Dorotej

Dorotej obrađena lektira književnika Dobrila Nenadića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Dorotej je roman prvenac srpskog književnika i inženjera agronomije, Dobrila Nenadića. Ovo delo kritika je prihvatila sa odobravanjem i povalama, a piscu je donelo i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1978. godine.

Majstor pripovedanja ostao je veran svom zavičaju zbog čega njegov roman Dorotej pripada najtraženijim delima srpske književnosti. Nenadić je jedan od pisaca koji je svoj životni vek posvetio i agronomiji te je jedan od poznatih tvoraca ariljskog privrednog rasta. Skoro da nikome nije poznato da je upravo on zaslužan za to da njegov rodni kraj postane „grad malina“ (poznat po gajenju malina), a u svom romanu oobuhvata najdramatičnije istorijske događaje.

Autor je i sam izjavio da mu je pisanje bilo bitnije od ičega u životu:

„Od kad sam naučio prva slova, stalno sam nešto škrabao. Postoji nagon koji čoveka tera da se bavi nekim poslom. Pisao bih čitavog života i da mi nikad niko nije ništa objavio.“

A s delom Dorotej u književnost ulazi superiorno jer je zahvaljujući njemu odabran za objavljivanje na konkursu „Rada“ i „Narodne knjige“. Ne samo da je delo tada objavljeno, ono je postalo književni događaj. Nešto što je obeležilo jedan celopkupni period srpske književvnosti.

Roman je u periodu od 1977. do 1997. godine dobio čak 8 izdanja, a preveden je na poljski, ruski i slovenački jezik. A ovim delom Nenadić je u srpsku književnost uveo jednu novu formu pripovedanja. On nije preterano insistirao na tzv. „istorijskom dekoru“, već se pre svega okrenuo sudbini čoveka i njegovom životu naglašavajući njihov unutarnji svet. Svet koji je u Doroteju, veoma blizak današnjem čoveku koji je sazdan od više protivrečnih duševnih impulsa i veoma složen.

Nenadić svoj roman Dorotej gradi na nesvakidašnji način. O likovima i radnji saznajemo iz monologa 13 pripovedača: monaha Dimirija, Makarija, Prohora, Nikanora, Matije, Artemija, Vasilija; vlastelinskih slugu Bogdana, Kirče, Pipca, Dadare, Andrije i vlastelinke Jelene, koji daju jednu univerzalnu priču o sudbinama ljudi i samog čoveka koji je okrutno ograničavan dobom u kojem živi.

Sam roman u sebi sjedinjava različite motive sa istorijskim, ljubavnim i psihološkim elementima, pa ga je teško svrstati u određeni tip romana, ali je definitivno srpski klasik koji kroz više junaka pripoveda o stradanju kaluđera-vidara u srednjovekovnoj Srbiji zbog čiste ljubavi i svoje dobrote.

Pojava romana na književnoj sceni bila je malo književno čudo jer se radilo o prvom delu čoveka kojem pisanje nije bilo glavno zanimanje, a pak ništa u njemu nije podsećalo na nedoučenost, ni na početništvo. Ostvaren kao složeno pripovedanje u više od dve stotine kratkih monologa (segmenata) koji čine najviše nekoliko redova na pola strane, a retko duže od jedne do dve stranice.

Glavni junak dela je vidar i kaluđer Dorotej koji se pojavljuje u svim monolozima ali kao sadržaj, ali tumačenjem i datim opisom iz očiju drugih likova koji su učesnici u nekim događajima ili neposredni očevici. Takva tačka gledišta čini pripovedače ograničenim, ali je pripovedna forma ipak semantički otvorena i dimanična.

Radnja romana je smeštena u vreme kralja Milutina i to u početak 14. veka, u srednjovekovnu Srbiju, tačnije jednu od moravskih župa sa Kulom i Manastirom koji su oličenje dve vrste i načina življenja. Te dve moći (Kula i Manastir) se međusobno trpe, uz poluskrivena gunđanja, popuštanja i spoljna uvažavanja.

Hristoliki vidar Dorotej u oba magična sveta unosi pometnju i suočava ratnice i monahe sa samima sobom i dovodi u pitanje njihove ambicije, privilegije i način života. On se kao načelo nalazi u životima ovih ljudi te ih na taj način prisiljava da se maknu od svoje ravnodušnosti i svakodnevice. Ali, Doroteja ovo takođe izbacuje iz njegovog mirnog i usredsređenog života kad se suoči sa ljubavlju lepe Jelene. Zato su Dorotej i mlada Jelena nužno na kraju romana prisiljeni da tragično okončaju svoje živote i ljubav čime se ravnoteža koja je njihovom ljubavlju bila narušena, njihovom tragičnošću ponovo uspostavlja.

Čak i posle njihove tragedije, u Kuli i manastiru niko ne ostaje isti i ne može da nastavi sa svojim prethodnim načinom življenja. Jednostavna priča neprestano dobiva novi smisao samo da bi na kraju čitaoce katarzično izvela iz srednjovekovne Srbije i vremena i naterala ih da se suoče sami sa sobom.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman sa ljubavnim, istorijskim i psihološkim motivima

Mesto radnje: srednjevekovna Srbija, u dolini reke Morave, manastir Vratimlje, dvor na litici zvani Kula i tajnovito mesto u šumi zvano Saborište

Vreme radnje: za vreme vladavine kralja Stefan Uroš II Milutina (vladao Srbijom od 1282. do 1321.)

Tema: život i stradanje monaha-vidara Doroteja u srednjovekovnoj Srbiji

Ideja: uvek trebamo da se suočimo sami sa sobom, izađemo iz svoje svakodnevice i ravnodušnosti

Prepričano delo,  citati

Monah Dimitrije zatekao je Doroteja pri kupanju u reci Moravi. Dorotej je bio mlad, duge žute kose i plavih očiju, krupan i snažan – njegova pojava ne priliči jednom monahu, misli Dimitrije. Dorotej se zaputio manastiru Vratimlje po naredbi episkopa Evsavija.

