Galeb

Čehov je dramu Galeb napisao krajem 19. veka i time uveo promene u tadašnje pozorište, stavljajući naglasak na emocije i promene raspoloženja, a ne na samu teatralnost. Iz tog razloga ovo delo publika na početku nije dobro prihvatila, no s vremenom je Galeb postao jedna od najznačajnijih drama Antona Čehova. Galeb se bavi s više različitih tema, a pre svega s komplikovanim odnosom majke i sina.

Glumica Irina Nikolajevna Arkadina i njen sin Konstantin Trepljev imaju izrazito komplikovan odnos, što rezultira niskim samopouzdanjem kod Konstantina. On veruje da ga ljudi hvale i poštuju samo zbog majke koja je cenjena i uspešna glumica smatra da je on nebitan kad nje nema u društvu. Ta se situacija dešava i proteže kroz ceo njegov život, a Irina to pogoršava svojim odbijanjem da mu pomogne.

Druga važna tema ovog dela su partnerske veze koje su ovde nesrećne za svakog lika. Konstantin je zaljubljen u Ninu koja mu delimično odgovara na njegova osećanja, ali pojavljivanjem Trigorina i to nestaje. S druge strane, Maša je zaljubljena u Konstantina. Trigorin u kog se zaljubljuje Nina je neodlučan između nje i između Irine, dok Maša zaokuplja misli Medvedenka, ali ga ona odbija zbog ljubavi prema Konstantinu. Svaki od ovih likova nada se da će voljena osoba da mu uzvrati ljubav, no nijedan od njih zapravo ne dobiva ono što želi.

Medvedenko i Maša se naposletku venčaju, ali Maša pristaje na to samo kako bi prestala misliti na Konstantina, to dakle nije bila uzvraćena ljubav. Irina pritiscima i odlaskom želi da ukloni Trigorina iz Ninine blizine, no oni svejedno kasnije budu zajedno. Međutim, Trigorin opet vraća Irini, koja je pristala da bude drugi izbor jer je jedini razlog što se vratio njoj neuspeh s Ninom.

Ova Čehovljeva drama je izuzetno kompleksna. Naime, svaki lik nalazi u različitim, ali jednako teškim situacijama gde mora da odluči hoće li da odustane od nadanja i borbe za ljubav. Svako od njih iskazuje ljubav voljenoj osobi, no nakon odbijanja svako od njih to teško prihvaća i svi pate. Konstantin jedini od njih završava tragično – počini samoubistvo. On nigdje nije uspeo da pronađe utehu, ni u majčinskoj ni u partnerskoj ljubavi, a karijera mu tada više nije ni bila važna.

Likovi ove drame imaju velike snove i planove o uspehu. Većina njih su umetnici ili to barem žele da budu. Konstantin želi da bude književnik i da ima jednako dobru ili uspešniju karijeru od majčine kako bi dokazao i sebi i njoj da vredi. Nina sanja da postane poznata glumica kao što je to Trigorin, i zato je privlače njegove priče.

Ovo delo nosi naziv Galeb jer je Konstantin poklonio Nini mrtvog galeba kojeg je sam upucao, uz objašnjenje da će tako ubiti i sebe ako mu ona ne uzvrati ljubav. On je verovao da će to biti dokaz njegove ljubavi i snage, no Nina se zgrozila nad tim činom i nije joj bilo jasno šta je Konstantin hteo da postigne tim činom.

Galeb je ovde simbol i način na koji je Konstantin pokušao da izrazi svoju ljubav Nini, no nju njegova nastojanja više ne interesuju jer je sad zadivljena velikim Trigorinom i njegovim pisanjem. Ovaj galeb predstavlja očaj i poslednji pokušaj da se ostvari nešto što osoba želi i da se nastavi nadati u bolju i srećniju budućnost.

Vrsta dela: drama u četiri čina.

Mesto radnje: Rusija, imanje Petra Nikolajeviča Sorina.

Tema dela: Odnos majke i sina, neuzvraćene partnerske ljubavi i teški put do uspeha.

Ideja dela: Život je težak ako ga živimo u senci roditelja. Ništa ne može da ispuni prazninu koju ostavlja neuzvraćena ljubav.

Kratak sadržaj prepričano

Prvi čin

Radnja drame započinje na imanju Petra Nikolajeviča Sorina. Medvedenko i Maša se vraćaju iz šetnje, a Medvedenko koristi priliku da pita Mašu zašto stalno nosi crninu i zašto je nesrećna uprkos tome što joj otac ima novac, a ona sve šta poželi. Maša na to odgovara da sreću ne čine novac i bogatstvo i siromah može da bude srećan. Nakon toga su razgovarali o predstavi koju je napisao Konstantin Gavrilovič i u kojoj će da glumi Nina, devojka u koju je Konstantin zaljubljen. Medvedenko tada odluči priznati svoju ljubav Maši, ali ona mu odgovara da nažalost ne može da mu uzvrati. Razlog tome je taj što je Maša zaljubljena Konstantina, što prešućuje Medvedenku, ali on to verovatno već zna.

