca da se dogovore o sudbini zaljubljenog, mladog para, a on ga nije pustio unutra „stari veštac“. Drski starac je razljutio, a on ga je nazvao ludim starcem

„..nemilosrdno i neuljudno viknu da se tornjam i da se vratim svojoj fruli, a ako mi je baš do ženidbe…mogu u mlin da tamo isprosim devojku…“

Zaljubljeni par je otišao do starca da porazgovara sa njim, on je otišao i zaključao sve, ali oni su uspeli da uđu preko merdevina. Šokiralo ih je kada su ugledali da je unutra sve bilo prazno i pod prašinom. Nigde nije bilo ni jedne vreće, pa čak ni zrna žita, ni mrve brašna, a po zidovima ni paučine. Nije se osećao ni onaj lep miris samlevene pšenice koji je karakterističan za mlinove.

Saznali su da ono što je starac nosio nije bilo žito nego ostatci maltera i krečnjaka.

„U donjoj prostoriji isti jadi i zapuštenost: jedna bedna postelja, nekoliko dronjaka, komad hleba na jednom stepeniku, a u uglu tri-četiri pocepane vreće iz kojih su probijali ostaci maltera i krečnjaka.“

Deca su se zabrinula i rekla sve frulašu, a on je otrčao da kaže komšijama da svu pšenicu odnesu u njegovu vetrenjaču pa su došli sa povorkom magaraca i sa puno žita. Starac je sedio pred otvorenim mlinom, plakao jer je video da je neko bio tu i saznao njegovu tajnu. Zbog toga je počeo da se oseća potišteno i sramotno.

„Sad mi ne preostaje ništa drugo nego da umrem… Mlin je osramoćen!“

U međuvremenu su došli ljudi sa žitom što je starca iznenadilo. Uzeo je malo žita na svoj dlan staračke ruke i govorio plačući i smejući se u isto vreme. Bio je oduševljen. Nije mogao da se nagleda žita, pa je sav uzbuđen napunio stari mlin i nadgledao dok se zrnevlje drobilo i prah dizao kao u stare dane. To mu je vratilo sreću i životnu radost u stare dane

„…od tada starog mlinara nikad nismo ostavili bez posla. A onda, jednoga dana, umre starac Kornilje, i krila (…) poslednje vetrenjače prestadoše da se okreću, ovaj put zauvek…“

Niko nije preuzeo posao, a i svemu dođe kraj „kao što je iščezlo doba teretnjaka na Roni, starih vrhovnih sudova i žaketa sa velikim cvetovima.“

Analiza likova

Likovi: pisac, Frans Mami, Viveta

Starac Kornilje – iako se činio mrgudom i škrtim nostalgičarom za starim vremenima, nemarnim za unuku, iako ju je mnogo voleo nije to pokazivao. Bio je ljut zbog podizanja parnih mlinova, jurio po selu i upozoravao sve na to novo brašno kao da je para „đavolje vaznesenje“ dok on korsti Gospodnju snagu prirode maestral i tramontanu „sam blaženi dah Gospodnji“, zbog čega je hvalio vetrenjače.

„stari mlinar koji je 60 godina proveo u brašnu i koji se svom dušom predao svome poslu.“

Videlo se, ipak, da starac mnogo voli svoju unuku.

„znao je da pređe dug put kako bi je posmatrao kako radi, gledajući je i plačući…“

Frans Mami – otac Vivetinog momka, pišćev prijatelj, veseli, stari frulaš provodio je sa piscem večeri uz kuvano vino i pripovedao priču o tom kraju koji pre nije bio tako mrtav. Bio je spreman da pomogne, dobroćudan, voleo je svog sina i podržavao njegovu ljubav sa Vivetom.

„Nekada je ovde cvetala mlinarska radinost…svi brežuljci behu načičkani vetrenjačama…“

Nedeljom su se okupljali oko magaraca u povorkama, dok su ih mlinari častili muškatom.

„ja sam doneo svoju frulu, i do duboko u noć plesale su se farandole. Vidite, te vetrenjače su bile radost i bogatstvo našeg kraja.“

Viveta – simpatična, vesela mlada devojka, zaljubljena u frulaševog sina. Mnogo je volela starca i htela je da mu pomogne i da mu se približi, ali on je bio suzdržan i hladan. Roditelji su joj umrli pa je ostala sama sa dedom.

„15-godišnje stvorenje“

„Jadna mala morala je sama da se izdržava i unajmljivali su je u službu po okolnim salašima (…) sad opet pomažući u žetvi ili, pak, u branju maslina.“

Koza gospodina Segina

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: imanje gospodina Segina

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: neustrašiva koza koja ne odustaje na putu ka slobodi.

Ideja dela: Treba da pazimo šta želimo, put do slobode je težak i dug i ima svoju cenu.

Ovu priču pisac je posvetio svom prijatelju gospodinu Pjeru Gringou- lirskom pesniku u Parizu. Osuđuje ga što je odbio hroničarsko mesto u uvaženom pariskom listu, on hoće da bude slobodan pesnik do kraja, pa mu zato prenosi priču o kozi sa porukom: „Videćeš kako prolazi onaj ko želi da živi slobodno.“

Gospodin Segin nije imao sreće, ostajao bi bez svojih koza, gubio ih tako da bi one pregrizle kanop i pobegle, a na brdu bi ih pojeo vuk. Bile su to samostalne, nezavisne koze koje su, po svaku cenu htele širinu i slobodu.

Bojao se da neće moći da zadrži nijednu, ali ipak nije odustao pa je kupio sedam koza. Najmlađa koju je kupio bila je lepa i dao joj je lepu poziciju u vrtu, ali uskoro je i njoj dosadilo pa je smršala, davala manje mleka i tužno meketala.

On je nije puštao na slobodu, spomenuvši kako je njegova koza Renad prošle godine pobegla, a na planini ju je pojeo vuk. Zbog sigurnosti hteo je da je strpa u štalu, a ona tada pobeže. U pismu pisac govori prijatelju Gringou da je verovatno na strani emancipovane koze koja žudi za slobodom.

Kada je koza pobegla u planini su je dočekali kao malu kraljicu jer je bila lepa, cvetovi su se otvrali – „Čitava planina slavila je u njenu čast.“

Ona je tamo bila srećna, u obilju sveže trave, puno biljaka, poljskog cveća i kao opijena se valjala u sreći, jurila kroz grmlje, skakutala svuda po planini i neustrašivo gledala kuću pastira u podnožju misleći kako je malena. Činila joj se kao zatvor, a sama sebi se zbog uzvišenja činila tako bitnom i snažnom.

Tu je našla i jarca u kojeg se zaljubila i sa kojim je uživala dok nije pala noć, kada je prvo pored nje prošao soko, a nakon zavijanja iz daljine približio se i vuk. Približio joj se zlobno se cerekajući, a izgubljena koza se preplašila i odlučila da se bori do kraja, do zore, celu noć. Čekala je da je dokrajči ujutro.

„samo je čekala dan da bi skončala; i opruži se po zemlji u svome lepom belom ruhu što beše krvlju poprskano…“

Celu noć se borila sa vukom ali on ju je ipak ujutru pojeo.

Analiza likova

Likovi: pisac, Pjer Gringoa pesnik, gospodin Segin, pastir, koze Belka, stara Renad koja je stradala od vuka, vuk

Segin – dobričina, skroman, dobar, naivan pastir koji je mnogo voleo svoje koze i živeo mirnim životom.

Koza Belka – hrabra, odvažna, razigrana koza. Bila je jako ljupka i lepa, mila i poslušna na početku. Posle je počela da mašta o planini i begu na planinu. Pre smrti se do ranog jutra borila protiv vuka, istrajno, do zadnjeg izdisaja.

„lepa sa svojim blagim očima, sa podoficirskom bradicom, sa crnim i sjajnim papcima, sa prugastim rogovima i sa svojom dugom belom kostreti…“ kao Esmeraldina kozica (iz romana Viktora Igoa „Zvonar Bogorodičine crkve“).

„Kako li je lepo tamo gore! Kakav bi užitak bio trčkarati…bez ovog prokletog kanapa što mi oguli sav vrat…kozama treba širine.“

Vuk – strašan, neustrašiv i lukav, lovio je koze po planinama.

„u senci dva kratka uha, posve naćuljena i dva oka što sijaju u tami“

„velik, nepomičan“

Zvezde

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: Luberon (gde je pastirio)

Vreme radnje: jul

Tema dela: Ljubavna, samotni pastirski dani i pastireva zaljubljenost u Stefanet

Ideja dela: Male stvari čine sreću i zaljubljenost oslabi i najsnažnije.

Pastir sam provodi dane na ispaši sa psom Šarkom i ovcama, dolazi pustinjak u potrazi za lekovitim biljem ili proizvođač uglja bili su prosti ljudi koji su nerado ulazili u razgovor, ćutljivi zbog usamljenosti, a i nisu znali ništa o čemu se pripovedalo u gradovima ili selima.

Radovalo ga je da čuje da mu na magarcu donose hranu (momak sa salaša ili „riđa kapa tete Norade“) oni bi mu i pričali priče iz sela. Jedne nedjelje kasnila mu je hrana jer je momak sa salaša bio bolestan, teta u posetu deci pa mu je hranu donela lepa Stefanet u koju je bio zaljubljen. Pre bi je viđao samo zimi na večeri među poslugom.

„Nisam mogao da je se nagledam dovoljno…nikad je pre nisam gledao tako izbliza!“

Kad je došla samo mu je ostavila hranu i otišla.

„beše to kao da mi šljunak, koji se kotrlja pod kopitima mazge, jedan po jedan pada na srce.“

Ipak, ubrzo se vratila. Pozvala ga je posle, u drhtaju, mokra i preplašena nije znala da se vrati, bila je zabrinuta šta će njeni kod kuće pomisliti, ali morala je da ostane na planini. Pastir ju je tešio, nije htela da jede i plakala je. Sama njeno prisustvo bilo mu je dovoljno.

„nije me saletela nikakva zla misao; samo sam osećao ponos pri pomisli da se u jednom ćošku u kolibi, pored stada koje je začuđeno gleda, odmara…“

U tom trenutku nikad mu se nebo i zvezde na njemu nisu činile sjajnijima. Prvo ju je smestio u svoju kolibu, a za nju je sve ponovo pospremio i očistio, ali ona ipak nije mogla da zaspi.

Kako nije mogla da zaspi, zajedno su sedeli pored vatre i ćutali.

