Jesenje veče

Antun Gustav Matoš jedan je do najznačajnijih književnih ličnosti hrvatske književnosti. Za vreme njegova stvaranja hrvatska književnost dosegla je evropske standarde, modernizirala se i usvojila nadolazeće pravce poput književnog simbolizma, impresionizma i opšte modernizma. Matoš je bio jedan od glavnih ličnosti u modernističkoj književnosti. Njegovo delo, pripovest Moć savjesti, izdano 1892. godine smatra se početkom moderne hrvatske književnosti.

Matoš je pisao pripovesti koje su objedinjene u tri zbirke – Iverje, izdato 1899. godine, Novo iverje, izdato 1900. godine i Umorne priče, izdate 1909. godine. Njegova proza tematski bi mogla da se podeli na dva dela. U prvi deo spadaju dela s radnjom smeštenom u zagrebačku gradsku ili zagorsku, seosku sredinu. Ta dela temeljila su se na stvarnim događajima i ljudima koje je Matoš poznavao ili sretao. U drugu celinu spadaju novele u kojima dominišu ekscentrični karakteri, ludaci ili čudaci, pa su i same priče stvorene oko njih pomalo bizarne.

Matoš je pisao i putopisnu prozu. Ovakva djela bila su veoma značajna i za njega kao pisca i za celokupnu književnost. Matoš je dao veliki doprinos putopisima započevši jedan posve novi način oslikavanja krajolika i prirode. U njegovim putopisima pejzaš kao motiv dobio je jedan posve novi izraz. Pejzaži su opisivani kao samostalne celine, a ne samo kao dio pripovedanja. U opisu krajolika Matoš je davao subjektivna stajališta, unoseći sopstvene emocije u opise. Motivi iz prirode Matošu su poslužili kao povod da raspravlja o nekim mnogo dubljim i važnijim temama, a sve to učinilo ih je krajnje impresionističkim. Najvažnije delo is tog ciklusa Matoševog opusa smatra se lirski putopis Oko Lobora, objavljen 1908. godine.

Iako je Matoš danas poznat i po svojim pesmama, čak i više nego po proznim delima, poezijom se počeo baviti nakon što se već postavio kao značajan pisac. Za vreme svog književnog stvaranja napisao je tek 80-ak pesama. Uzor u pisanju poezije bio mu je Bodler, ali je s vremenom stvorio neke vlastite karakteristike pisanja poezije, po kojima su mu pesme kasnije bile prepoznatljive. Matoš je pisao u određenoj formi i to najčešće sonetu. Pesme su mu bile odista muzikalne, skladne po broju i izboru reči, pa zato i ritmične, čak i pevne. Često je upotrebljavao stilsku figuru sinesteziju, pa se u njegovim pesmama oseća i sklad svih osetila. U pesmama kao glavne motive često koristi motive cveća, ljubavi, ali i smrti. Motivi smrti njegove pesme čini elegičnima, imaju atmosferu balada, a odišu sumornošću.

Kao i većina modernista i Matoš se u svojim pesmama bori s osećajem prolaznosti, sa sivilom, sumnjama, osećajem nestajanja i doživljavanjem ljubavi kao boli. I Matoševe pesme podlegle su sukobu sna i jave, stvarnosti i htjenja, poput mnogih modernista. On takođe traži svoju istinu o svetu i životu, traži sopstveno ostvarenje lepote i sklada života. Uz takve pesme, on stvara i one koje izražavaju jasna rodoljubiva osećanja, ali i pesme koje izražavaju elegična osećanja prema ljudima koji su ostali malodušni pred stranim osvajačima njihove domovine. Neke najznačajnije Matoševe pesme su Utjeha kose, Jesenje veče, Notturno, Stara pesma, Iseljenik i mnoge druge.

Za Matoša je još važno napomenuti da je bio značajan književni kritičar. U svojim kritikama bio je izrazito strog, bez obzira o čijim je delima pisao. Zbog toga se obračunavao s mnogim savremenicima, a kasnije ostao posvađan s gotovo svim važnim književnim i političkim ličnostima. Ipak, književni rad Antuna Gustava Matoša bio je nezamenjivo važan za hrvatsku književnost. On je unio evropski duh u dotad letargičnu, gotovo provincijsku književnost, te utro put mnogim kasnijim značajnim piscima, koje danas smatramo jednim od najvećih hrvatskih književnika, poput Miroslava Krleže i Tina Ujevića. Bez Matoševih radova, ko za bi li njihova dela ikada bila napisana i prihvaćena.