Tada se pojavljuju Konstantin i njegov ujak Sorin, državni službenik koji je sad u penziji. Njih dvojica razgovaraju o životu na selu. Sorin govori kako je uvek rado odlazio sa sela, ali sad kad je u penziji mora da živi tu. Konstantin se brine za to da mu majka ne zakasni na predstavu koja će uskoro da počne. Veruje da dojam neće da bude isti ako se ne pojavi i ona – poznata glumica. Takođe veruje da njegova majka Irina ne podržava njegov komad, čak da ga mrzi jer u njemu ne glumi ona nego Nina, devojka u koju je ludo zaljubljen.

Konstantin svoju majku vidi kao jako inteligentnu i sposobnu, ali i ljubomornu ženu koja ne može da podnese da nije u centru pažnje i da se o njoj ne piše i ne govori. Ujak ga uverava da to nije istina te da nema potrebe za tim da misli kako majka ne podržava njegov komad jer ga još nije ni videla. Isto tako ga uverava da ga ona jako voli. Konstantin misli da ni sama Irina ne zna voli li svog sina ili ne jer joj je teško podneti činjenicu da je Konstantin sad odrastao čovek i da nju njegove godine podsećaju samo na to da stari.

„Ona je željna života, hoće da voli, da nosi svetle bluze, a meni je već dvadeset pet godina i ja je stalno podsećam da više nije mlada. Kad mene nema, njoj je samo trideset dve godine; kad sam ja pored nje, njoj je četrdeset tri – i zato me mrzi. Ona zna takođe da ja ne priznajem pozorište. Ona voli pozorište, njoj se čini da ona tu služi čovečanstvu, svetoj umetnosti, a po mom mišljenju suvremeno pozorište je – šablon, predrasuda.“

Njena najveća ljubav je pozorište, a od nedavno i njen dragi novelist Trigorin. Konstantin objašnjava Sorinu svoje osećaje u vezi društva kojim je okružena njegova majku, u očima svih tih umetnika i pisaca on je samo njen sin, a bez nje je ništa. Na trećoj je godini napustio fakultet, nema svoje prihode, živi na ujakovom imanju, ali sada je ovaj pozorišni komad njegova prilika da započne svoju karijeru.

U momentu kad je došla Nina, Konstantin zaboravlja na sve brige i ljubi svoju dragu. Nina je iskoristila priliku dok joj otac i maćeha nisu bili kod kuće kako bi došla na predstavu. Naime, oni ne podržavaju njenu san da postane glumica. Priznaje Konstantinu da ima tremu zbog glume pred Trigorinom jer je on veliki književnik i ona jako ceni njegov rad.

Uskoro pristižu i ostali gosti da pogledaju predstavu. Među njima i Polina Andrejevna i lekar Dorn. Polina mu govori da se zbog razgovora s Irinom potpuno izgubio i govori mu kako je uverena da mu se Irina sviđa. Isto tako mu govori da je on i dalje jako privlačan muškarac te da je sigurno uvek okružen ženama. Kod Poline koja nije zadovoljna svojim brakom ovde može da se vidi blaga ljubomora, kao i to da bi ona rado htela da bude sa Dornom. On je uverava da nije istina da mu se glumica sviđa. Kad je Irina napokon stigla sa Trigorinom, predstava je mogla da počne.

Nina se pojavila na pozornici i održala svoj uvežbani monolog. Irina je na to stalno imala neke komentare ili pitanja. Konstantin je pokušao da je ušutka, no u jednom je momentu planuo i rekao da je predstava završena, i da on zna da je samo izabranima dozvoljeno da pišu za pozorište.

Sorin je upozorio Irinu da ne sme tako da postupa sa sinom i da ga je uvredila, ali ona ne razume zašto i ne vidi problem u svom ponašanju. Čak se naljutila jer ju je doveo da sluša to dekadentno buncanje. Ona smatra da su te nove forme koje Konstantin pokušava da uvede u pozorište samo posledica njegove naravi te da tu nema ničega novog i posebnog.

„Sad je odjednom ispalo da je on napisao genijalno delo! Ta što kažete! Znači da je priredio ovu predstavu i zasmrdeo zrak sumporom ne radi šale, nego da napravi demonstraciju. Hteo je da nas pouči kako treba pisati i što treba igrati. Najzad, to već postaje dosadno. Ovi stalni ispadi protiv mene i neprestana zajedanja svakom bi dodijali! Kapriciozni, ambiciozni dečak!“

Irinu tek kasnije u razgovoru s Trigorinom počinje da peče savest i pita se zašto je morala da uvredi svog sina. Maša odlazi da pronađe Konstantina. Shvativši da se predstava definitivno neće da se nastavi, Nina izlazi i Irina je upoznaje sa Trigorinom.

Ninu svi hvale, ali se ona započinje razgovor s Trigorinom, koji joj takođe daje komplimente. Njegovi komplimenti  zapravo njoj najviše znače jer njega smatra velikim i poznatim piscem. Prva odlazi Nina, a nakon njenog odlaska Irina govori kako joj je žao devojke jer se njen otac nakon smrti supruge ponovo oženio, a ta druga žena je dobila sav novac koji je pripadao Nininoj majci pa sad Nina nema ništa.