„Ako ste ikad proveli noć pod zvezdama, onda znate da se u vreme kad spavamo jedan tajanstveni svet budi u samoći i tišini.“

Tu se javljaju fantastični motivi dok pastir pripoveda o čaroliji noći i zvezdama

„Svi gorski duhovi se kreću; u vazduhu ima nekog šuštanja, ledbe tihi zvukovi, kao da se čuje kako grane rastu i kako trava klija. Dan, to je život bića: ali noć to je život stvari.“

Jedna duša odlazi u raj, kad je zvezda padalica pala i pastir gospodarici pokazuje zvezde kojima se divi i nikad ih nije videla toliko. Pastir je poče impresionirati pričama o Kumovoj Slami (Put Svetog Jakova), Grabljama (ili Tri Kralja- Orion zvezde kao sat), Žan Milanski zvezda sa Tri Kralja i sa Vlašićima. Iza te zvezde stoji priča kako su išli na venčanje neke druge zvezde ali kraljevi su ih sustigli, a Žan je na njih ljutito bacio svoj štap. Najlepša zvezda je pastirska, koja sja zorom pre ispaše Magelona (juri za Pjerom Provansalskim Saturn i za njega se udaje svakih sedam godina).

Tokom te priče ona mu je zaspala na ramenu ugodnim šuškanjem svojih čipki, vrpca i kovrdžave kose.

„beše mi ponekad kao da se jedna od tih zvezda najlepša i najsjajnija, izgubila na svom putu i snena klonula meni na rame…“

Analiza likova

Likovi: pastir, gospođica Stefanet

Pastir – dvadesetogodišnjak, skroman, smiren, živi u suživotu sa prirodom samotno na planini, zaljubljen u mladu Stefanet. Ona ga je nazivala jadnim, žalila njega i njegovu usamljenu dosadu, on je zapravo bio pun praktičkih znanja i fascinantnih podataka o zvezdama i okolini koje je naučio iz pastirskih priča.

Za sebe kaže da je siromašni pastir sa planine.

„Stefanet je bila najlepše stvorenje koje sam video u svom životu.“

Stefanet – mlada, lepa, malo ponosna, voli da se dotera, pomalo sramežljiva. Pastir bi je opisao da je izgledala ljupko kao da ide na ples.

„sedela je uspravno (…) sva rumena od planinskog vazuha…“

„praznično odevena, sa svojom vrpcom na cvetiće, u krasnoj suknji sa čipkama“

„uvek lepo odevena i nekako ponosita“

„…beše nalik na gorsku vilu, sa svojim ljupkim osmehom, zabačenom glavom (….) njen dolazak činio (se) kao neko priviđenje.“

Arležanka

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: selo u dnu mlina

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: nesrećna ljubav mladog Jana, samoubistvo

Ideja dela: Koliko god teško bilo, treba prebroditi nevolje uz pomoć porodice i prijatelja, ne može se pobeći od istinskih emocija ni sakriti ih.

Jednog dana pisac je prolazio kod gazdinske provansalske kuće sa široko smeđim pročeljem, crvene crepove, pribijanim prozorima i vetrokazom na vrhu krova.

U podne, dok se vraćao iz sela, sluge su radile u tišini, vrata su bila otvorena, video je sasvim sedog, visokog starca koji je bio odeven u pocepane pantalone i kratak kaput. Sedio je skučen, a pisac je od kočijaša saznao priču. Jedan momak mu je rekao da mu se sin ubio i da gazdarica sa drugim mlađim sinom svakodnevno odlazi na misu.

Jan je upoznao mladu Arležanku u poljani blizu Arlesa i odmah se zaljubio. Arležanka i Jan venčali su se nakon žetve, na večeri u čast mlade koje nije ni bilo. Te večeri, na vratima se pojavio neki čovek sa dokazima njenih pisama njemu i pokazao ih Janovom ocu kako bi dokazao da su bili zajedno pre nego što je upoznala njegovog sina pa podeli sa njima i to da je „nevaljica“ jer su dve godine ljubavisali. Tvrdio je da posle svega između njega i nje ona ne može nečija druga žena.

Jana je to ubilo iznutra iako je bio preponosan da prizna, i dalje ju je voleo i dane je provodio sam u uglu ne mičući se; videvši ga toliko potištenog majka mu je rekla da će mu ipak dati da je oženi ali on više nije hteo. Od tog dana ponašao je svoje ponašanje i držanje, pravio se da je uvek veseo samo da bi umirio svoje roditelje.

Posle se ipak pojavljivao na svečanostima, u krčmi i plesovima pa su svi mislili su da mu je opet dobro. Na dan zaštitnika ratara bilo je slavlje na imanju, čak je i majku uključio u kolo, ona je plakala od sreće. Kad su svi legli, on nije mogao da spava, a mlađi brat je čuo kako jeca. Ujutru, Jan je projurio kroz njenu sobu i pobegao je na tavan.

Majka brzo potrči za njim ali nije uspela, on je skočio kroz prozor.

„Gore se jedan prozor otvori, začu se tup udar tela o ploče na dvorištu.“

Jadan momak je odlučio da ode jer je suviše voli.

„Suviše je volim…Odlazim…Ah, kako li su bedna naša ljudska srca! Žalosno je to što čak ni prezir ne može ubiti ljubav…!“

Za kraj, pisac izdvaja surovu scenu ožalošćene majke pred kamenim stolom, orošenim i krvavim „naga naricala sa mrtvim detetom u naručju.“

Analiza likova

Likovi: pisac, gazda, kočijaš Jan

Jan – skroman, samostalan, osećajan sin seljaka, beznadežno zaljubljen u mladu Arležanku.

„Bio je to divan seoski momak, dvadesetgodišnjak, miran, čedan poput devojke, krepak, vedar i otvoren…vrlo lep, žene su ga rado gledale.“

Arležanka – mlada, lepa žena, neverna, nazivali su je namigušom i u selu je nisu voleli jer joj roditelji nisu bili iz tog kraja.

„svu u baršunu i čipkama koju je sreo na poljani u Arlesu.“

Papina mazga

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: Avinjon

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: papina omiljena mazga i priča o njenoj osveti prema prevarantu Tisteu Vedenu

Ideja dela: pravda ipak pobeđuje na kraju

Pisac je hteo da istraži izreku koja se koristi za zlopamtila i osvetoljubive kod pastira: „Čuvajte se toga čoveka! Taj vam je kao papina mazga što je sedam godina pripremala svoj udarac kopitom.“ Stoga pisac boravi u knjižari Cvrčak kako bi zajedno sa frulašem Fransoom otkrio da se to odnosi na neku staru hroniku iz Avinjona. To je lepa, naivna priča koju prenosi iz starog rukopisa koji je mirisao na lavandu, bablje, paučinasto leto služilo mu je kao vrpca za čitanje.

Avinjon je za vreme papa bio grad pun života, veselja, zabave, svetkovina, procesije, kardinalskih brodova, galija, papinih vojnika, mnoštvo kuća oko papinske palate. Posebno je bilo veselo na avinjonskom mostu gde bi se skupljali farandole, frulaši, bubnjari na reci Roni. Igralo se, grad je bio srećan, a gradski zatvor koristili su da u njemu hlade vino. Nije bilo rata, a ni oskudice.

Dobri starac Bonifacije bio je oplakivan kada je umro, a nastavlja se priča o njegovom životu.

Imao je vinograd, udaljen tri milje od Avinjona (među mirtama u Šatonufu), a nedeljom bi posle večernje mise posetio svoj vinograd i otvorio kvalitetno (papinsko) vino, polako ga pijuckao i uživao gledajući vinograd. Na negodovanje kardinala, pripit se vraćao u grad.

Papa je jako voleo svoju mazgu i čitav Avinjon ju je uvažavao. Jednog dana, mangup Tiste Veden počeo je da skita po gradu šest meseci, motao se oko papinske palate, kovao planove oko mazge. Već sutradan, hvaleći papinu mazgu, upao je u papinsku školu za crkveno pevanje u koju su primali samo sinove vlastele ili kardinalske nećake.

„stari žuti kaput zamenio je lepom haljom u čipkama, ogrtačem od ljubičastte svile, cipelama na kopčanje…“

Stari papa mu je dao nadzor nad sštalom i da mazgi redovno nosi bokal vina.

Tiste je sa njegovim zlim prijateljima (Kike, Belge) zbijao šale. Mamili su mazgu pićem pa ga oni pili i mučili životinju. Jednog dana poveo je mazgu na vrh tornja za crkveno pevanje spiralnim stepeništem, do krova gdje je Tiste Veden plakao govoreći da je to njegova mazga.

„Jadna mazga je očajavala i tumarala po krovu, u očima joj se videla vrtoglavica.“

Pomislila je kako bi je ohrabrilo da kopitom šutne Vedena dole, na kraju su je sramotno pred svima kanapom spuštali dole. Posle je Tiste, iako nije bio plemić, sa plemićima otišao u Napulj da se nauči diplomatiji i lepom ponašanju. Kada je otišao, mazga se vratila mirnom životu ali joj se ljudi više nisu toliko radovali, deca bi prstom pokazivala toranj, a ni papa joj više nije pridavao toliko pažnje. Ona je samo čekala da se Tiste vrati, da se osveti, što je tako i bilo nakon sedam godina. Spletkaroš Veden je porastao i ojačao pri povratku toliko da ga je papa jedva prepoznao.

Veden je došao kako bi od pape tražio poziciju da čuva mazgu jer je jedan kardinal na toj poziciji preminuo. Tada je imao 20 godina i bio je premlad za to, ali ipak mu je papa dopustio jer je Tiste tvrdio da mu je mazga draga i da mu je nedostajala dok je boravio u Italiji. Papa je rekao da će sutradan biti ceremonija u čast njegove nove titule na dvoru.

„Otkad se Veden vratio, strašna životija nije prestala da se kljuka zoblju i da udara o zid zadnjim kopitima: i ona se pripremala za svečanost…“

Na ceremoniji, Vedeneu je trebalo da daju novi zadatak, tu su se okupili svi bitni ljudi sa dvora. Mazga je čekala ispod stepeništa na putu za vinograd i ritnula ga snažno.

„..žestoko zahvati kopitom…oblak modrog dima u kojem je lebdelo ibisovo pero, jedino što je preostalo od nesretnog Tistea Vedena…!“

Pisac zaključuje kako je mazga sedam godina spremala taj udarac i da je to najlepši primjer crkvenjačke osvetoljubivosti.

Analiza likova

Likovi: papa, papina mazga, Tiste Veden, Tisteovo društvo (Kike i Belge)

Papina mazga – poštovana mazga u gradu, lepa, snažna, istrajna, uplašena kada su je prevarili, ipak se na kraju hrabro oduprla.

„bila je to lepa crna mula, išarana crvenkastim pegama, sigurnog koraka, sjajne dlake, punih i širokih šapa…uviek okićena vrpcama, rojtama…beše mirna kao anđeo, imaše blage oči i dva duga uha, uvek u pokretu…“

Tiste Veden – mladi mangup, prevarant koji se pravio dobar pred papom, a zapravo mučio mazgu, pokušavao se domoći slave i novca kroz nepravdu.

