Građanin plemić

Građanin plemić delo je najvećeg francuskog komičara Molijera. Delo je objavljeno 1670. godine i žanrovski je definisano kao komedija-balet. Građanin plemić reprezentativan je primer žanra koji su stvorili Molijer i Luli 1664. godine unutar dvorskog baleta po želji francuskog vladara Luja XIV. Karakteristike komedije-baleta su vidljive u mešavini dramskih, igranih i opernih scena.

Molijerovo delo sastoji se od pet činova, a svaki se završava igranom scenom: prvi čin se završava igrankom grupe plesača, drugi čin igranjem krojačevog pomoćnika u znak zahvalnosti za napojnicu, treći čin završava igranjem kuvara koji pleše tokom postavljanja trpezarijskog stola za večeru, četvrti čin se završava turskom ceremonijom, a peti čin aktom baleta. Spajajući predstavu sa pesmom i igrom iz koga je nastala, Molijer je tako postigao jedinstvo kojim se ostvaruje pozorišna umetnost.

U svom delu Građanin plemić Molijer nastavlja tradiciju produbljivanja društvenog okruženja. U središtu zapažanja je građanski način života pri čemu se naglašava pitanje ponašanja protagonista. Glavni junak je građanin Žurden koji je nezadovoljan svojim položajem u društvu i zato odlučuje da uradi sve šta je u njegovoj moći da se uklopi u aristokratsko društvo. Kako je u suštini sujetan, neobrazovan i nespretan, njegovi pokušaji da stekne znanje, veštine i izgled otmenih ljudi deluju komično i izazivaju podsmeh, ali za razliku od ostalih, Molijerov građanin to ne primećuje.

U svom glavnom junaku, Molijer otkriva vrline, koje ipak nisu neprimetne u odnosu na naglašenost njegovih mana. Žurden teži za tim da poseduje ovozemaljska dobra, ali je spreman i da ih potroši samo da bi ispunio svoje želje. Zbog svoje taštine i želje za elegancijom, Žurden je pozajmio veliku svotu novca siromašom grofu Dorantu. Dorant iskorišćava njegovu lakovernost da bi otplatio svoje dugove, a zauzvrat mu obećava da će pomenuti njegovo ime na kraljevskom dvoru što Žurdena čini neopisivo radosnim. Na njegovo ubeđenje, Žurden organizuje balet za markizu Dorimenu u koju je zaljubljen, ali Dorant iskorišćava njegovu naivnost da bi stekao naklonost markize.

Učitelj muzike i učitelj mačevanja takođe iskorišćavaju neznanje gospodina Žurdena, prikazujući mu učenje muzike i mačevanja potrebnim za ulaz u otmeno društvo. Gospodin Žurden bezrezervno prihvata stavove i savete svih za koje veruje da će mu pomoći da postane plemić.

S druge strane, njegova žena svesna je njegove lakovernosti i činjenice da je zbog svojih postupaka predmet podsmeha u svetu, ali u pokušaju da odvrati muža od takvog ponašanja, ona izaziva njegov bes. Žurden živi u uverenju da mu je žena jedini neprijatelj, a njenu buntovnost pripisuje neznanju. Da bi što pre stekao plemićku titulu, gospodin Žurden je odlučio da oženi svoju ćerku Lusilu za mladića plemićkog porekla. Lusila se protivi zahtevima svog oca jer je zaljubljena u Kleonta. Da bi pomogao gospodaru, Kleontov sluga Kovijel sugeriše da iskoriste naivnost Lusilinog oca. Gospodin Žurden bio je počastvovan što je sin turskog sultana zainteresovan za njegovu ćerku i posebno je zadovoljan najavom da će on kao Lusilin otac unaprediti svoj društveni položaj. Tako Kleont na prevaru dobiva njegovo odobrenje da se oženi Lusilom.

Zahvaljujući njegovoj preokupiranosti mentalitetom i ponašanjem aristokratije, ali i potpunom proučavanju građanskog kosmosa, Molijer je predstavio jedan mogući oblik širenja aristokratskog sveta. U svom radu duhovito je prikazao ispraznost građanina koji živi u uverenju da novacem koji poseduje može da pridobije otmeno ponašanje i prijatelje i ostvari svoju najveću ambiciju – društveni položaj.