Jedini koji je ostao kad su se svi razišli bio je lekar Dorn. On je želeo da kaže Konstantinu kako misli da u njegovoj predstavi ima nešto i da mu se sviđa. Konstantina su malo ohrabrile Dornove reči da treba da nastavi sa svojim pisanjem, ali on je nakon te večeri samo želeo da vidi Ninu, dok je Maša ta koja ga celu večer tražila njega. Kada je Konstantin otišao, tužna i raočarana Maša zatražila je pomoć od Dorna. Traži da joj kaže šta treba da uradi jer je ludo zaljubljena u Konstantina.

Drugi čin

Drugi čin započinje na terenu za kroket. Tamo razgovaraju Irina, Dorn i Maša. Irina pokušava da objasni Maši da bi se prema njenom ponašanju reklo da je Maša ta koja je starija jer nema tu pokretnost i želju za životom. Maša na to odgovara da joj se čini da se davno rodila i da jedva nekako vuče svoj život.

„Zato što ja radim, ja osećam, ja sam stalno u pokretu, a vi samo sedite na jednom mestu, ne živite… Moje je pravilo: da ne mislim o budućnosti. Ja nikad ne mislim ni na starost ni na smrt. Što mora da bude, to se ne može izbeći.“

Pridružuju im se i Medvedenko, Sorin i Nina, čiji su otac i maćeha otputovali za vikend. Trigorin je na pecanju što Irina ne razume. Dolazi do rasprave između Mašinog oca, Šamrajeva i Irine. Šamrajev nema konje koje Irina traži, pa se ona na to uvredi. Naime ona želi da ide u grad i navikla je da dobije sve šta poželi. No, njena bahatost naljuti Šamrajeva koji joj otkazuje službu, što nju još više razljuti. Ne može da shvati da se neko tako ponaša prema njoj, poznatoj glumici.

Nakon toga Polina Andrejevna ostaje sama sa Dornom i govori mu da se Šamrjev uvek tako grubo ponaša. Ona čak moli Dorna da je uzme k sebi. Njihov razgovor prekida Nina. Ona je došla da traži savet od Dorna jer Sorin ima problema s disanjem, a Irina plače jer je uznemirena. Nakon što se situacija rešila, Nina ostaje sama i razmišlja kako je čudno videti te poznate ljude iz novina u svakodnevnim životnim situacijama. I oni plaču, ljute se, pecaju i raduju se sitnicama. Njeno razmišljanje prekida Konstantinov dolazak. On nosi puškom ustreljenog galeba i spušta ga Nini pred noge. Govori joj da je ustrelio tog galeba na isti način na koji će uskoro da ustreli i sebe jer ne može da podnese da ga ona izbegava i gleda hladnim pogledom.

Nina u šoku i neverici gleda Konstantina te mu govori da ga ne prepoznaje i da ne razume šta taj galeb predstavlja. No, Konstantin je uveren da ona hladna prema njemu zbog neuspeha s predstavom. Misli da joj se nije svideo njegov komad i da njega smatra prosečnim čovekom. U tom se momentu približava Trigorin, a Konstantin odlazi ljut. Odlazeći govorei Nini kako se Trigorin nije ni približio a njene se oči već sjaje.

„To je počelo još one večeri kad je onako glupo propao moj komad. Žene ne praštaju neuspeh. Ja sam sve spalio, sve do poslednjeg tabaka. Kad biste znali kako sam nesrećan! Vaša hladnoća je strašna, neverojatna, kao da sam se probudio i odjednom video da je jezero presušilo, da se upilo u zemlju..“

Trigorin prilazi Nini i razgovaraju o tome kako bi bilo da su im uloge zamenjene. Ona bi silno htela da sazna kako je to biti poznat i uspešni pisac, a Trigorin kako se oseća čovek u osamnaestoj godini života. Priznaje Nini da on svoju slavu ne vidi tako velikom i sjajnom kao što se to njoj čini, i da mu je drago kad ljudi hvale njegova dela, ali da je on većinu vremena loše raspoložen. Pisanje je za njega poput opsesije, čim završi jednu novelu, mora da krene pisati drugu. On to smatra luđačkim životom. ali ne zna drugačije.

Nina ne razume njegova viđenja i smatra da je jednostavno razmažen uspehom. No, Trigorin se ne slaže s tim, on sebe smatra prosečnim piscem i sam se sebi istinski ne sviđa. U tom momentu ga Irina pozove da se krenu spremati. Nina mu pokazuje kuću u kojoj se rodila, a Trigorin je pita za galeba kojeg je tek tad primetio. Shvatio da ne želi još ići, a to je rekao i Irini kada je došao u kuću.

Treći čin

Treći čin započinje u kući Sorina. Maša priča Trigorinu o svojoj odluci da zaboravi Konstantina i da zavek izbaci tu ljubav iz svog srca. Način na koji planira uraditi to jest udaja za Medvedenka. Sigurna je da nakon udaje neće imati vremena da misli na ljubav. Sem toga, Medvenko je dobar čovek i jako je voli. Trigorin njoj govori da mu se ne ide sa sela, ali da ne može da nagovori Irinu da ostanu jer se Konstantin čudno ponaša. Pokušao je da se ubije, a sad izaziva njega na dvoboj. Trigorin je uveren da Konstantin želi dvoboj zbog toga što je ljubomoran na njegov rad, a ne shvaća da je Nina pravi razlog.

