Kroz vasionu i vekove obrađena lektira književnika Milutina Milankovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Delo Milutina Milankovića Kroz vasionu i vekove pripada naučno-popularnoj ili književno-naučnoj prozi u kojoj se teži ka povezivanju naučnih činjenica i raznih naučnih podataka sa osećanjima i raspoloženjima pisca. U ovakvoj literaturi iznose se stavovi pisca, odnosno naučnika, iznosi se njegovo viđenje teme o kojoj piše i sve se to povezuje sa činjenicama koje su iznete o nauci.
Pisac se opredelio da delo napiše u epistolarnoj formi, to jest u formi pisma, a delo se sastoji iz 37 pisama koja pisac piše imaginarnoj, izmišljenoj prijateljici. Kroz pisma nas vodi na razna putovanja kroz predele, ne samo zemaljske već i kosmičke. Pišući pisma koja su za njega bila zamena za razgovore o astronomiji pisac je čitaoce uveo u svet nauke s željom da im približi taj daleki svet i objasni njegovu istoriju, naučna otkrića o nebeskim telima, kao i ogromnu želju ljudi za otkrivanjem novih, neotkrivenih predela. Sa čitaocima je podelio svoja znanja o suncu, planetama i njihovim orbitama i upoznao ih sa svojim naučnim mišljenjem o cikličnosti ledenih doba kroz istoriju i budućnost planete Zemlje.
Pisac je pronašao veoma zanimljiv način na koji će nam saopštiti razne zanimljive činjenice o nauci. Forma dela je vrlo primamljiva i interesantna. Kao što smo već rekli, kroz pisma koja piše prijateljici mi saznajemo pregršt informacija o nauci, a ujedno i njegove lične stavove i osećanja, što su karakteristike upravo svojstvene jednom pismu. Delo na neki način predstavlja i romansiranu autobiografiju, u kojoj su autobiografski podaci skriveni u fiktivne slojeve što ima za cilj dinamičnost radnje. U delu se slike o beskonačnosti vasione približavaju čitaocu kako bi na taj način dobio što više informacija o nepoznatom predelu, a u sve to je utkana širina potencijala Milutina Milankovića kao naučnika i pisca.
Delo se može podeliti na dva toka, odnosno na dva dela koja su prožeta jedna drugim. U jednom delu pisac govori o naučnim činjenicama uz koje se kroz čitavo delo provlači drugi tok, a to je piščev život i njegove ekspresije.
U prvom delu nam se, kako je naznačeno i u naslovu prve glave, iznosi glavna tema prepiske, a to je astronomija i kosmos. Takođe, navodi se kome će u budućnosti biti dostupna i razumljiva ova pisma, a to je čitava javnost, svi ljudi ovog univerzuma. Iznosi nam se svesnost pisca, da on vidi koliko je ovaj posao u koji se upušta sveobuhvatan i zahtevan. Nauka se toliko razvila da neće biti dovoljna jedna knjiga da sve to obuhvati. Tako pisac ne želi od ovog dela da stvori dosadnu literaturu koja se uči.
Razni su načini na koje pisac to postiže pišući ovo delo, počevši od same forme dela i samog načina prenošenja informacija. Zatim tome možemo dodati to što pisac, kako bi istražio beskrajnu vasionu, putuje po svetu, upoznaje se sa raznim kulturama i iznosi nam sam razvoj nauke u čitavom svetu.
Prvi na tom putu je bio Višegrad i pisac nam donosi svoje utiske o tom gradu. Da bi nas nakon toga zajedno sa svojim prijateljem poveo kroz vasionu vekovima unazad, ali za sada kroz život na zemlji. Ovaj segment pisac završava detaljima iz svog života, govori nam o nauci i svojim ekspresijama. Usput nam navodi značajne matematičare, naučnike, građevine, značajne gradove i države za razvoj nauke.
Navode nam se brojne ličnosti koje su dale svoj doprinos razvoju nauke. Tako se pominju Aristotel, Eratosten, Kleopatra, Cezar, Galileo, Njutn, kao i njegovi savremenici Vladimir Kepen, Vagner koji je tvorac teorije o pomeranju kontinenata, i mnogi drugi. Zanimljiv je onaj deo o naučniku Flamarionu, čije stavove i teze Milanković ruši i na naučnikov smeh pisac odgovara činjenicama. Ovde vidimo kakve je prirode bila Milankovićeva ličnost i Milutin kao naučnik. U jednom delu se navodi Aminofis IV koji je bio egipatski faraon i koji je ispevao himnu Suncu. Tako i u školskom program imamo pesmu Hvala suncu, zemlji, travi koja se može uporediti sa ovom pesmom. Ove pesme su ode, ditirambi i u analizi te pesme pominjana je ova Aminofisova himna. Navešćemo i citat kako je Aminofis doživeo Sunce: „Tvoj sjaj je lep na nebeskom obzorju, ti živo sunce koje si prvo živelo, kada se ti uzdignes…“, čitava ova pesma jeste himna Suncu.
U segmentima u kojima se donose i opisuju naučne činjenice pisac ih iznosi kao kakvo putovanje ka cilju, a taj cilj jeste bliže sagledavanje i upoznavanje sa vasionom. Tako pisac putuje u davna vremena i donosi nam drevni Vavilon koji je kolevka astronomije. Donosi nam i opisuje i razna druga mesta koja su bila značajna za razvoj nauke, starogrčku Atinu, Prag, Englesku, Nemačku i ostale zemlje. Pisac nam predstavlja taj svet koji je živeo i stvarao u davno vreme, sve u cilju da nam što bolje približi razvitak nauke.
Znamo da je vasiona sve ono što okružuje Zemlju, da predstavlja neistraženo područje i veoma zanimljivo za dalja istraživanja. U kosmosu se nalaze Sunce i ostale zvezde, sateliti, planete i ostala nebeska tela. Između ovih nebeskih tela postoji međuprostor o kojem ćemo sazanati ponešto upravo iz ovog dela. Naučnik Milutin Milanković je proućavao Sunce i uticaj njegovog zračenja, u samom delu možemo videti koliko je on oduševljen tom energijom, govorio je da sve to ima veze sa klimatskim promenama.
U samom delu pronalazimo piščeva osećanja, pa tako i vidimo njegovu impresiju dok posmatra sunce: „Nema te kičice koja bi bila u stanju da ovu raskošnu igru boja prenese na platno…pa ni samu boju snega.“
Znamo da je Sunce izvor života i koliko je važno za našu planetu. Pored toga što znamo da je pisac proučavao planete i kosmos sa naučne strane, u knjizi imamo iznet njegov lični doživljaj vasione. Prenosi nam značaj Sunca na taj način što za sve što posmatra i vidi, za sve boje i svetlost koja nas okružuje, zaslugu pripisuje upravo Suncu. Govori da su sva tela koja se nalaze i prirodi pa i u vasioni, tamna tela, a da je Sunce to koje im daje boju i život. Koliko je Sunce značajno vidi se iz piščeve rečenice: „I sve što se kreće, pokreće ga Sunce,“ ovo ujedno može biti jedna od ideja dela. Znamo da se nebeska tela pišu velikim slovom, te ćemo ih mi ovde tako i pisati jer ih pisac posmatra sa te naučne strane.
