Salašar

U svojim novelama Veljko Petrović daje savremeni život srednjeg i gospodskog staleža Srba u Ugarskoj, Bosni i šire. Proza Petrovića nam daje veliku panoramu srpskog sveta. On nam donosi više imena, više staleža, više vrsta osešanja nego i jedan srpski pripovedač. Donosi nam sliku duševnih stanja ljudi u svim vrstama briga i položaja, starosti i taština. Njegove drame nam donose usplahirene strasti, ali nemaju tragičan kraj. Petrovićeve likove i događaje kao da nadživljuje sam život, život lenje vojvođanske sredine.

U pripovetkama Veljka Petrovića srećemo realizam, ono što je do tada u srpskoj književnosti bilo prećutno. Kod njega se taj realizam naročito video u tome što je on razumeo život i življenje, više nego pisanje. U pripovetkama ne nailazimo na pesimizam, njegovi likovi žive, vole, retko se ubijaju i zastranjuju. Njihova snaga je u naglom stvaranju, stil je plastičan i protkan finom autorovom ironijom ili komentarima o psihološkoj naravi likova. Njegovi likovi su često blizu dna, ali se nikada nisu srozali u prazninu.

Radnja u pripovetkama obuhvata čitav život lika i često je dramski pretrpana da bi se na kraju naglo došlo do razrešenja. Zbog ovakve radnje u pripovedanju nemamo pauza i intelektualnih zapitkivanja.

Objektivni pesimizam koji pronalazimo u Petrovićevim pripovetkama proističe iz njegovog samorazumevanja sebe, razumevanja života, sveta, i nikada ne proističe iz svesti, već iz opšteg problema života. U opisima pronalazimo dosta humora, ali ga ne nalazimo u samoj situaciji. U noveli nam on daje intimno opažanje naročitog društvenog tona, pokrainskog ophođenja, shvatanja, manira.

Teme koje Petrović uglavnom obrađuje u pripovetkama su odnarođavanje i degeneracija gornjeg sloja građanstva u Vojvodini. Iako su se izgubili socijalni povodi i nastojanja, Salašar još uvek postoji. Njegova interpretacija sveta i čoveka ne ide predaleko ni u stavu, ni u izrazu, a nameće nam se pre svega punoćom i vedrim tonom.

Veljko Petrović je bio jedan od pisaca koji je bio zainteresovan pretežno za svesne, voljne, etičke manifestacije. Postupke svojih junaka objašnjava spoljašnjim, socijalnim činiocima, običajima sveta, odgojem junaka, temperamentnim karakterom. U opisu nam je dao dosta fizionomija, očiju, pokreta, glasova, načina hoda i držanja, duševnih stanja i promena u njima. Unutrašnji život junaka davao nam je kroz poetsku deskripciju unutrašnjih života, a ne kroz rasčlanjavanje tokova koji se nalaze u psihološkom ključu.

Osnovno osećanje u Petrovićevim pripovetkama jeste duboka vezanost za zemlju. Po njemu je čovek ponikao iz zemlje i pripada joj, kako u životu, tako i u smrti. Ravnica kod Petrovića ima isto značenje kao more za Ivu Čipika, kao planina za Kočića – rodno tlo na kome čovek stoji obema noga, nepokolebljiv i moćan kao Babijan iz pripovetke „Salašar“. Kod njega ne nalazimo realističnu nostalgiju za prošlim vremenom, bitan mu je život čoveka u njegovoj prirodnoj sredini.

Prikazao je postojanost seljaka, ali i tegobe koje mogu da ga snađu, ekonomsko izrabljivanje i revolt. Petrović nije pesimista. Slikanje raspadanja građanskog druđtva nikada ne ide do beznađa i po tome se on razlikuje od svoje generacije. Uvek postoji mogućnost povratka pravom životu ili mogućnost da se takvim životom živi uprkos okolnostima što čoveka sputavaju.

Kratak sadržaj prepričano

Pripovetka „Salašar“ nam donosi paralelno postavljene junake u gradu i malograđane koji žive na selu, salašu. Pisac je veomo dobro poznavao seljaka i godila mu je njegova privrženost zemlji i tlo na kom se rodio. Glavni junak pripovetke potiče upravo iz takve sredine i zove se Babijan Lipoženčić.

Pripovetka počinje tako što, stari varmeđarski pandur, Tuna Džinić, dolazi kod Babijana kako bi mu svojeručno uručio poziv na županijsku skupštinu. Razlog njegovog odlaska, bogatome salašaru Babijanu, sastoji se u tome što Tuna zna da će se od Babijana uvek vrati sa poklonima. Tuna se dobro hrani jer varmeđaška gospoda često pravi večere, izlete, bankete, na kojima Tuna poslužuje. Još jedan od razloga, zašto odlazi Babijanu, je taj što i samog Tunu salaš privlači. Tuna je odrastao na salašu, ali kada mu je otac propao, izgubili su ga. Tunina deca, već su se pomađarila u gimnaziji.

