Hasanaginica

Hasanaginica obrađena lektira. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i analizu likova, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Hasanaginica >>

Analiza dela

Hasanaginica je narodna pesma, balada, nastala u 17. veku u Imotskoj krajini. Najpre se više od jednog veka prenosila isključivo usmenom predajom, sve dok je 1774. godine nije zapisao Alberto Fortis, italijanski etnograf i putopisac. Nazvao ju je „morlačka balada“ i objavio u svojoj knjizi Putovanja po Dalmaciji. Pesmu su nakon toga preveli veliki svetski pesnici, na svoje materinje jezike. Među njima su Johan Volfgang fon Gete koji je pesmu preveo na nemački, Aleksandar Sergejevič Puškin koji ju je preveo na ruski, Volter Skot koji ju je preveo na engleski itd.

Ova neuobičajena balada govori o nesrećnoj ženi koju je muž poterao od kuće jer ga nije posetila u bojnom šatoru, nakon što je bio ranjen. Ne navodi se konkretan razlog zbog čega ga nije posetila, osim Hasanagininog mišljenje da je to od „stida“. Hasanaginica je plemenita žena, pa je netipično za sadržaj narodne pesmu da je takva žena oterana s dvora, jer u narodnoj književnosti se žena tera od kuće samo ako je niskog roda ili neverna.

Hasanaginica nije ni jedno od toga. Njezin jedini greh je to što nije posetila bolesnog muža, iako joj tradicionalne društvene norme to i brane. Ona nije imala pravo da ga poseti, ali on joj to ipak prigovara. Predbacuje joj što Hasanaginica nije pogazila običaje i posetila ga, jer ispada da njena ljubav prema njemu nije jača od vaspitanosti i poriva da sledi pravila. Hasanaginica je u posve nezavidnom položaju, jer je kriva ma što napravila.

Uprkos tome što ona zapravo ništa loše nije napravila, uvređeni i ponosni Hasan-aga odluči je oterati i tu nitko nema pravo pogovora, pogotovo ne ona. Ovo jasno ukazuje koliko je dominantan bio patrijarhat u vreme kada je pesma nastala. Tek s time na umu možemo da razumemo i motiv pesme i tragičnost njenog glavnog lika. Nakon što je Hasanaginica oterana, o njenoj sudbini nadalje odlučuje njen brat.

Ona sama nema nikakva prava niti glas da odlučuje o sebi, jedno što može je moliti brata da usliši njene molitve. Ali on ne haje mnogo za njene želje, pogotovo ne nakon „sramote“ koju mu je priušila, jer naravno da se ona smatra krivom što je oterana, zato je suprotno njenoj volji udaje za imotskog kalifu. Hasanaginica je dobra udavača, jer je bogata i plemenita, a uz to je opšte dobra i lepa žena.

Na sam dan venčanja, tragičnost Hasanaginice se produbljuje i dolazi do vrhunca. Ona moli da je se pokrije dok bude prolazila pored dvorca u kojoj su joj deca, ne samo da ona nju ne vide, već da ni ona ne vidi njih, jer će joj srce prepući. Ne samo da je ostavila svoju decu, već i najmlađe dete, još u kolevci, što joj najviše para srce. Ali deca je svejedno primete i dozivaju kući. Ona ne može ništa nego darivati ih. Čini sve samo da ih učini sretnima pa im poklanja darove koji su joj pri ruci.

Unatoč tome, toj žrtvi i emotivnosti, Hasan-aga joj zadaje poslednji, smrtonosni udarac. On dozove svoju decu, navodno da ih uteši, nazivajući Hasanaginicu hladnom ženom kamenog srca. Ta poslednja kleveta i nepravda koju joj je nanio bila je previše za Hasanaginicu. Kada je to čula, onda se srušila i na mestu umrla.

Hasanaginica je zbog svog netipičnog sadržaja, emotivnosti i poruke bila veoma popularna balada i kod nas i u svetu. Po njoj su pisani pozorišni tekstovi, drame, ali snimani i filmovi, tako da su ova tema i lik postali ne samo prepoznatljiv dio književne literature, već i dio popularne kulture.

Književni elmenti

Književna vrsta: narodna balada

Vreme radnje: 17. vek

Mesto radnje: kuća begovice Zafirhanume i Hasanagina kula

Tema: nesporazum između Hasanage i Hasanaginice te njena tragična sudbina

Ideja: Čak i mali nesporazumi mogu da dovedu do tragedije

Prepričano delo

Hasanaginica započinje svojim najpoznatijim stihovima

„Šta se to beli u gori zelenoj?
Al’ je sneg, al’su labudovi?
Da je sneg, već bi otkopnio,
labudovi već bi poleteli.
Nit’ je sneg nit’ su labudovi,
Nego šator age Hasan-age.“

Hasan-aga je bio ranjen i ležao je u svojim šatorima na gori, ali nisu ga bolele samo rane od ranjavanja, već i ljutnja jer su ga u njegovoj nesreći obišle i majka i sestra, ali njegova ljubav, Hasanaginica, nije ni jednom došla. On misli da je to zbog „stida“.