Vrsta dela: komedija-balet

Mesto radnje: Pariz

Vreme radnje: neodređeno

Tema: želja gospodina Žurdena da postane deo otmenog aristokratskog društva

Ideja dela: uzaludnost ljudskih nastojanja da novcem kupe mudrost i manire koje prirodno ne poseduju i budu deo društva kojemu ne pripadaju

Kratak sadržaj prepričano, citati

Prvi čin

Učitelj muzike i učitelj igranja pozivaju muzičare i igrače da se smeste u kući građanina Žurdena. Učitelj muzike kaže učitelju igranja da su pronašli čoveka koji je obojici potreban. Ideje plemenitosti i elegancije koje su zaokupile gospodina Žurdena za njih znače lako dostupan i stalan prihod. Dodaje da bi bilo dobro za obojicu kad bi svi bili kao Žurden. Učitelj igranja se ne slaže s njim u potpunosti, jer bi voleo da gospodin Žurden razume nešto od onoga šta mu oni pružaju, ali učitelj muzike smatra da mu se ne može to zameriti jer im dobro plaća, a to je odveć potrebno njihovoj umetnosti više od bilo čega.

„Uživanje je, morate priznati, kad se radi za ljude koji umeju da osete lepote umetnosti, koji lepo primaju umetnička dela, koji hvalama nagrađuju naš trud. Da, umetniku je najbolja nagrada za njegove tvorevine uverenje da su postale poznate i da su ih dočekale pohvale koje njemu služe na čast. Po mome mišljenju, nema lepše nagrade za naše zamaranje; a najmilije su pohvale prosvećenih ljudi“

Učitelj igranja priznaje da uživa u slavi i da voli da čuje aplauze i oseti odobravanje publike, jer je najveća nagrada umetnicima ostvarenje da se njihova realizacija razume i prihvata sa odobravanjem. Prema njegovom mišljenju, ovo je prava nagrada za sav njihov trud. Učitelj muzike slaže se sa njegovim mišljenjem, ali ističe da se od pohvale ne može živeti. Žurden je neobrazovan, često aplaudira u pogrešno vreme, a njegov kriterijum se nalazi u novčaniku.

„Njegove su pohvale istinski zlatne; dakle, taj neuki građanin nama je korisniji od obrazovanog kolenovića koji nas je ovde uveo“

Učitelj igranja se slaže sa njim, ali veruje da učitelj muzike previše insistira na novcu, a maštovit čovek ne bi trebalo da pokaže da mu je stalo do materijalne koristi. U tom mometu ulazi gospodin Žurden sa svoje dve sluge. Izvinjava se što kasni jer je bio zauzet odabirom svog odela. Želi da bude obučen onako kako izgledaju otmena gospoda. Poziva ih da im pokaže zabavnu sitnicu koju su pripremili. Zamoli ih da ne odlaze pre nego što mu donesu odelo, jer bi želio da oni vide kako mu stoji. Zanimalo ga je i njihovo mišljenje o njegovom odelu koji je nosio i za koji mu je krojač rekao da ga obično ujutro nose otmeni ljudi. Učitelj muzike i učitelj igranja hvale njegov izgled.

Učitelj muzike upućuje gospodina Žurdena da izvede serenadu koju je napisao jedan od njegovih nadarenih učenika. Muzičar peva, ali Žurden ga prekida jer ta pesma deluje tužno i uspavljuje ga. On peva pjesmu o leptiru koja ga je impresionirala kad ju je nedavno čuo. Učitelj igranja hvali njegovo pevanje. Gospodin Žurden ih pita da li otmeni ljudi uče muziku. Nakon što učitelj muzike odgovori da uče, kaže im da će je i on onda učiti. Zabrinut je zbog nedostatka vremena jer je već unajmio učitelja mačevanja i filozofije.

Učitelji ga uveravaju da su muzika i ples dve glavne stvari u životu i da su one vrlo važne za prosperitet zemlje. Učitelj muzike dodaje da su svi nemiri i ratovi nastali zbog neznanja o muzici, jer kada bi svi ljudi naučili muziku, postigli bi sklad koji bi im doneo univerzalni mir. Učitelj igranja dodaje da su sve nevolje čovečanstva, nesrećni događaji, političke zablude i greške ratnih vojskovođa posledica neznanja o plesu.