Mnogi misle da ga je episkop poslao ovome manastiru kako bi se povećao broj pismenih kaluđera u tom kraju, ali pravi razlog je teška bolest igumana Makarija. Naime, isceliteljske veštine mladog monaha Doroteja postale su čuvene, jedini je on mogao spasiti od sigurne smrti staroga igumana. I zaista, već nakon par dana, Makarije se osećao bolje.

Dorotej se pokazao kao nežan i kulturan mladić, od srca se starao da igumana izleči, a hvali i Dimitrijeve rukopise.

Nadaleko se pročulo za Dorotejeve isceliteljske sposobnosti, te se bolestan narod počeo oko njega skupljati. Dorotej se ne gadi bolesnika, ljudi govore da on leči dodirom.

Makarije ga je hvalio Gospodu, dok ga je monah Prohor sumnjičavo posmatrao i nelagodno se osećao u njegovom prisustvu. Smetali su mu prosjaci i bolesnici, govorio je da je Dorotej od crkve načinio smetište. To mu je Dimitrije mnogo zamerio.

U blizini manastira, na jednoj visokoj litici, nalazio se dvor zvani Kula. U njemu je živeo vlastelin Lauš sa svojom mladom ženom Jelenom i mnogim slugama.

Lauš se baš tada borio za život, jer mu se zagnojila rana na koju je zadobio u boju protiv razbojničke bande. Jelena se brinula o svome mužu, vidala ga kako je znala i umela, ali naposletku shvata da je neophodno da pozovu Doroteja. Bila je veoma zabrinuta jer se Lauševa rana na bedru počela da se inficira i čije stanje se počelo naglo pogoršavati.

Lauš je poslao slugu Bogdana da mu dovede Doroteja, kako bi ga ovaj izlečio dok nije prekasno. No baš tada, Dorotej beše otišao u Janjinu kako bi tamo lečio bolesnu decu. Makarije i Dimitrije su se uplašili kako će Lauš reagovati, te iguman odlazi da se pravda Laušu, kako bi sačuvao prijateljstvo vlastelina i manastira. Lauš je besan, vređa monahe i sebre pogrdnim rečima.

Kada se Dorotej vratio, odlučio je da sam ode na Kulu, da poseti Lauša. Izvidao mu je ranu, te obećao kako će dolaziti svakoga dana da proveri njegovo stanje. Reče da je stigao u poslednji trenutak, a napomenu i to da je rana do sada bila lečena na pogrešan način, neukom rukom.

Iako ju je uvredio opaskom o njenom lošem vidanju muževljeve rane, Jeleni se mnogo dopao Dorotej. Očekivala je starca duge brade, a ne mladog i naočitog čoveka.

Dimitrije nam pripoveda kako je Lauš očajnički želeo da se reši svoje impotencije, koje se beskrajno sramio i zbog čega se osećao kao da nije pravi muškarac. Njegovo očajanje ga je dovelo do toga da posluša nekoga vračara varalicu Jevđenija, koji mu je preporučio da čini neobične, paganske obrede. Bilo je potrebno da pronađu nevinu devojku koja će odapeti strelu namočenu krvlju potpuno crnoga jarca između Lauševih nogu.

Nakon dugog traganja, našli su crnog jarca i devojku Janju, i na prvi pogled činilo se da je ritual bio uspešan, jer su Janja i Lauš otišli u tamu i neko vreme proveli u osami.

Na kraju se, prema Jevđenijevoj priči, ispostavilo da jarac nije bio uistinu potpuno crn, niti je Janja bila nevina devojka. Lauš je neko vreme Janju držao u dvoru, gde se ona zabavljala sa njegovim slugama, a posle je Jelena oterala sa dvora i tu joj se gubi svaki trag.

Priču nastavlja Laušev sluga Kirča. Njemu nedostaje Janja i on govori kako su sa njom uživali mnogi u dvoru. Zbog toga je on zamrzio Jelenu. Pipac i Dadara, koji su delili Janju sa Kirčom, ne mrze Jelenu, štaviše uživaju u njenoj lepoti.

Jelena se nakon Dorotejevog dolaska ponovo počela sređivati i u tankim haljinama pokazivati svoju lepotu. Mnogi su bili začuđeni, jer se ona do tada skrivala pod velikim haljinama, od onoga dana kada je njen muž bio sa Janjom. Dimitrije primećuje njenu promenu.

„Zaboga, zar je Jelena tako lepa? Viđao sam je mnogo puta ranije kad je o praznicima dolazila sa Laušem u manastir i kad sam dolazio ovde da pišem povelje i pisma. Pojavila bi se uvijena u hrpu tkanina raznih boja. Sada je stajala lako oslonjena na kameni zid, u tankoj haljini boje ružičastog vina, mlada i bujna, lepa kao greh. Gledala je u Doroteja.“

Ona se počela ponovo kupati u Mrtvaja viru, na istom onom istom mestu gde je Dimitrije zatekao Doroteja.
U svome monologu, priseća se kako je prisustvovala venčanju kralja Milutina i desetogodišnje Simonide, i o bolu koji je tada osećala jer se mogla poistovetiti sa tom devojčicom. Ljudi su često mislili da je ona Lauševa kćer.

Za to vreme, pročulo se da će Prohor provesti 7 noći u grobu punom glogovog trnja. Željan slave, on nije mogao odbiti kada ga je narod pitao je li to istina, ali sumnja da je ove glasine proširio Dimitrije. Makarije smatra da Prohorova ludost nije loša za crkvu, ljudi će možda ćak pomisliti da se radi o mučeniku, svecu.

Kralj Milutin je od Lauša zatražio pomoć u borbi protiv razbojničkih četa koje su upadale iz Usore. Dimitriju je zadato da sroči pismo u odgovor kralju.

Prohor pati u trnju, ali ga više od fizičkog bola pogađa kleveta i mržnja naroda.

Lauš je izlečen, Jelena sebe krivi što Dorotej neće više dolaziti – misli da ga je previše kušala lagano obučena.

Bogdan, Laušev sluga, je primetio da se Doroteju sviđa Jelena, da ga je zbunila svojom lepotom.