„mangup, nevaljac koga je otac, zlatorezac Gaj Veksen morao da otera iz kuće jer deran nije hteo ništa da radi i samo je kvario šegrte.“

„..njegova dostojanstvenost, lepota i čar izazvaše žar divljenja. Bio je divan Provansalac, plav, duge talasaste kose, sa mekom plavom bradom koja kao da beše posuta prahom plemenite kovine…“

Svetionik Sanginares

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: priseća se priče sa svetionika na ostrvu Sanginares na korzikanskoj obali, na ulazu u zaliv Ajačo.

Vreme radnje: zima

Tema dela: setne priče sa Korzike, opisi mora, oluje i načina života čuvara svetionika.

Ideja dela: uspomene je važno prizvati, simbolika mora i oluje u životu i njegovoj prolaznosti.

Pisac se priseća u noćnoj oluji vremena koje je proveo pre tri godine na Korzici.

Ostrvo kojeg se seća (Sanginares) bilo je crvenkasto, „divljeg izgleda“ imalo je svetionik i đenovešku kulu, srušeni, zarasli lazaret u vodi, jaruge, gutiš, par podivljalih koza i morske ptice.

„Na to začarano ostrvo, dok nisam imao ovu vetrenjaču, povlačio bih se s vremena na vreme, kad bih osetio da mi treba svežeg vazduha i samoće.“

Tako bi se, kad nije bilo jakog vetra, smestio između dve stene kraj mora i posmatrao, što naziva „slatkom opojnošću duše“. Poetično opisuje njegov osećaj dok je tako maštao.

„Čitavo vam se biće nekako izmakne, odleti nekuda, raspe se. Vi ste onda onaj galeb… pena što lebdi na suncu između dva vala, beli dim broda…koralski brodić sa crvenim jedrom, vodeni biser, pramen magle – sve osim vlastitog bića…“

Za vreme jakog vetra bio bi u dvorištu, prepušten osami i seti, oko 17 časova krenuo bi na večeru uskom stazom kroz šipražje nad morem. U svetioniku su bila tri čuvara: dva Kozikanca i jedan Marsejac, a sva trojica bila su malog rasta, ispucalog lica, bradati, u ogrtačima od kostreti.

Nisu mogli da veruju piscu da neko svojevoljno sam želi da dođe i zatvori se u svetionik. Čuvari svetionika imali su pravo da idu na kopno 10 dana nakon što su proveli 30 dana na svetioniku, dok zimi ovo pravilo nije važilo zbog nevremena. Bartoli priča priču o jednoj zimskoj večeri za stolom za kojim su oni večerali. Deslio da se njegov drug Tćeko samo prevrnuo mrtav za stolom. Pričinjavalo mu se da ga neko doziva, tresla ga je groznica i žeđ, nije bilo brodova zbog oluje i nije ga mogao sahraniti među stene zbog puno gavranova, pa ga je sahranio u jednu od udubljenja lazareta.

Na kraju, opisuje kako sunce tone, kao što se ugasio život, a ostrvo postaje ljubičasto kako lagano pada noć, dok napolju besne vetar i oluja i smenjuju se stražari na svetioniku u ponoć. Jedan je čitao na glas Plutarha da ne zaspi. Na kraju smene upisuju u veliku, uvek otvorenu knjigu svetionika izveštaj: „Ponoć. More uzburkano. Oluja. Brod na pučini.“

Analiza likova

Likovi: pisac, Marsejac, Korzikanac, Bartoli

Marsejac – radan, pun života, uvek u nekom poslu, uvek u pokretu, obilazio je ostrvo od jutra do večeri, radio u vrtu, lovio ribu, sakupljao jaja morskih ptica…uvek pripremao riblju čorbu ili kakav lonac

Korzikanci – malo više lenji od Marsejaca, ipak dobrodušni i veseli, kao i Marsejac, dočekivali su goste i s njima razmenjivali priče. Izvan svoje službe nisu ništa radili. Smatrali su se činovnicima i tako su po ceo dan samo sedili u kuhinji i igrali beskrajne partije karata, neprestano pušeći svoje lule.

„…i Marsejac i Korzikanci behu dobri ljudi, tri jednostavna, prostodušna čoveka, trojica bezazlenjaka: iskazivali su svu pažnju svome gostu…“

Agonija „Semiljante“

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: na moru, nege prema korzikanskoj obali

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: surovi i nepredvidivi život mornara za vreme oluje

Ideja dela: uvek biti zahvalni na sigurnosti u životu, sa poštovanjem se sećati poginulih

Pišćeva priča o tome kako je plovio Sardinskim morem sa sedam, osam mornara od carine. Bio je mart, ružno vreme, jak vetar i besno more. Iskrcali su se na početku Prolaza Bonifacio gde je bila grupa malih ostrva, neprivlačnih i stenovitih ostrva iz grupe Lavezi.

Kapetan Lioneti pisca poziva da odu do groblja gde je nastradalo 600 mornara sa Semiljantea, kada se fregata pre 10 godina razbila. Groblje je bilo ograđeno niskim zidom, zarđalo gvožđe, stotine crnih krstova među napuštenim pokojnicima. Kapetan se moli naglas dok okolo kruže galebovi. Pisac ga je posle upitao kako se to dogodilo, što on ne zna, jer je brod po lošem vremenu isplovio prema Krimu.

Tokom noći vreme se pogoršalo, more uzburkalo i gusta magla se nadvila, a u zoru su verovatno ostali bez kormila, ipak bez nekog kvara, kapetan nikad ovde ne bi naleteo i razbio svoj brod. Bio je iskusan kapetan, pa pretpostavljaju da su stradali u podne u sred bela dana. Više o toj nesreći znao je pastir Palombo koji je čuo kako je brod udario o stene.

Ostrvo je zbog oluje bilo prekriven vodom pa Palombo nije mogao iz njegove kolibe, ali sutradan je našao obalu punu pukotina i mrtvih tela. Otišao je svojim čamcem u Bonifacio da zatraži pomoć. Bio je gotovo izludeo od straha i u tom momentu je skrenuo.

„Zamislite šest stotina mrtvih tela nanesenih na obalu i izmešanih sa drvenim pukotinama i hrpama iscepanih jedara…“

Bio je to grozan prizor, leševi su bili unakaženi, izobličeni, nabacani, niko nije preživeo pa ni kapetan u svečanoj odori među stenama. Lioneti dalje pripoveda da je tri dana pre propasti stradao i drugi brod (mala korveta što je plovila na Krim) skoro na istom mestu. Tada su uspeli da spasu posadu i 20 vojnika kormilaša. Nakon što su ih negovali, kada su došli sebi, iz Tulona su opet otplovili na Krim, ali, nažalost, na brodu koji će potonuti u smrt – na Semiljanteu.

Pisac je zbog te tuge hteo da ovekoveči priču pa ističe neke slike koje su mu se urezale u pamćenja kako bi rekonstruisao priču:

„jadni razbijeni brod“

„kapetan u svečanoj odori, štola na svešteniku…dvadeset vojnika komilaša“

Parižanin iz posade tog broda koji je potonuo šalio se i govorio o brodolomu da se sve završi tako da se okupaš u hladnoj vodi, a onda te prevezu u Bonifacio i u kući zapovednika Lionetija gde te kljukaju kosovima. Međutim, onda je zaškripalo, kormilo je otišlo, vetar je odneo brod, kapetan se u kabini obukao u svečanu odoru da tako dočeka smrt, sveštenik sa samrtničkom molitvom priprema prisutne na poslednju pričest.

„Odjednom strašan udar, krik, jedan jedini krik, ali snažan i potresan, ispružene ruke, zgrčene šake, prestravljeni pogledi u kojima viđenje smrti sevnu poput munje.“

Analiza likova

Likovi: kapetan Lioneti, Palombo

Autor – znatiželjan, empatičan, pomaže Lionetiju, prenosi priču na svoj način iz fragmentisanih podataka.

Lioneti – uprkos tragediji snažan, pričljiv, prenosi ljubazno priču znatiželjnom piscu.

„Tu dobri Lioneti, sav potresen, otrese pepeo iz svoje lule, uvuče se u kabanicu i poželi mi laku noć…“

Palombo – stari, bolesni pastir koji je živeo u skromnoj kolibi na ostrvu, ipak je bio dobar i pomagao ljudima pa tako i nastradalima u nesreći.

„Bio je to nekakav stari gubavac umno zaostao, zahvaćen ne znam kakvom skorbutnom bolešću od koje su mu usne tako zadebljale da beše strašno pogledati ga.“

Carinici

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: brod Emili, carinska stanica

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: težak život mornara carinika koji se uprkos nepovoljnim životnim uslovima nisu žalili i ostali su dobro raspoloženi.

Ideja dela: bitno je ostati optimističan, biti skroman, ne žaliti se, biti zadovoljan onim što imaš.

Na putu prema ostrvu Lavezi na brodu Emili iz luke Porto Vekio, pisac prenosi priču carinika sa kojima je plovio na tom starom carinskom plovilu, napola pokrivenom sa malom kabinom sa dva mala ležaja. Opisuje carinike i njihove surove uslove na brodu.

„iz lica teče voda, mokre bluze na njima pušile su se kao u praonici; jadnici su i usred zime tako provodili čitave dane, čak i noći, šćućureni na mokrim klupama, dhteći u toj zdravoj vlagi, jer se na brodu nije mogla ložiti vatra.“

Carinici su živeli skromno, nisu se žalili, zarađuju 500 franaka u godini, ipak su zadovoljni, a deca im kod kuće bosa, u malim kućercima, piju kišnicu skoro sa pravim zadovoljstvom. Palombo je bio najveseliji među njima i pevao bi svoje pjesme. Jednog dana nije se čula pesma, a Palombo je nepomično ležao pod svojom klupom. Cvokotali su im zubi, a celo telo mu je drhtalo u grozici. Dobio je i upalu pluća, sve ga je žigalo, probadalo.

Upao je u bunilo pa su tražili kopno i tako uplovili u malenu luku, sumornu, tihu, mirnu, okruženu neprohodim grmljem. Tu su ušli u malu belu kućicu sa sivim vratima. To je bila carinska stanica koja se činila jezivom.

Zapovednik stanice kaže da svake druge godine smenjuju carinike jer ih izjeda močvarna groznica, a najbliži lekar se nalazi u Sarteni (8 milja udaljeno). Poslali su rođaka carinikove žene, momka Seka, da ode po lekara. On je kimnuo glavom, pa bez reči izašao, napolju zazviždao svom psu i krenuo sa puškom obešenom o rame, skačući sa jedne stene na drugu.