„Kad čovek nešto pogreši, bilo u domaćim, bilo u državnim poslovima, bilo kao vojskovoña, ne kaže li se tada, molim vas, da je učinio pogrešan korak?“

Gospodin Žurden razumeo je njihova objašnjenja, a zatim su mu pokazali proizvode svojih umeća koji su mu se svideli.

Drugi čin

Gospodin Žurden obavestio je muzičare i igrače da će to isto veče ponovo pokazati svoju baletnu predstavu pred jednom od dama za koju ih je pripremio. Učitelj muzike sugerisao mu je da bi, poput svakog otmenog gospodina, trebao da ima koncerte u svojoj kući svake srede ili četvrtka, pa je gospodin Žurden odmah doneo odluku. Zamolio je učitelja igranja da mu pokaže kako treba da pozdravi markizu Dorimenu. Učitelj igranja mu je pokazao kako da joj se nakloni, priđe joj i poljubi je u ruku.

U tom momentu stiže njegov učitelj mačevanja i on ih poziva da ostanu da vide kako to radi. Učitelj mačevanja daje mu instrukcije za izvođenje vežbe s mačem. Dodaje da je upravljanje mačevima veoma važno i da je ta veština važnija od ostalih beskorisnih veština kao što su muzika i igranje. Učitelj muzike i učitelj plesa se naljute zbog ovoga i nastaje energična rasprava koju gospodin Žurden uzalud pokušava da prekine. U tom momentu stiže učitelj filozofije. Gospodin Žurden ga moli da ih pomiri sa svojom filozofijom. Učitelj filozofije im govori da bi njihovim postupcima trebao upravljati razum, a ne bes.

„Šta, zar da se toliko zaboravite, gospodo? Znači, dakle, da niste čitali učenu Senekinu raopravu o ljutini? koji je napisao i mnoge tragedije. Ima li šta niže i stidnije od te strasti, koja čoveka pretvara u zver? Pa zar nemamo razum, koji treba da bude gospodar svakog našeg postupka?“

Učitelj igranja se branio govoreći da je učitelj mačevanja pričao o njihovim profesijama s prezirom i vređao ih, ali učitelj filozofije objasnio mu je da je razborit čovek uvek iznad uvreda koje su mu upućene i da je najbolji odgovor na bilo šta pogrešno umerenost i strpljenje. Učitelj mačevanja rekao mu je da su njih dvoje bili toliko smeli da su se odvažili da uporede svoje profesije s njegovom. Učitelj filozofije odgovara da to ne bi trebalo toliko da ga uzbuđuje, jer se ljudi ne trebaju prepirati zbog isprazne slave i položaja u društvu. Nakon što su sva trojica istakla svoje nauke kao najvažnije i poštovane, učitelj filozofije se naljutio jer su svoje zanate nazvali naukom. Ponovo nastaje energična rasprava, i kad učitelj filozofije krene na njih, dočekuju ga udarci. Gospodin Žurden ih je molio da prestanu, ali nije hteo da se meša da ne bi upropastio svoje odelo u borbi.

„A šta onda da se kaže za filozofiju? Ja nalazim da ste sva trojica vrlo bezočni kad se usuđujete da preda mnom govorite tako oholo, i da umetnošću nazivate besposlice kojima je mesto meñu najnižim zanatima, kao što su gladijatorski, pevački i pelivanski!“

Učitelj filozofije i gospodin Žurden ostaju sami i kreću sa predavanjem. Gospodin Žurden napomenuo je da je njegova želja bila da postane učen čovek. Učitelj filozofije odlučio je prvo da nauči logiku, ali Žurden nije znao šta je to logika. Kad je učitelj filozofije pokušao da mu objasni, gospodin Žurden je odlučio da ipak uči nešto drugo. Nije hteo da uči etiku, jer bi uprkos svom znanju pokazao bes kad bi to želeo. Odlučio je da nauči pravopis. Učitelj filozofije objasnio mu je razliku između samoglasnika i suglasnika, a gospodin Žurden je voleo da vežba izgovor samoglasnika. Zamolio je učitelja da mu pomogne da napiše pismo dami u kome će da joj izrazi svoje poštovanje. U pismu je želeo da joj kaže da umire od ljubavi zbog njenih lepih očiju. Zamolio je učitelja da dođe odmah kod njega ujutro. Sluga ga je obavestio da njegovo odelo još nije spremno, pa se gospodin Žurden naljutio.