U jutro nakon sedme noći, sebri pronalaze polunagog Prohora obešenog iznad njegove rake. Nedaleko su pronašli raspeće koje je ručno rezbario. Grobari su ga sahranili bez opela. Dimitrije sebe krivi što je onako često i surovo zadirkivao onemoćalog starca.

Svi monasi izdržavaju pokoru po episkopovoj zapovesti.

Slede rane kiše i magle, teška zima, napadi zveri sa planina i poplava u proleće.

Ljudi se razboljevaju od vlage, jedino je Matija od monaha još na nogama. Čak se i Dorotej razboleo, njegove trave su istrošene i ubuđale.

Matije priča o neobičnom slikaru Kir Jakosu, snažnom ali pitomom, koga je narod mnogo voleo. Taj živopisac nestao je istoga dana kada i Janja, verovatno su nekud zajedno pobegli.

Monasi su počeli polako umirati, jedan po jedan, od bolesti donese teškog vlagom i nestašicom hrane.

Jelena sanja Doroteja, boji se da će ostati sama u kamenjaru na Kuli.

Makarije se još drži u životu. Ne da da se monasi presele u Kulu. Dadara ipak poštuje Lauševu zapovest.

Počeo je rat.

Lauš bira Dadaru da se brine o dvoru dok ostali idu u rat, ali je Bogdanu potajno rekao da pripazi šta se tu događa. Mnogi se boje da će biti nešto između Dadare i Jelene.

Nikanor: „Pustoš je ostavila za sobom ova prokleta i blagoslovena voda, Morava – mučiteljka i hraniteljka naša.“

Jelena ulazi u Dorotejeve odaje i zato je ruži Bogdan, ali ona ne pokazuje nikakav sram pred njim, pa još ga ispituje da li je sve pripremljeno kako bi trebalo.

Mnogi se boje da će ona ostati trudna sa Dadarom, pošto je on tolike žene zaveo, a sada je preuzeo Lauševo mesto na Kuli. Sam Dadara smatra to delom svoje dužnosti. Ali, za njega je u tom trenutku važnije da spreman dočeka Brzanovu hordu. Brine se jer je njegova vojska mlada, naivni su, nevješti i plašljivi. One vještije poveo je Lauš sa sobom.

Dadara kaže da je Bogdan svima dozlogrdio

Dimitrije skriva Prohorovo raspeće i razgleda njegove detalje, a brine se da ga neko ne uhvati, posebno je oprezan jer Kirča ide bos pa ne čuje njegove korake.

Makarije oseća da su se monasi ulijenili i dodaje: „Najčudniji od svih mi je Dorotej. Ništa nije ostalo od njegove revnosti. Pretvorio se, gotovo preko noći, i sam u uobraženog bolesnika što nepokretno leži u postelji i ječi od bolova kad ga neko gleda. Doduše, njemu je osobito prijatno. NJemu hranu donosi lično gospodarica Vratimlja, Jelena, naša dobra hraniteljka.“

„Ako Dorotej posrne, posrnuće najbolji među nama. Onaj kome se veruje više nego svem našem čteniju i bdeniju. Sačuvaj nam Doroteja od greha. Sačuvaj ga za tvoju crkvu što tvojom rečju naseljava duše ovog prostog sveta.“

Dorotej je iznenada nestao. Jelena se mnogo uplašila, u panici se žalila i Makariju, ali Bogdan se ubrzo vratio – brao je trave. Makarije smatra da je Dorotej bežao od nje, kako ne bi sagrešio sa njom.

Artemije je nezadovoljan Dadarinom organizacijom i strategijom, želeo bi da on može vojskom upravljati, iako je monah. Dadara je mnoge strelce i vojnice stavio na severni bedem kule, koji je svakako bio nedostupan zvog strme litice, a svega desetak ljudi je postavio na južnom bedemu, koji je bio najniži, najranjiviji.

Imali su ukupno devedeset i osam vojnika, od toga 44 strelca, 24 kopljanika i 30 konjanika.

Jelena zahteva od Makarija da Doroteju zabrani da izlazi iz Kule, no on ponovo nestaje pre nego što je sledeća zora svanula.

Brzan dolazi. Iz Kule, vide na istoku zapaljene kućerke. Dorotej je ponovo nestao, još prije zore.

Dadara kaže: „Ni rat, ni Brzan, ni Jelenina ljutnja, ništa se njega nije ticalo.“

Prisiljen od strane Jelene, Dadara šalje pet konjanika da traže i vrate Doroteja. On veruje da šalje u sigurnu smrt, što se ispostavilo kao istina, jer se sljedećeg jutro na Kuli pojavilo pet konja natovarenih korpama od pruća. U tim korpama nalazila su se raskomadana tela konjanika.

Jelena je pažljivo posmatrala da li je među njima Dorotejevo telo i kada se uverila da nije, smireno se popela u svoje odaje.

Makarije smatra da je ovo kazna za Jeleninu pohotu: da ona nije tako nasrtala na Doroteja, on ne bi pobegao i do svega ovoga ne bi ni došlo.

Razbojnici su napali Kulu, ali bez reda, neorganizovano, i nisu napali južni bedem. Valjda su mislili da će odbrana tu biti najjača. Kada je Brzanov napad prestao, prebrojali su njegove gubitke. Na zemlji je ležalo desetinu mrtvih, izmrcvarenih ljudi, jer su pali sa zidina bedema.

Artemije smatra da će sljedećeg puta razbojnici postupiti pametnije.

Dimitrije je jedini monah koji zna da broji i računa, pa ga Dadara postavlja na izvidnicu, da odatle broji Brzanove razbojnike i koliko je mrtvih nakog borbe. Dimitrije se nećkao, govori da jue bolestan, ali pristaje kada mu Makarije to naredi.

Pitaju se šta je sa Dorotejem. Neki smtraju da neće bogumili povrediti Doroteja, jer je hrišćanin kao i oni, i u mantiji. Drugi pak, kažu da će ga Brzan ubiti odmah, čimk vidi njegovu na grčki način skrojenu mantiju, pa još čuje grčko ime Dorotej.

