Jabuka na drumu

U pripovetkama Veljka Petrovića srećemo realizam, ono što je do tada u srpskoj književnosti bilo prećutno. Kod njega se taj realizam naročito video u tome što je on razumeo život i življenje, više nego pisanje. U pripovetkama ne nailazimo na pesimizam, njegovi likovi žive, vole, retko se ubijaju i zastranjuju. Njihova snaga je u naglom stvaranju, stil je plastičan i protkan finom autorovom ironijom ili komentarima o psihološkoj naravi. Njegovi likovi su često blizu dna, ali se nikada nisu srozali u prazninu.

Objektivni pesimizam koji pronalazimo u Petrovićevim pripovetkama proističe iz njegovog samorazumevanja sebe, razumevanja života, sveta, i nikada ne proističe iz svesti, već iz opšteg problema života. U opisima pronalazimo dosta humora, ali ga ne nalazimo u samoj situaciji. U noveli nam on daje intimno opažanje naročitog društvenog tona, pokrainskog ophođenja, shvatanja, manira, odosa ljudi prema prirodi i svetu kojih ih okružuje.

Veljko Petrović je bio jedan od pisaca koji je bio zainteresovan pretežno za svesne, voljne, etičke manifestacije. Postupke svojih junaka objašnjava spoljašnjim, socijalnim činiocima, običajima sveta, odgojem junaka, temperamentnim karakterom. U opisu nam je dao dosta fizionomija, očiju, pokreta, glasova, načina hoda i držanja, duševnih stanja i promena u njima. Unutrašnji život junaka davao nam je kroz poetsku deskripciju unutrašnjih života, a ne kroz rasčlanjavanje tokova koji se nalaze u psihološkom ključu.

Osnovno osećanje u Petrovićevim pripovetkama jeste duboka vezanost za zemlju. Po njemu je čovek ponikao iz zemlje i pripada joj, kako u životu, tako i u smrti. Ravnica kod Petrovića ima isto značenje kao more za Ivu Čipika, kao planina za Kočića – rodno tlo na kome čovek stoji obema noga, nepokolebljiv i moćan kao Babijan iz pripovetke „Salašar„. Kod njega ne nalazimo realističnu nostalgiju za prošlim vremenom, bitan mu je život čoveka u njegovoj prirodnoj sredini.

Kratak sadržaj prepričano

„Jabuka na drumu“ je opisna, deskriptivna pripovetka koja u sebi nosi alegorijsku sadržinu. Veljko Petrović je veoma bio vezan za svoju zemlju, za Vojvodinu, iz koje je i potekao. Kada pročitamo celu priču shvatamo da je ona jedna velika alegorija. U pripoveci se ne govori samo o jabuci koja je ostala usamljena na drumu, koja odoleva vremenu i promenama, već je to priča o posebnoj vrsti ljudi. To su krotki i miroljubivi ljudi koji drugima praštaju uvrede.

Jabuka koja se nalazi usamljena na drumu otala je u životu uprkos inžinjerima koji su gradili tuda put. Ona je kržljava, krošnja joj je raščupana, naherena (nakrivljena) je na jednu stranu. Pisac nam već njenim izgledom na početku, kada kaže da je usamljena i pogurena, dosta govori o samoj jabuci. Ne zna se kada je tačno donesena i koliko dugo već tu postojij. Pisac je poredi sa starom udovicom koju je sva muka i bol, koje su je snašle u životu, učinile snažnom, da odoli vremenu i nedaćama.

Nedaće sa kojima se jabuka bori traju tokom cele godine. Nakon jake zime koju je preživela počinje proleće. U proleće se pojavljuju izletnici koji nehatno čupkaju njene listove i grančice i bacaju ih nemarno. Zatim, u leto, dolaze čobančići, pastiri i govedari koji bi otkidali njene zelene i nakisele plodove, grizli ih, a zatim bacali ako im se ne dopada ukus.

Jabuka postoji na drumu uprkos ovakvom ponašanju ljudi. Njihov odnos prema jabuci i litavoj prirodi je loš. Mnogi je iz obesti kidaju i bacaju njene plodove, bacaju na nju kamenje i tucanik sa druma, ne bi li otkinuli još koji plod. Oštećuju je i ranjavaju. Uprkos tome jabuka i dalje stoji i rađa. Jabuka je simbol života. Za nekoga ko je zdrav kaže se da je jabuka, da je rumen kao jabuka.