Krojač je ubrzo doneo odelo. Gospodin Žurden rekao mu je da ga cipele koje mu je savetovao da napravi žuljaju, a krojač je pokušao da ga ubedi da si je sve umislio. Kad je malo bolje pogledao, primetio je da je krojačevo odelo sašiveno od tkanine koju je nedavno koristio za njegovo odelo. Krojač je pokušao da se opravda da mu se tkanina toliko svidela da ju je morao koristiti i na svom odelu. Krojač je sa sobom doveo četiri pomoćnika koji će ga obući kao pravog otmenog gospodina. Kad mu se jedan od pomoćnika obratio sa „plmeniti gospodine“, gospodin Žurden mu je odmah dao napojnicu. Krojačev pomoćnik ga je tokom zahvale nazvao „vašom svetosti“, pa je Žurden odmah povećao napojnicu.

„Dobro je uradio, inače bih mu ove dao“

Treći čin

Gospodin Žurden odlučio je da prošeće gradom i svima pokaže svoje novo odelo. Uputio je slugama da hodaju direktno iza njega da ljudi vide da pripadaju njemu. Dok je pokušavao davati sluškinji Nikoliji naloge kako da sredi salon, ona se neprestano smejala. Gospođa Žurden rekla je svom mužu da se obukao kao mašinovođa i da će se svi nasrnuti na njega. Gospodin Žurden bio je uveren da će mu se nasmejati samo neznalice. Njegova žena dala mu je do znanja da se svet dugo smeje njegovim postupcima. Nije joj se svidelo što se svakodnevno dešava u njihovoj kući. Nikolija je dodala da je kuća uvek neuredna zbog njegovog otmenog društva. Gospodin Žurden rekao joj je da je previše lajava za sluškinju koja je došla ravno iz sela. Gospođa Žurden je stala u odbranu sluškinje i dodala da je ona razumnija od njega. Gospodin Žurden je rekao obema da su neznalice jer nisu razumele zašto je želeo da nauči lepe stvari poput muzike i igranja u tim godinama. Bilo mu je važno da se uklopi u otmeno društvo.

„Bogme, sav razumni svet. Svako ko je pametniji od tebe. Bruka je šta ti radiš. Šta je naša kuća dočekala! Rekao bi čovek da su pod našim krovom neprekidne pokladne terevenke. Već od ranog jutra čuje se graja od muzike i od pevanja, a to je već i susedima dodijalo.“

Nikolija je rekla da mu učitelj mačevanja služi samo za podizanje prašine u kući. Gospodin Žurden je odmah demonstrovao Nikoliji vežbu. Gđa Žurden je rekla mužu da je njegovo ludilo počelo onog momenta kad je odlučio da pokuša da održi društvene veze sa plemstvom. Gospodin Žurden rekao im je da je njegovo druženje s plemstvom dokaz njegove razboritosti. Grof je za njega veoma važna ličnost i velika je čast što će ovaj elegantni gospodin doći u njihovu kuću. Gospođa Žurden je dodala da ga grof obasipa komplimentima dok uzima novac od njega za zajam. Čast mu je da pozajmi novac čoveku na ovom položaju i siguran je da će mu grof vratiti novac, ali gospođa Žurden je sigurna da se to neće dogoditi.

Kad je stigao grof Dorant, odmah je pohvalio odelo gospodina Žurdena. Došao je sa namerom da vrati dug. Usput je dodao da je u kraljevskom kabinetu lepo govorio o njemu. Žurden je bio srećan što će njegova žena shvatiti da nije bila u pravu. Kad je izračunao dug, grof mu je rekao da oduzme još dve stotine zlatnika koja će mu sada dati, a dug će mu vratiti prvom prilikom. Grof Durant rekao mu je da ima mnogo prijatelja koji bi mu pozajmili, ali mislio je da će gospodin Žurden biti uvređen kao njegov najbolji prijatelj. Gospođa Žurden je šapnula svom mužu da je lakoverna budala.