Artemije kaže: „Najpre, Dorotej je običan monah, obučen u staru izveštalu rizu. Nema na njemu ni trunke sjaja i gizdelinske kićenosti. Njegovo lice je blago, mekih crta, deluje čedno i nedužno. To lice nema u sebi ratničke surovosti koja se Brzanu sviđa, ali ni grčke pritvornosti i lukavosti koju on ne podnosi.“

Dimitrije je ugledao Doroteja kako pomaže ranjenicima, Brzanovimk razbojnicima. Odlučuje da ovo sačuva kao tajnu, jer veruje da Dorotej to čini jer ih vidi kao ljude, a ne kao neprijatelje.

Aleksije Jevtić javlja Bogdanu da je video Doroteja kako vida njihove neprijatelje. On jedva čeka da to saopšti Jeleni, kako bi video izraz na njenom licu, ali ga njena reakcija poražava: „Ona se razvedrila kad sam rekao da je živ. Vedrina joj nije splasla ni kad samdodao i ono drugo.“

Nikanor kaže da se vest o Dorotejevoj izdaji proširila Kulom kao kuga. Svi su se okrenuli protiv monaha.

Sledeće noći Brzan je napao južni bedem. Prizor nakon noćne bitke bio je stravičan. Teško je bilo prebrojati poginule i sa jedne i sa druge strane.

Artemija je shvatio svu ružnoću rata i smatra sebe ludim što je ikada o ratu razmišljao na drugačiji način.

Dadara sebe krivi za poraz jer je dopustio da ga Brzan iznenadi. Nije mu palo na pamet da bi se napad mogao dogoditi noću, nije znao koliko je malo Brzanu stalo do života njegovih ljudi.

Bogdanu Aleksa Jevtić ponovo donosi vesti. Ovoga puta o tome kako je Dadara odapeo tri strele na Doroteja. Dimitrije je sve to video sa svoje izvidnice, ali o tome nikome nije rekao. U tom trenutku Dorotej je video rane nekom jadnom razbojniku koji je ječao celi dan u polju. Jelena je besna na Dadaru.

Dimitrije pripoveda: „Dole se razgorela svađa. U njoj učestvuju svi odreda. Polemiku su počeli monasi. Mantija je, kažu, sveta. Ona je nepovrediva. Niko na nju ne sme potegnuti oružje. Onaj ko nju gađa, gađa temelj crkve, oltar, u raspeće taj gađa. Ona je nedodiriva za ljudski bes, iznad je osvete i kazne. Ona strela koja bi procepila mantiju ranila bi u samo srce Božijeg sina, gospoda našeg Isusa Hrista, njegove apostole i mučenike koji su joj podarili dostojanstvo.“

Makarije je delio Dimitrijevo mišljenje i održao je govor kakav su od njega i očekivali: „Strela je odapeta na budnoga sina koji je zbunjen i pokoleban, kome bi valjalo uputiti malo ljudskog razumevanja i saosećanja, a ne strelu. Vratiti ga kao zalutalu ovcu natrag u stado, a ne ubiti.“

Jelena se takođe oglašava i brani Doroteja: „Dom vlastelinov je uvređen prizorom ove nezahvalnosti. Čoveka koji je otrgao iz ruku smrti gospodara, strela, kao šumsku divljač, njegov sluga. Oholost koja ne poznaje obzire. Sirovost, krvožednost, divljaštvo.“

Čak je i narod na Dorotejevoj strani, između sebe govore kako je Dadara je gađao svoga suparnika iz ljubomore i žuči: Zavist i pakost su nategnuli njegov luk.

Na sve to Dadara je oholo odgovarao kako je gađao izdajnika koji pomaže neprijatelju. Izdajnik zaslužuje smrt i samo smrt. Izdaja mora da bude kažnjena, jer kako bi se ljudi inače prizvali svojim dužnostima prema svom rodu i plemenu.

Dadara je bio sam protiv svih, ali on je bio neophodan dvoru, „kao so“.

Uskoro su razbojnici napali i severni bedem. Nekoliko njih se pred zoru uspuzalo odozdo iz provalije.

Zalihe vode i hrane polako se tope. Pšenice, ječma, raži i ovsa ima još najdalje za dve nedelje, a hrane za stoku dovoljno za samo jednu nedelju. Dadara je naredio da se počnu klati goveda i ovce. Pri velikoj vrućini i u najdubljim podrumima meso je propadalo za nekoliko dana. Nemaju dovoljno soli da ga usole, niti drva daga osuše na dimu.

Makarije je naredio monsima da skinu mantije i da se late nekog korisnog posla: „Nije vreme za metanisanje. Ovo je rat.“

Mladog monaha Matiju su uhvatili kako bludniči sa nekom ženom u štali, na senu. Makarije to prihvata sa razumevanjem, ali je primoran da ga kazni na nedelju dana. Naređeno mu je da bude u podrumu i da šiba sam sebe brezovim brućem po grudima, no tamo ga i dalje posećuje njegova Anka.

Dadara je prozvao Bogdana izdajnikom. Optužio ga je da je spreman da preda tvrđavu i čitavu župu moravičku Dragutinu (bratu kralja Milutina) samo zbog toga što se uplašio čopora odrpanih razbojnika. Rekao mu je da bi ga vrlo rado obesio o najvišu kulu, ali neće – čeka gospodara Lauša da se vrati.

Nikanor se zabrinuo šta će se dogoditi sa manastirom: „Dobro ime manastira Vratimlje neće biti očišćeno ni za stotinu godina. Imali smo jednog samoubicu, zatim izdajnika i na koncu jednog bludnika. Bilo bi posve prirodno da episkop dođe ovamo čim se ovaj rat okonča, da zatvori okuženi hram, a nas da raseli svuda unaokolo, što ređe to bolje.“

Nakon dva meseca suše konačno je pala kiša. Lauš se vratio u toku jedne noći i dovodi 30 zarobljenih razbojnika. Pri povratku je pobedio, uz nešto Dadarine pomoći, Brzanovu razbojničku bandu. Sve se dogodilo pre svitanja, pa niko nije mogao potvrditi koja je priča istinita: da je Lauš stigao u pomoć Dadari, ili Dadara Laušu. U svakom slučaju, mogli su da proslave pobedu nad banditima. Brzana nisu uhvatili.