Nakon skromne večere ostali su bdeti nad bolesnikom, na leđa su mu stavljali vruće obloge i crepove. Uveče je opet počelo nevreme, a Palombo bi prostenjao dok im je u drugom uglu umirao drug bez pomoći i daleko od svojih.

„Duboki uzdah je sve što je od njega ostalo.“

Na kraju se nalazi tužan zaključak o požrtvovnim mornarima.

„…to beše sve što je od ovih trudbenika mora, strpljivih i blagih, moglo da izmami spoznaju o vlastitoj nesreći.“

„Nikakve pobune, nikakva obustava rada.“

Jedan od njih na kraju zaključuje: „Vidite gospodine…ponekad ima jada i nevolje u našem poslu!“

Analiza likova

Likovi: pisac, Palombo, Seko

Carinici – marljivi, požrtvovni, žive u siromaštvu, ali su zadovoljni i ne bune se. Gotovo su svi bili oženjeni, imali žene i decu na kopnu, a sami su ostajali mesecima na moru, ploveći duž opasnih obala, a jeli su samo luk i plenjiv hleb.

„…I po najžešćoj oluji video sam ih jednako mirne, dobro raspoložene.“

Palombo – jedan od carinika, uvek je bio veseo i pevao je, zadovoljan dok se nije razboleo i na kraju umro jer nije bilo lekara koji je mogao da stigne na vreme i spase njegov život.

„najveseliji i najzadovoljniji među svima beše…mladić iz Bonifacija, iznemogao od sunca i vetra, zdepast….On je uvek pevao, čak i tokom najgoreg nevremena.“

„ostajao bi miran čak i tokom nevremena i pevao svoje pesme“

Seko – rođak carinikove žene, miran, snažan, krenuo po lekara do obližnjeg sela da pokušaju da spasu Palomba.

Pušio ispred kolibe crvenu lulu sa puškom među kolenima.

„kršan momak, pravi tip lovokradice ili korzikanskog bandita, sa kapom od mrke vune i kabanicom od kostreti.“

Župnik iz Kinjane

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: pakao, raj, čistilište, crkva u Kikinjani

Vreme radnje: neodređeno

Tema: humoristična uspomena o legendi župnika iz Kikinjane koji pokušava da spase svoje žitelje od nevere i greha.

Ideja: Bez truda nema ni nagrade (raj u ovoj priči).

Pisac prenosi priču objavljenu u Avinjonu za praznik svetla Marinjeg od provansalskih pesnika

„Parižani, pripremite svoje korpe! Ovaj put bićete posluženi pogačom najfinijeg provansalskog brašna.“

Prenosi priču koju je čuo od velikog obešenjaka Rumanilje, a koji ju je čuo od svog druga.

Opat Martin se brinuo što njegov narod nije toliko mario za crkvu. Nisu dolazili na ispovest i pričest, ali Bog mu usliši molitvu. Jedne nedelje poslije Jevanđelja kada se popeo na propovedaonicu i dopusti mu da traga za svojim župljanima.

Kod svetog Petra župnik nije našao ni jednog iz njegove župe koji je došao u raj pa ga šalje u karantin u Čistilištu. Dao mu je sandale i uputio ga na dug put. Neko pokuca, on otvori i ugleda Anđela iz knjige sv. Petra.

„krupan lep anđeo, sa krilima crnim kao noć i u svetloj haljini kao da, sa dijamantskim ključem o pojasu, sedi i krcka …“

Tamo traži Kikinjance (meštane Kikinjana). Nisu bili ni tu, a župnik se čudi gde su onda. Anđeo ga uputi na novu stazu koja je bila još duža i posuta žeravicom. Posrtao je na svakom koraku, teturao kao pijan, svakadlaka na telu je imala kap znoja, a mučila ga je i žeđ. Ipak je došao do velikih vrata, širom otvorene ogromne kapije, širom otvorene.

„Tu se ulazi u gomilama, hrpama, na širom otvorena vrata, braćo moja, kao što vi nedeljom ulazite u krčmu.“

Bio je to pakao. Osetio je miris paljevine, smrad prismuđene kožice i oprljenog mesa, nešto sično smradu što se širi u Kikiajnu. Slušao je jezivo zapomaganje i viku, jecaje i urlike, pa i strašne kletve.

Tu je tražio Kikinjance, a đavo mu je rekao da šta se pravi da ne zna da je sav Kiknjano ovde. Počeo je da nabraja neke od stanovnika: Kok Gali koji se opijao i tukao, Katarineta, Paskal Dugoprstić cedio je ulje iz tuđih maslina, Babeta, Grapasi koji je uljem umesto mašću podmazao tačke, Dafin, koja je skupo prodavala vodu iz svog mlina, Tortiljar, Kole, Zeta, Žak, Pjer, Toni…

Dok je to govorio, sa propovednice u crkvi su se prenerazili, a župnik ih je pozvao na savest.

„Dužnost mi je da se brinem za vaše duše, želim i moram da vas spasem od ponora u koji svi vi naglavačke srljate.“

Na kraju ih sve poziva na ispovest, taktičkim redosledom – prvo deca, starci i starice, to ide najbrže (jer imaju najmanje grehova), zatim momci i devojke (to bi moglo da potraje), četvrtak muškarce (slutio je da će to brzo da reši), žene (sa napomenom bez dugih priča), a u subotu mlinare kojih ima puno.

„Vidite, deco moja, kad žito zre, treba ga žeti; kad je vino natočeno, treba ga piti. Nakupilo se kod nas dosta prljavog rublja, pa ga valja (dobro) oprati…“

Posle opomene meštani su se poboljšali.

„Od te znamenite nedeljne mise miris kikinjanskih vrlina i krepkosti čuće se i deset milja unaokolo.“

Analiza likova

Likovi: Opat Martin, župnik Kikinjane, sveti Petar, Anđeo, đavo

Opat Martin – veran, požrtvovan sveštenik-župnik koji želi da spase svoje župljane od pakla, da ih približi religiji i od njih učiniti bolje osobe, a time bi i on bio uspešniji sveštenik.

„dobar kao hleb, istinit i plemenit kao zlato, opat je voleo svoje stado, svoje Kikinjance; njemu bi njegov Kikinjano bio raj na zemlji, samo kada bi mu njegovi župljani pružali malo više zadovoljstva.“

Starci

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: selo Egijer

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: Poseta baki i deki od prijatelja

Ideja dela: Važno je ceniti starije ljude, dati im svoje vreme i poštovati porodicu.

Jednog dana piscu je čika Azan doneo pismo. Taj čestiti čovek je bio sav važan što pismo dolazi iz Pariza, ali on ipak nije bio nimalo. Bio je to poziv u Egijer (veće trgovačko mesto 3-4 milje udaljeno od njega) tamo su baka i deka njegovog starog prijatelja Maurisa koji ga moli da ih poseti. Nije ih dugo video jer već 10 godina živi u Parizu.
Bilo je lepo vrijeme sa previše vetra i previše sunca, pravi provansalski dan koji je pisac hteo da provede sam, ali ipak je poslušao prijatelja, gunđajući zaključao mlin, i krenuo na put od dva sata hoda.

„Štap u ruku, lulu u zube i put pod noge.“

Putem opisuje sela u provansalskom zavičaju, a budući da je bila nedelja sve je bilo mirno.

„Opustelo, svi behu u poljima; po brestovima na šetalištu belom od prašine, cvrčci cvrčali kao da se takmiče….sunčao se magarac, jato golubova….“

Našao je sirotište veliku, umoru i mračnu zgradu iza kojeg se nalazila kuća u koju je trebalo da ide. Ceo život će pamtiti taj dugačak, hladan i tih hodnik, zid obojen u ružičasto, pa i mali vrt, a na vratima naslikano cveće sa violinama koje je sad već izbledelo.

Tu su ga dočekali starac, starica i devojčica koja sedi pored starca čitajući knjigu o životu sv. Irineja. Ušao je, preplašio devojčicu, muve su se probudile, sat poče kucati, radostan starac mu je pohrlio u susret, raširenih ruku. Bio je ganut.

„Dvoje staraca, nalik jedno na drugo, a kad bi se starac malo doterao i stavio koju žutu traku u kosu, i njega bismo mogli zvati Majčicom.“

Majčica je bila ljubazna starica. Bili su jako srećni što je došao i što može da im priča o Maurisu. Pisac se divio njihovoj dobroti.

„Videti to dvoje staraca pod zaštitom te siročadi bilo je nešto nadasve dirljivo.“

Prvo se klanjala dok nije saznala da je to Maurisov prijatelj. Ispitivali su ga o prijatelju, toliko su tražili detalja da je neke morao i izmisliti. On je u svemu tome opet pred očima vidio prijatelja.

„u tim osmesima, ganut je nalazio tu istu sliku, nazirao neodređen, skriven, gotovo neuhvatljiv lik svog prijatelja, kao da ga gledam kako mi se smiješi negde vrlo daleko kao u magli.“

Nagovorili su ga da ostane na ručku, naredili devojčicama da sve pripreme za dragog gosta.

„Brzo postavite sto vas dve, devojčice! Sto na sredinu sobe, nedeljni stolnjak, tanjire sa cvetovima…“

Pojeo je nešto za šta je imao osećaj da bi oni i njihov kanarinac jeli nedelju dana, u čast njemu umesto Maurisovog dolaska hoće da otvore rakiju od višanja na vrhu ormara koja ga čeka 10 godina. Starac je pokušavao da je dohvati. Sav je podrhtavao i propinjao se, a devojčice u plavom grčevito su pridržavale njegovu stolicu. Svuda se širio blag miris narandže iz otvorenog ormara i naslagani požuteli vezovi. Popio je i pojeo sve i starac ga je otpratio do trga. Na odlasku, starica se divila kako još uvek može dobro da hoda.

Analiza likova

Likovi: pisac, Maurisovi deka i baka, devojčica

Starac i starica – dobri stari bračni par, iako žive skromno spremni su da podele sve sa piscem koji je došao da im pripoveda o prijatelju. Brinu se o devojčicama iz obližnjeg sirotišta.

„starac ružičastih obraza, otvorenih usta i rukama na kolenima, naboran do jagodica na prstima.“

Starica – prošla mnoge nevolje u životu, što dokazuju njene bore na licu

„…ništa ljupkije od te site starice sa (…) kapicom i vrpcama…karmelićanskom smeđom haljinom i (…) vezenim rupčićem…“

Devojčice – poslušne, mirne, skromne

„odevena u modro – široka pelerina i kapica, odeća štićenika iz sirotišta“

Smrt malog Dafina

Vrsta dela: balada u prozi

Mesto radnje: dvor

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: Smrt malog kraljevića

Ideja dela: Bogatstvo ne znači ništa kada dođe do smrti i bolesti; na Nebu, ili pred zavšnim smrtnim sudom, svi smo jednaki i čine nas samo naše mane i vrline

Pod uticajem hladnog vremena i mraza piše dve balade „ponešto germanske mašte“ kako navodi u kratkom prologu.