Grof Dorant mu je šapnuo da markiza ubrzo stiže. Pozvao ga je na stranu da ga obavesti da joj je predao dijamante koje joj je gospodin Žurden poslao po njemu.

„Kad ste mi poverili svoju ljubav prema toj ljupkoj markizi, kod koje sam imao pristupa, videli ste da sam se odmah ponudio da vam budem od koristi“

Gospodin Žurden je dodao da se neće odreći troškova ako će pomoću njih naći put do njenog srca. Odlučio je da pošalje svoju ženu svojoj sestri na večeru da bi se mogao družiti sa markizom. Grof je organizovao balet koji će se izvesti. Videvši sluškinju Nikoliju kako prisluškuje njihov razgovor, gospodin Žurden joj udari šamar.

Nikolija je odmah obavestila gospođu Žurden da su razgovarali o nečemu šta će uraditi bez nje. Gospođa Žurden je već neko vreme sumnjala u vernost svog supruga, ali joj je sad bilo važnije da se pobrine za svoju ćerku. Sviđa joj se mladić Kleont koji ju voli i ona odluči da bude uz njega kad ona pita za Lusilinu ruku. Nikoliji je bilo drago jer je bila zaljubljena u njegovog slugu, pa je zamolila gđu Žurden da dozvoli njihovo skromno venčanje sa Lusilovim i Kleontovim venčanjem. Gospođa Žurden poslala ju je odmah po Kleonta da isprosi njenu ćerku. Kad je stigla, obojica su je vređali i rekli joj da odmah ode.

„Pokazujem jednoj osobi toliko topline i nežnosti da se više zamisliti ne može; nju jedinu na svetu volim; ona mi je jedina u duši; ona je sva moja briga, sva moja želja, ova moja radost; samo o njoj govorim, samo o njoj mislim, samo o njoj sanjam, dišem samo njom, srce mi samo za nju bije, pa eto kakva natrada za toliku odanost! Dva dana je nisam video, a čini mi se da su minula dva užasna veka; slučajno je sretoh, srce mi zaigra kad je videh, radost mi sinu na licu, sav zanesen pođoh prema njoj, a nevernica okrete oči od mene i brzo me mimoiđe, kao da me nikad u životu nije videla!“

U tom momentu stižu Lusila i Nikolija. Pokušale su da otkriju šta je uzrok njihovog besa. Lusila je pokušala da objasni zašto ga nije pozdravila tog jutra. Njih dvojica isprva nisu želeli da čuju njena opravdanja. Kad su se smirili, Lusila im je objasnila da hoda u prisustvu svoje tetke koja veruje da svaki razgovor sa muškarcem nečasti devojku, i zbog toga je često prigovara. Kad je shvatio da mu nije neverna, Kleont je odmah odlučio da joj pomogne.

Gospodin Žurden ga je odmah pitao da li je plemić, a Kleont mu je rekao da ne bi bilo u redu da mu laže i priznao je da nije plemenitog porekla. Gospodin Žurden mu je pružio ruku i rekao da njegova ćerka nije za njega. Gospođa Žurden se odmah umešala i rekla da su i oni potomci građana. Otac njenog muža bio je trgovac koliko i njen. Gospodin Žurden insistirao je da njegov zet bude plemenitog porekla i da ćerku učini markizom, ali njegova žena je rekla da nikada neće pristati na to.

„“Neću takva ogovaranja, nego hoću čoveka, jednom reči, koji će mi biti zahvalan za kćer i kome ću uvek moći da kažem: „Sedi, zete, da ručamo!““

Sluga Konvil dosetio se kako da prevari gospodina Žurdena i postignu ono što žele. Sugerisao je da u onu farsu namenjenu Žurdanu uključe i maskiranu paradu.

U kuću gospodina Žurdena ulazi grof Dorant i markiza Dorimena. Gospodin Žurden je otišao da izda nekoliko naloga. Dorimena nije znala šta da misli jer ju je grof doveo u kuću u kojoj nikog nije poznala. Grof je rekao da je to učinio jer njih dvoje, u strahu od skandala, nisu mogli da se viđaju u njenoj kući. Dorimena je do sada izbegavala brak, ali svi dokazi o grofovoj ljubavi navest će je da pristane da se uda za njega.