U delu nam se donose razni eksperimenti, razmišljanja, postupci kojima se dolazi do raznih otkrića. Ideje koje se iznose nalaze oslonac u osnovnim pišćevim znanjima o planetama, o kosmosu i vasioni uopšte. Sve je to put kojim nas pisac vodi do glavne teme i izlaže nam svoje postavke o klimatskim promenama, odnosno činjenice o cikličnosti ledenih doba koje nam iznosi kroz istoriju i budućnost Zemlje.
Osim svojih ekspresija i činjenica o nauci, pisac nam iznosi podatke o sebi. Kroz analizu svog života on nam saopštava sećanja na svoju rodnu kuću u Dalju, blizu Osijeka. Posetu svom domu nam opisuje kao avanturu. Iz svake fioke koju otvori izađe neka nova porodična priča. Ukratko nam iznosi i svoj rodoslov, te u knjizi vidimo veoma dosta elemenata autobiografije. U delovima knjige pronalazimo i formu putopisa. Pisac nam ne uskraćuje to zadovoljstvo i prenosi nam svoj doživljaj i izgled gradova i država kroz koje je prolazio na svom putovanju. Veoma nadahnuto nam opisuje Nemačku, Carigrad, Mađarsku i povratak u svoj rodni dom koji je zatekao u veoma lošem stanju, oronuo i napušten. Dalje nas kroz svoje školovanje, svoje uspehe i neuspehe, pisac hronološki vodi kroz svoju profesiju i život, govori nam o svojim naučnim radovima.
Kako bi delo učinio još zanimljivijim pisac se na momente u pojedinim segmentima, vrlo diskretno udvara dami koja je po svoj prilici mlađa od njega. Ne propušta pisac da pomene značajne građevine u Beogradu. Jedna od takvih jeste zadužbina Miše Nastasijevića, zgrada Univerziteta, Kapetan-Mišino zdanje koje se i danas nalazi na Studentskom trgu u Beogradu. Iznosi nam i priču kako je zdanje nastalo i ko je bio Miša Nastasijević. U toj zgradi pisac provodi veći deo svoga vremena i odatle odgovara na pisma svojoj prijateljici. Odatle on posmatra zvezdano nebo i putuje daleko, te nam na taj način donosi imena Zvezda, kao što su Alciona, koja se u našem narodu zove Vlašićima, i druge.
U sve ove iskaze pisac maestralno upliće i ratove, razne nedaće naroda koje ga snalaze na Zemlji, i govori kako se on na Zvezdama ne plaši svega toga, jer je tu daleko od svih dešavanja. Govori nam i to da je svestan koliko su prostor i vreme povezani, da je to osnovna zamisao Teorije relativiteta, i tu nas pisac jođ dublje uvodi u svet nauke.
U jednom segmentu pisac nas uvodi u svet astrologije i predstavlja je kao veštinu čitanja budućih događaja na osnovu položaja Zvezda. Vodi nas u davna vremena i govori kako su još tada istraživači učili da je položaj Zvezda uglavnom nepromenljiv i navodi nam sazvežđa. Govori nam o nazivima za horoskopske znake, o simbolici broja sedam i danima i nedeljama u mesecu. Dalje kroz knjigu saznajemo da je i sam naučnik učestvovao na sastanku koji je organizovan u Carigradu, na kom je glavna tačka bila reforma Julijanskog kalendara, gde se govori o razmimoilaženju u odnosu na Gregorijanski i svim drugim problemima koji prate ovu problematiku.
Pisac u jednom delu poredi pisca sa lovačkim psom, u XIII glavi, kaže da on mora da ima sposobnost da namiriše nove probleme. Na vrlo slikovit i originalan način pisac nam ovde poredi i opisuje razne tipove naučnika. Govori koje sve osobine treba da poseduje jedan naučnik i koje su predispozicije da bi čovek postao dobar naučnik. Na vrlo originalan način nam objašnjava na koji način su došli do rešenja u vezi sa razmimoilaženjem kalendara.
Pregršt informacija dobijamo u knjizi. Na momente imamo utisak da čitamo malu Enciklopediju. U delu pronalazimo čak i elemente rasprave, kao što je rasprava pisca i njegovog prijatelja o brzini i mogućnostima obilaska cele zemljine lopte za nekoliko dana.
Pred kraj dela, u poslednjih nekoliko pisama, pisac se osvrće na Zemlju, donosi nam razvoj i nastanak Zemlje, opisuje način na koji je nastalo sve ono što vidimo danas. U ovom segmentu pisac ne propušta da ubaci i religiju i da uporedi naučnu i religioznu stranu, dok nam u nastavku ukazuje na ono šta bi se moglo dogoditi sa Zemljom u budućnosti. U zavrsnom delu kreće u obilazak planeta sa svojom prijateljicom. U ovom delu mozemo videti i elemente naučne fantastike, što je još jedan od pokazatelja koliko je Milanković bio napredan, koliko je želeo da napreduje na svim poljima. Ono što čini ovu knjigu još zanimljivijm jeste to što je pisac u nju ugradio i one intimne trenutke, svoju ljudsku stranu.
Na kraju saznajemo da je čitavo dopisivanje trajalo dosta dugo, proteklo je šest punih godina. Pisac nam saopštava da prihvata predlog prijateljice da se astronomski deo njihovog dopisivanja preda izdavaču, ali priznaje da je glavni predmet njegovih misli bila ona. Sastanak dvoje prijatelja zakazuju za Božić kada će pisac posetiti svoju prijateljicu.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: naučno-popularna/književno-naučna proza; epistolarna forma (forma pisma)
Mesto radnje: Beograd
Vreme radnje: 20. vek
Tema: istorija i nauka, naučna otkrića i vasiona
Ideja: saopštavanje zanimljivosti o nauci, pisac je na veoma vešt i primamljiv način približio čoveku čitav kosmos i vasionu
Prepričano delo, citati
Kao što je već napomenuto delo se sastoji iz 37 pisama čije naslove i kratak sadržaj navodimo u nastavku.
Vožnja Dunavom i sporazum o glavnim temama prepiske
U prvoj glavi se, kako i sam naslov kaže iznose glavne činjenice koja je osnovna tema prepiske i o čemu će pisac zapravo pisati. U prvom pismu saznajemo da je inicijator za dopisivanje preko pisama bila upravo njegova prijateljica koja je predložila da njihov razgovor, negde već započet, nastave dopisivanjem o vsioni na ovaj način. Tu se veoma zanimljivo iznose prednosti i mane pisane i žive reči. Pisac govori da pisana reč nije isto što i živa, da će nedostajati ona živost i duševno raspoloženje koje ima razgovor. Već se na početku vidi maestralnost pisca koji nam kroz navođenje karakteristika, prednosti i mana načina komunikacije iznosi značaj poetike.