Daufin je bolestan, a budući da je to kraljevsko dete čitavo mesto se moli za njega.

„Debele sveće plamte za ozdravljenje kraljevskog deteta. Na ulice stare prestonice legle su tuga i tišina, zvona više ne zvone, kočije voze polako…“

Čitav dvor je uzbuđen, kuvari, guvernante, štitonoše, a kralj skriven u odaji na kraju dvora, da ga niko ne vidi kako plače, dok kraljica sedi kraj uzglavlja malog. Niz lepo lice joj teku suze i glasno jeca pred svima.

Dafin ne veruje da će umreti i pokušava da uteši kraljicu.

„…neću dopustiti da Smrt dođe po mene, znaću da je sprečim da prodre ovamo…“

Želi da se zaštiti od nje vojskom, što mu je kraljica i ispunila tako što je okupila vojsku. Tu je bio i vojnik Loran, iako čvrstog i snažnog karaktera, a ipak ga je dirnulo stanje dečaka i on je zaplakao. Došao je sveštenik, a Dafin ga je pitao da li bi Bepo mogao da umre umesto njega kad bi mu dali mnogo novca?

Na kraju mu je preostajala samo jedna uteha.

„…i tamo gore, u zvezdanom raju, i dalje ću biti Dafin… Znam da je dragi Bog moj rođak i da će dopustiti da se sa mnom postupa prema mome dostojanstvu.“

Pre smrti želi da obuče najfiniju odeću za susret sa anđelom, tada je mali ipak shvatio da biti Dafin više ništa ne znači, okrenuo se zidu i gorko zaplakao.

Analiza likova

Likovi: Dafin, kraljica, dvorjani, Bepo (vojnik)

Dafin – mladi, razmaženi kraljević tvrdog karaktera koji je navikao na život u bogatstvu i slavu među stanovnicima grada i poslugom. Razboleo se i umro, iako se hrabro borio do kraja pozitivnim stavom.

„bleđi od jastuka na kojima počiva sklopljenih očiju“

Vojnik Loran – dobar, hrabri prijatelj dečaka koji nosi veliku sablju i radi za kralja i kraljicu na dvoru. Iako snažan, nije mogao da se obuzda kada je video bolesnog dečaka i zaplakao je.

Upravnik u polju

Vrsta dela: balada u prozi

Mesto radnje: kočija prema Komoferezu.

Vreme radnje: leto (vrućina, cvrčci)

Tema dela: Predstavnikov izlet u šumu da napiše govor

Ideja dela: Povezati se sa prirodom, naći slobodu i mir koji dovodi do slobode u stvaranju. Ne čine nas materijalne stvari.

Pisac opisuje put kotarskog upravnika na putovanju sa kočijašem i slugom. Celim putem u glavi tužno priprema govor za žitelje, ali nikako nije mogao da smisli nastavak govora, vruće je u kočiji, zeleni hrastov šumarak kao da ga doziva u hladovinu. Odluči da siđe sa kočije i odlazi tamo. Kada su ga ugledale ptice prestale su da pevaju, izvori su zanemeli, ljubičice su umirile svoje njihanje, mislili su da je umetnik. Slavuj je odgonetnuo da je kotarski upravnik, nakon što su se smirili i nastavili da pevaju, šumarak je prodisao ponovo, pa pozove Muzu poljoprivrednih skupština.

Ovde uočavamo personifikaciju životinja i biljaka u šumi: smeju mu se žabe, ljubičice mu odvlače pažnju svaki put kada započne govor. U nekim momentima kao da ga ogovaraju i smeju mu se. Na kraju šalje građane dođavola, a Muzi poljoprivrednih skupština preostaje jedino da lice prekrije koprenom.

Na kraju se potpuno opustio u prirodi i počeo da stvara bez problema-

„gospodi je kotarski predstavnik ležao potrbuške u travi, razdrljen kao kakva skitnica. Svukavši sa sebe frak i grickajući ljubičice, gospodi je kotarski predstavnik sastavljao stihove.“

Analiza likova

Likovi: kotarski upravnik, kočijaš i sluge, šumarak sa pticama kao likovi koji govore upravnik

Kotarski predstavnik – egoističan, razmažen bogatsvom i pre opterećen konvencijama i zabrinut zbog obaveza, bogato odeven.

„Odenuo je svoj lepi vezeni frak, stavio na glavu cilindar, navukao uske pantalone sa srebrnim trakama sa strane i pripasao svečani mač sa drškom od sedefa… Na kolenima mu počiva velika torba za spise, od šagrinske kože, sa utisnutim šarama, koju tužno posmatra.“

Biksu i njegov novčanik

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: Pariz

Vreme radnje: jedno oktobarsko jutro

Tema dela: priča o nekad poznatom karikaturisti koji je oslepeo

Ideja dela: Ne možemo pobeći od osećanja i naše emotivne strane iako je prikrivamo šalama, sarkazmom ili gorčinom.

Jednog dana piscu je u kuću banuo neki stari čovek u otrcanoj odeći, s krivim nogama.

„Drhtao je na dugim kracima kao očerupana čaplja… okrutni i divni Biksu…strastveni podrugljivac….“

Za doručkom, u obliku monologa počinje tužno da priča svoju životnu priču. Kaže da je slep spalio veće, pisac prvo mislio da se šali.

„Slep sam, dragi moj, slep za ceo život… Eto što znači pisati vitriolom. Izgoreo sam oči na tom lepom zanatu…“

Govori kako ne više da crta od kad je slep, pa traži trafike, male prodavaonice za rad. Priseća se slavnih dana kad je bio veoma poznat. Obedovao je kod maršala, ministra, kneza, a svi su ga pozivali jer ih ih zabavljao ili zato što su ga se bojali. Sad ga se više niko ne boji.

Sa molbom je mesecima hodao po ministarstvima nakon 20 godina uspeha u svom poslu.

„Čitav život mi prolazi na sanducima za drva po različitim predsobljima i čekaonicama.“

Kaže da ga najviše smeta to što ne može da čita novine.

„ranije, uveče, kad se vraćam kući, kupim novine samo da bi osetio miris vlažnog papira i svežih vesti.“

Tužan je što nema nikog da mu čita, a žena neće dok ljubavnice kad se skrase postaju svetice, a kćerka mu je otišla u časne sestre pa mu ni ona ne može čitati. Opisuje kćerku vrlo posprdno sa nepoštovanjem.

„Jedva joj je devet godina, a već je preležala sve bolesti…Uz to je jadnica, još i ružna! Ružnija od mene, ako je to moguće…prava grdoba!“

Pijuckali su rakiju, a on je uživao u malim gutljajima, sa izrazom blaženstva na licu. Najednom mu je nešto sinulo u glavi. Ustao je, držeći čašu u ruci, klimuo slepom glavom što je podsećala na zmijsku, ljubazno se osmehnuo kao gospodin koji želi govoriti, pa piskutavim glasom, kao da drži govor na večenjoj gozbi pred dvesta zvanica uzviknuo: „Za umetnost, za književnost, za štampu!“

Tada je počeo sa improvizacijom i zdravicom kao da okuplja sve književne krugove, nastrani svet, mrtve umetnike, bedu.

„zamislite sve to preneseno u pojedinostima i propraćeno kretanjima i grimasama jednog genijalnog lakrdijaša….“

Sve je to rastužilo pisca koji nikad u svom životu nije bio tako tužan i neraspoložen kao posle odlaska tog strašog slepca. Želeo je da ode nekuda daleko, trči, gleda drveće, oseti nešto dobro. Proklinjao je mržnju, gorčinu i jad njegove nesreće i potrebe da sve okalja. Primetio je da mu je ostao debeo i zamašćen novčanik s izlizanim uglovima, od kojeg se nije nikad odvajao i koji je u šali nazivao svojim „džepom žuči.“ U njemu pronalazi svežanj pisama, pismo kćerki Seline Biksu, iz Udruženja Kćeri Marijinih, stare recepte za dečje bolesti, omotač sa pletenom kapicom i dva, tri plava kovrdžava čuperka odsečena 13. maja, kada je kćerka ušla u Udruženje.

Pisac zaključuje kako svi hladni, pomalo snobovski Parižani ipak imaju toplinu ispod spoljašnjih slojeva.

„Vidite Parižani, svi ste vi isti. Mrštenje, ironija, pakleni smeh, okrutne šale, a onda na kraju: Selinina kosa, odrezana 13. maja…“

Analiza likova

Likovi: pisac, Biksu

Biksu – slepi starac, pamfletar, nekadašnji karikaturista

„…starac u otrcanom odelu, grbav, prljav, poguren, drhteći na dugim nogama kao kakav očerupani noj…“

„okrutni i divni Biksu…strastveni podrugljivac….“

„Nekada sam bio vrlo poznat. Obedovao sam kod maršala, kod kneza, kod ministara; svi su me pozivali jer sam ih zabavljao ili zato što su me se bojali. Sada me se više niko ne boji.“

Legenda o čoveku sa zlatnim mozgom

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: neodređeno (verovatno selo, posle groblje kada liku umire supruga)

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: fantastična priča o čoveku koji se rasipao bogatstvom i davao sve drugima

Ideja dela: Rasipništvo nije dobro, treba paziti koliko sebe dajemo drugima, da ostanemo svesni i zdravi.

Prolog – Ovu priču je posvetio gospođi koja traži vesele priče jer su pišćeve priče ponekad ispunjene sumornošću pa se pita zašto je tužan i koliko je zapravo pariski život uticao na njega. Navodi razloge zašto mu je dobro na jugu, ali na kraju ipak nastavlja sa tužnom pričom jer je umro književnik i njegov savremenik Šarl Barbara, pa ipak piše „setnu legendu.“

Kao kontrast tmurnoj i tužnoj priči koja sledi, postavlja svoj osunčani i opušteni provansalski život

„Živim na hiljadu milja daleko od pariske magle, na sunčanom brežuljku, u zemlji daira i vina muškata. Oko mene svuda samo sunce i muzika. U horu mi poje belorepke, drozdovi i senice; jutrom slušam ugrove kako se praćkaju, u podne cvrčke kako cvrče, zatim pastire što sviraju frulu i lepe tamnopute devojke što im se smeh širi vinogradima….“

Fabula – Čovek rođen sa mozgom od zlata, teškom glavom i velikom lobanjom ipak je uspevao da preživi

„raslo na suncu kao lepa maslinova mladica; samo ga je njegova velika glava neprestano zanosila, i bilo je žalosno gledati ga kako u hodu udara u delove nameštaja…Često se spoticao i padao.“

Jednom, kada je udario glavom u mermernu stepenicu, zadobio je samo malu ranu i dve-tri zgrušane zlatne kapi u svojoj plavoj kosi.

