Čovek koji je jeo smrt

„Čovek koji je jeo smrt“ pripovetka je Borislava Pekića koja se nalazi unutar romana „Novi Jerusalim„, štampanog 1989. godine. Ova priča kasnije je samostalno objavljivana i prevedena na strane jezike. Radnja je smeštena u vremeFrancuske revolucije, a glavni lik je čovek, pisar, čija je dužnost bila da vodi knjige i upisuje ljude koji su osuđeni na pogubljenje. Igrom slučaja, on otuđi jednu presudu i tako oslobodi okrivljenu ženu od pogubljenja. Nakon tog slučajnog čina, on nastavlja da namerno krade presude i rešava ih se tako da ih prožvače i proguta, tako metaforički, ali i realno „jedući“ smrt. Ova simbolika u naslovu dela nije nimalo neobična za Pekića.

Čitava priča obiluje simbolima, dvojakim metaforama i puno dubljom pričom od ove osnovne. Čovek koji je jeo smrt nalazi se u središtu apsurdnog vremena, koje je samo jedan mali delić apsurdnosti čovečanstva. Apsurd je stalan motiv u Pekićevim delima, gde nam na sebi svojstven način prikazuje koliko je čovek sam po sebi smešan, a onda i sve njegove tvorevine pa tako i društvo. Za vreme Francuske revolucije ubijali su se najprije aristokrati i javni neprijatelji „promena“. Onda, kad je njih ponestalo, ubijao se bilo tko… Presude su bile smeše, pogotovo jer suđenje nije imalo opciju oslobađanja od presude, a kazna je mogla da bude samo smrt. Glupost takve stvarnosti primetio je čak i jedan posve nepristran, samozatajni, ćutljiv i običan činovnik, te odlučio dati svoji doprinos u dostizanju pravde. On odluči osloboditi bar jednu (imalo) nevinu osobu dnevno. To mu donosi mnogo problema, ali onih ličnih. On se jedva bori protiv sebe, ne samo iz straha da će i sam da završi na giljotini, već zbog muke odluke koga da spasi. Tko zaslužuje da živi, a tko ne? Zašto je netko vredniji, a netko manje vredan i tko je on da presuđuje?

Ova uloga koja mu je jednako nametnuta kao što si je i sam nametnuo, gotovo je božanska, ali činovnik nije sazdan da se bavi božjim delom. Jednom kada raščisti sam sa sobom i odluči donositi pomilovanje prema inspiraciji – njegov svet se menja. Menja se ne samo psihički, već i fizički, pa počinje da nalikuje na vođu, a ne više na običnog malogpiskarala.

Između glavnog lika i Robespjera je kroz celi roman vučena paralela. Jedan je bio veliki i važan, a drugi tek mali kotačić u revoluciji. Jedan je oduzimao živote naveliko, a drugi ih davao jednog po jednog. S vremenom, počinju da mnogo nalikuju jedno na drugi, po izgledu i ponašanju, a na kraju završe obojica osuđeni i pogubljeni isti dan, pod istom giljotinom. Upravo mešanje stvarnih istorijskih činjenica i likova s fiktivnim radnjama i likovima karakteristična je odlika Pekićevog pisanja. On nam predstavlja fiktivni lik Popijera, pokraj stvarnog lika Roberspijera i to u pravomistorijskom vremenu, a njegovo postojanje opravdava dokumentiranim podacima za koje bi svaki čitaoc pomislio da su stvarnu – toliko su detaljno prezentirani, a zapravo su fikcija čija je zadaća da nam predstavi jednu alternativnuistoriju.

Kraj priče je onakav kakav i očekujemo. Na kraju naš junak i sam završava pred giljotinom, ali on je miran i ne osećaništa. Vraća se u ono stanje kakav je bio pre nego je njegova priča započela – bez osećaja i bez da mu je imalo stalo, budući da ništa ne može da menja. Ipak, on je u svom malom životu puno toga promenio. Kako je sam uvod priče rekao – on je čovek čiji se trag u vremenu ne vidi, ali to ne znači da ga nije i ostavio. Promenio je živote mnogih, iako o njemu nisu pisane knjige, niti je ostao zabilježen u istoriji, osim u nekoliko nebitnih dokumenata.