Ujedno se navode razlozi zbog čega je važna i pisana reč i koje su njene prednosti. Živa reč traje i opstaje dok neko ima nje da se seća i da je prenosi dalje, dok pisana reč ima svoje trajanje i svako može da je pročita, dužeg je veka. Tako neke mogu da prebrode i prostor i vreme.
Soba za rad pripreme za nameravani let kroz prošlost
Pisac u ovaoj glavi navodi da se njegova soba za rad nalazi u zgradi dnašnjeg Rektorata u Beogradu, u Kapetan Mišinom zdanju. Sagradio ju je bogati Miša Nastasijević u nadi da će mu knez Mihajlo Obrenović postati zet. Navode se pojedini detalji o Beogradu, klima i loše osvetljenje, dok pisac u takvim momentima odlazi na Mesec i otkriva njegove sakrivene predele. U ovoj glavi pisac obavlja sev pripreme koje su potrebne njemu i prijateljici za putovanje kroz vasionu, to su razne knjige i literatura na njegovom stolu, planovi starih gradova i predela.
Kolevka astronomije Vavilon, njegov toranj i njegovi sveštenici
U ovom delu nam se iznosi da možda ipak postoji nekoliko kolevki astronomije, u Kini, Indiji, Americi, na Evropskom severu, ali ona koja je značajna za nas i iz koje je nastala današnja astronomija nalazila se u Mesopotamiji. Pisac pronalazi beleške, jer nekada je i sam pisao o ovom dalekom predelu i tako nas vodi u Vavilon. Opisuje nam se čitav grad i vreme koje ga obavija. U čitav ovaj opis unosi se sunce, mesečina, suton i sve se prepliće sa raznim činjenicama o nebeskim telima i planetama.
Pločice sa klinastim pismom, haldejska astronomija i astrologija
U ovom delu se prikazuju pločice od ilovače koje su ispisane klinastim pismom i nalaze se na Vavilonskom tornju. Govori se o značaju tih pločica i o tome kakva je istorija ispisana na njima. Nekada nije vladala zainteresovanost za njih, ali moderan čovek, sklon istraživanjima i otkrivanjima ovde je pronađao pravu riznicu informacija, počevši od astronomske biblioteke asirskoga kralja Asurbanipala pa do drugih tajanstvenih ličnosti koja su se ovde otkrivala. Govori se o mnogobrojnim vavilonskim sveštenicima koji su otkrivali značaj položaja zvezda, o otkriću da zvezdano nebo nije nepomično i drugim značajnim otkrićima u nauci. Govori se i o tome kako se astronomija proširila po čitavom svetu, ko su značajni astrolozi i uopšte šta nam sve donose saznanja o vasioni.
Današnja Atina, stara Atena, Aristotel i njegova slika sveta
U ovoj glavi pisac prijateljici piše iz Atine, kako vidimo na osnovi naslova svake glave može se zaključiti o čemu će se pisati u njoj. Pisac piše da ga je u Grčku doveo posao koji mu je poverila Akademija nauka. Opisuju se znamenita mesta, Akropol, Partenon, Nikin hram i drugengrađevine. Navode se znamenite ličnosti kao što su Tales, Pitagora, Platon i svi se oni povezuju činjenicama i njihovim doprinosom u nauci.
Kod Arhimeda, antička vožnja sredozemnim morem, posete aleksandrijskom muzeju i biblioteci
Ovo pismo pisac piše iz Beograda, i vodi nas na putovanje sa najlepšom lađom klasičnog doba starog veka. Pisac nam ovde predočava njegova saznanja o brodogradnji starih Grka. Zatim se opisuje ostrvo Faros i Aleksandrija, govori se o njenoj lepoti i čudu koliko je moderan izgled te klasične varoši. Zatim se navode razni znameniti spisi koji se nalaze u biblioteci, kao što su Arhimedovo pismo za Eratostena, zatim o muzeju i raznim znamenitostima koje se u njemu nalaze.
Osam velikih naučnika Aleksandrije, Eratostenovo premeravanje Zemlje
Pisac navodi kako se prijateljici veoma dopalo putovanje u Grčku i iznosi nam činjenicu da je preko Ministarstva inostranih poslova dobio grčko odlikovanje. Iznose se i razne pojedinosti o Aleksandrijcima, o utemeljivačima kulture, o Aristahu i drugima:
„Najveći polet Aristarhovog duha bilo je njegovo učenje da Sunce stoji, a da se Zemlja kreće u krugu oko njega, obrćući se, pri tome, oko svoje ose. Zbog toga nam se samo čini da se zvezdano nebo obrće svakodnevno oko nas, a da se Sunce poemra po njegovu pojasu u toku godine.“
Neočekivani događaj, nova jedna tema za prepisku
U ovoj glavi se iznosi poziv Vaseljenskog Patrijarha pravoslavne crkve koji pisca poziva za 1.maj u Crigrad gde će se održati kongres svih pravoslavnih crkava, a glavna tačka rasprave jeste reforma starog Julijanskog kalendara. Pisac je poziv prihvatio, ali tada je osetio i ogromnu odgovornost koji mu donosi ovakav poziv:
„Kada stupih na ulicu, osetih sav teret svoje misije. Onda tek shvatih šta se sve od mene očekuje i kako sam brzo i nepromišljeno primio na svoja pleća odgovornost za uspeh jedne stvari u kojoj se, kaka reče sam Ministar, prepliću mnoge nepoznate tamne sile.“
Kalendar i njegovi elementi
Pisac nam ovde opisuje kako se promenio njegov život od kako je svet saznao da će baš on ići na kongres vezan za reformu Julijanskog kalendara. Na ulici ga razni ljudi zaustavljaju i pitaju kada će se ove godine slaviti određeni sveci i praznici. Zatim nam govori da je kalendar zapravo skup astronomskih činjenica i da se odatle treba krenuti. Govori nam o ravnodnevici i dugodnevici i približava običnom čitaocu sve te apstraktne činjenice. Ističe se značaj Sunca, siderična i tropska godina i njihovo značenje, objašanjava se smena dana i noći, koliko i kako ona utiče na kalendar.