Ovako je Jelena opisala njihov povratak iz boja: „Napred ide Dadara, jaše na mahnitom crnom vrancu, za njim kao plen, vezanih ruku – Dorotej. Mršav, prljav, bled kao utvara, uspravno korača za zadnjicom Dadarinog konja. Lice mu je potpuno mirno. Vidim mržnju u rulji.“

Makarije je primetio kako je Lauš umoran i bezvoljan. Bogdan je mrzio Jelenu i nije voleo Doroteja, ali nije napravio nikakvu spletku, nije toliko podao. Nije proširio priču o njenom neverstvu, za koje nije ni bio siguran da se uopšte dogodilo.

Matija je tužan jer njegovu Anku žele udati za nekog Mijata Vidića, kako bi ukrotili njenu pohotljivu prirodu. Makarije ih venčava još istoga dana. Mlada je uplakana, a mladoženja ravnodušan.

Matija i Dorotej bili su zatvoreni u susedne ćelije. Dorotej se tu sprijateljio sa nekim malim mišem, pripitomio ga je i igrao se sa njim na čuđenje sviju. Svoje tamnovanje prihvatio je smerno i mirno kao sve drugo u životu, nije mu mnogo teško padalo da zatočeništvo u podrumu.

Lauš saziva veće da se sudi Doroteju. Tu su bili svi najznačajniji ljudi iz Kule.

Dadara svedoči protiv Doroteja: „Otišao je onim beslovesnim zverovima koji su nagrnuli u Vratimlje da pogase naša ognjišta i da nas zatru. Napustio je svoju braću da bi pomogao onim koji su došli da nas haraju i pale, da siluju naše sestre, kolju našu decu i ruše ono što su naši preci i preci naših predaka gradili u znoju lica svoga. Otišao je da na njih štedro rasipa svoju veštinu, blagoslovenu veštinu. Da li zato da bi ti njihovi ranjenici što brže prezdravili i s većim besom i mržnjom kidisali na nas, njegovubraću?“

Sa njim se slaže i monah Nikanor: „Ko su oni kojima je otišao naš brat Dorotej? To su otpadnici od vere pravoslavne. Bogumili. Neznabošci. Oni koji veruju u sve drugo samo ne u Gospoda našeg Isusa Hrista. Oni koji ulaze u naše hramove na konjima, oholo i bahato, a ne ponizno i bogobojažljivo. Oni koji odvaljuju ikonostase, divne rezbarije koje je ljudska ruka načinila u slavu božiju, i na njima peku ovce. Oni koji grebu oči svetitelja na slikama po crkvama. Oni koji svete slike šaraju šilima i bodežima, crtaju ribe i jelene, vradžbine i gatke umeću između osvećenih bogougodnih prizora.“

Artemije kaže kako Nikanor zna da ga niko među monasima ne voli, a da igumana Makarija, na čiji je položaj Nikanor oko bacio, vole svi.

Makarije staje u Dorotejevu odbranu: „Ovde se govori o dušama ranjenika koje blude po poljima. Pominje se kako ti mladići nisu stigli da ostare. O dušama se brine Tvorac. I o tome kad će ko biti pozvan, kada će prestati njegov ovozemaljski život. Mi nismo tu da bi iz našeg kraja izgonili bludne duše, niti mi možemo menjati odluku Svevišnjeg o tome kad će koga pozvati k sebi. Ono što možemo da učinimo, ovako sitni i nemoćni, jeste da se brinemo o dušama živih i da povećamo dobro a smanjimo zlo u njima.“

Onda Dimitrije govori da Dorotej nije nikako kriv, jer on ljude ne razlikuje. On vidi samo rane, a rane nisu na haljinama, nego na ljudskom mesu koje je svagda isto.

„Dorotejev pogled se nikada ne zaustavlja na haljinama. Da se zaustavlja, on bi primetio razliku koja postoji između odežde kakvog velikaša i uglednika i kučinjavih dronjaka kakvog sebra. Ali
kada bi to primećivao, on nikada ne bi bio dobar vidar.“

Artemije se pita li će ljudi slušati grbavog Dimitrija.

Lauš je donio odluku da monasi sami presude Doroteju. To je značilo da će kazna biti relativno blaga, jer „tamo u crkvi ne skidaju glave“. On, Lauš, ne želi se mešati u to. Pipac kaže kako je razum prevladao.

Mnogi se pitaju zašto je uopšte Lauš sazvao to veće a onda tako brzo pustio Doroteja.

Dadari zameraju da se preblizu privukao Laušu, kako ima ideju da bi mogao naslediti Lauševo mesto nakon njegove smrti.

Za vreme bdenija u manastiru, počinje ogromna oluja, vetar lomi sve oko crkve, a munja udara u zvonik. Vratimljani su bili. „Ako je zvono negde naprslo, dolina će ostati gluva.“

Nikanor, po ugledu na pokojnog Prohora, obukao je košulju od sirove kostreti i otišao u skit, u Mitrovačku pećinu. Rekao je da će u pećini ostati sve dok mu Gospod ne pokaže put spasenja za manstir.

Izgleda da je Makarije na samrti, ali ne žele da zovu Doroteja. Mitiji i Doroteju niko ne prilazi, jedu odvojeni od ostalih monaha. Ostavljaju im nešto malo hrane pred vratima ćelije, koru suhog hleba.
Matija je rekao da misli kako se sa njima jedino saosećaju grbavi Dimitrije i ćopavi Artemije, što je verovatno i bilo istina.

Kada se Nikanor vratio, začudio se što je Makarije još uvijek živ pa se zatvoro u svoju ćeliju, Potom je ispričao kako mu se u pećini pokazao anđeo držeći ognjeni mač u jednoj ruci, a u drugoj jagnje. Anđeo mu je rekao kako mora da je manastir zadesila nesreća zbog Dimitrija, Mattije i Doroteja. Za Dimitrija je rekao da je u smrt oterao Prohora, da je Dorotej izdajnik, a Matija je bludničio.