Roditelji su to držali u tajnosti i nisu mu dali da se igra sa decom, bojali su se da će neko ukrasti njihovo blago pa se igrao sam. Sa 18 godina dao je roditeljima grumen zlata i tada je shvatio svoju moć. Bio je sav zaslepljen bogatstvom koje je nosio u glavi, opijen svojom moći, lud od želje. Ostavio je roditeljski dom i krenuo svetom gde je rasipao svoje blago.

Ipak, takav način života imao je svoje posledice. Moglo se na njemu videti da mu lice vene i gase oči. Jednom se nakon lude pijanke malo osvestio i prepao i shvatio da mora prestati. Otada je živeo novim životom. Povukao se i počeo mirno da živi samo od svog rada, a postao je plašljiv i nepoverljiv. Bežao je od napasti i nastojao da zaboravi svoje nesrećno bogatstvo. Ali, jedan prijatelj je znao za njegovu tajnu, jedne noći probudi ga bol u glavi, prijatelj mu je odneo malo mozga.

Posle se zaljubio u jednu devojku.

„Voleo je jednu plavokosu devojku.“

Ona je više od njega volela ukrase i nakit koji joj je kupovao, volela je da troši hirovito, a on zbog zaljubljenosti nije znao da joj kaže ne. Trajalo je to dve godine, a onda je umrla i on ostade udovac, pa se zapitao za šta mu sada vredi njegovo zlato. Od muke je počeo svima sve da poklanja, sve dok ga nisu videli kako sav smućen tumara ulicama, pruža ruke ispred sebe i posrće kao pijanac.

Sav u nesvesnom stanju, zaboravivši da mu je draga umrla vidio je „modre svilene cipele, ukrašene labudovim paperjem“, a kada je ušao da ih kupi ženi jauknuo je. Blagajnica ga je našla naslonjenog na tezgu sa tupim pogledom, a u jednoj ruci je držao modre cipele, a druga, sva krvava, sa tragovima zlata na noktima bila je ispružena.

U poenti na kraju priče pisac garantuje istinitost priče (što predstavlja ljudsku pohlepu).

„Ima na svetu nesrećnika koji su osuđeni da žive od svoga mozg i koji čistim zlatom, svojom srži i svojim bićem, plaćaju svaku i najmanju stvar u životu.“

Analiza likova

Likovi: pisac, čovek sa mozgom od zlata, njegova porodica, žena i prijatelj

Čovek sa zlatnim mozgom – izgubljen, velikog srca davao je svima zlato (ženi, kao izraz ljubavi) ali je na početku živeo raskalašno. Povodio se osećanjima, a ne racionalnim razmišljanjem. Na kraju bio je siromašan, tužan i usamljen.

„…moglo se videti kako se momku oči gase i lice mu vene“ – „postao nepoverljiv i plašljiv“

„sav ošamućen, pružajući ruke ispred sebe i posrćući kao pijan“

Žena čoveka sa zlatnim mozgom – lepa, raskalašna, marila samo za materijalno, skupocenu odeću i nakit.

„Svim svojim srcem voleo je neku plavokosu devojku, a i ona njega, ali još više je volela nakit, bela pera i lepe crvenkaste rese na cipelama.“

Pesni Mistral

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: selo Maljan

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: priča o prijateljstvu dva pesnika i lepotama Provanse i njenih običaja

Ideja dela: Bitno je održavati živim svoju kulturu i znati svoje korene, poštovati ih i ceniti

Bio je hladan kišni dan, nedelja, i pisac je odlučio da napusti mlin i krene do pesnika Mistrala

„U poljima nigde žive duše…Naša lepa katolička Provansa ostavlja zemlju da se odmara nedeljom…Po kućama samo psi…kola pokrivena ceradom…poneka starica uvijena u ogrtač boje uvelog lišća, mazge svečano opremljene, na njima plavi i biljni pokrovci od asure, crvene kićanke i srebrni praporci…kroz maglu nazirem lađu …i u njoj ribara kako stoji i baca mrežu.“

Mesto Maljan se nalazi među čempresovim šumarcima, po seoskim prolazima gde nije bilo nigde nikoga jer su svi otišli na veliku misu. Pesnikova kuća nalazila se na kraju sela, prema putu koji je vodio u Sen Remi. Bila je to „omanje zdanje na sprat, a pred njim vrt.“

Njegov prijatelj kao da je imao dva identiteta, jedan za Pariz, jedan za Provansu. Mistral u Parizu –„…Indijan(ac) u gradskom odelu, sa krutom kragnom i velikim šeširom koji ga je pritiskao…“ dok je u Provansi bio drugačiji i u opuštenijem ruhu. Na glavi je imao pletenu kapicu nagnutu na uho, bio je bez prsnika, samo u žaketu, opasan crvenim katalonskim pojasom. Oči su mu blistale, jagodice bile rumene od nadahnuća. Bio je naočit, sa nekim blagim osmehom, a divan kao nekakav grčki pastir. Hodao je dugim koracima, sa rukama u džepovima i slagao stihove.

Mistral je bio društven, umetnik, cenio je visoku kulturu svoje ponosne južnjačke korene (pisao na provansalskom koji toliko malo ljudi razume). Kada je Dode došao do njega, sve je bilo mirno i on je radio na svojoj poeziji. Poziva ga na ručak i seosku svetkovinu sa muzikom, borbom bikova, procesijom i devojkama koje plešu. Opisuje se radni prostor pesnika Mistrala

„Isti divan sa žutim kvadratima, dve slamnate fotelje, Vener(e).“

Našli su se tu i portreti i fotografije drugih pesnika uz skroman mali pisaći sto krcat starim rečnicima i knjigama.

Tada je završavao svoju zbirku Kalendal na kojoj radi već sedam godina.

O Kalendalu Dode piše da svoje stihove doteruje i dorađuje kao da će ih ceo svet čitati na tom jeziku.“ Međutim, bitno je ono što umetnik oseća dok stvara, tu Dode citira Montenja koji govori o trudu oko umetničkog dela i nevažnosti za koliku publiku stvara.

„Dovoljno mi je ako ih je malo; dovoljno mi je ako je samo jedan; čak i nijedan.“

Majka donosi ručak ali ne seda za sto, ide nazad u kuhinju, zna samo provansalski. Lepo su obedovali, pili vino i pisac je htio da čuje priču o provansalskom ribaru iz Kasisa iz Mistralovog Kalendala. Bila je to priča o ribaru koji se zaljubio u lepu Esterelj, on je bio silan momak koji je oterao razbojnika, mirio posvađane, uspeo da iseče nepristupačne šume, na kraju dobija Estreljinu ljubav i postaje konzul, ali više je to priča o Provansi, krajoliku, istoriji i njenim legendama.

Mistral se svojim delima bori za očuvanje tradicije: „A sada gradite železnice, postavljate telegrafe, izbacujte provansalski jezik iz škola! Provansa će večno živeti u epovima Mirelje i Kalendal.“

Nakon što su izašli u selo da bi videli procesiju punu pokajnika, belih, sivih i plavih, devojaka pod velom, kipovi svetaca, zatim borbe sa bikovima, igre i metež po ulicama. Pre spavanja dalje pripoveda priču o fajansi iz epa Kalendal. Pisac ističe važnost očuvanja provansalskog jezika kojim su nekada govorile kraljice, a u kojem ima više od tri četvrtine latinskog. Danas ga samo pastiri razumeju.

„ja sam se u duši divio tom čoveku…misleći na ruševinu u kojoj je zatekao svoj maternji jezik i šta je od njega stvorio…“

Za kraj, pisac daje snažnu metaforu seljačkog sina u okaljanoj palati kneževa (kao u Alpima) u kojoj su nekada carevali pape i carice, a u razbijenoj palati nastanile se porodice u kućercima uz palatu dok im kokoške kljucaju po dvorištu, a prasci se valjaju pod stubovima galerija, dok magarac pase u kapeli. Ipak, seljak se odjednom razljutio što je to tako, pa istera stoku iz dvorišta, obnovi sve i pozlati dvoranu. Dodeov slikoviti zaključak na kraju ističe

Mistralovu važnost delanja – „Ta obnovljena palata, to je provansalski jezik. Taj seljački sin, to je Mistral.“

Analiza likova

Likovi: pisac, pesnik Frederik Mistral

Frederik Mistral – peesnik sa juga Francuske, Dodeov stari prijatelj kojem se divio i koji ga je inspirisao. Mistral je jako voleo Provansu i cenio njene običaje, prekrasni krajolik, ali i provansalski jezik u izumiranju, koji je želeo da sačuva uz pomoć sopstvenih dela. Voleo je umetnost, cenio svoje prijatelje pesnike, književnike i umetnike, a u svom gradu bio je zadužen i za opštinske poslove, pa se brinuo za kulturu.

Tri tihe mise

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: velečasni dom Balager

Vreme radnje: Badnje veče 1600 i neke godine

Tema dela: Legenda o pohlepnom svešteniku koji nije mogao da izdrži mise pa je zato kažnjen

Ideja dela: Pohlepa i neumerenost u jelu i piću je veliki greh

Tri tihe mise je božićna priča sa tri kratka poglavlja.

Pred veliko slavlje sprema se puno hrane pre ponoćke i vino uz najlepše posuđe, pozvani su svi plemići, beležnici, načelnici, barem njih 40 oko stola. Porodice su se u grupama po pet, šest približavali ponoćkoj u dvorcu. Napred su išli domaćini sa svetiljkom u ruci, a za njima žene obučene u široke smeđe ogrtače pod kojima se sakrivaju deca.

„Noć bila vedra, zvezde zimi jače sijaju…kao da verno čuva tradiciju belog, snežnog Božića.“

Svi su se skupljali u dvorištu punom kočija, sluga, a crkva se brzo napunila. Napred su sedeli plemići, upravnici, nadzornici a na klupama „običan svet“.

Garigu je samo razmišljao o hrani (ćurke punjene gljivama) i gozbi koja sledi kasnije.

„Što pre završimo, pre ćemo za sto.“

Priviđenje svih tih lepota beše tako živo da se dom Balager činio kao da svi ti bajni plodovi stoje pred njim na vezenom oltarskom stolnjaku. Već je počeo da pravi greške u molitvi, a to je bila tek prva misa, a na Božić isti sveštenik mora da služi tri uzastopne mise.

Sveštenik i ministrant kao da navijaju da se misa što pre završi, pomažu svešteniku, bezbožnik, ubrzava misu zvoneći sve jače i brže zvoncem. Sveštenik je samo razmišljao kada će završiti misa.