Put u Carigrad. Kleopatra, oproštaj sa Aleksandrijcima
U Carigrad pisac putuje sa Mitropolitom, govori nam o njemu i njegovim osobinama. U daljem toku pisama pisac prijateljici piše o istorijatu hrisćanskog kalendara i koliko ono igra ulogu u sadašnjem vremenu. Govori nam da je on zapravo delo slavnih Aleksandrinaca i da je ime Julijanski kalendar dobio u cast Juliju Cezaru koji je reformu reformu poverio Sosigenu Kleopatrinom vernom pratiocu i istoričaru:
„Sosigenova kalendarska odredba, u pitanju rasporeda godina, identična je sa odredbom Kanopskoga edikta. Zato je u Julijanskom kalendaru svaka četvrta godina prestupna. Sedmi mesec u godini dobio je, u počast Juliju Cezaru, naziv Julijus, a kasnije je ta počast učinjena i Augustu, nazivajući osmi mesec njegovim imenom.“
Carigrad. U Fanaru
Pisac nam govori kako je svaki dan u Carigradu za njega nov doživljaj i bolje bi bilo da ih sve saopšti prijateljici uživo, jer mu dosta hartije treba kako bi sve opisao. U ovom delu nam opisuje Carigrad, Vaseljensku Patrijaršiju i sve njegove lepote:
„Jurimo preko Novog Mosta, savijamo oko dzamije Valide, prolazimo pored Visoke Porte, pozdravljamo Aju Sofiju, dodirujemo Atmegdan, nekadašnji Konstantinov hipodrom, sa Tutmozisovim obeliskom, koji je preživeo misirsko, vizantijsko i tursko carstvo. Ređaju se dzamije, trgovi, poprečne ulice, a kroz jednu od ovih virnu, kao kroz prozor, Mramorno More, plavo kao nebo. Naša kola lete, tako mi se čini. Konji usporavaju svoj kas, ili je i to samo prividni efekat promene prizora. Ušli smo u nepregledna zgarišta, predgrađa koja je požar sravnio sa zemljom. Samo drevni Valensov akvedukt uzdiže se, tužno i veličanstveno, iznad ove pustoši.“
Na obalama Bosfora. Teškoće kalendarske reforme
Pisac nam govori da su u Carigradu nastupili topli dani, da svo svoje slobodno vreme provodi kod prijatelja na Bosforu. Ovde nam se iznose činjenice o Gregorijanskom kalendaru i o razlikama u odnosi na Julijanski, da bi se dalje iznele i glavne tačke rasprave na kongresu:
„Kopernikovo besmrtno delo o kretanju nebeskih tela ugledalo ke svetlost dana 1534. godine, baš onda kada je on ležao na samrtničkoj postelji, a već 1582. godine izvršena je reforma Julijanskog kalendara. Tu je reformu, po projektu Aloiziusa Liliusa, izveo rimski papa Gregor XIII – zato se taj novi kalendar, koji su postepeno usvojili svi zapadni narodi, zove Gregorijanskim. I u tome kalendaru svaka četvrta godina je prestupna (kao i u Julijanskom: ona čiji se broj dade bez ostatka podeliti sa četiri), no to ne važi za sekularne godine. To su one godine koje svršavaju sa dve nule. One su u Gregorijanskom kalendaru samoonda prestupne ako se broj njihovih vekova dade bez ostatka podeliti sa četiri, inače su obične. Zato ima Gregorijanski kalendar u četiri stotine godina tri prestupne godine manje nego Julijanski, pa je zbog toga sredna dužina njegove godine kraća. Sa svojih 365 dana, 5 sati, 49 minuta, 12 sekunada, ona se približava tropskoj godini bolje nego srednja godina Julijanskog kalendara. Tako se rad kongresa u kalendarskom pitanju ograničio na ove tri tačke: pomeranje kalendarske skale, raspored prestupnih godina, i način određivanja datuma pokretnih praznika.“
Novi kalendar pravoslavnih crkava
U ovoj glavi se prelazi preko svih poteškoća koje su zadesile pisca na ovom kongresu. Ipak iznosi se da je kongres završen veoma uspešno i da je pisac dobio velike pohvale. On nam iznosi neke svoje ideje i rešenja koja bi bila izlaz iz ove situacije. Na veoma zanimljiv i duhovit način nam poredi naučnika sa lovačkim psom:
„Duh naučnika mora imati sposobnost da namiriše nove probleme, kao što lovački pas nanjiši divljač. Inače ne vredi. Ima doduše takvih naučnika kojima duh ima dobro razvijene noge, može da hoda dugo i daleko, a da se ne zamori, ali će proći na va koraka pored dzbuna gde se krije divljač i neće je primetiti. A to zato što nema nosa. Vlasnici takvog duha mogu se vrlo korisno upotrebiti u naučnom radu kao rabadzije, jer se njihov duh dade upregnuti u kola, ali oni nisu stvoreni za lov. Pravi naučnički duh mora biti sličan Vašem spiriu. Da li on ima i rep, to još nisam mogao da dokučim.“
Jedan dramatičan događaj. Oproštaj sa Carigradom
U ovoj glavi se iznosi iznenadni događaj u Carigradu koji je mogao da stopira ceo kongres. Sekretar Sveti Sinod je trebalo da završi potpisivanje tapija sa ostalim učesnicima, kada se pojavila četa carigradskih Grka koji su upali u salu sa zahtevom sa se Meletius IV odreče svoje časti i položaja i istupi sa patrijaršiske stolice. Patrijarh na to nije pristajao i nasrtaje rulje sprečila je francuska policija, te je kongres završen uspešno.
Doživljai jednog starog rukopisa, hiljadugodišnji otsek istorije nauke
U ovom odeljku pisac priprema prijateljici poklon iz Aleksandrije, te se na to nadovezuje priča o starom rukopisu koji se čuva u jednom grčkom manastiru u Carigradu, to je molitvenik iz 13-og veka. Između redaka molitvenika prozire se jedan stari matematski tekt, tek nedavno odgonetnut i pisac će u ovoj glavi pokušati da nam prenese i dešifruje taj tekst. Poslednjih dana svoga boravka u Carigradu pisac je posetio manastir Metohionu gde se čuva taj spis i imao priliku da ga vidi i prouči. Tu se govori o gradu Pergamonu i njegovom razvitnku, navodi se da je postojala velika biblioteka koje je nakon aleksandrijske bila najveća, da bi nakon spaljivanja aleksandrijske bila i preneta tamo. Tu se iznosi sudbina pergamenta kroz vekove, to je bilo Arhimedovo delo Efodos, hiljadugodišnji period istorije sadržan je u ovom spisu i u tome je njegov veliki značaj.