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: vreme francuske Revolucije, 18. vek

Mesto radnje: Pariz

Kratak sadržaj prepričano

I deo

Postoje ljudi „čiji je život trag na vodi“. Oni kao da su nisu posve stvarni jer ne znamo ni od kuda su došli ni kamo idu. Oni su element Vode i hodajući zemljom ili ne ostave traga ili taj trag ne možemo da vidimo. Pesnički, primeraktakvog čoveka, nazvat ćemo „čovekom koji je jeo smrt“, a administrativno ćemo ga zvati Žan-Luj Popijerom. Žan-LujPopijer živeo je u vreme Francuske revolucije, ali o njemu nema ni glasa u velikim knjigama o tom vremenu ili iz tog vremena. Može ga se eventualno pronaći u pričama usmene predaje iz tog vremena, ali ni to ne mora da bude istina. Možda se pitate zašto se onda njime bavimo, a ne nekom većom ličnošću iz tog doba, nekim njegovim savremenikom? To je zato što dokazi o njegovom postojanju nisu ništa manje određeni od dokaza da nije postojao.

U Nacionalnoj arhivi postoje tri dokumenta koja svedoče o postojanju Žan-Luja Popijera. Prvo je popis ljudi zaposlenih u kancelarije francuske Palate pravde, u kojem se vidi da je Žan-Luiz tamo bio pisar. Drugi je imenik zaposlenih službenika u kojem se vidi da je Žan-Luiz Popijer rođen 1744. godine u Lionu, kao treće opštinsko dete Žan-PolaPopijera i matere Šarlote, rođene Moric. Treći dokument je podsetnik o dugovanju na kojem piše da Popijer s još sedmoricom duguje sudu 125 livara. Postoji i jedan crtež koji bi mogao potvrditi postojanje ovog čoveka, ali će se izuzeti iz liste dokaza jer je na crtežu prikazan Robespjer s još nekoliko svojih savremenika, iza kojih se navodno nadzore Žan-Lujov lik, iako to ne možemo potvrditi. O njegovom izgledu ne znamo ništa, osim što možemo da pretpostavimo da je izgledao kao svaka predrasuda pisara – malen, okrugao, pogrbljen, neprimetan… ili da je izgledao kao čista suprotnost tome – visok, mišičav i uočljiv.

Što se tiče Popijerovog života, usmena predaja kaže da je došao iz Liona u Pariz oko 1781. godine, za vreme prve Nekerove vlade. Dugo je radio kod nekog advokata, sve dok ga nije primetio neki časnik Suda i zbog njegovakrasnopisa ga premestio u Palatu pravde. Žan-Luj nije mogao da odbije, čak i da je hteo. To je bila prilika da napokon učini nešto od života, iako se tim nameštenjem našao usred sukoba Revolucije i Kontrarevolucije, a tu se nalazila i tanka granica između pristupa visokom društvu i giljotine.

U početku je Žan-Pjeru posao bio lagan. Zavodio je presude i onda ih, nakon pogubljenja osuđenih, pretvarao u umrlice. S vremenom je došlo toliko posla da je morao da s još šestoricom pisara morao da preseli u potkrovlje Palate pravde. Radio je stalno, osim nekoliko časova dok bi spavao u potkrovlju, jer kako je Revolucija napredovala, bilo je sve više Kontrarevolucionara koje je trebalo upisati i pogubiti. Stari sustav nije bio predviđen za ovakvo stanje, pa je sud najpre ukinuo smrtnu kaznu za nove prekršitelje, a onda i pravo odbrane na Sudu. Po novom se to smatralo „demonstracijom kontrarevolucionarnog nepoverenja u Narodni sud“. Ukinuta je bilo kakva presuda osim oslobađajuće ili smrtne, sve dok s vremenom nije ukinuta oslobađajuća presuda.

II deo

Nije se znalo kakav je čovek bio Žan-Luj Popijer, jer su ga neki veličali velikim pridevima, a drugi su ga omalovažavali. Kažu da je rastom bio srednje visine, zasigurno nije mogao da bude debeo, a kako je u to vremevladala glad, verovatno je bio mršav kao i svatko drugi. Nikada se nije maknuo dalje od svog stola, pa nije vidio ni sudnicu ni giljotinu, stoga nije „nikad upoznao – istoriju na delu“, ali je video neke njene tvorce, važne ljude Revolucije. Iako je se nalazio u ključnim vremenima istorije, „Žan-Luj Popijer je istoriju samo slušao.“ Čuo je pad Bastilje, smrt Luja XVI., Septembarski pokolj, kontrarevolucionarnu odbranu, žamor svetine koja je čekala pogubljenja… Ali Žan -Luj bio je ravnodušan prema Revoluciji jer mu ona ništa nije donosila, a ni odnosila. Radio je za platu koja je bila dovoljna da si nešto priskrbi, ali nedovoljna da u ičemu uživa. Ljudi oko njega su iz svega toga izvlačili zabavu – kladili su se koliko će ljudi da bude smaknuto taj dan ili se trampili za osobne stvari pogubljenih.Popijer ni u čemu od toga nije sudelovao.