Čim Tuna dođe, Babijanova deca se rastrčaše da ga što bolje ugoste. On kao bitna i važna poseta, sedi sa Babijanom u gostinjskoj sobi. Snaha Magda im donosi bogato posluženje. Tuna službenim tonom obaveštava Babijana o predstojećim izborima i predaje mu poziv za glasanje. Poziv je napisan na mađarskom, a Babijan je nepismen i ne zna čitati. Ipak on kao stavlja naočre i čita. Biraće se dva poslanika, od kojih je jedan srpski, a za drugog postoje dva kandidata. Jednog je predložila levica, opozicija, a drugog vlast. Babijan se pretvara da kao još uvek ne zna za koga će glasati. Međutim, lukavi Tuna zna da će on, kao i uvek, glasati za levičare.

Kad ode Tuna niko od ukućana ne smede da pita šta mu je poručila „Varmeđa“, samo naslućuju da im je tim pismom učinila čast, a to im je dovoljno da budu ponosni na Babijana. Jedino je njegov sin Stipan sumnjao u te počasti, ali nije smeo da kaže. Trećeg dana od dolaska pisma, Babijan nredi Stipanu da upregne najbolje konje jer sutradan idu u varoš. Sa sobom će povesti i unuku Anicu kako bi razgledala, upoznala grad. Na polasku cela porodica i sva čeljad ih ispraća.

U varoši prvo svraćaju u kafanu na doručak. Sede za stolom iznad koga stoji slika Isusova, a pored nje i Košutova. Slika je prokazana kako Košut kleči na krvavom boju i moli se Bogu. Na slici je i tekst molitve (na mađarskom), a pored njega mađarska trobojka.

Babijana svi dočekuju sa poštovanjem kakvo zaslužuje njegovih dvesta lanaca zemlje. U društvu je najglasniji levičar, advokat Vujević koji je morao da uloži silan napor da mu govor izgleda narodski, jer je već skoro zaboravio svoj maternji jezik. On je izlagao levičarsku politiku: „Sve zlo dolazi od Beča i Raca“. Zatim ulazi župan koji drži govor o značaju skupa, govori ga na mađarskom i Babijan nije ništa razumeo. Dobro je doručkovao i lagano ga je hvatao san. Mislio je kako će ukućani obaviti poslove bez njega i da li mu se krava otelila. Kada je počelo izjašnjavanje, glasao je kao Vujević jer je čuo da Vujević šapuće nekome da glasa protiv.

Zatim je usledio govor srpskog popa, Babijan se na to razvedrio jer je to bio jedini govor koji je on danas razumeo. Pop je govorio protiv vladine naredbe kojom se čine smetnje verskim školama. Babijan suštinu nije shvatao, ali kada vide da debeli župan negoduje, on shvati da ne treba da se oduđevljava. Tuna mu tada šapnu da ga župan poziva na gala ručak. Na ručku župan ukazuje čast Babijanu time što ga stavlja da sedi do njega. Laska mu i naziva ga svojim prijateljem, iako su politički neprijatelji.

Babijan na sve ovo raste od milja, topi se od ukazane časti. Zatim izneše jelo. Babijan nije umeo da se ponaša za stolom i zbog toga je ispadao smešan. Prvo su izneli presnu kokoš i namerno je stavili pred Babijana da se prvi posluži. Isprva, Babijan nije primetio da je presna i krenu nožem da seče batak. Svi za stolom zbog tog postupka prasnuše u smeh, a onda mu župan pokaza da se u kokošijoj utrobi nalazi ajvar koji se maže na hleb.

U prvi mah Babijanu je bilo neprijatno, a posle kao da ni njemu nije bilo krivo što zasmejava tako otmeno društvo. Svi su se neprestano bavili njime. Postavljali su mu pitanja sa što više stranih reči, tako da ih Babijan nije mogao razumeti, a onda su mu se na sve to smejali. Babijan uvide da mu se smeju, čak je osećao da mu se rugaju, ali tek uvideo je i to da mu druge nema, on je bio nesumnjivi centar cele otmene sofre. Župan je nazdravljao Babijanu bunjevcu i patrioti i dodao da je sada svima valjda pokazao kako on lepo postupa sa svojim političkim neistomišljenicima.

Na kraju ručka doneše posudu sa vodom. Babijan se tada uplaši da posle tako dobrog jela i pića, sada treba da pije vodu, ali mu župan objasni da u njoj treba da opere prste. Međutim, Babijan zamoči obe ruke, izbrčka svu vodu i ruke obrisa od stolnjak. Župan izvadi iz futrole veliku cigaru i stavi je u usta Babijanu, a zatim ga zamoli da imitira jutro na salašu.