Očinski dom, pristupno predavanje Galileja, njegova otkrića i sudbina
Pisac u ovoj glavi na veoma vešt način povezuje putovanje prijateljice u Norvešku i činjenicu da tamo sada ne pada noć i objašnjava nam zbog čega se dešavaju takvi prizori u prirodi. Navodi nam da je imao dodta obaveza u pisanju izveštaja za Akademiju što setiče reforme kalendara i kaže nam kako će se tačno sada računati Uskrs kod nas:
„Prema tom kalendaru Uskrs će se praznovati svake godine u onu nedelju koja bude sledovala prvom punom Mesecu iza proletnje ravnodnevice. Valja dakle astronomskim računom odrediti vremena punih Meseca. U izvesnim slučajevima mora se taj račun vrlo tačno, naročito onda kada pun Mesec padne oko ponoći između subote i nedelje, računajući po vremnei onog meridijana koji prolazi kroz kupoli hrrama Hristova groba u Jerusalimu. Jer ako se, u takvom slučaju, Mesec ispuni do svoje celine ma samo jedan sekund iza ponoći, odlaže se Uskrs za nedelju dana. Još veće pomeranje može da nastupi kada pun Mesec pada u doba proljetnje ravnodnevice. Ako se on desi ma i jedan sekund pre ravnodnevice, on se smatra više kao pashalni Mesec, nego onaj naredni, iza četiri nedelje.Dalje se čitav tekst prekida i odlazimo u piščevo rodno mesto, Dalj, malo mesto u Slavoniji. Pisac nam ovde opisuje kuću, otkriva nam da ima brata, navodi nam svoje rodoslovno stablo, i saopštava nam različite pojedinosti iz svog detinjstva. Govori o Dunavu i o tome koliki značaj ima za njega ova reka. Pri poseti domu različite uspomene vaskrsavaju pred piščevim očima i piasc nam na taj način predstavlja svoju prošlost: Ali u tim intimnim prostorijama ne stanuje niko više. Naši stari su pomrli, a mene i mog brata odveo poziv na drugu stranu. No obojica volimo svoj očinski dom toliko ljubomorno da ga nikom ne dajemo ni na upotrebu, a sami ga posećujemo tek s vremena na vreme.“
Odatle nas pisac vodi na predavanje Galileja i vodi nas u 1592. godinu i izlaže priču o značaju naućmog rada Galileja. Izlaže se jedan eksperiment sa dve kugla različite težine, dokazuje se sila gravitacije i to da su kugle bez obzira na težinu istovremeno pale na zemlju.
Istina o propasti Aleksandrijske biblioteke, baštenski planetarijum
U ovom delu nam se iznosi istorijat Aleksandrijske biblioteke i činjenica da je ona izgorela igrom slučaja za vreme građanskih ratova Julije Cezara. Druga biblioteka, ona u Serapeionu razorena je i opljačkana od strane hrišćana. Zatim pisac opisuje i predstavlja svoj model planetskog sistema koji je dvadeset milijardi puta manji nego što je stvarnost. Pisac poziva prijateljicu da sedne u fotelju i da se prepusti iluziji putovanja kroz vasionu i na taj način nam opisuje čitav sunčev sistem i planete oko njega. Navodi nam planete i godine kada su otkrivene, opisuje ih i donosi nam sva značajna nebeska tela koja se nalaze u ksmosu.
Dubrovnik i Prag godine 1601, na Hradšinu u dvorcu cara Rudolfa II, Tiho Brahe i njegov pomoćnik, smrt Tihova, Kepler i njegovi zakoni
Pisac nas u ovoj glavi vodi u Prag, na dvor nemačkog cara Rudolfa II, kralja Mađarske i Češke čija je prestonica bila u Pragu. Govori se o Otomanskom carstvu i Dubrovniku, o Tihu Brahe koji je astronomskim računima mogao tačno izračunati čoveku horoskop: „Kad znam trenutak rođenja čovekovog, ja mogu, mojim astronomskim računima, tačno odrediti položaj pokretnih nebeskih tela na zvezdanom nebu, kakav je bio u samom trenutku rođenja, to jest mogu da sastavim horoskop toga čoveka. I iz tog horoskopa čitam njegovu sudbinu“ . Ubrzo je Tiho i umro, a njegov grob nalazi se u Pragu. Namon njega ostao je naslednik Kepler, dvorski astronom i carski matematičar koji je preuzeo sve veštine i spise njegovog prethodnika.
Jedna znamenita sednica engleskog kraljevskog udruženja 1868 godine i njeni učesnici. „Principija“ Njutna, pronalazak Neptuna
U ovoj glavi se govori o elipsama i putanjama planeta. O toj temi se raspravljalo na sednici koju je održalo Englesko Kraljevsko udruženje 28. aprila 1686. godine u Londonu i pisac zajedno sa prijateljicom kreće u imaginarnu posetu tom događaju. Opisuje se London i govori se o svim značajnim ličnostima koje su se tu našle. Govori se o kretanju nebeskih tela i na sili koja ima uticaj na sve, pa u tom kontekstu pisac govori i o sili ljubavi:
„Da, draga prijateljice, i u nauci valja imati sreće, kao i u ljubavi. I ja sam je imao – razume se, u nauci – kada sam, kao prvi, ušao sa nebeskom mehanikom u ruci u jednu naučnu pokrajinu gde ona dotle nije zasvetlela.“
Razne uspomene iz detinjstva
Na ovom mestu pisac nas ponovo vraća u svoje rodno mesto, u Dalj. Tu sam zajedno sa svojom prijateljicom vodi kroz čitavo imanje i opisuje ga. Opisuje nam i svoj život u dečačkom dobu, to kako je njegov otac sticao imanje. Navodi nam i to da je zapravo on trebao da postane poljoprivrednik i stub porodice, naročito nakon očeve smrti. Pisac je tada imao 7 godina, i uz njega majka je morala da vaspitava i podiže još 3 sina i dve ćerke. U Oseku je završio srednju školu, tada je imao 10 godina, da bi sa sedamnaest otisao u Prag.
Na Semeringu. O Suncu, džin i njegova peć
Na putu za Beć pisac je odseo na semerinškim planinama. Ta priroda i živopisan predeo bili su dovoljni piscu da se upusti u dalje putovanje. Čitava njegova šetnja obasjana je zracima Sunca i pisac ne propušta ni jednu priliku da nam pokaže koliko je sunce zapravo značajno u našem životu:
„Sunce stvara, i vodene snage, beli ugalj, jer ono bez prestanka uzdiže na Zemljine visove voda koja otiče opet u dubinu. Sve ovo što sada napisah, to je konzekvencija zakona o održanju energije. Po tom fundamentalnom zakonu Fizike, ne može se ni jedan pokret, ni jedna radnja, niti ikakva druga vrsta energije, mehaničke, toplotne, električne iz ničega stvoriti; energija može menjati samo svoj oblik, ali ne svoju količinu; ona se može samo pretakati iz jednoga suda u drugi.“
Beč. Uspomene iz mladosti
Iz ovog pisma saznajemo da je pisac u Beču proveo punih trinaest godina, od svoje sedamnaeste do tridesete. U ovoj glavi nas vodi kroz Beč i navodi nam bitne pojedinosti svoga života u njemu. U Beču je pohađao Tehničku školu i iznosi nam predavanje svoga profesora Konrada Cindlera koji ga je uveo u svet matematike. Navodi nam pisac i druge profesore i činjenicu da je po završetku tehničkih nauka poželeo i doktorsku disertaciju završiti. Tako je prvi, od svih Srba, postao doktor tehničkih nauka. Tako je 1904. godine ovaj događaj okupio čitavu piščevu porodicu u Beču i slavlje se nastavilo narednih sedam dana. Inženjerski posao naveo je tako našeg pisca i u Beograd, gde je prolazeći pored Velike škole, koja je tada već prešla u status Univerziteta, video katedru koja ga je veoma zainteresovala. Njegove planove oko Univerziteta prekide aneksiona kriza, kao i smrt brata Ljubiše koji je trebao da prihvati očevo imanje. Zatim ga zadesi i smrt mlađeg brata Vojislava, umro je za vreme aneksione krize. Kasnije majka ga je stalno molila da se ne oženi u Beču i ne otuđi sasvim, a tome u prilog je išlo i to što mu inžinjerski posao beše dosadio. Upravo tada ga Univerzitet u Beogradu pozva na katedru primenjene matematike:
„Prvog oktobra 1909. godine, ja pođoh u Beograd da na njegovom Univerzitetu predajem racionalnu mehaniku, teorijsku fiziku i nebesku mehaniku i da na tim temeljima sazidam jednu novu nauku.“
Prvo naučno delo i njegov postanak. Sreća u nesreći
U bečku biblioteku je pisac stalno odlazio i u njeoj sticao razna znanja. Svi su ga tamo znali i dočekali vrlo ljubazno iako su za vreme rata oni bili na protivnim stranama. Tako mu i jedan od prijatelja veoma ponosno izvadi njegovo prvo naučno delo. Delo je publikovano 1920. godine na francuskom jeziku u Parizu i nosi naslov Matematička teorija toplotnih pojava, prouzrokovanih Sunčevim zracima. Zatim nam pisac iznosi pojedinosti zbog čega i kako je ovo delo nastalo, te se navode i glavne etape ovoga rada. Kasnije je vrativši se u Beograd, nakon Kumanovske bitke pisao dosta i boravio u Beogradu, da bi sa Svetskim ratom bio zatočen u ropstvo, na svom imanju u Slavoniji. Tu je proveo pet meseci, nakon čega su se razni ljudi zauzeli da bude pušten na slobodu. Nakon ovog događaja narednih pet godina pisac provodi u Pešti. Posleratne prilike nisu dozvolile da se pomenuto gore delo štampa na nemačkom, tako je ono štampano na francuskom i pisac se vratio u Beograd po završetku rata.