Nakon što se oprostio s Mašom, Trigorin se oprašta i s Ninom, a ona mu poklanja medaljon. Na medaljonu su urezani njegovi inicijali, naslov njegove knjige i broj stranice. Sorin takođe žali zbog njihovog odlaska, a Irina ga moli da se brine o Konstantinu. Ona odlazi, ali još uvek ne zna zbog čega je on pokušao da se ubije. Brat joj objašnjava da to nije toliko ni čudno jer jedan mlad i ambiciozan mladić kakav je Konstantin ne bi trebao da živi na selu, bez ičega. Savetuje svojoj sestri da da sinu novce kako bi se barem obukao kako treba. Irina to odbija i uverava ga da ona te novce nema, da je ona obična glumica koja novac mora da troši na toalete.

„Što da ti kažem? Bilo je i drugih razloga. Razumljiva stvar – mladić, pametan, živi u selu, bogu iza leđa, bez novaca, bez situacije, bez budućnosti. Ništa ne radi. Stidi se i boji se svog nerada. Ja ga neobično volim, a i on mene voli, pa ipak, na kraju krajeva, njemu se čini da je on ovde suvišan u kući, da živi od milosti, kao gotovan… Sasvim razumljivo – samoljublje…“

Majka i sin ostaju sami, Konstantin je zamoli da mu previje zavoj na glavi jer doktor još nije stigao. Irina brine da će Konstantin ponovo pokušati počiniti samoubistvo, no on je uverava da neće i da je to bio momenat bezumnog očaja. Konstantin pita majku zašto je pod Trigorinovim uticajem, jer on je obična kukavica koja je pobegla kad ga je on izazvao na dvoboj. Irina ga uverava da je Trigorin plemenit čovek i da je jedini razlog zbog kojeg odlaze sa sela taj što ga je ona to zamolila. Sem toga, govori mu da ga ona jako poštuje jer je talentovan, no te reči razljute Konstantina i on odbije da mu ona previje zavoj. Govori joj kako oni smatraju da samo oni mogu da budu umetnici, a da sve druge ponižavaju.

Njih dvoje nastave da raspravljaju i međusobno se vređaju, a onda se Konstantin rasplače pa ga Irina teši i ispričava se. On joj tada priznaje istinu, govori joj da ga Nina više ne voli i da je Trigorin uzrok. Irina mu obećava da će se sve to promeniti kad Trigorin ode i da će Nina ponovo voleti njega. U međuvremenu je Trigorin pronašao broj stranice koji mu je Nina ostavila. Na njoj je pisalo sledeće: „Ako ti kadgod zatreba moj život dođi i uzmi ga.“

Trigorin je nakon toga još jednom pokušao da nagovori Irinu da ostanu, ali ona to izričito odbija. On je tada preklinje da ga pusti da on ostane tu i bude s Ninom jer ga nešto vuče njoj. Irina krene da plače i uvređena kleči pred njim. Govori mu da je on njezina jedina radost i da će poludeti ako je ostavi. On pokušava da je podigne ali ona ne odustaje i govori mu da se ne stidi svoje ljubavi te da ga nikad neće pustiti. U tom momentu Trigorin popusti i kaže joj da će ići s njom bilo gde. Te su reči umirile Irinu, jer je shvatila da je ponovo dobila šta želi.

„Zar sam ja tako stara i ružna da se sa mnom bez ustručavanja može govoriti o drugim ženama? (Grli ga i ljubi.) O, ti si poludio! Moj lepi, moj divni… Ti si poslednja stranica mog života!“

Šamrajev i Polina Andrejevna ispratili su Trigorina i Irinu u suzama, zahvaljujući se i opraštajući se s njima. Irina se pozdravila i s ostalim osobljem u kući – sa svima osim s Konstantinom. Trigorin je shvatio da je zaboravio štap pa se vratio u kuću i ponovo sreo Ninu. Ona mu je rekla da je definitivno odlučila da će biti glumica. Rekla mu je i to da već sutra napušta oca i odlazi u Moskvu, gde će se njih dvoje ponovo videti. Srećan zbog toga što je čuo, Trigorin grli i ljubi Ninu.

Četvrti čin

Radnja se u četvrtom činu nastavlja nakon dve godine, a počinje opet na Sorinovom imanju. Maša i Medvedenko razgovaraju p tpme trebaju li ići kući jer im je dete sigurno gladno. Maša želi da ostane spavati na imanju, a dete svakako neko nahraniti. Medvedenko ipak odluči otići sam. U razgovoru koji su vodili njih dvoje mogu da se primete određena neslaganja između supružnika jer Maša u jednom momentu zamera suprugu što brine samo o detetu i kući.

Polina Andejevna je takođe došla i priprema krevet za Sorina koji želi da spava kod Konstantina. Pritom komentariše da niko nije ni sanjao da će Konstantin da postane pravi pisac. Takođe govori Konstantinu da bude nežniji prema njenoj Maši, jer je ženama ponekad dovoljan nežan pogled, a ona to zna iz iskustva. Kad je on izašao iz sobe, Maša prigovara majci zašto mu je to rekla, ali majka joj govori da je morala jer je svega svjesna i da vidi da ga Maša još voli.