Kad je gospodin Žurden došao, zamolio je markizu da se odmakne da bi mogao da joj se pokloni. Grof ju je uputio da se gospodin Žurden uči lepom ponašanju. Njegov izraz poštovanja prema markizi prekinuo je grof govoreći da markiza ne voli mnogo ceremonija, a i sama je znala da je obrazovan i duhovit čovek. Šapnuo je markizi da je virtuozni i čestiti građanin koji stoji pred njima prilično smešan u svojim manirama. Usput je tiho rekao gospodinu Žurdenu da ne pominje dijamante koje joj je poklonio jer bi to bilo vulgarno. Dodao je da se svaki gospodin mora pretvarati da to nije njegov poklon.

Četvrti čin

Markiza Dorimena bila je zadovoljna večerom. Gospodin Žurden pohvalio joj je ruke, a ona je mislila da govori o njenom dijamantu. Grof je odmah prekinuo razgovor, tražeći od muzičara da sviraju. U tom momentu ulazi gospođa Žurden koja je odmah napala svog muža zbog nedoličnog ponašanja u njenom domu i klanjanja nepoznatoj dami. Grof Dorant pokušao je da joj objasni da je zabava njegova, a njen muž ju je pustio u njihovu kuću. Gospođa Žurden je odmah napala markizu, koja se razbesnila jer ju je grof izložio takvim napadima i ona odmah napusti kuću. Gospodin Žurden je besnio na svoju ženu zbog izazivanja takvog skandala i teranja njegovih otmenih gostiju.

U kuću ulazi sluga Kovijel predstavljajući se kao dobar prijatelj oca gospodina Žurdena. Rekao mu je da je njegov otac bio čestit plemić i da je izjava da je njegov otac bio trgovac bila obična kleveta.

„Vaš otac – trgovac? To je kleveta, nikad on to nije bio. On se, doduše, razumevao u tkaninama, a kako je bio ljubazan i uslužan, često je kupovao te stvari i davao ih prijateljima za novac.“

Gospodin Žurden bio je zadovoljan svedočenjem da je njegov otac plemić. Kovijel mu je rekao da je došao sa dugog putovanja i da donosi dobre vesti da se u njihovoj zemlji nalazi sin turskog sultana koji se zaljubio u ćerku gospodina Žurdena. Obavestio ga je da će uskoro doći u njegovu kuću da bi pitao za ruku njegove ćerke, a da bi imao tasta koji je dostojan njegovog položaja, moraće da ga imenuje Mamamušijom. Objasnio mu je da je mamamušija u njegovoj zemlji veoma visoki dostojanstvenik, odnosno paladin.

„Mamamušija. To otprilike znači: veliki vitez. Kao što znate u staro vreme vitezovi su… bili su… oni su… Ele, niko nije plemenitiji od mamamušija. Vi ćete biti ravni najvećim dostojanstvenicima na svetu.“

Gospodin Žurden zamolio ga je da ga odmah odvede sinu turskog sultana da bi mu se zahvalio, ali Kovijel mu je rekao da će svaki momenat doći u njegovu kuću. Gospodin Žurden bojao se kako će njegove ćerka da reaguje, jer se zaklela da će se udati samo za Kleonta. Kovijel ga je ubeđuje da će se predomisliti čim ugleda sina turskog sultana koji jako liči na Kleonta.

Kleont ulazi sa pratnjom i pozdravlja se na turskom jeziku. Kovijel mu govori da mu sin turskog sultana kaže da odmah krene za njim da bi se pripremio za ceremoniju sklapanja brak. Grof Dorant je video da se Kovijel smeje i on mu odmah prizna šta se dešava. Počela je ceremonija imenovanja gospodina Žurdena mamamušijem.

Peti čin

Gospođa Žurden je odmah pitala svog muža šta se dešava, ali on joj je odgovorio da mora da pazi kako razgovara s mamamušijem. Gospodin Žurden igrao je i pevao, a činilo joj se da je njen muž potpuno poludio. Grof Dorant pozvao je markizu Dorimenu da prisustvuje zabavi. Ona je pristala da se uda za njega da bi sprečila njegovo dalje rasipanje novca.