Jesenje veče – analiza pesme

Pesma „Jesenje veče“ sonet je Antuna Gustava Matoša koji, već sudeći po naslovu, nudi opis pejzažne slike jedne jesenje večeri. Ipak, pesma nudi mnogo više od toga. Njezina ideja nije samo u slikama i prikazu pejzaža, već u simbolici tih slika. Ova pejzažna pesma, nije samo pejzažna. Ona je i duboko misaona. Osnovni motivi u pesmi te epiteti koji ih opisuju, nagoveštaju da je ton pesme turoban, tmuran, jer svi oni opisuju sive, tamne boje što stvara tešku, sumornu atmosferu. Pesma o jeseni može da bude dvojaka. Može opisivati vedru jesen, punu jarkih boja, obilja, zrelog voća i pripreme za zimsko snevanje, ali može i da bude tmurna, kišovita i maglovita, kao da nagoveštuje kraj, ćuti hladnoću i mrak. Ova pesma govori o ovoj drugopomenutoj jeseni. Ovde je jesen simbol svršetka, umiranja prirode, hladnoće koja se nadolazi i kiše kao simbola sveopće tuge koja je ovladala.

Pesnik u pesmi o sopstvenim osećanjima govori kroz perspektivu glavnih motiva. Tako misli lirskog subjekta saznajemo kroz perspektivu objekta. Već u prvoj strofi taj objekt je motiv oblaka. On je personifikovan jer pesnik kaže da oni „snivaju“, kao što ljudi snivaju. Njihovi snovi opisani su epitetima „olovni i teški“. Tim epitetima zapravo je vizelno opisan oblak. On je olovno sive boje i čini se težak od kiše. Istovremeno, ti epiteti metaforički opisuju pesnikovo duševno stanje. Oblaci su simbol njegove duše koja se takođe čini olovna i teška od tuge koja ju je nastanila, a mogla bi i proplakati, kao što bi oblak mogao proplakati kišom. Osim epiteta „olovno“ i „teško“, primećujemo i epitet „tamno“, kojim se tmurna slika jesenskog dana pred kišu samo pojačala. Drugi motiv u istoj strofi je motiv sjene, takođe personifikovane jer pesnik kaže da „Monotone sjene rijekom plivaju“. Sjene opisane kao monotone, savršeno se uklapaju u atmosferu strofe i opštu turobnost pesme. Strofa završava motivom golih grana, što govori da je vreme u kojem se pesma zbiva već kraj jeseni. Lišće je već otpalo i gole grane čekaju zimu. Golotinja grana takođe sugeriše hladnoću – još jedan osetilni epitet koji s motivom žute reke čini stilsku figuru sinesteziju.

Druga strofa upotpunjuje osetilnu sliku prve, jer započinje motivom mokrih njiva. Sada jesen više nije samo hladna, već i vlažna, šta povećava nelagodu kod čitaoca. Osećaj studeni samo se pojačao. Ali glavni motiv ovih stihova je magla, takođe personifikovana:

„Iza mokrih njiva magle skricaju
Kućice i toranj…“

Zanimljivo je da je motiv magle stavljen u množinu, iako je logično da samo jedna magla skriva selo. Isticanjem da magla ima više, uveličava se vizuelno predstavljanje sivila, tmurnosti, ali i osećanja vlage i hladnoće. Magle u množini mogo su zlokobnije od samo jedne magle. Sledeći motiv koji pesma donosi je motiv sunca. Opisano je kao „sunce u ranama“, što takođe može da bude simbol samog pesnika. Sunce u ranama metaforički je opisano kao slabo, nejako, umiruće, gotovo pa hladno. Ono ništa ne može da učini kako bi zagrijalo tmuran jesenski dan. Jedino što može je da

„Mre i motri, kako mrke bivaju
Vrbe, crneći se crnim vranama.“

Veoma je neobična ova slika vrba koje se „crne“ crnim vranama. Vrane su simboli smrti, a njihovo crnilo samo ističe zlokoban osećaj koji kroz celu pesmu gradira. Siva boja kroz svaki stih sve je više tamnila, sve dok nije postala crna u pesničkoj slici s motivom vrana. U trećoj strofi vidimo da mrak postupno postaje potpun „Sve je mračno, hladno“. Kao kontrast pesnik uvodi motiv sutona, kao jedino svetla koji jedva uspeva da osvetli ceste. I one se tek malo vide pre nego

„ne utonu
U daljine slijepe ljudskih nemira.“

Motiv daljina ovde je zastrašujući i u čoveku, pogotovo putniku budi nemir, jer mrak skriva sve moguće opasnosti. Četvrta strofa nosi kontrast ostatku pesme. Započinje s motivom jablana, kao jedinog pozitivnog motiva u pesmi:

„Samo gordi jablan lisjem suhijem
Šapće o životu mrakom gluhijem“

Jablan je motiv koji simboliše prkosan život koji je u opoziciji s dosadašnjim motivima koji su sugerisali smrt. Jablan je gordi i kao takav može da prkosi propadanju koje donosi jesen. Iako je njegovo lišće suvo, ne znači da će propasti i on. On je jedini simbol života u ovoj tmurnoj slici prirode, što potvrđuje i poredba u poslednjem stihu pesme, koja opisuje jablanovu životnost. Kaže da je on „Kao da je samac usred svemira“. Motivom svemira gradirajuća tama postala je potpuna, jer crnilo svemira najveće je crnilo koje možemo da pojmimo. Tamna je na kraju pesme prikazana kao potpuna.