Artemije: „Nema tog manastira u Raškoj koji se ne bi ponosio vidarom kao što je Dorotej, prepisivačem kao što je Dimitrije i živopiscem kao što je Matija. To su ljudi daroviti, ljudi izabrani između hiljada. Pa ipak oni će stradati.“

Ipak, Nikanor uspeva ih svu trojicu otera iz manastira. Iguman Marije bio je pao u postelju, i nije mogao da spreči ono što je Nikanor naumio.

Bili su proterani na sramotan nacin, uz obred koji je Nikanor izmislio mimo crkvenih obicaja. Nije im ostavio nista sem kosulja i opanaka, no Artemije je znal da u sumi nece biti lako pronaci hranu, pa im je potajno pripremio. Pripremio je i nesto oruda kako bi mogli napraviti kucerak i naloziti vatru. Oni ne znaju da je to Artemije za njih pripremio, misle da je to dato od manastira, za poslednji oprostaj.

Dorotej, Dimitrije i Matija nisu znali kuda da krenu, ali su se osećali neobično slobodno. Crkveni zakoni nisu ih više sputavali, mogli su da odu kuda god žele, da žive sami po svojim pravilima. Odjednom su imali mnoštvo ideja, kako bi mogli otići na jug, istok ili zapad, razići se ili ostati zajedno, kakvim se zanatom baviti.

Na kraju Dimitrije predloži nešto neobično – da se nastane u samotnom Saborištu, u šumi, daleko od naroda i da neko vreme ostanu tamo hraneći se ribom, mesom divljih životinja koje bi sami lovili i šumskim plodovima i bilje koje je Dorotej tako dobro poznavao i pronalazio.

Matija je zaprepašćen ovom idejom, ta Saborište je poznato u narodu kao ukleto mesto! Tamo žive vile, demoni, vampiri, drekavci.

Ubrzo nakon što su se nastanili tamo, počieli su da žive veoma dobrim životom. Imali su u izobilju hrane, zabave i vremena. Matija se bavi lovom na divlje svinje i pastrmke, Dorotej je napravio kazan za pečenje rakije i sakuplja bilje i voćke, a Dimitrije se odmara u hladu. Često bi se napili Dorotejeve rakije, jeli pečene prasetine i gromko se smejali.

No, Matija jednoga dana ugleda mladi bračni par siromašnih seljaka sa druge strane reke, kako se muče da pronađu spas, vodeći sa sobom bolesno dete. Nakon što je dobro promislio o tome, odlučio je da ih povede sa sobom Doroteju i Dimitriju.

Kada je Dorotej uspešno izlečio detetovu groznicu, ponovo se pročulo za njegove isceliteljske veštine i narod je počeo dolaziti u Saborište. Želja za izlečenjem i dobar glas koji se prenosio o Doroteju bili su jači od straha koji su ljudi gajili prema tom ukletom mestu. Dimitrije je naplaćivao po jednu debelu ovcu za svako lečenje, iako Dorotej ni od koga nije tražio bilo šta zauzvrat. Njemu je bilo potpuno prirodno da leči onoga kome je to potrebno.

Nakon kratkog vremena i Jelena je čula šta se dešava u Saborištu, pa je počela da šalje sokolara Andriju u izvidnicu. Kada je sigurna da se njen voljeni Dorotej zaista nalazi tamo, odlučuje da se kupa kao nekada u Mrtvaja viru, baš tamo gde Dorotej dolazi da lovi ribu.

Pod budnim okom trojice sakrivenih posmatrača (Dimitrija, Matije i Dadare), u toku nedelje dana razvija se njihova ljubavna priča. Duhovna veza među njima postaje telesna, ali u njoj nema iskvarenosti na koju su posmatrači navikli. Oni istinski vole jedno drugo, igraju se u vodi i smeju na sav glas.

U nedelju približavaju se prvi put jedno drugom, zagrljeni skaču u vodu. Kada Dorotej iznese Jelenu iz vode, spušta je pažljivo na stenu i krene da je poljubi. Ali, baš u tome trenutku, Dadara baca koplje kojim ubija i jedno i drugo, zauvek i zaustavivši u njihovom prvom poljupcu.

Ni samom Dadari nije jasno zašto je to koplje bacio. Možda iz odanosti svome gospodaru, možda zbog ljubomore jer mu se sviđala Jelena i mržnje prema njoj jer ga nije primećivala, ali najverovatnije jer je video nešto što nikada nije imao, niti će imati – istinsku ljubav.

„Koga sam ja, u stvari, ubio? NJih dvoje ili sebe?“
„Da li je to moralo tako da bude?“
„Možda smo ja, konj i koplje postali u tom trenu troglava neka neman koju je protiv naše volje poslala na njih dvoje opaka sila – sudbina, bog ili Đavo, slepa i ravnodušna poput ove nepogode.“

Matija i Dimitrije ne plaču, osaćaju da je to bila jedina moguća sudbina ovo tvoje nesrećnih i neshvaćenih duša: „Zar je trebalo da izvadimo iz njihovih grudi koplje koje ih je spojilo od sada pa za sva vremena u samrtnom ropcu? Zar je trebalo da ih rastavljamo iz prvog i poslednjeg zagrljaja? Zar da s njihovih tela operemo njihovu pomešanu krv? Zar da ih okupamo od strasnog znoja, obučemo u drugo, novo ruho, iskitimo cvećem i sahranimo u odvojenim grobovima pojući opelo?“

Zakopali su ih zajedno, bez obreda, zauvek spojene onim kopljem, koje je simbol sve njihove nesreće, ali i ljubavi. Te noći prolomilo se nebo i kiša je isprala tragove krvi, a narednog jutra Matija i Dimitrije krenuli su put juga.