Prirodnjački muzej u Berlinu. Stablo života
Pisac nas vodi u Prirodnjački muzej u Berlinu, i zajedno sa svojom prijateljicom putuje u daleku prošlost i iznosi nam razvitak života na Zemlji. Vodi nas u daleku praistoriju, čak i do pre 500 miliona godina, nabraja nam prve životinje i njhovu raznolikost. Govori nam o povezanosti istorije sa vremenom:
Od svake istorije traži se , sa pravom, da njeni događaji budu vezani za tok vremena, za dane i godine, da budu, jednom rečju, datirani. Tako će se i istorija naše Zemlje moći tek onda nazvati potpunom i pouzdanom kada uzmognemo kazati kada su se njeni veliki i mali događaji odigrali u toku vremena.
Grac. Vladimir Kepen i Alfred Vegner
U ovoj glavi pisac nam iznosi priču o svoja dva prijatelja i saradnika koji su živeli u Gracu, to su Vladimir Kepen i njegov zet Alfred Vegner. Vegner je bio izvrsan naučnik, poverio je piscu pisanje manuskripta za svoj priručnik i baš kada ga je pisac hteo predati Vegneru on je u to vreme otputovao na Grnland sa svojom ekspedicijom i stizaše divne slike i vesti da je ekspedicija uspešna. Nakon nekog vremena ipak su vesti bile drugačije, na Grnland je poslata pomoć i cela ekspedicija je pronađena, ali je Vegner ostao zatrpan u snegu i njegov leš su našli nakon nekog vremena. Tako je stari naučnik Kepen u tim ratnim vremneima izgubio i zeta i dva sina, i utučen je ostao sa svojom naukom u Gracu.
Rođenje naše Zemlje. Prvi dan
U ovom delu pisac nas vodi kroz novi, srednji i stari vek, sve do ispred prvih misirskih dinastija. Govori o raznim znamenitostima i navodi nam pisca i filozofa Teodora Ferhnera i njegovo delo Zend-Avesta, ili o stvarima neba i onoga sveta:
„Tu razvija, taj čuveni naučnik, u potpunoj zbilji, svoju originalnu tezu: da su nebeska tela, u prvom redu naša Zemlja, živa bića više kategorije, koja misle i osećaju; mi smo samo sastavni deo organizma naše Zemlje, ćelije njenoga mozga.“
Sveto pismo i prirodne nauke
Prethodno putovanje odvelo je pisca daleko u prošlost, sve do Starog Zaveta: „A Zemlja beše bez obličja i pusta i beše tama nad bezdanom“. Govori se o tome šta je Bog i pisac nas uvodi i u tu božansku stranu nastanka sveta. Iznosi nam teze o nastanku Zemlje, od užarene lopte do planete sa vazdušnim omotačem:
„Carstvo Sunca zavladalo je na njoj. Sunce joj je dalo dan i noć, Sunce joj je dalo godišnja doba, vetrove, oluje, kišu, grom i sneg. U talasima Pramora klijeo je, život da se odande pobedonosno raširio po celom licu Zemljinom.“
Kotrljanje grude snega, slika života
U ovoj glavi nas pisac, za razliku od prethonih, ne vodi u prošlost, već nam priča šta se po astrološkim merilima moše događati u budućmosti. Tako nam navodi da će u narednih 26100 godina u našim krajevima leta bivati sve toplija. Baš u vreme tih putovanja pisca zadesi grip, i on postade svestan da se nikada ne zna kakva je čovekova sudbina, baš kada se on osetio najmoćnijim, baš tada su ga savladali mikrobi i bakterije. Otuda i ovaj metaforičan naslov, život je grudva snega koja se kotrlja u pravcu u kom ona hoće. Ali isto tako se govori o tome da kada grudva krene da se kotrlja nis padinu, ona ima svoju određenu putanju i njena životna putanja je unapred određena:
„Ako i za nas postoje takvi jednoznačni prirodni zakoni koji regulišu tok našeg života, onda smo i mi iz kategorije takvih neholonomnih sistema. I u nama ostavlja, kao i u onoj grudi, svaki momenat našega života svoj utisak, svoju travku, listić, svoje zrno šljunka. Pa kao što kod snežne lopte ti utisci opredeljuju njeno kretanje, tako oni igraju i kod nas svoju pokretaćki ili svoju otpornu ulogu u toku našeg života. Ti utisci, ta trava i taj nagomilani sneg i pesak to je naše „ja“… Pa kao što u nama živi celokupna istorija života na Zemlji, tako ćemo i mi živeti u našim potomcima. Zato smo besmrtni. Pa i kada ne ostavimo potomstva iza nas, naš život ostavio je traga, kao i ona lopta koja je u snegu brežuljka ocrtala svoju stazu.“
Jedan stari amfiteatar, život zvezda, sudbina Zemlje
U ovom pismu se pisac prijateljici javlja sa obala Vardara, gde često boravi kao inženjer i odmara od naučnog rada. Na ovim obalama se trenutno dešava sistemsko iskopavanje koje je već sada otkrilo jedan stari amfiteatar. Pisac nam opisuje pojedine znamenite grđevine koje se ovde nalaze. U daljem tekstu navode se neka upozorenja za čovečanstvo. Govori se o tome da bi oko 6000 godina nakon Hristovog rođenja moglo doći do nestanka goriva i da bi svet mašina i industrije mogao stati. Nakon toga nam pisac objašnjava kako Sunce živi i da li i ono ima svoj životni vek.
