Nirvana

Vladislav Petković Dis smatra se jednim od najboljih srpskih pesnika, pogotovo onih na prelazu u novu poetiku, poetiku moderne. Disove pesme svojevremeno nisu bile najbolje prihvatane od tadašnjih kritičara, pogotovo od Jovana Skrelića, tada najuticajnijeg beogradskog književnog kritičara. Dis se nije uklapao u model naprednog pesnika kakav su imali tadašnji kritičari, pogotovo zbog njegova nemarnog izraza koji se u poeziji nekada činio trivijalnim, neškolovanim i plitkim. Tek kasnija kritika prepoznala je Disa kao jedinstvenog, vrsnog pesnika, a svi dotad negativni elementi njegovih pesama pripisali su se Disovom jedinstvenom stilu i inovativnom pesničkom izrazu – onakvom kakvog u avangardi pronalazimo kod ekspresionista i dadaista.

Za vreme života Dis nije bio veoma cenjen, pa ni uspešan pesnik. Svoju prvu knjigu „Utopljene duše“ objavio je 1911. godine vlastitim novcem, jer nitko nije htio da objavi zbirku tako loše kritikovanog pesnika. Poezija u toj zbirci gotovo je bodlerska, što je bio veoma sveži izraz u to vreme, ali je takođe odavala Disovo pesništvo kao mračno, plačno i crno, s učestalim motivima gubitka, smrti, sanjarenja i bežanja iz stvarnog sveta. Za Disovu sledeću zbirku „Mi čekamo cara“, objavljenu 1913. govorili su da bi trebala sa se zove „Mi čekamo para“. U njoj je Dis pisao o svojoj otadžbini, ali ne u duhu nacionalnog ponosa, kao što se očekivalo, već također govoreći o onim tamnim stranama junačkih borbi – o truleži i paleži iz kojih se rađa sloboda ili što god da je bio željeni rezultat narodne borbe.

Ipak, pesnička ostavština Vladislava Petkovića Disa s vremenom je od marginalnog pisca stvorila veliko i priznato pesničko ime. Očito je Dis kao pesnik samo trebao da dočeka svoju publiku, koja je postala brojna u nadolazećoj moderni. Nakon njegove prerane smrti, napokon je bio prepoznat.
Ime ovog velikog pesnika čuva se mnogim manifestacijama, među kojima je najpoznatije Disovo proleće, svečanost koja počinje 10. marta, na pesnikov rođendan, a završava dodelom „Disove nagrade“, pesničke nagrade za opus i izrazit pesnički rukopis pesnika savremene srpske književnosti. Nagrada se dodjeljuje od 1964. godine, od strane Gradske biblioteke koja nosi Disovo ime. Ova nagrada je jedna od najprestižnijih pesničkih, ali i književnih nagrada dodeljivanih na području Srbije.

Dis je iza sebe ostavio mnogo pesama, među kojima je nekoliko popularnih i poznatih širem čitateljstvu. Među njima su pesme „Možda spava„, „Nirvana“ i „Tamnica„.

Nirvana – analiza pesme

„Nirvana“ je jedna od poznatijih pesama Vladislava Petkovića Disa. U njoj govori o temi koja, posle ljubavi, najviše okupiše pesnike i umetnika, a to je tema smrti. Ova tema česta je u Disovom pesništvu, pa nije ni čudo da ga se naziva najvećim pesmističnim pesnikom srpske književnosti. Iako Dis u pesmi ne koristi izravno motiv smrti, koji se u „Nirvani“ pojavljuje samo jednom, on koristi niz motiva koji nagoveštaju smrt i čine je priustnom u svakoj pesničkoj slici koji lirski subjekt iznosi. Ti motivi su „mrtav“, „groblje“, „umrli“, „poginuli“ i sl. Njihovu jezu i konačnost nadpunjuje motiv „Noćas“, koji se pojavljuje u većini strofa, a znači zlokobnu tamu. Ovaj motiv pojavljuje se na početku prve četiri strofe prvog stiha. Njime je pesnik izgradio mračnu atmosferu koja će da nas prati do kraja pesme.

Ono što se jako ističe u pesmi je pasivni lirski subjekt. Pesnik vidljivo nije dio sveta, već samo njegov objekt koji prima podražaje iz spoljašnjeg i prihvata ga u sebe, analizuje i onda izbaci u vidu svojih misli koje kasnije grade stihove pesme. Pesnik time trpi delovanje vanjskog sveta, on u njemu ne sudjeluje i ne može da ga menja, pa to ni ne pokušava. Može samo da gleda i zapisuje što vidi. On prihvata svet i ono što dolazi, ma koliko ružno i depresivno to bilo. Time je Dis upravo oličenje pesnika, koji i inače analizuje svet oko sebe, bez potrebe da u njemu sudeluje. On iskazuje ono što vidi, što vidimo svi mi, samo što su je on kao imetnik jedinan od retkih koji pronalaze način da iskaže ono što vidi.