Manje poznate reči

• Sebar – seljak u srednjevekovnoj Srbiji, koji živi i radi na posedu nekog vlastelina
• Meropah – naziv za pripadnika najbrojnije kategorije zavisnih zemljoradnika u srednjovekovnoj Srbiji
• Črnorizac – onaj koji nosi crnu rizu (crnu mantiju), monah
• Bogumili – religiozna sekta koja se pojavila u 12. veku i proširila mnogim krajevima u toku 13. veka. Smatraju da je sve što je materijalno, ovozemaljsko, delo nečistih sila.

Analiza likova

Likovi

Nenadićevi likovi nisu površni, jednodimenzionalni. Pisac ih veoma vešto opisuje kao stvarne ličnosti sa vrlinama i manama. Iako neki likovi naginju više ka dobru, a neki imaju više loših osobina, niko nije potpuno zao, niti potpuno bezgrešan.

Važni likovi koji nisu pripovedači:

Dorotej – mladi i načit monah, pismen je i ima dara za lečenje raznih bolesti
Lauš – vlastelin i čelnik moravičke župe, pomaže mnogo manastiru, ali je često i osoran
Janja – neobična devojka koju su doveli kako bi izlečili Lauša od njegove nesposobnosti da ima potomstvo
Brzan – vođa zloglasne razbojničke čete

Pripovedači:

Monasi

Dimitrije – ostareo, neugledan, grbav. Bavi se krasnopisom i jedan je od najaktivnijih pripovedača u romanu
Makarije – iguman manastira Vratimlje, starac slaboga zdravlja
Matija – veoma mlad, živopisac
Prohor – star i oronuo, podvižava se na različite načine. Istinski je pobožan, ali uvek sumnjičav.
Nikanor – pesimističan i prek, zabrinut je za sudbinu manastira
Artemije – razuman, umeren i razložan, često se trudi da objektivno sagleda situaciju
Vasilije – podrumar manastira, retko pripoveda, prek i isključiv

Ljudi sa Kule

Jelena – Lauševa žena, mnogo mlađa od njega
Dadara – Laušev sluga, zavodnik i ratnik
Bogdan – Laušev sluga koga narod ne voli jer je osoran prema siromašnima
Pipac – belosvetski skitač koji se konačno skrasio na jednom mestu, da služi Laušu
Kirča – sluga koga je Lauš doveo iz siromašne porodice, duboko zaljubljen u Janju
Andrija – sokolar i izviđač, obraća se čitaocu u samo jednom navratu.

Dorotej

Mladi monah blage naravi, koji dolazi u manastir Vratimlje iz Arilja, sa ciljem da izleči starog igumana Makarija. Čak i samo njegovo ime pokazuje nam da je reč o čoveku punom vrlina. Naime Dorotej je grčko ime sa značenjem „dar od Boga“.

Ima oko 25 godina i likovi ga opisuju kao veoma naočitog. Ima plave oči, podužu žutu kosu, malo potamneo od sunca, visok je, plećat i snažan.

Prohor za njega kaže: „Onako snažno, zdravo telo ne priliči monahu. Priliči vojniku i oraču; ali nikako ne i monahu.“

Mi u romanu nikada ne čujemo njegove reči i naša slika o njemu je izgrađeno kroz pripovedanje 13 različitih karaktera. Gledajući Doroteja iz ovih 13 perspektiva, možemo zaključiti da se radi o čoveku koji je spreman svakome pomoći, pa i neprijateljima, ljudima druge veroispovesti, razbojnicima i ubicama. Njega ne zanima ko pripada kojem sloju društva, za njega su svi ljudi jednaki, i sve rane iste.

Ne pije rakiju, ne voli njen ukus. U torbama nosi svakojako bilje, semenje, posude od gline, drveta i bakra.

Dimitrije

Prema Prohorovom opisu, skvrčen, krivonog i grbav. Kao novorođenče ostavljen pred vratima manastira Sopoćani.  Ima naviku da prati parove pri intimnim susretima.

Makarije

Iguman manastira Vratimlje. Često je slab i bolestan, jer je u dubokoj starosti. Ipak, on se ne predaje, i uvek se iznova raduje životu. Prema Jeleni, čestit starčić. Zaista, on vodi manastir najbolje što može i u mnogim situacijama se pokazao kao pravedan, iskren i mudar sudija.

On je Laušev ispovednik, o njemu zna stvari koje ne govori nikome. Kaže da je Lauš siromašniji od svakoga sebra, jer mu od prirode nije dato da uživa u svome bogatstvu.

Prohor

Dimitrije često pominje njegovo zbrčkano, ćosavo lice. Nepismen, i za sve pismene ljude govori da su sumnjivi. Žudi za slavom, ali ga narod nikako ne voli. Pobožan je, ali slavoljubiv. Sa sobom uvek nosi raspeće koje je sam rezbario i na koje je bio ponosan.

Jednom je, na primer, odlučio otići i samovati dve nedelje, hraneći se samo korenjem i divljim biljem. Da mu napakoste, deca prošire glas kako on pustoši šumu i jede ptičije glave, a Prohor za sve to okrivi Dimitrija.

Dugom prilikom se zakleo da će se tri noći bez prestanka na kolenima moliti, ali ga je „stomak izdao“. I za ovo on krivi Dimitrija, smatra da mu je ovaj nešto podmetnuo u jelu.

Njegov poslednji podvig bio je da provede 7 noći u tek iskopanoj raci punoj glogovog trnja. On se moli Bogu da ga oslobodi mržnje koju oseća i u njegovim poslednjim rečima mi vidimo da je on jedan nesiguran, izgubljen čovek, ne toliko pakostan koliko nesrećan.

Jelena

Iznimno lepa žena koju su veoma mladu udali za vlastelina Lauša. Dorotejevih je godina i zaljubljena je u njega još od prvog trenutka kada ga je ugledala, što su svi lako i brzo primetili. Oseća se neispunjeno kraj svoga muža, tužna je i usamljena, boji se kamenjara koji kulu okružuje. Ne zanimaju je zavodnici poput Dadare ili Pipca, sa Dorotejem je veže nešto dublje od površne požude.