Čitav tekst se može posmatrati kao alegorija kako ne treba činiti zlo u životu. Kako se ne treba nemarno odnositi prema drugim ljudima. Jabuka je alegorija dostojanstvenog čoveka, odgovornog i radnog, čoveka koji razvija svoj život. To je zapravo slika čoveka u svetu nepravde, nedostojnosti i neodgovornosti.

Dok nam pisac opisuje ponašanje ljudi prema jabuci i prirodi uopšte, nasuprot njima postavlja nam ptice. Ptice stoje na drvetu i čekaju. Čak ni one ne napadaju jabuku kao čovek. One čekaju da jabuka sazri i postane onako slasna kao što zapravo jeste. Ovde nam pisac pokazuje da su čak i životinje pažljivije prema prirodi i biljkama nego čovek.

Jabuka je tu da pomogne svima. Ona pravi hlad putnicima namernicima koji se ispruže pod njom da odmore. Ti putnici jednako su nepažljivi kao i ostali. Jabuka je prikazana kao živo biće, personifikovana je. Ona čini čoveku dobro, dočekuje ga svojim hladom, lepotom i plodovima, a za sve to biva kažnjena ranjavanjem i lomljenjem. Čovek bi trebalo da se stidi pred ovakvim postupcima.

Jabuka na kraju ipak svemu tome odoleva. Uprkos svemu što joj čovek uradi još uvek stoji, iako pognuta, i dalje rađa i cveta. „Ona bi činila ponude i punim svojim urodom, tom svojom aromatičnom smesom slasti i kiseline kao u prevrelih, starih malavica. Kada je bezobrazni i nezahvalni ljudi ne bi u tome sprečavali. Ona podnosi, eto, godinama njihove pozlede. Čak se trudi da tragove njihove nepravde i grubosti jedva primetnim ožiljcima prikrije. Samo baš kada se sveža rana obnaži i ocedi se sjajna kaplja smolice, ali da li je to njen urođeni razum ili stid. Ona ubrzo učini da ta suza potamni, da se stvrdne i izjednači sa korom i postane nevidljiva“.

Iz gore navedenog odlomka iz pripovetke možemo uvideti značaj alegorije u opisu. Iako nam pisac nigde nije pomenuo čoveka, mi jabuku možemo izjednačiti sa svim krotkim i miroljubivim ljudima koji ne odgovaraju na tuđe ozlede i uvrede. Jabuka nam je prikazana na kraju kao da plače, ali ipak opstaje u životu i traje uprkos svim smetnjama i nemaru ljudi. Usamljena jabuka je simbol mirnih, strpljivih i skromnih ljudi koji kao i ona imaju tešku sudbinu. Ona stojički podnosi sve udarce i uspeva da se tiho, bez pokazivanja svoje patnje, izbori i preživi. Za jabuke se govorilo da su kratkog životnog veka, da usahnu nakon osamdeset godina. Ali ova jabuka traje i ne zna se od kada je tu. Sve će ta jabuka u divljini nadživeti.

Beleške o autoru

Veljko Petrović je rođen 1884. godine u Somboru, a umoro u Beogradu 1976. godine.

Od 1902. dodine studirao je pravo u Budimpešti. A prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Od 1906. godine uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“, da bi 1908. godine prešao u Sremsku Mitrovicu kao urednik „Slobode“. Pored ovih, uređivao je časopise „Srpske riječi“, bio je dopisnik za novosadski „Branik“ i sarajevski „Narod“, kao i urednik „Savremenih pitanja“.

U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kojem će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova, u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje Maru Mandurašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati 1919. godine.

1918. godnie izabran je za člana Jugoslovenskog odbora i nadao se da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, ali umesto toga imenovan je referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju, da bi nakon toga bio prebačen u Beograd. 1912. bio je šef Kabineta ministra. 1930. godine kao izveštač lista „Politika“ bio je u Budipešti. Radio je i na časopisima „Novi Srbobran“, „Srpski književni glasnik“, „Brankovo kolo“, „Delo“, „Savremenik“, „Nova iskra“, „Slovenski jug“.

1912. godine izdaje svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. godine knjigu pesama „Na pragu“. Od 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela u knjigama „Bunja i drugi iz Ravangrada“, „Dah života“, „Bunja“, „Pomerene savesti“, „Tri pripovetke“, „Iskušenje“, „Pripovetke“, „Izdanci iz opaljenog grma“, „Prepelica u ruci“. Napisao je oko sto pripovedaka.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednik Matice srpske i Srpske književne zadruge, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.

U njegovu čast dodeljuje se nagrada „Veljkova golubica“ na svečanosti „Veljkovi dani“ u Somboru.

Autor: J.I.