Ova pesma napisana je u obliku soneta, što znači da se sastoji od četiri strofe i to dva katrena i dve tercine. Stih je uglavnom jedanaesterac, iako primećujemo i dva dvanaesterca. Ritam je zbog toga stalan, nema mnogo dinamike, ali pesma je tečna i pevna. Svemu tome pridonosi i rima, koja je u katrenima unakrsna, a u tercinama parna, s time da se rimuju posljednja dva stiha svake tercine.

Beleške o autoru

Antun Gustav Matoš rođen je u Tovarniku u Srijemu 13. juna 1873. godine, na petak. Porodica mu je bila iz Hercegovine, a doselila se preko Sinja u Tovarnik još u 18. veku. Matošev djed i otac bili su učitelji, pa se s porodicom preselio u Zagreb, nakon što mu je otac tamo dobio učiteljsko nameštenje. Antun je tako odrastao u Zagrebu, u sadašnjem samom centru grada.

Pohađao je gornjogradsku gimnaziju, ali nije bio baš dobar učenik. Dva puta je polazio u sedmi razred jer nije mogao da položi fiziku i hrvatski jezik. Nakon gimnazije, upisao je studij veterine u Beču, ali je i tamo izgubio stipendiju, jer nije mogao da prođe kolokvij. 1892. godine napisao je svoje značajno delo „Moć savjesti“, koje se smatra početkom moderne u hrvatskoj književnosti. 1893. Matoš je otišao u vojsku i već sledeće godine dezertirao. Pobegao je u Srbiju, i nakon Šapca, nastanio se u Beogradu. Neko vreme živeo je u Tovarniku, pa u Senti i Bačkoj gde je imao porodicu.

U Beogradu je Matoš radio razne poslove – bio je od čelista do novinara. Zalazio je na mesta gde su se okupljali književnici i boemi. Upoznao je neke književne i umetničke ličnosti, te nastavio da preživljava dajući instrukcije, svirajući i pišući članke. Počeo je da piše za novine „Pobratim“, a onda i za list „Nada“ koji je izlazio u Sarajevu. Najviše je pisao književne i kazališne kritike, ali i kratke priče. Kritike su mu bile beskompromisne i nije oklevao da kaže brutalnu istinu o bilo kome, koliko god uticajan bio i kojoj god političkoj strani pripadao.

1898. godine Matoš je otišao u Beč, pa u Minhen i Ženevu, sve dok se sledeće godine nije nastanio u Parizu. Tamo je napisao neka svoja najznačajnija prozna dela. Dobio je posao i od 1900. godine počeo da radi kao novinar, napokon sa stalnim zaposlenjem i dobrom platom.

1904. godine vratio se u Beograd, a iako još nije smeo da se vrati u Hrvatsku zbog dezerterstva, povremeno ju je tajno posećivao. Tek je 1908. godine dobio pomilovanje i vratio se u Zagreb. 1911. putuje u Italiju, gde je napisao svoje poznato delo „Rimski feljtoni“.

Zbog svoje naravi, uspeo je da se posvađa sa svim književnim i političkim kružocima u Hrvatskoj i Srbiji. Bio je pravaš, ali je istupio iz stranke. Svoje frustracije i mišljenja pisao je u feljtonima, polemikama, humoreskama i epigramima, te satiričnim prikazima zagrebačke i hrvatske stvarnosti. Matoš je ostao poznat po svojim pričama, pripovetkama, pesmama, književnim i političkim kritikama te putopisima.

Zbirke pripovetaka su mu „Iverje“, „Novo Iverje“ i „Umorne priče“, a najpoznatiji putopis, lirski putopis „Oko lobora“. Pesama je napisao tek osamdesetak. Njih je počeo da piše zadnje u svom stvaralačkom životu. Neke od najpoznatijih su „Utjeha kose“, „Devojčici mesto igračke“, „Samotna ljubav“, „1909.“, „Stara pesma“, „Notturno“, „Jesenje veče“, „Iseljenik“ i druge.

Matoš je umro od karcinoma grla u Zagrebu 1914. godine.

Autor: V.B.