„Počinje i treća misa. Još samo malo, i eto ga u trpezariji.“

Postaje sve nestrpljiviji, priviđaju mu se gozba i hrana. Okupljeni na misi su zbunjeni, ne razumeju misu i ne mogu da je prate, nevoljno mrmljaju, traže u molitveniku gde je sveštenik. Ipak izgledalo je kao da se niko među poštenim svetom ne ljuti što misa ide tako brzo. Nakon što je don najavio kraj mise svu su u jedan glas zanosno i veselo progovoril kao da već sede za stolom i piju prvu zdravicu.

Poljuljan požudom i neumerenošću toliko je pio i jeo da je te noći umro od infarka, a nije uspeo ni da se pokaje za svoje grehe.

„Ujutro je stigao na nebo, još sasvim omamljen od noćne gozbe…“

Bog ga naziva „opakim hršćaninom“. Optužio ga je da je ukrao ponoćku i da neće u raj dok ne odsluži 300 božićnih misa zajedno sa drugima koji su sa njim grešili. Od tad je dvorac gde se održava misa zarastao i napušten.

„..ipak…svake godine za Božić neka natprirodna svetlost luta po tim pukotinama…“

Čudan prizor se javlja, ljudi su se skupili oko kora lepe dame u brokatu, plemići u sjajnim odelima, blisatju od glave do pete. Bilo je tu čudnih, mističnih prizora: „klečao je starac detinjeg uzrasta i očajno drmao zvoncem koje nije imalo takta i nije davalo zvuka, a pred oltarom kretao se sveštenik u izbledelom zlaćanom plaštu i čitao molitve od kojih se nije reč čula…“

Bila je to verovatno Božja kazna po kojoj je Balager služio svoju treću misu.

Analiza likova

Likovi: velečasni, Garigu (pop)

Velečasni Balager – imao je dobre namere, ali je bio prezaokupljen hranom i slavljem, pogrešnim motivima za Božić, umesto ljubavlju i zajedništvom njegove župe. Mario je samo za bogatstvo i izobilje.

„Treba načiniti još samo nekoliko koraka do svečane dvorane, no što se više približavala večera, to je nesrećnog Balagera sve više obuzimala nestrpljivost i lakomost. Priviđenje mu se pojačava: zlatni šarani, pečeni ćurani su pred njim… On ih dodiruje…, on ih… Oh, Bože…! Jela se puše, vino miriše…“

Ministrant Garigu – opsednut đavolom, pomagao je velečasnom, bio je opsednut crnim mislima, požudom i grehom.

„Velečasni je barem mislio da govori sa malim Gariguom, jer te je večeri sam đavo poprimio okruglo lice i neodređene crte maloga šejtana da bi velečasnoga lakše naveo na strašan greh lakomosti.“

„…nesrećni sveštenik, sav opsednut demonom proždrljivosti, baca se na misu i sa vučjom proždrjivosti izjeda njene strane. Mahnito se saginje, pa uspravlja, površno se krsti, jedva savija koleno, pa ovlaš skraćuje sva kretanja samo da što pre završi.“

Narandže

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: Bilda (Alžir), vrt Barbilja (Korzika)

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: Narandža kao lajt motiv na uspomene gde je sve jeo i video narandže u životu

Ideja dela: važno je prizvati uspomene kroz ukuse, boje i mirise koji nam snažno vraćaju slike iz nekih životnih trenutaka; Snaga prirode i ciklus života i smrti kao nešto prirodno čega se ne treba bojati.

Pisac se u ovoj pripovetki priseća pomorandži, kako ih on vidi i doživljava, njihove slike u velikom gradu (Pariz), odakle potiču i mesta gde ih je opazio ili jeo. Mesta kojih se seća zbog naranadži mu vraćaju slike i uspomene na egzotičnije, toplije lokacije. Jako slikovito gradi opise, o njihovoj slasti, boji i primamljivosti suprostavlja se pariskom sivilu.

„U maglovite večeri tužno ih vuku duž pločnika, nagomilane na kolicima, na sumornoj svetlosti svetiljke od crvenog papira.“

„Njihov sivi miris meša se sa vodom, sa vonjem plina, sa zvucima violina, s prašinom klupa na zadnjim pozorišnim galerijama. Zaboravlja se čak da je potrebno narandžino drvo da bismo imali narandže, jer (…) to voće stiže pravo sa juga u punim sanducima…“

Budući da su u Parizu zamotane, izgledaju kao slatkiši i povezuje ih sa Božićem. Seća se zasada pomorandži u Blidu, pa i snega koji je jedne zime pokrio grane prepune plodova „…podsećalo na neku crkvenu svečanost – crvene haljine prekrivene čipkom i oltarske pozlate prevučene tankim velom.“

Najlepše su mu ipak bile one iz Barbikalje, velikog vrta kod Ajača gde ih je posmatrao dok se širio njihov miris i dok je gledao a more i dremao. Nekada bi tu došli bubnjari, a u blizini je bio i ograđeni vrt u kojem je bila mala poljska kućica i grobnica korzikanske porodice koju je brižno i pažljivo uređivao jedan starac. Zbog njegovog mira i lepog vrta to nije delovalo tužno.

„Samo se more kraj njega činilo još prostranijim, nebo još višim, a ova beskrajna sesta u toj uzbudljivoj prirodi, otežaloj od života, podsticala je na misao o večnom počinku…“

Analiza likova

Likovi: pisac

Pisac – sjetan, pomalo tužan, prisjeća se s nostalgijom trenutaka u kojima je jeo naranče na različitim mjestima.

Sjećanja u njemu bude žive slike koje ga rastužuju ali i smiruju. Na trenutke se čini i da mu nedostaje Pariz, kojeg tako često kritizira u svojim pričama iz Provanse

Dve krčme

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: povratak iz Nima

Vreme radnje: jednog popodneva u julu

Tema dela: tužan život krčmarice koja je izgubila sve

Ideja dela: prolaznost života koji treba dobro iskoristiti

Jednog vrućeg letnog dana pisac se peške vraćao iz Nima. Na putu je zastao u malom mestu kod postaje Sen Vinsent gde su stajali umorni putnici. Tu su se nalazile dve krčme, jedna nasuprot druge. U krčmi su se čule psovke, povici, udarci šaka po stolovima, sudaranje biljarskih kugla, zveckanje čaša, prasak čepova na flašama limunade, ali i prodoran glas pevača. To je bilo u veseloj krčmi kod nove zgrade, pred njom putnici i puno dvorište kola i mazgi.

U drugoj krčmi sve je bilo u tišini, baš kao da je napuštena. Činila se žalosnom i bednom, sumornom

„…razbijeni biljar…stara tezga za točenje – sve je to tonulo u nekom dremežu…“

Gazdarica se čudila da je pisac došao tu, šalje ga u drugu krčmu u kojoj se svi okupljaju.

„Videlo se da je tu posluživanje jednog putnika pravi događaj.“

Nakon što je dugo tražila posuđe, hranu i piće, dobio je tek skromni zalogaj, tvrd hleb i loše vino. Započinje priču sa njom, priznaje da im je pre dobro išlo. Tu su se održavala lovačka druženja, kočijaši su dolazili, a sada svi odlaze u susednu krčmu. Tamo radi lepa Arležanka sa trostrukim zlatnim lancem oko vrata i sva u čipkama, a ima i izazovne konobarice i sobarice. Glas koji je pevao u krčmi zapravo je bio njen muž Hose

„…muškarci su takvi, ne vole da gledaju plač i suze, a ja uvek plačem od kada su mi devojčice umrle…“

Vlasnica vesele krčme ga napije i nagovori da zapeva, time zavodeći Arležanku, što još više rastuži gazdaricu.

Analiza likova

Likovi: pisac, krčmarica-gazdarica

Gazdarica – lenja, zamišljena, tužna i malo zabrinuta. Na početku je bila pomalo neljubazna, ali se vremenom otvorila prema piscu i priznala kako je rastresena, bolesna i dalje voli svog muža koji je vara sa Arležankom.

„…jadno lice seljanke, naborano, ispucalo, zemljane boje, podbrađeno dugim krajevima riđe čipkane marame…Nije to bila starica, ali su joj suze smežurale lice.“

gazdarica o sebi – „ja nisam lepa, trese me groznica, a moje obe kćerkice su umrle…“

Eliksir časnog oca Gošera

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: Graveson, župnikov dvor

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: Legenda o misterioznom receptu i eliksiru časnog oca Gošera koji mu je doneo slavu ali i alkoholno ludilo.

Ideja dela: Neumerenost u piću je greh i može dovesti do ludila, treba verovati svojim instinktima, a ne slepo slediti norme koje nalaže društvo

Župnik je nasuo zlatnozeleni liker za probu -„eliksir oca Gošera, zdravlje i radost Provanse“. Pravi se u samostanu dve milje udaljenom od pišćevog mlina. Tako župnik u trpezariji župnog dvora započe priču o tom tajanstvenom receptu.

Pre 20 godina premonrejci („Beli fratri“) bili su jako bedni. Oko samostana bio je korov, raspadao se, a zvonik je zjapeo pust. Pobožne žene su plakale od žalosti, a debeli glasnogovornici rugali su se mršavim fratrima.

Jednog dana Gošer je došao je pred nastojnike, kanonike i rizničare koji su mu se rugali, a on je došao da im predstavi plan kako bi izašli iz bede. Pred kraj života pravila bi napitke sa lekovitim biljem. Tražio je njihovu pomoć da pronađe ponovo taj eliksir, kako bi se tako obogatili. Zahvalili su mu i većali o izloženom.

Dali su zadatak Trazibulu da čuva krave dok Gošer traži trave za eliksir. Ne zna se kako je pronašao stari recept ali nakon šest meseci uspo je da ga pronađe i svi su imali u kući bočicu „zapečaćen(u) provansalskim grbom, a na srebrnoj nalepnici, naslikan fratar ozarena lica.“

Proslavio se, obnovili su crkvu i zvonik. Sada su ga poštovali, a drugi fratri za njega su tražili trave. Jedne večeri, za vreme mise upao je u crkvu zbunjen i uzbuđen. Svi su se pitali šta mu je. U sred jednog dela mise započe snažno da peva o belom fratru u Parizu. Kao opsednut „ne haje, on ništa ne vidi i ništa ne čuje…on (se) otimao i batrgao kao đavlom opsednut…“ i nastavio još jače.

Sutradan se kajao i molio sa suzama u očima govoreći monsinjoru da ga je eliksir prevario. Priznaje da je pri kušanju eliksira preterao iako mu se svidelo. Nastojnik mu kaže da bude oprezniji i da ga oslobađa od dolaska u crkvu.
Po danu nije imao problema, tek uveče započele bi njegove muke. Uprkos naređenju da proba 20 kapi, probao bi 21, mirisao paru iz epruveta, počela je da mu se pričinjava strina Begonja i njene proste pesme. Ipak bi se napio, proklinjući sebe „klonuo bi u duboku fotelju, polusklopljenih kapaka, nesposoban za bilo kakav otpor, sladio svoj greh sitnim gutljajima u nekoj prijatnoj griži savesti…“ i tako svake večeri u isto vreme.