Maša se sad teši da će se ona i Medvedenko preseliti daleko i da će ljubav prema Konstantinu onda prestati. U dve godine koliko je prošlo nije uspela da ga zaboravi. Kad je Maša videla da Medvedenko još nije otišao jer mu nisu dali konja, sebi u bradu je razočarano rekla kako samo želi da ga ne mora gledati.

Sorin je bolestan i ostali ga neguju. Irina još nije došla jer je otišla na stanicu da pričeka Trigorina. Lekar Dorn i Sorin razgovaraju o životu i smrti. Dorn tvrdi da je strah od smrti životinjski i da ga treba ugušiti u sebi, dok Sorin smatra da je strah normalan. Njemu se još živi, a Dorn ne razume jer nije u istoj situaciji. Dorn tada upita šta se desilo s Ninom. Konstantin mu priča kako je pobegla od kuće i živela s Trigorinom. Dobili su dete, ali ono je nažalost umrlo. Nakon tog tragičnog događaja, Trigorin je promenio osećaje prema Nini i vratio se svojim starim navikama, kojih se zapravo nikad nije ni ostavio.

„Imala je dete. Dete je umrlo. Trigorin se ohladio prema njoj i vratio se svojim starim simpatijama, što se, uostalom, moglo očekivati. Upravo, on nije nikad ni ostavljao stare, nego, kao čovek bez karaktera, nekako je umeo na obe strane. Koliko ja mogu zaključiti iz onog što mi je poznato, osobni Ninin život je potpuno promašen.“

Nina je imala jako težak život. Ni s glumom nije imala sreće. Glumila je u pozorištu u Moskvi jedno vreme, a nakon toga se preselila u provinciju. Iako je imala nekoliko dobrih uloga, ali ništa značajno. Konstatntin je sve ovo znao jer ju je uvek pratio. Rekao je da ona nikad nije htela da ga vidi i da je krenula da mu piše tek kad se vratio na selo. Uvek se potpisivala sa „Galeb“. Ona se takođe nalazi u selu u gostionici, već nekoliko dana, ali ponovo nikog ne želi da vidi.

Medvedenko je rekao da ju je sreo i da su razgovarali. Rekla mu je da će svratiti. Sorin je nostalgično zaključio kako je Nina bila divna devojka. Stigli Irina i Trigorin, koji se pomirbeno rukovso s Konstantinom. Trigorin potom priča Konstantinu da se publika zainteresovala za njega u Moskvi i Petrogradu te da svi pitaju za njega.

Maša pokušava da nagovori oca da pripremi konja za Medvedenka samo kako bi on otišao, ali njen otac to ne želi, tako da Medvedenko, kao da je nešto skrivio, odlazi pešice jer oseća da je nepoželjan. Pre odlaska je kao i uvek poljubio ruku supruzi i njenoj majci, izražavajući im poštovanje koje nijedna od njih dve zapravo ne ceni.

Šamrajev, Irina, Dorn i Maša počinju da igraju tombolu. Konstantin svira, a ostali komentarišu njegovo pisanje i kritike u novinama jer, iako ostavlja dojam na čitaoca, to nije dovoljno. Irina ni ne zna šta to njen sin piše jer, kako kaže, nema vremena da to čita. Trigorinu je pobedio u tomboli, a Šamrajev mu govori da su mu od galeba kojeg je Konstantin ubio napravili punjenu pticu, kao što je to i tražio pre dve godine. Trigorin tvrdi da se ne seća tog događaja.

Celo društvo odlazi večera, osim Konstantina. On ostaje sam i priprema se za pisanje, a u tom momentu dolazi Nina. On je radosno dočekuje i govorio kako je imao predosećaj da će je videti. Nina pristane ostati i razgovarati s njim, ali pod uvetom da zaključa vrata jer zna da je Irina tu i ne želi da je sretne. Njih dvoje razgovaraju o tome kako se sve promenilo. Konstantin je pita zašto nije htela da se vide ranije, a ona mu govori da je mislila da je on mrzi. Rekla mu je da je ekoliko puta prolazila kraj njegove kuće jer  je htela da ga vidi, ali da se bojala. Nina krene da plače, a Konstantin je teši.

„Bojala sam se da me vi mrzite. Svake noći sanjam kako me gledate i ne možete da me poznate. Kad biste znali! Od prvog dana posle dolaska stalno sam lutala ovuda… pored jezera. Pored vaše kuće sam bila mnogo puta i nisam se mogla odlučiti da uđem.“

Priča mu da je išla videti njihovu pozornicu na kojoj nije bila dve godine i da još tamo stoji kao da vreme nije prošlo. Govori mu da je život težak i da sutra odlazi u grad Jelec jer je potpisala ugovor za celu zimu. Konstantin joj priznaje da ju je jedno vreme mrzeo i proklinjao, ali da je shvatio da je to sve zbog toga što nije mogao da je zaboravi usprkos svemu. Nina je zbunjena i ne može da vjeruje da joj Konstantin ponovo izjavljuje ljubav. Ona se sprema da ode, ali on je moli da ostane s njim ili da mu dozvoli da ide s njom.