Ovaj deo predstavlja kulminaciju pripovetke gde se veoma jasno vidi koliko je župan želeo da ismeje Babijana. Na očigled svih Babijan je kukurikao, rzao, groktao, mukao… A kada je i hteo nešto da kaže, župan ga otprati kući jer „paor ne zna za granice“.

Ukućani su Babijana lepo dočekali. Nije prošlo ni nedelju dana kada ga je posetio župan sa još jednim gospodinom. Babijan ih ugosti kako dolikuje. Pokaza odakle dokle se prostire njegovo imanje. Pokaza im svoju brojnu stoku, sav ponosan na toliko bogastvo. Župan je čekao pogodan trenutak kako bi započeo razgovor. Kako im je čitav dan prošao u jelu, a mrak se već spusti, on stade da ga ubeđuje da treba da glasa za vladu. Imao je župan interes od toga. Ako ubedi Babijana i ostali, manje imućni seljaci, krenuće za njegovim primerom. Babijan to nije hteo prihvatiti, govoreći da ne može danas misliti jedno, a sutra drugo, „ne menja se tako vira i politika“.

Župan je navaljivao na Babijana. Govorio da im takav prijatelj, kao što je župan, može zatrebati, njemu i njegovoj deci. Na to se Babijan lupi po novčaniku, govoreći da je onom ko ima pare lako naći prijatelja i pomoć. Tako su župan i njegova pratnja otišli zlovoljni, a Babijan naredi da mu donesu flašu vina. Ostali ukućani videvši ga tako zadovoljnog, pomisliše da su mu gospoda neku veliku čast učinila.

Likovi: Babijan Lipoženčić, Tuna Džinić, Magda (Babijanova snaha), Stipan (sin Babijanov), Anica (unuka Babijanova), advokat Vujević, srpski pop.

Analiza likova

Babijan Lipoženčić – Babijan je glavni lik pripovetke. Predstavnik je vojvođanskog staleža koji živi na salašu i voli svoj život. Babijan je prikazan kao lik sa uočljivim simpatijama. Nije zainteresovan za političke rasprave, ali se ipak osećao počastvovano kada je bio pozvan na skupštinu. On je čovek koji je vezan za svoje rondno tlo. Dok drugi raspravljaju o raznim političkim temama on razmišlja da li je sve kod kuće u redu i da li će se snaći bez njega. Iako je bio svestan da je bio predmet poruge kod župana na večeri, ipak to stojički podnosi i opija se kako bi mu to bio izgovor za takvo ponašanje. Iako na prvi pogled prost i neuk čovek Babijan je na kraju ipak izašao kao pobednik. Nije poklekao pred rečima vlasti kada su došli da traže od njega da glasa za njih.

Tuna Džinić – Prikazan je kao podanik varmeđške gospode. Koristoljubiv i sav ogrezao u političkim igrarijama kao i njegovi prijatelji. On pripada onom sloju ljudi koji su prihvatili tuđi jezik, obogatili se, ali se sami ne bave svojim imanjem, već je politika za njih glavna preokupacija. To su ljudi sumnjivog morala, otuđeni od sopstvenog naroda i duhom i jezikom.

Beleške o autoru

Veljko Petrović je rođen 1884. godine u Somboru, a umoro u Beogradu 1976. godine.

Od 1902. dodine studirao je pravo u Budimpešti. A prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Od 1906. godine uređuje mesečnik na mađarskom jeziku “Kroacija”, da bi 1908. godine prešao u Sremsku Mitrovicu kao urednik “Slobode”. Pored ovih, uređivao je časopise “Srpske riječi”, bio je dopisnik za novosadski “Branik” i sarajevski “Narod”, kao i urednik “Savremenih pitanja”.

U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kojem će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova, u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje Maru Mandurašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati 1919. godine.

1918. godnie izabran je za člana Jugoslovenskog odbora i nadao se da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, ali umesto toga imenovan je referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju, da bi nakon toga bio prebačen u Beograd. 1912. bio je šef Kabineta ministra. 1930. godine kao izveštač lista „Politika“ bio je u Budipešti. Radio je i na časopisima „Novi Srbobran“, „Srpski književni glasnik“, „Brankovo kolo“, „Delo“, „Savremenik“, „Nova iskra“, „Slovenski jug“.

1912. godine izdaje svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. godine knjigu pesama „Na pragu“. Od 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela u knjigama „Bunja i drugi iz Ravangrada“, „Dah života“, „Bunja“, „Pomerene savesti“, „Tri pripovetke“, „Iskušenje“, „Pripovetke“, „Izdanci iz opaljenog grma”, “Prepelica u ruci”. Napisao je oko sto pripovedaka.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednik Matice srpske i Srpske književne zadruge, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.

U njegovu čast dodeljuje se nagrada “Veljkova golubica” na svečanosti “Veljkovi dani” u Somboru.

Autor: J.I.