Grof Dorant čestitao je gospodinu Žurdenu na njegovoj novoj funkciji. Gospodin Žurden poklonio im se na turski način i izvinio se markizi zbog ponašanja njegove žene. Grof Dorant je odmah pozdravio Kleonta, a gospodin Žurden je odmah poslao po prevodioca da mu prevede njeogve reči. U tom momentu stiže Lusila. Gospodin Žurden joj je rekao da je dao njenu ruku sinu turskog sultana. Lusili se činilo se da se neko šali s njom. Čvrsto im je rekla da se neće udati za nikog osim za Kleonta. Dok je to izgovarala, prepoznala je Kleonta.

Odmah je rekla svom ocu da mu duguje poslušnost i da će da uradi onako kako joj on kaže. Gđa Žurden pokušala je to da prekine. Grof Dorant rekao joj je da je njihova ćerka odlučila da posluša očevu želju. Kovijel je zamolio g. Žurdena da razgovara nasamo sa njegovom ženom. Kad joj je Kovijel objasnio o čemu se radi, odmah je poslala po beležnika.

Grof Dorant rekao joj je da bi se gospođa Žurden oslobodila svoje ljubomore zbog postupaka svog muža ako bi on i markiza koristili istog beležnika da se venčaju. Gospodin Žurden je mislio da ga Dorant želi prevariti, a Dorant mu je to tiho potvrdio. Grof Dorant predložio je da, pre dolaska beležnika, pogledaju balet organizovan u čast sina turskog sultana. Gospodin Žurden odlučio je da da Nikoliju prevodiocu. Komedija se završava baletom.

Analiza likova

Likovi: gospodin Žurden, gospođa Žurden, Lusila, Kleont, Kovijel, grof Dorant, Nikolija, markiza Dorimena, učitelj igranja, učitelj mačevanja, učitelj muzike, učitelj filozofije, krojač, krojačev pomoćnik, dve sluge

Gospodin Žurden

Gospodin Žurden je građanin koji jako želi da bude deo aristokratskog društva zbog čega je vrlo naivan i lakoveran. Njegovu naivnost i želju da se uklopi u otmeno društvo iskorištavaju svi. Učitelj muzike i učitelj mačevanja ga ubeđuju da kao i svaki otmen gospodin, mora da nauči muziku i mačevanje. Grof Dorant posuđuje novac od njega i ubeđuje ga da će mu otplatiti dug, ali gospodin Žurden se ne uzbuđuje što mu grof ne vraća jer mu je važno da pominje njegovo ime na kraljevskom dvoru. Žurden ne pristaje da svoju kćer Lusilu da onome ko nije plemenitog porekla, ali Kleontov sluga smislio je način da iskoristi njegovu naivnost i postigne ono što oni žele.

„Žurden je, doduše, čovek neprosvećen, čovek koji o svačemu govori kako mu na um padne, čovek koji često hvali ono što nije za hvalu; ali, njegova je kesa puna razloga, njegov novac popravlja njegovo rasuñivanje, njegsve su pohvale istinski zlatne; dakle, taj neuki građanin nama je korisniji od obrazovanog kolenovića koji nas je ovde uveo“

Gospođa Žurden

Gospođa Žurden je razumna žena koja se bori da odgovori svog muža od njegove ideje da se uklopi u otmeno društvo. Otvoreno mu govori da su njegovi postupci smešni i da beskrajno zabavljaju svet koji mu se smeje. Gospodin Žurden smatra svoju ženu neznalicom i ljuti se što nema njenu podršku. Ne podržava zabave i otmene goste koji svakodnevno obitavaju u njenoj kući i nezadovoljna je što njen muž u kuću dovodi markizu da bi joj pokazao svoju ljubav i naklonost. Ona je veoma brižna majka, pa zanemaruje svoje probleme da bi pomogla svojoj ćerki da se uda za mladića kojeg voli, jer je svesna da njenom mužu niko ne može da pomogne.

„Ah, Nikolija, već odavno sumnjam na muža. Ili mi je neveran, ili se otskora zaljubio u neku; već se trudim da doznam istinu. Sad treba da mislim na kćer. Ti znaš da je Kleont voli, a taj mi je čovek po volji, i hoću da mu pomotnem da uzme Lusilu.“

Grof Dorant

Grof Dorant je siromašan lukavac koji je odlučio da iskoristi naivnost gospodina Žurdena da bi dobio novac od njega za otplatu svojih dugova. Iskoristio je i njegovu zaljubljenost u markizu Dorimenu, koju je i sam želeo da pridobije. Davao joj je dragocene poklone koje joj je zapravo gospodin Žurden slao.