„Ja sam potpuno sam, ne grije me ničija ljubav, meni je hladno kao u podzemlju; sve što napišem, sve je to suho i mračno. Ostanite ovde, Nina, preklinjem vas, ili mi dopustite da pođem s vama.“

Nina mu govori da ne zaslužuje njegovu ljubav, a u tom momentu čuje Irinin i Trigorinov smeh te shvati da se i on nalazi tu. Priča Konstantinu da Trigorin nije verovao u njene sposobnosti i da je među njima bilo puno ljubomore. Odmogla im je i briga za dete, Nina se izgubila u svemu tome. Priznaje Konstantinu da još voli Trigorina, možda više nego pre, ali neka mu on ništa ne govori o tome da su se sreli. Konstantin nakon njenog odlaska pobaca sve svoje rukopise i izlazi.

Dorn pokušava da uđe u salon i shvaća da je zaključano. Šamrajev Trigorinu daje punjenu pticu o kojoj mu je ranije govorio, ali Trigorin i dalje tvrdi da se ne seća da je to naručio. U tom momentu svi začuju pucanj. Dorn odlazi proveriti šta se desilo, a zatim svima govori da je samo eksplodirala njegova bočica s eterom. Irina uznemirena govori da ju ovo podseća na onaj nemili događaj koji se desio pre dve godine, misleći pritom na Konstantinov pokušaj samoubistva. Dorn prilazi Trigorinu i odvlači ga u stranu, a zatim mu tiho kaže da se Konstantim ubio i da nekako odvede Irinu s ovog mesta.

Likovi: Konstantin, Irina, Sorin, Trigorin, Nina, Dorn, Maša, Šamrajev, Polina, Medvedenko

Analiza likova

Irina Nikolajevna Arkadina – glumica, Trigorinova ljubavnica i Konstantinova majka. Njeni prioriteti su poredani baš ovim redom. Svojim najvećim uspehom smatrala je glumu i pozorište. Sebe je često smatrala boljom od ostalih. Činjenica da ona stari i da u pozorište dolaze novi ljudi i ideje njoj je bila nepodnošljiva. Verovala je da samo ona može da glumi dobro. Zbog svega toga nije podržavala ni Konstantinov rad i njegovo nastojanje da uvede nove forme. Irina je volela svog sina, ali ne toliko da bi ostavila svoj ego po strani. S Trigorinom je imala delimično manipulativan odnos, a delimično su bili jednaki. Oboma im je odgovarala ta njihova veza. Irina je žena koja nije mogla da podnese uspeh drugih i zato je ljude oko sebe ignorirala ili omalovažavala.

„Krivo joj je što će na ovoj maloj pozornici imati uspeha Zarečna, a ne ona. (Pogledavši na sat.) Moja mati je psihološki unikum; ona je neosporno darovita i pametna žena, u stanju je da plače nad knjigom, može ti izrecitirati napamet celog Njekrasova, neguje bolesnike kao anđeo; ali samo pokušaj da pohvališ pred njom Eleonoru Duze! Ohoho! Treba hvaliti samo nju, treba pisati samo o njoj, drati se, oduševljavati se njenom neobičnom igrom u ‘La dame aux camélias’ ili u ‘Pijanstvu života’, ali pošto ovde, u selu, nema tog narkotika, ona se dosađuje i ljuti se, svi smo mi – njeni neprijatelji, svi smo krivi. Sem toga, ona je praznoverna, hvata je strah od tri sveće, od trinaestog u mesecu. Ona je škrta. Ona ima u Odesi, u banci, sedamdeset tisuća – ja to pouzdano znam. A ako zatražiš od nje nešto na zajam, počeće da plače.“

Konstantin Gavrilovič Trepljev – mladić koji je celog života mislio da nije dovoljno dobar. Uvek se trudio dokazati kako bi ga njegova majka primetila te počela ceniti i smatrati jednakim. Ljubav koju je osećao prema Nini mogla je da ga spasi od tih negativnih osećaja i donese mu samopouzdanje i osećaj vrednosti, ali ljubav je bila neuzvraćena i to ga je odvelo u još veći očaj. Konstantin se nije uvek znao dobro izraziti, ali je imao iskrene i poštene namere. Verojatno je bio svestan Mašine ljubavi, ali nikad joj nije davao lažne nade. Ni njegov kratki uspeh u radu nije mogao da mu donese utehu jer je ljubav bila to što je njemu nedostajalo.

„Ko sam ja? Što sam ja? Napustio sam univerzitet u trećoj godini studija iz razloga koji, kao što se kaže, ne zavise od redakcije, ni po čemu se ne ističem, što se tiče novaca – nemam ni prebijene pare, a u ispravama mi stoji da sam građanin iz Kijeva. Moj otac nije bio plemić, bio je prost građanin, ma da je i on bio poznati glumac. Elem, kada mi u njenom salonu svi ti glumci i književnici ponekad ukažu svoju milostivu pažnju, meni se čini da oni odmeravaju očima koliko sam ništa van – i ja pogađam njihove misli i patim od poniženja…“

Petar Nikolajevič Sorin – Konstantinov ujak. Voleo je Konstantina i bio mu je velika podrška. Bio je svestan sestrine škrtosti i njene osobnosti, ali je uvek pokušavao da uteši Konstantina kako njegova majka nije toliko loša. I kod Irine se zalagao za Konstantina. Nastojao je da joj ukaže na njegove kvalitete i ambicije. Sorin je uprkos svojoj bolesti imao veliku želju za životom. Nastojao je da svim svojim prijateljima pomogne u svim životnim situacijama.