U prvim strofama pesme „Nirvana“ Dis govori kako su ga noćas pohodili mrtvi, dolazili su mu „kao žrtvi“. Stih „Nova groblja i vekovi stari“ metaforički znači kako i danas, kao i uvek, mnogi umiru, baš kao što su to činili vekovima. Slika smrti i užasa nastavlja se i u drugoj strofi. U njoj pesnik priča o mori koja ga je pohodila, bila je „Sva usahla, bez vala i pene„. Pesnik se poigrava rečju „mora“ kao sinonimom. Najpre misli na moru, kao na noćnu moru, ali je u sledećeoj strofi opisuje kao more. Zatim sledi stih s motivom vetra koji duva s gore i „Trudio se svemir da pokrene„. Upravo ovaj stih potvrđuje da se ove slike smrti ne događaju toliko napolju koliko u samom pesniku. Osećaj smrti u njemu puno je gori od onoga što vidi napolju. U trećoj strofi epitet „mrtav“ ponavlja se čak četiri puta. Iako strofa počinje u nešto vedrijem tonu, zbog motiva „sreća“ koji se nalazi u prvom stihu – „Noćas me pohodila sreća…“ – već sljedeći stih nabraja sumorne motive, pa shvaćamo da je to bila sreća smrti:

„…sreća
Mrtvih duša i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi smrti svuda kruže“

U posljednjem stihu primećeujemo da pesnik kombinuje i ostete njuha, pored zvučnih i vizualnih slika koje su ipak dominantne u pesmi.  I četvrta strofa počinje naoko pozitivnim stihom: „Noćas ljubav dolazila k meni„, ali već u sljedećem stihu vidimo da je i to, kao i u prethodnom stihu, bila obmana, jer slede stihovi:

„...Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena“

U ovoj strofi, čak i naglašenije nego u prethodnoj, pesnik se igra motivima sreće i smrti. Najpre pomene ljubav, pa naglasi da je to mrtva ljubav, onda pomene zaljubljene, pa naglase da su oni „smrću zagrljeni„. Dobivamo dojam da se sreća u životu, kao i u ovom pesmi, pojavljuje nakratko, a onda je zagrne nesreća i ona ostane samo jedan sjajan biser u pesku prolaznosti i smrtnosti.

Prve četiri strofe stvorile su sopstvenu celinu u kojoj pesnik govori šta ga je noćas pohodilo, kakva je zla slutnja i osećaj nesreće pao na svet. Sledeće strofe celina su za sebe. One više govore o transcedentalnom, nego o smrti. Pesnik iznosi da mu je (osim smrti) dolazilo sve što je ikada postojalo, pojačavši taj izraz metaforom „svoju senku sve što imađoše„, misleći da mu je došlo sve što je ikada stajalo pod suncem (stoga je imalo i svoju senu). Došlo mu je:

„sve što više javitit se nikad
nikad neće – k meni dođaše„.

Već ovde slutimo ponovni dolazak pesimizma u motivima smrti i prolaznosti, ali pesnik najstavlja s motivima koji obuhvaćaju ne samo smrt, već i postojanje. Spominje nirvanu, koja znači stanje apsolutnog mira i spokoja kojeg čovek u svom životu nastoji, ali najčešće ne uspeva da dosegne. Pesnik kaže da je video nirvanu i bila je baš onakava kakva bi trebala da bude – „Bez oblika, bez sreće, bez jada„. Iako je to stanje blaženstva, Dis je uspeo da unese nemir u to stanje nirvane, jer ona ima, kako kaže sledeći stih, „Pogled mrtav i prazan duboko„. Praznina nirvane uticala je na ostatak života lirskog subjekta, što vidimo u sledećem stihu. Pogled koji je nirvana „imala“…

…“Padao je na mene i snove,
na budućnost, prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove“

Posljednja strofa vraća se slikama s početka pesme. Stihovi ponovo govore o pohodima mrtvih u noći. Posljednji stih ponovljeni je prvi stih, pa je pesma tako ostala zaokružena u svojoj temi, ideji, ali i kompoziciji.

Beleške o autoru

Vladislav Petković Dis rodio se u Zablaću 10. marta. 1880. godine. Bio je veliki srpski pesnik. Iako nije bio odličan đak, vrlo rano je počeo da piše pesme. Već je u sedmom razredu napisao pesmu „Na prozoru sveća gori“ i to na nemačkom jeziku kojeg je jedva govorio. Dva puta je padao na maturi i nije išao u vojsku zbog svoje konstitucije. Privremeno je radio kao učitelj u selu Priliti, nastojeći da u slobodno vreme radi na svojim pesmama.

Ali Dis je bio veoma društven čovek i bilo mu je teško biti sam, ali i pisati u tišini i samoći. Zato je često noći provodio u kafanama, trošeći celu platu u jednu noć. Dve godine je radio kao učitelj, a onda je jedan mesec podigao platu i otišao u Beograd. U Beogrdau je nastavio da posećuje kafane, koje su onda bile glavno sastajalište ljudi, umetnika ipesnika, sam epicentar društvenog života.

Tako je Dis upoznao mnoge beogradske velikane. Dis je pokušavao da pronađe posao. Radio je bezlične poslove samo da preživi. Dva puta je bio otpušten iz službe, pa je preživljavao radeći poslove korekture, saradnje s dnevnim listovima i ostalim poslićima uz koje je mogao da piše.

Prvu zbirku pesama „Utopljene duše“ tiskao je 1911. vlastitim sredstvima, a nakon njih objavio je 1913. pod nazivom „Mi čekamo cara“. Kasnije je radio i kao carinski službenik, a onda i izveštavač s fronta u Balkanskim ratovima.

Dis je tek nakon ženidbe napustio svoj kafanski način života, ali ostao je druželjubiv, privržen prijateljima, ali i porodici, organizujući često okupljana i druženja u svojoj kući.

U prvom svetskom ratu uspeo je da preživi bekstvom preko Albanije. Otišao je na Krf a onda i u Francusku. Tamo je napisao svoju zadnju zbirku pesama „Nedovršene pesme“. Kada se vraćao iz Francuske u Grčku, brod kojim je putovao potopila je nemačka podmornica. Dis je poginuo u Jonskom moru 1917. godine.

Skoro pola stoljeća nakon njegove smrti, tačnije 1964. godine, Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis organizovala je godišnju dodelu nagrada za poetski opus i nazvala je Disova nagrada. Ona se dodeljuje u sklopu svečanosti nazvane Disovo proleće, koje se organizuje svake godine 10. marta, na Disov rođendan.

Autor: V.B.