Narudžbina je bilo sve više, dolazile su iz brojnih gradova na jugu Francuske. Fratri su se podelili po ulogama za pripremu dok jednog dana Gošer nije odustao i poželeo da se vrati kravama. Popio bi po tri flaše za veče. Sveštenici su mu rekli da će se od sada uveče moliti svetom Avgustinu za njega, da ga štiti kako bi mogao da nastavi sa radom.

„sveštenici u belim odorama molili su se za njega…u crkvi molitva brujala i podrhtavala…tamo se dole…iza osvetljenog prozora pecare čulo kako otac Gošer peva na sav glas….“

Župnik koji je pripovedao priču užasnut shvati šta bi o njemu mislili da znaju da je rekao istinu.

Analiza likova

Likovi: pisac, župnik, Gošer

Gošer – priprosti, naivni, stari samostanski govedar koji je verovao prioru kako bi bio uticajniji i bolje prihvaćen u društvu

Samostanski govedar koji je dane provodio tumarajući. Do njegove 12. godine odgajala ga je luda starica iz Boksa (strina Begonja), a zatim su ga preuzeli redovnici. Bio je hrišćanin i molio se držeći često u rukama brojanicu, „priprost i benav“ nakon pronalaska eliksira bio je časni otac, .mudar i učen čovek, živeo je daleko od sitnih i razovrsnih samostanskih poslova.

Strina Begonja- skromna, dobra, požrtvovna žena koja se brinula o Gošeru

„..onu dobru ženu što se brinula o meni kad sam bio mali“, pevala bi proste pesme kada se napije, dobro poznavala gorske trave

Čežnja za vojskom

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: piščev mlin

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: Nostalgija vojnika za vojskom, a pisca za Parizom

Ideja dela: Bitno je maštati i dati sebi oduška kod nostalgičnih sećanja kako bi se setili liepih i značajnih trenutaka.

Pisca u rano jutro bude bubnjevi iz šume koji su mu se činili kao za polazak na pozdrav. Navodi da su to možda duhovi (navodi primere Paka ili Arijela iz Šekspirovih drama i komedija). Neko ga budi velikim bubnjevima jer se možda umirio u svom mlinu.

„Onaj Parižanin se tamo previše zavukao u svoj mir, hajde da mu zasviramo nešto za buđenje.“

Bio je to Fransoa Guge (zvan i Pistolet ili Kubura) koji je bio na odmoru. Bilo mu je dosadno i sanjario je o vojsci Princa Eugena. Stoga, naslonjen na bor, bubnja dok plaši ptice i ostatak šume titra od njegovih udaraca.

Mašta o vojsci koja je sva pravilna od uređenja do vojnika sa jednakim kapama.

„O, divni dani i igraće karte što se lepe za prste, stari iskrzani i nepotpuni dvobroj Pigault-Lebruna…“

Seća se i hladnih noći i otmenih kočija, stražarenja, ali i zatvora pa sve do „maglenih večeri kad se pale plinske svetiljke…“

Tu su još i raskalašne uspomene „…cure soldatuše…apsinti po jazbinama, poverljivi razgovori isprekidani štucanjem…čežnjivee romanse što se pevaju sa rukom na srcu.“

Pisac na kraju njegovu čežnju za vojskom, koliko god imala loših strana, upoređuje sa svojom čežnjom za Parizom.

„Ako te čežnja mori za tvojom vojskom, zar i ja ne čeznem za svojom?(…) Ti pod borovima udaraš u bubanj, a ja činim isto, pišem pod njima…“ Pistolet se vraća u osam ujutru bubnjajući putem dok pisac ostaje da leži u travi u čežnji za Parizom – „Ah, Pariz…! Pariz…! Uvek Pariz!“

Analiza likova

Likovi: pisac, Fransoa Guge (Pistolet ili Kubura)

Francoa Guge (Pistolet ili Kubura) – piščev poznanik, veseljak, vojnik koji, iako na slobodi, čezne za sigurnošću koju je imao u vojsci (Princ Eugen) i priseća je se bubnjevima (kao što je bubnjalo u 31. pešačkom puku)

„Sav je utonuo u svoje sanjarenje i u svoju svirku, zaljubljeno gleda kako mu poigravaju palice, i široko priprosto lice mu blista i rastapa se od puste miline na svaki udar.“

Beleške o piscu

Alfons Dode je francuski književnik, rođen 13. maja 1840. u antičkom gradu Nimu, smeštenom na jugu Francuske.

Dok je naturalizam bio uticajan na francuskoj književnoj sceni (prikaz tamnih vulgarnih prizora ljudskog života), Dode je već stekao priznanje kao zreli pisac. Ipak, njegov put nije bio jednostavan, iako je dolazio iz porodice iz buržoazijskih krugova, bio je depresivan u detinjstvu.

Deda mu se bavio proizvodnjom svile i prislino je izvlačio njegovog oca iz škole kako bi mogao da počne da radi već sa 16 godina. Tako je već rano krenuo da putuje kao trgovački putnik i prodaje svilu. Ipak, ti prihodi nisu bili dovoljni za dobar život. Na kraju je Alfonsov otac morao da proda svilaru i zapali su u siromaštvo.

Alfons je tako odrastao u skromnoj sredini, a spas mu je pružala toplina i ljubav njegove porodice, ali i ljubav prema prekrasnoj prirodi Provanse koja ga je smirivala.

Za vreme detinjstva bio je bolešljiv i slabog vida, pa ga je majka poudčavala kod kuće. Razvio je interes za španski jezik, sviranje gitare, a majka mu je prenela posebnu ljubav prema knjigama. Nastavak školovanja bilo je traumatičan jer je išao u školu kod velečasnika koji je često kažnjavao i tukao učenike. Siromaštvo ga je prisililo da bude kreativan i već kao mlad počeo je da se igra pozorišta, pravi kostime i priprema pozornicu što će kasnije raditi profesionalno.

Sa 14 godina napisao je prvi roman. Pisac se školovao u Lionu, a posle je sa 16 godina u Arlesu radio kao učitelj do 1857. Posle je otišao u Pariz kod starijeg brata Ernesta koji je zarađivao od novinarstva.

Prva zbirka pesama napisana je 1858. (Les Amoureuses). Zaposlio se u novinama Le Figaro gde je njegov talenat prepoznat, pa je tako započeo da piše drame (od 1857. počinje da piše predstave). Tada je upoznao i Frederika Mistrala koji je prepoznao njegov talenat i u njemu probudio ljubav prema Provansi.

Sa 25 godina ministar Napoleona III imenovao ga je za svog sekretara. To je bio siguran posao koji mu je doneo bogatstvo ali i bolest.

Drama iz 1862. koju je napisao u Parizu „Poslednji idol“ doživela je uspeh, a već tokom zimovanja na Korzici počinje da piše „Pisma iz moje vetrenjače“ koja je dovršio u mestu nedaleko od Pariza 1866. po uzoru na mlin iz Fontviljea u Provansi. Ipak, tada navedeno delo nije doživelo veliki uspeh.

Proslavio se u Francuskoj dramom „Arležanka“ i romanom „Mladi Fromont i stari Risler“. Tada je njegov uspeh bio veliki, dobio je nagradu Francuske akademije, a knjiga se štampala u hiljadama primeraka da bude dostupna za čitanje i bogatima i siromašnima.

Neka druga dela (većinom romani) koja su doživela slavu su : humoristična proza „Tartarinova triologija““Nabob“ (1877.), „Sapho“ (1884.), „Besmrtnik“ (1888.)…

Bitno je napomenuti da je Dode pisao i za decu i mlade, a u te priče unosio je često i autobiografdske elemente.

Smatra se da je u francusku književnost uveo burleskno-herojski roman ispunjen folklornim elemetima u svom remek delu „Tartarinova triologija.“ Zbog svoje socijalne osvešćenosti i opisivanja ljudi sa „ruba“ društva (život u siromaštvu, na periferiji) upoređivali su ga i sa Čarlsom Dikensom.

Sa 27 godina oženio je Juliju Aljard koja je takođe pisala knjige i književne studije, sa njom je imao dva sina i kćerku. Ipak nije joj bio veran pa je oboleo od sifilisa zbog kojeg je ostao polupokretan u stravičnim bolovima. Za vreme bolova, pre smrti vodio je dnevnik 10 godina što je objavljeno u knjizi 1930. („La Doulou“ / „Zemlja boli“). Zbog konstantne boli koja ga je pratila svaki dan, pojavile su se i suicidalne misli pa je počeo da pije snažan alkohol apsint i sredstvo protiv bolova kao što je morfijum. Tad se već lagano brisao njegov trag na francuskoj književnoj sceni, padao je u zaborav.

Iako se kod slavnih književnika i umetnika često dogodi da tek nakon smrti postau slavni, Dode je postajao sve marginalniji što se približavala godina njegove smrti, te je gurut na rub francuske krnjiževne scene, a mnogi kritičari su oštro recenzirali njegova dela. Umro je 16. decembra 1897. godine u Parizu za vreme porodične večere, a jedan od lekara koji je došao da ga pregleda i oživi bio je Žil de Turet.

Pisma iz moje vetrenjače

Kratak sadržaj prepričano, citati

Predgovor

Uvod

Useljenje

Diližansa iz Bokera

Tajna gazde Kornija

Koza gospodina Segina

Zvezde

Arležanka

Papina mazga

Svetionik Sanginares

Agonija „Semiljante“

Carinici

Župnik iz Kinjane

Starci

Smrt malog Dafina

Upravnik u polju

Biksu i njegov novčanik

Legenda o čoveku sa zlatnim mozgom

Pesni Mistral

Tri tihe mise

Narandže

Dve krčme

Eliksir časnog oca Gošera

Čežnja za vojskom

Beleške o piscu

Informacije

Korisno

Lektire

Mreža portala

Kratak sadržaj prepričano, citati

Predgovor

Uvod

Useljenje

Diližansa iz Bokera

Tajna gazde Kornija

Koza gospodina Segina

Zvezde

Arležanka

Papina mazga

Svetionik Sanginares

Agonija „Semiljante“

Carinici

Župnik iz Kinjane

Starci

Smrt malog Dafina

Upravnik u polju

Biksu i njegov novčanik

Legenda o čoveku sa zlatnim mozgom

Pesni Mistral

Tri tihe mise

Narandže

Dve krčme

Eliksir časnog oca Gošera

Čežnja za vojskom

Beleške o piscu

Ostavite odgovor Odustani od odgovora

Informacije

Korisno

Lektire

Mreža portala