„Lako je vama filozofirati. Vi ste dosta proživeli u svom veku, a ja? Služio sam u sudskoj struci dvadeset osam godina, ali još nisam živeo, ništa nisam iskusio, i na kraju krajeva, a to je sasvim razumljivo, meni se tek sada živi. Vi ste siti i ravnodušni i zato ste skloni filozofiji, a ja hoću da živim i zato pijem za ručkom heres i pušim cigare i kraj. Eto to je sve.“

Boris Aleksejevič Trigorin – uspešni pisac, ali on ne uživa u svojoj slavi jer mu se vlastiti tekstovi ne sviđaju. Njega zapravo privlači miran život i pecanje. Bio je zasićen Irininom manipulacijom i Nina je bila njegov izlaz u normalni svet, s njom je video mogućnost za drugačiji način života. Nina je u Trigorinu videla ono što on sam nije mogao. Za njega može da se kaže da je čovek bez karaktera, on je uprkos svojim željama odlučio da ostane s Irinom i nije u stanju suprotstaviti joj se. Nakon teške situacije koja se desila Nini i njemu, umesto da se borio s njom i trudio se da zajedno prebrode smrt deteta, on je izabrao lakši put za sebe u vratio se Irini.

„Kakav uspeh? Ja se sebi nikad nisam sviđao. Ja ne volim sebe kao pisca. Najgore je to što sam u nekakvom bunilu i često ne znam šta pišem… Eto, ja volim ovu vodu, drveće, nebo, ja osećam prirodu, ona izaziva u meni strast, neodoljivu želju da pišem. Ali ja nisam samo pejzažist, ja sam još i građanin, ja volim domovinu, narod, ja osećam ovo: ako sam pisac, ja sam dužan da govorim o narodu, o njegovim patnjama, o njegovoj budućnosti, da govorim o znanosti, o pravima čoveka i tako dalje i tako dalje, i ja govorim o svemu tom, žurim se, mene sa svih strana teraju da požurim; ljute se, ja se bacam levo desno kao lisica koju gone psi, vidim da se život i znanost stalno razvijaju, kreću napred, a ja stalno zaostajem kao seljak koji je zakasnio na vlak i, najzad, osećam da mogu slikati samo pejzaž, a da sam u svemu ostalom lažan, lažan do srži.“

Nina Mihajlovna Zarečna – devojka koja je imala velike planove, ali njen život je nažalost bio tužan Majka joj je umrla, a u ocu i maćehi nije imala podršku. Jedinu utehu u početku je videla u Konstantinu. Međutim, kad se Trigorin pojavio u njenom životu, ona se zaljubila u njega zbog njegove slave i komplimenata koje joj je delio. Ona je svesna boli koju je nanela Konstantinu i zbog toga je strahovala od ponovnog susreta s njim. Još veća tuga je obuzela Ninu kada je videla da je on još uvek voli. Nažalost, ona je i dalje volela onog koji ju je povredio i ostavio kad joj je najviše bio potreban. Unatoč teškim situacijama koje su joj se dešavale, Nina je bila borac koji ne odustaje.

„Za sreću biti književnica ili glumica, ja bih podnela i prezir svojih bliskih, neimaštinu, razočarenje, živela bih na mansardi i jela samo suh hleb, patila bih od nezadovoljstva samom sobom, od svesti o svojim nedostacima, ali zato bih tražila slavu… pravu, bučnu slavu… (Pokriva lice rukama.) Glava mi se vrti… Ah!“

Ilija Afanasijevič Šamrajev – Mašin otac, čovek koji se bavi gazdinstvom na pošten način, a njegova supruga to ne ceni. Kod njega nema razlike između slavnog i običnog čoveka, za njega su svi samo ljudi koje on jednostavno deli na dobre i loše.

„Samo za vožnju? A odakle ću da nabavim amove? Odakle ću da nabavim amove? Čudnovato! Nesvatljivo! Draga gospođo! Oprostite, ja se duboko klanjam vašem talentu, spreman sam da dam za vas deset godina života, ali konje vam ne mogu dati!“

Polina Andrejevna – Mašina majka. Nezadovoljna je svojim brakom i spremna je prevariti svoga muža s lekarom Dornom. Nju uopšte ne zanima šta bi time uradila i koga bi povredila, misli samo na sebe i svoje želje. Sem toga, iako je Maša u braku, a njen je suprug Medvedenko tretira s velikim poštovanjem, savetuje Konstantina da se nežnije ponaša prema njenoj kćerki.