Nakon što se Hasan-aga oporavio, poručio je svojoj vernoj ženi da ga ne čeka u njegovom dvoru, ni s njegovom porodicom, kada se vrati kući. Hasanaginica je dobila poruku i pročitavši je, činilo joj se da ne razume ni reči. Iz strašne misli ovog zahteva trgnula ju je jeka konja, za koju je mislila da znači dolazak njenog muža. Jadna je počela da beži, ali su za njom potrčale njene dve ćerke i molile je da im se vrati. Rekle su da to ne dolazi njihov otac Hasan-aga, već Pintorović-beg, brat Hasanaginice. Hasanaginica se vratila i bacila bratu oko vrata, govoreći mu kakva ju je velika sramota zaposela – muž je šalje daleko od njenih petero dece.

Beg nije ništa odgovorio, samo je posegnuo u svoje džepove i sestri dao knjigu oprošćenja. S njom može da se vrati majci. Hasanaginica je proučila knjigu, pa poljubila u čelo svoja dva sina i dve rumene kćerke. Najteže se odvojila od najmlađeg sina koji je još uvek bio u kolevci. Od njega nikako nije mogla da se odvoji, pa ju je njen brat uzeo za ruku i jedva odveo od sina, poseo je na konja pored sebe i odjahao prema svom belom dvoru.

Kod rodbine je Hasanaginica provela kratko vreme, niti jednu celu nedelju. Kako je bila žena iz dobre porodice i na dobrom glasu, odmah su počeli da je „prose sa svih strana“. Među proscima je najuporniji bio jedan imotski kadija. Hasanaginica je molila brata da je ne udaje za nikoga, jer će srce da joj pukne dok bude gledala svoju decu kako postaju siročad bez majke. Ali njenog brata nije bilo briga, pa je odlučio da sestru oženi za kadiju. Hasanaginica je onda zamolila brata da kadiji bar napiše pismo u kojem će da zamoli da Hasanaginica dođe u svatove pokrivena duvakom, kako ne bi mogla da vidi svoje siročiće dok bude prolazila pored dvora age Hasan-age.

Na dan udaje, Hasanaginicu su pokupili svatovi i krenuli s njom prema kadijinom dvorcu. Ali kada su prolazili pored agina dvora, izađu iz nje dve agine ćerke, a pred njima dva sina, pa pozovu svoju majku da se vrati doma, da joj daju jesti:

„Vrati nam se, mila majko naša,
da mi tebi užinati damo!“

Kada je Hasanaginica to čula, kaže bratu da joj ostavi konja s darovima da njima daruje svoje sirote kćerke. On joj ostavi konja, pa je Hasanaginica darivala svoju decu – sinovima je dala pozlaćene nazve, a kćerkama čohu. Najmlađem sinu poslala je haljine.

Hasan-aga je sve to gledao i onda dozvao svoja dva sina i kćerke. Rekao im je neka dođu k ocu, kada se njihova majka kamenog srca neće da smiluje nad njima.

Hasanaginica je to čula, pa se od boli koju joj je zadao tim nepravednim, lažnim rečima srušila na zemlju i umrla – „s dušom rastavila“.

Analiza likova

Likovi: Hasanaginica, Hasan-aga, beg Pintorović, imotski kadija, deca Hasanaginice

Hasanaginica – lepa mlada žena bujne kose. Voli decu i muža, ali zadesila ju je tragična sudbina. Kao i svim drugim ženama koje su živele u to doba, Hasanaginici su takođe uskraćena osnovna prava, a jedno od njih je i mogućnost da sama donosi odluke o svom životu. Na više mesta u drami možemo da vidimo njenu neizmernu čežnju i brigu za decom. Zbog niza problema i jednog manjeg nesporazuma s mužem njen život tragično završava.

Hasan-aga – snažan, visok i crn muškarac, star otprilike oko 30 godina. Hasan-aga je ponosan i ljut, ali iako je oterao Hasanaginicu, ipak ju je voleo.

„Hasan-aga: Ati peškeš! Majko, ona je majka djece moje!
Majka: Sikter!
Hasan-aga: Ona je pod našim rzom i obrazom!
Majka: Sikter!
Hasan-aga: …Pod našim namom i imenom Arapovića.“

V.B.