„O, gospodin Žurden ima odgovor na sve. Pazite samo: on jede svaki komad koji ste vi dotakli“

Lusila

Lusila je je ćerka gospodina i gospođe Žurden koja je silno zaljubljena u mladića Kleonta. Kao svoja majka, ona ne odobrava ponašanje svog oca i želju da se uklopi u otmeno društvo. Zaklinje se ocu da neće pristati da se uda za bilo koga osim Kleonta. Videvši ceremoniju, ubrzo shvata da je to prevara kojom će se udati za svog odabranika, pa je pristala da učestvuje u igri.

„Jesu poveća, a ipak nekako prijatna kao malo koja. Pa kad ih čovek vidi, mame na poljubac, privlačna su, izazivaju ljubav.“

Kleont

Kleont je mladić koji je zaljubljen u Lusilu, ćerku gospodina Žurdena. Iako nije plemenitog porekla, hrabro se odvažio da traži njenu ruku. Kad gospodin Žurden odbije da mu da svoju ćerku zbog njegovog porekla, sluga Kovijel se dosetio da iskoristi njegovu lakovernost i dobije odobrenje. Pripremili su ceremoniju na kojoj je Kleont igrao sina turskog sultana, pa je gospodin Žurden pristao da se oženi njegovom ćerkom.

„Na takvo pitanje, gospodine, malo je ljudi koji bi se kolebali s odgavorom. Reč se lako omakne s jezika. Niko se ne usteže da se posluži tim imenom, a njegova česta upotreba kao da odobrava tu krañu. Što se mene tiče, priznajem vam, ja imam o tome malo drukčije mišljenje. Smatram da je svaka prevara nedostojna časnog čoveka i da je podlost ako prikrivamo ono što nam je nebo dalo da budemo, ako se pred svetom kitimo ukradenom titulom, ako se pretstavljamo ono što nismo. Doista, moji su roditelji imali častan društveni položaj, a ja sam imao čast da služim u vojsci šest godina i, kao imućan čovek, mogu da zauzimam dosta dobro mesto u društvu. Ali, pored svega toga, neću da se zovem plemićem, što bi mnogi na mome mestu mislili da imaju pravo. Dakle, prosto i jasno, ja nisam plemić.“

Beleške o piscu

Žan Baptist Pokelin Molijer ili samo Molijer jedan je od najpoznatijih francuskih komediografa i uz Korneja i Rasina. Najznačajniji je predstavnik „zlatnog veka“ francuske drame koja je svoj vrhunac doživela u 17. veku.

Osim kao književnik Molijer je delovao i kao scenarista i doprineo mnogo razvoju humorističke satire.

Molijer je rođen kao Žan-Baptist Pokelin 15. februara 1622. godine u Parizu. Još je kao mladić odlučio da neće da nastavi karijeru advokata, nego će da se umesto toga posveti teatru gde će kao glumac, pisac, redatelj i direktor glumačke družine da radi sve do kraja svog života. Tako je na kraju i bilo.

Napisao je 33 komedije, neke u stihovima, a neke u prozi, a koje se smatraju ogledalom francuskog društva 17. veka. Molijer se uvek trudio da pokaže karaktere iz svih slojeva društva iz sredine Francuske iz 17. veka, osuđujući pritom i ismejavajući sve što je smatrao da ne ide u skladu sa prirodom, koja je po njemu bila simbol razuma.

Najpoznatije komedije su: „Tartif„, „Kaćiperke“, „Don Žuan“, „Škola za žene“, „Uobraženi bolesnik„, „Škola za muževe“, „Tvrdica„…

Molijer je više želeo da piše tragedije, ali je na kraju postao slavan zbog farsi koje su bile izvođene uvek nakon tragedija i, za razliku od njih, pisane su u jednom činu. Kasnije se posvetio pisanju muzičkih komedija.

Bolovao je od tuberkuloze sa kojom se zarazio još kao mladić, a samo nekoliko sati nakon što je na pozornici iskašljavao krv, Molijer je umro.

Bilo je to 17. februara 1673. godine u Parizu.