„On je i konje za vožnju poslao na njivu. I svakog dana se dešavaju slični nesporazumi. Kad biste znali kako me on jedi! Ja sam prosto bolesna; vidite, ja sva drhtim. Ja ne podnosim njegovu grubost. (Preklinjući) Jevgenije, dragi moj, najmiliji moj, uzmite me k sebi…“

Maša – iako je voli Konstantina pristala se udati za Medvedenka. Tim je činom htela da zaboravi na ljubav koju oseća prema Konstantinu. Ne shvaća da Medvedenko to ne zaslužuje. Ona je jako nezadovoljna i frustrirana situacijom u braku i zbog toga se jako ružno ponaša prema mužu, a on to nikako ne zaslužuje. Maša je vođena pogrešnim odlukama uništila ne samo svoj nego i Medvedenkov život. Da ga ona nije zavlačila, on je mogao da pronađe suprugu koja će mu uzvratiti ljubav.

„Voleti bez nade, godinama stalno nešto očekivati… A ovako, kad se udam, neću imati vremena da mislim na ljubav, nove brige ugušit će sve što je bilo ranije. Ipak je to, znate, promena.“

Jevgenije Aleksejevič Dorn – lekar i veliki Sorinov drug. Jedina je osoba koja je istinski cenila Konstantinov rad. Dorn je dao Konstantinu podršku onda kada mu je najviše trebala. Takođe je poštovao brak Poline Andrejevne nego ona sama.

„Da… Ali prikazujte samo ono što je važno i večno. Vi znate da sam ja proživeo život zanimljivo, s ukusom, ja sam zadovoljan, ali da sam imao prilike da iskusim onaj duhovni polet koji imaju umetnici u trenucima stvaranja, meni se čini da bih ja prezirao svoju materijalnu ljusku i sve što je toj ljusci svojstveno i bežao bih sa zemlje što dalje, u visinu.“

Semjon Semjonovič Medvedenko – Mašin suprug. Vredan je i dobroćudan, nije zaslužio suprugu koja ga ne voli. Svoju ljubav je otvoreno priznao Maši, a ona je to kasnije iskoristila da zaborav Konstantina. Medvedenko je dobar otac, brine o detetu i porodica mu je na prvom mestu.

„A moja duša nema dodirnih tačaka s vašom. Ja volim vas, ne mogu od čežnje da ostanem kod kuće, svaki dan prelazim pešice šest vrsta ovamo i šest natrag i nailazim samo na ravnodušnost s vaše strane. To je razumljivo. Ja nemam sredstava, porodica mi je velika… Ko bi se udao za čoveka koji ni sam nema šta da jede?“

Beleške o piscu

Anton Pavlovič Čehov jedan je od najznačajnijih ruskih dramatičara. Smatra se začetnikom psihološkog realizma u drami, ali i književnosti. Pisao je i kratke humoreske o otuđenim ljudima koje je društvena realnost izobličila. Fabule njegovih dela jednostavne su i bez velikih junaka i velikih zbivanja. Pisao je drame od komičnih jednočinki, a kasnije i od više činova. Čehov je uvelike uticao na razvoj moderne dramske književnosti.

Čehov je rođen 1860. u Taganrogu u Rusiji, kao treće od šestero dece. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Već je tada počeo da se zanima za pozorište i književnost. U gimnaziji je počeo da uređuje školske novine i objavljuje svoje radove.

Nakon očevog bankrota, Čehovljeva porodica preselila se u Moskvu, ali on je ostao u rodnom gradu. Tada je napisao svoju prvu dramu Bez oca. Na žalost, ona je izgubljeni i ni do danas nije pronađena. Nakon srednje škole i Čehov je otišao u Moskvu i upisao Medicinski fakultet. Nastavio je da objavljuje članke u studentskim časopisima, ali anonimno ili pod pseudonimom.

Za vreme studija napisao je dramu Platonov, izdanu tek 1923. godine, dakle više od dvadeset godina nakon Čehovljeve smrti. Čehov nije diplomirao medicinu, pa nije stekao titulu doktora, ali je svejedno radio kao kotarski doktor. Radio je u Čikinu i tada objavio zbirku priča Melpomenine priče. Tada je Čehov prvi put obolio od tuberkuloze. Napisao je dramu Na glavnoj cesti i počeo da objavljuje tekstove u novinama.

1890. Čehov kreće na putovanja. Najpre je proputovao kroz Sibir, a onda krenuo na plovidbu Tihim i Indijskim okeanom. Sledeće godine zaputio se u zapadnu Evropu. Izdao je tada novele Dvoboj i Žena sa sela.

Kada je izbila kolera 1892. Čehov je besplatno lečio i najsiromašnije seljake i sam se boreći s glađu. Tada je objavio priče Moja žena, Skakavica i druge te dramu Jubilej. Nakon što mu se i samom pogoršalo zdravlje, otišao je u Italiju i Francusku, objavivši dela Student, Na ladanju i druge. Opet je oboleo od tuberkuloze od koje se najpre lečio u Francuskoj. Tada je objavio nekoliko drama, među kojima je i poznata Ujka Vanja. Tuberkulozu je nastavio da leči na Jalti. Njegova dela su već bila toliko obilna, da su sabrana činila 11 tomova.

1903. izdao je poslednja dela, među kojima je i njegov Višnjik. Pozorišta su tada počela da izvode njegove drame, iako su bila niskobudžetna i uglavnom za radničku klasu, ali unatoč tome, bivaju zabranjena.

Do tada se Čehovu zdravlje značajno pogoršalo. Otišao je u Njemačku na lečenje i tamo umro 1904. godine.

Autor: Ž.Č.