Projekat voza za saobraćaj sa Mesecom
Na ovom mestu pisac prijateljici prepričava susret sa jednim prijateljem i njihov razgovor o zanimljivoj temi koja se tiče napretka tehnike. Govori se i o tome da li se može u budućnosti putovati u vasionu. Pišev prijatelj se zanesen ovim putovanjem baca na konstruisanje voza kojim će biti moguće otputovati u vasionu:
„Posle dužeg cenkanja, mi se složismo u tome da bi brzina od 26 kilometara u sekundi bila dovoljna za putovanje do Meseca i natrag.“
Vožnja na mesec:
U ovom odeljku pisac se sa svojom prijateljicom upušta u putovanje na Mesec. Pri poletanju govori joj šta se sve vidi na Zemlji, iznad kojih palnina se uzdižu, posmatraju Dunav i druge predele. Nakon toga se govori kroz koje sve slojeve atmosfere prolaze i sada već na toj visini mogu posmatrati sva poluostrva i ostrva. Pisac objašnjava za koliko kilograma su sada njihova tela lakša kada su se vinuli u vasionu:
„Naši pokreti postali su plašljivi, a gesti svetiteljski. Neoprezan pokret noge bacio bi nas do tavanice, i zato je ova, za svaki slučaj, obložena mekim dušekom. A za vreme noći moraćemo prikopčati naše jorgane za krevet da ne bismo poleteli.“
Mesec i njegovi predeli
U ovoj glavi se na veoma zanimljiv način opisuje Meses, pisac za njega govori da je hotel po imenu Luna. Objašnjava nam kako funkcioniše Mesc i kakvu on interakciju ima sa Zemljom:
„Danas je vreme njegove rotacije u prostoru jednako vremenu njegova obilaženja oko Zemlje, pa i sada, kada se već potpuno skrutio i ohladio, ostao je izdužen u pravcu prema Zemlji. Zato on pokazuje Zemlji uvek isto lice.!
Kroz igru pisac i njegova prijateljica nam objašnjavaju na koji način mesec obiđe oko Zemlje jedamput, do Zemlja načini čak 29 rotacija. Opisuje nam se izgled meseca, udubljenja koja su nazvana morima, iako na Mesecu nema ni kapi vode, zatim bregovi koji samo nekim svojim delovima podsecaju na planine koje se nalaze na Zemlji, te su po jima i dobile ime:
„Još se ne zna na koji su način nastali ti čudni bregovi, kojima nema ravnih na Zemlji, da li su oni vulkanske prirode ili su to rupe izbušene ogromnim meteorima koji se sručiše na Mesec kada njegova kora nije bila dovoljno čvrsta. Ta viševekovna zagonetka, biće možda rešena ovih dana.“
Kib, Leverije i Flamarion, rešenje Marsove zagonetke
Pisac u ovom delu boravi u Austriji, opisuje nam Kib i sve znamenitosti koje pronalazi u njemu. U to mesto pisac odlazi svakoga leta i tu odmara, odlazi na razna putovanja. Sada nas dalje vodi na Mars:
„Kada vozovi projure, ja posmatram nebo. Na njemu blista sada svojim crvenkastim sjajem Mars. On se približava, iz dana u dan, svojoj opoziciji, i 23 avgusta ove godine, primaći će se toliko blizu našoj Zemlji kao što nije bio već skoro osamdeset godina. Zato već sada upiru sve zvezdare svoje velike dvoglede u njega. Onjemu ću da Vam pričam...!
Zatim nam pisac navodi dva značajna istraživača i njhove podvige koje su postigli u nauci, to su Leverije i Flamarion, njih dvojica su dali veoma značajne studije o Marsu.
Raksa. Poseta Veneri
Na ovom putovanju pisac nas vodi u skrivene kute Venere, upoređuje je sa Zemljom i objašanjava njihove rotacije:
„Malo čudno, ali ipak vrlo lako rastumačeno. Zemlja opisuje oko Sunca širu putanju no Venera, pa se sa Venere vidi potpuno obasjana Sunčevim zracima baš u ono doba kada su te dve planete jedna drugoj najbliže; kod Venere je obratno: ona nam pokazuje svoju potpunu obasjanu polutinu baš onda kada je najdalje od nas, s one strane Sunca.“
Porodica Sunca
Ovo pismo se započinje tako što prijateljica opominje pisca da nas nije upoznao sa celokupnom Sunčevom porodicom. Pisac nas zatimo vodi na to putovanje i započinje ga od Venere. Zatim nam opisuje Merkur:
„Ovo je Merkur! Najbliža planeta Suncu, a najmanja od svih; nije mnogo veća od našeg Meseca.“
Zatim navodi Zemlju i Mars i govori da ove četiri planete čine sistem pod zajedničkim imenom unutrašnje planete, dok bi spoljne planete bile Jupiter, Saturn, Uran i Neptun:
„No razlika između te dve kategorije planeta mnogo je veća nego samo položajna. Spoljne planete su, u stvari, mala sporedna Sunca. Za nedavno pronađenu palnetu Plutom pisac kaže: Nedavno pronađena planeta Pluton nije, izgleda, znatno veća od Merkura. Ohlađeno nebesko telo, ona se znatno razlikuje od svih spoljnih palneta. I njena putanja čudne je prirode. Ona je ekscentričnija od putanja svih ostalih planeta i leži sasvim koso. Zato mislim da Pluton nije dete Sunčeve porodice, nego samo prisvojče.“
Slacburg. Hadziluk u vasionu
Na ovom mestu se govori o Mlečnoj stazi i drugim značajnim mestima u vasioni:
„Vekovima je čovek razmišljao šta nam kazuje taj nebeski znak, a nauka je pročitala njegova tajanstvena srebrnasta slova. Mlečna staza je skup bezbrojnih sunaca, no ova se nisu, kako nam to izgleda, poredala u jedno kolo koje je opasalo nebeski svod, nego su ta sunca drukčije raspoređena. Sva ova sunca koja vidimo zauzela su i ispunila u vasioni jedan deo prostora koji ima oblik spljoštenog sočiva. Pisac nam ovde donosi čitav Galaktički sistem: Obuhvatimo još jednom pogledom preletene predele. U ovoj nepreglednoj vasioni kojoj ne sagledasmo ni početka ni svršetka u prostoru i vremenu, vladaju ipak isti prirodni zakoni koje smo upoznali na našoj dalekoj Zemlji. Jedina je priroda! Bezgranična, večna majka života.“
Oproštaj sa očinskim domom
Na kraju nas pisac ponovo vodi u svoje rodno mesto. Na početku pisma saznajemo da je ovo dopisivanje trajalo punih šest godina i pisac se na tome zahvaljuje svojoj prijateljici. Svih putovanja se sada pisac priseća i oni mu izgledaju kao da su se zaista i dogodili:
„Tako živo, da ni sada još, ne mogu da poverujem da Vi ovde nikada ni bili niste.“
Kuća koja se nalazi u rodnom Dalju u veoma je lošem stanju, pisac nema finansijskih mogućnosti da je obnavlja, te se nosi sa mišlju da je proda. Iz tog razloga posećuje grobove svojih bližnjih ne bi li naišao na odgovor šta uraditi sa očinskim domom koji očigledno propada. Na kraju se iznosi molba prijateljice koja nagovara pisca da ova svoja pisma uredi za objavu, ali pod uslovom da se ona izbaci iz pisama. Pisac se sa tim ne slaže i kaže joj da glavni povod pisama nije bila vasiona, već upravo ona, njegova inspiracija i povod za pisanje:
„To Vi znate vrlo dobro, ali ipak mislite da će naša prepiska „okrnjena kao kakva grčka statua“ biti tim interesantija. U tom pitanju Vaš je sud pouzdaniji nego moj. Zato mu se pokoravam i pristajem da astronomski deo naše prepiske predate izdavaču. E, pa do viđenja! O Božiću zakucaću na Vašim vratima.“
Beleške o piscu
Milutin Milanković je rođen 28. maja 1879. godine u Dalju, selu blizu Osijeka u Austrougarskoj (sada Hrvatskoj). Srpski je matematičar i geofizičar, poznat po svom radu koji povezuje dugoročne klimatske promene sa astronomskim faktorima koji utiču na količinu solarne energije primljene na Zemljinu površinu. Njegove ideje su objavljene u nizu radova i na kraju su spojene u njegovoj uticajnoj knjizi „Kanon der Erdbestrahlung und seine Anvendung auf das Eiszeitenproblem“ (1941; Kanon izolacije i problem ledenog doba).