Lauš

Gospodar moravske župe. Surov je i govori protiv serba i meropaha, narod naziva „meropaškom gamadi“. Ipak, mnogo je pomagao manastiru, poklanjao im hranu kada je bila potrebna i drva za vreme dugih zima. Dao im je imanje, sagradio kapelu.

On ne može da ima potomstvo i to ga mnogo rastužuje. Čak je i od nekog Jevđenija, varalice i probisveta, tražio pomoć, a ovaj mu reče da ga je začarala šumska vila jedne ivanjske noći.
Dobar je vojskovođa, ali brzo stari i slabi.

Kirča

Isidor Alimpijević. Lauš ga je uzeo u službu kada je imao dvadeset godina. Najstariji sin u siromašnoj porodici. Mlad, snažan, zdrav. Promenio se kada je upoznao Janju, a posebno kada je ona proterana – čini se da ju je zaista voleo.

Dadara

Miloš Jevtović. izdvaja se pameću među Lauševim slugama, ali ga Lauš ne voli. Poznat po svojoj ratničkoj snazi i po svome uspehu među ženama. Jedan je od likova kod kojih su mane mnogo više izražene nego bilo koje vrline.

Pipac

Pređašnji skitač koji boravi na Kuli već 3 godine. Ženio se često, pa ostavljao te žene sa decom i odlazio u drugi grad.

„Nazvali su ga Pipac jer je čitav svoj život proveo čarkajući, zavirujući, pipajući, istražujući nešto po svetu.“

Matija

Vitor Tomić iz Dilja, mlad monah koji se bavi živopisom. Jedini se nije razboleo za vreme velikih poplava u manastiru. Raščinjen je zbog bludničenja, u kome je uhvaćen sa mladom seljankom Ankom u Kuli.

Bogdan

Laušev sluga, debeo i često ljutit čovek. Mnogi ga ne vole, jer svirep prema serbima i osorljiv prema vojnicima. Ipak, kroz delo saznajemo da on ima i nekih vrlina, da nije podao i ne želi širiti glasine.

Artemije

Star, hrom monah bistroga razuma. Često sagledava situaciju objektivno, blag je i ne srdi se na grešnike.

Zanimao ga je rat, želio je videti borbu, ali nakon pokolja koji se desio na Kuli, zaključio je da je rat nešto užasno i nikada više ne želi nečemu sličnom prisustvovati.

Pokazao se kao veoma milosrdan i skroman kada je razrešenim monasima Doroteju, Dimitriju i Mateju pripremio hranu i oruđe potrebne za život u šumi, a nikome o tome nije rekao.

Brzan, Andrija Kovalić

Nije se mnogo znalo o njemu, sem da je krvoločan, bogumilske vere, te da predvodi bandu razbojnika i hara širom zemlje.

Artemije kaže da je u njemu „neki unutrašnji bes, zaošijani, zacepljeni inat i prkos.“

Njega nije vodio zdrav razum nego mržnja. Njegov cilj je bio razaranje i samo razaranje, pa je to raškim kraljevima olakšavalo rat sa njim.

Vodio je svoje ljude uvek na najopasnija mesta, ne služeći se nikakvim zamkama i stupicama. Kao da je skupljao sav ološ raških šuma oko sebe samo zato da bi ga u pogodnom momentu doveo pod mačeve raške vojske. Njemu nije bilo stalo ni do kakve pobede, opijala ga je vreva boja i slast uništavana i sigurno bi bio veoma nesrećan kad više ne bi imao protiv koga da se bije i šta da uništava.

Pa ipak uživao je on nekakav osobit ugled među sirotinjom, koja je i sama mrzela svoje pohlepne gospodare i sjaj njihovih gizdavih odora.

Nikanor

Ne voli Doroteja zbog lošeg glasa koji donosi manastiru.

Andrija

Mladi sokolar koga Jelena koristi kao izviđača. Jedan je od pripovedača, ali ne govori mnogo, kao ni Vasilije, monah koji se čitaocu obraća samo u dva pasusa.

Beleške o piscu

Dobrilo Nenadić rođen je u Vigoštu kod Arilja, 23. oktobra 1940. godine. Agronom koji se bavio pisanjem diplomirao je na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu na odseku za Voćarstvo-vinogradarstvo. Po njegovom delu Dorotej za koji je takođe napisao i scenarij 1981. godine je snimljen i film.

30. marta 2012. godine upravni odbor „Udruženja književnika Srbije“ ga je predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Njegov prvi roman Dorotej (1977) doneo mu je književni ugled i slavu i otad je objavljen u 14 izdanja. Za ovaj roman, Nenadić je svojio nagrade „Meša Selimović“, „Zlatni bestseler“, „Prosvetinu“ i nagradu NBS za najčitaniju knjigu 1999, a roman je preveden na ruski, engleski, poljski i slovenački jezik.

U svim Nenadićevim romanima kritičari su primetili da je „uvek više kazano nego što je napisano“. Milenko Pajić je njegove istorijske sage opisao kao teme koje su bliže sprskoj prošlosti nego sadašnjosti, dok je za prozu rekao da uvek ima mnoge asocijativne mandre, oštru satiru, specifičnu boju humora, jezičku svežinu, lokalni govor i logičan narativan tok.

Posle ovako uspešnog pvenca, Nenadić je objavio romane: „Kiša“ (1979), „Vreva“ (1981), „Poplava“ (1982), „Statist“ (1983), „Divlje zvezde“ (1985), „Roman o Obiliću“ (1990), „Polarna svetlost“ (1995), „Despot i žrtva“ (1998), „Uragan“ (1999), „Brajan“ (2000), „Sablja grofa Vronskog“ (2002), „Pobednici“ (2004), „Mrzovolja kneza Bizmarka“ (2005), „Hermelin“ (2006), „Gvozdeno doba“ (2009), „U senci crne smrti“ (2011) i „Vreme kokoški“ (2013); kao i dramu „Magla“ (2004), novelu „Ahilije“ (1996) i knjigu odabranih intervjua sa autorom – „Razgovori“ (2007).

Dobrilo Nenadić preminuo je u 78. godini 15. avgusta 2019. godine u svom domu u Arilju.