Milanković je rođen u velikoj dobrostojećoj porodici. Nakon lokalnog školovanja, sa 17 godina otputovao je u Beč da studira inženjerstvo na Technische Hochschule (Tehnički Univerzitet). Nakon što je diplomirao i uzeo kratak predah od vojne službe, vratio se u Beč i doktorirao 1904. godine za teorijska istraživanja betona i projektovanje betonskih konstrukcija što je dovelo do uspešne, ali kratke karijere kao inženjer koji je radio na složenim projektima širom Austrougarskog carstva. Tokom ovog perioda, osmislio je i patentirao nove pristupe betonskoj gradnji.
1909. godine Milanković je napustio Beč i zauzeo mesto profesora primenjene matematike na Univerzitetu u Beogradu, gde je ostao do penzionisanja 46 godina kasnije. Bio je popularan učitelj, ali njegova prava strast bilo je istraživanje. Pokušao je da svoje matematičke veštine primeni na područja koja još nisu detaljno proučena. Milanković je, rekao je, želeo da pronađe „obradivo polje“ koje bi mogao da „obradi svojim matematičkim alatima“, a našao ga je u meteorologiji, koja je u to vreme bila pretežno empirijska nauka – to jest, nauka koja se oslanjala na posmatranje.
Milankovićev cilj je bio da izračuna temperaturu na različitim tačkama Zemljine površine u različito doba godine prema aksiomima ili prvim principima što je bio veliki problem. Međutim, njegovi početni proračuni, objavljeni u „Theorie mathematikue des phenomenes thermikues produits par la radiation solaire“ (1920; „Matematička teorija toplotnih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjem“), dali su rezultate koji su otprilike u skladu sa empirijskim podacima o temperaturama s početka 20. veka., i time odmah privukao pažnju meteorologa. Godine 1924., u saradnji sa nemačkim meteorologom Vladimirom Koppenom i nemačkim geofizičarom Alfredom Vegenerom, koji je tada radio na uzrocima ledenih doba, Milanković je produžio svoje dugogodišnje proračune stotinama hiljada godina u prošlost kako bi procenio efekat poznatih promene u tri astronomska parametra: nagib, os rotacije Zemlje, precesija (kretanje nalik oscilaciji) ose rotacije i ekscentricitet (mera eliptičnog oblika) Zemljine orbite oko Sunca. Ova tri parametra određuju količinu solarne insolacije koja udara o površinu Zemlje na različitim geografskim širinama u različito doba godine. Budući da rade u različitim vremenskim okvirima, parametri utiču na klimu interakcijom na način koji ponekad povećava, a ponekad smanjuje insolaciju na određenoj lokaciji.
Milanković je neumorno radio na izgradnji krivulja zračenja na geografskim širinama od 55°, 60° i 65°N – za koje se smatralo da su najvažnije za uticaj na napredovanje i povlačenje velikih ledenih kapa na severnoj hemisferi – koje su se pojavile u „Die Klimate der geologischen Vorzeit“ (1924.; „Klima geološke prošlosti“) autora Vegenera i Koppena. Krivulje za odabrane niže geografske širine predstavljene su u Milankovićevoj „Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschvankungen“ (1930.; „Matematička klimatologija i astronomska teorija klimatskih promena“). Oba skupa proračuna sadržana su u njegovom remek-delu, „Canon“, 1941.
Milankovićev rad bio je osporavan tokom pedesetih godina i ubrzo je pao u zaborav. Većina naučnika smatrala je da su Milankovićeve predviđene promene temperature premale da bi koreografirale napredovanje i povlačenje glečera. Možda je još važnije to što se za nekoliko evropskih glacijalnih naslaga sa godinama koje su se podudarale sa Milankovićevim predviđenim hladnim periodima pokazalo da nema nikakvih ledeničkih naslaga, a ovaj razvoj bacio je sumnju na glavne dokaze koji potkrepljuju njegovu teoriju.
Njegov rad je, međutim, potvrđen sedamdesetih godina prošlog veka. Dubinske studije visoke rezolucije potvrdile su da glacijalni periodi, odraženi u temperaturama morske vode, tačno slede Milankovićeva predviđanja u poslednjih milion godina. Ove studije su dale dokaze o cikličnim klimatskim promenama u prošlosti sa periodima od približno 100.000, 41.000 i 23.000 godina, koji se poklapaju sa astronomskim ciklusima u ekscentričnosti, aksijalnom nagibu i precesiji. Astronomske vremenske varijacije solarnog zračenja danas su poznate kao Milankovićevi ciklusi.
Milanković je bio zainteresovan da nauku učini dostupnom nenaučnicima. Nekoliko godina tokom 1920-ih, pisao je mesečno „pismo“ u jednom srpskom časopisu jednom mladom zamišljenom prijatelju, opisujući mentalna putovanja u prošlost kako bi posetio poznate naučnike i istražio njihove ideje, posebno u vezi sa astronomijom. Pisma su kasnije prikupljena i objavljena kao knjiga „Kroz vasionu i vekove: pisma astronoma“, 1928.
Umro je 12. decembra 1958. u Beogradu, u Jugoslaviji (sada Srbiji).
J.I.
Ostavite odgovor