Jednom prilikom, u času kada je jeo svoj ručak, čuo je na hodniku da dolazi Nepomirljivi, pa je odmah spremio zamotao hranu u jedan papir i spremio je u džep. Uzeo je prvi najbliži slučaj i počne da na njemu radi. Čuo je razgovorgde se predstavnici radnika žale kako im dolazi previše presuda koje ne mogu da pravovremeno obrade, a nadležni govori da moraju i po noći da pod svećom rade. Žan-Luj je zaboravio na ručak, bojeći se da će član Tribunala Vilete doći po završene slučajeve, a da ih on neće imati gotove.

III deo

Vilete je došao po papire i prije roka, tačno u vreme kad su Šaudet i Popijer poslednje ime na papir zapisivali. Uzeo je papire i odjurio, a ovima dvojici je laknulo. Tek je navečer Popjer, kada je seo na madrac pre počinka, mogao da završi svoj ručak. Tada je primetio i u koju hartiju ga je zamotao. Bio je to slučaj Žermain Kjuter. Ona je završila na sudu jer je rekla da joj najviše nedostaje kralj – „le roi“. Ipak, ona se branila da je rekla da joj nedostaje njeno vreteno – „le rouet“. Time što je zgrabio papir s njenim slučajem, Popijer joj je spasao život. Kasno u noći, Popijer jepocepao njenu presudu, a kada je napokon zaspao, sanjao je giljotinu iako je nikada za života nije video. Od noćne more se prenuo iz sna i začudo – pomokrio.

Kažu da je Popijer nastavljao da spasava ljude, ne samo iz svojih tamnica, nego i iz mnogih drugih. Iako ga je bilo strah, činilo se da je Žermain u njemu probudila milosrđe. U vreme leta, Popijer je na posao dolazio u kaputu, kako bi u njega skrivao presude. Svako malo morao je mokriti, jer je tako reagovao na strah. Dok su ljudi nad njim tražili presude, on bi jednu gužvao i dok bi jednom rukom pisao, drugom bi je otkidao u paramparčad, trpao u usta i gutao. Tako je postao čovek koji jede smrt.

IV deo

Nije birao koju će presudu da uzme. Dovoljno je bilo da pročita ime i tako eliminiše one važne ljude, čije bi odsustvo smrti svi primetili. Brinuo je za one anonimce, za koje nitko drugi nije brinuo. Treća presuda koju je sebi izabrao za ručak bila je smrtna presuda piljaru Moulinu. Njegovom prijatelju Monnardu su na zboru Sekcije krčala creva, što je Paskal nazvao „Glasom revolucije“. Moulin je ponovio tu izreku i tako si priskrbio osudu na smrt.

Kako je broj presuda, sukladno s političkom scenom, rastao, tako je Popijer povećavao broj spasanih, ali ih nikada nije spasio više od jednog dnevno.
A suludih presuda bilo je sve više. Više nije bilo aristokrata za pogubiti, pa su njihova mesta zauzeli kurve, prosjaci, zanatlije i trgovkinje. Njihove „krivice su izgledale podjednako male, podjednako besmislene, podjednako nepravedne.Većina je imena dopuštala nadu da preživljavanje presude niko neće primetiti.“ Ovoga puta birao je između prosjaka koji se žalio da je za vreme kralja bolje zarađivao ili starice koja je rekla da joj je u mladosti bilolepo, a mlada je bila za vreme Luja XV. Popjer više nije mogao ni da spava od takvih odluka, osećajući krivnju zbog onih koje nije spasao, a strah zbog onih koje jest.

Kada je počeo birati presude brojalicom između dve, bio je mirniji i mogao je da spava. Ali mu ni to kockanje nijedonelo dugotrajniji mir. Nije više hteo da sudbina odabire pomilovanje, već je odlučio da će sam da odgovara za one koje će da spasi. A hteo je da spasi one koji su zavredili spasnje, ali problem je bio što o osuđenicima nije mnogo znao. Smatrao je da bi trebao da ode u kraj ljudi koje misli spasiti i malo se raspita o njima, pa da onda spasi one koji to zaslužuju više, kao na primer sada, kada bira između obućara Rigota i kradljivca Rigota.

V deo

Jedne večeri je Popijer, umesto na spavanje, posle posla otišao u predgrađe Sant-Anton. Bila je vlažan sumrak u kome se teško disalo. Tu je negde živela Rigotova porodica. Odlučio je da će da se raspita u komšiluku o obućaru. Iznenadio se kad su mu rekli da je taj čovek bio najveći nevaljalac u kraju, posve suprotno od Popijerove osobne prosudbe čoveka. Ode onda pod most da se raspita o drugom Rigotu, pa se iznenadi kako su svi imali samo reči hvale za tog lopova. Kada je te večeri došao u potkrovlje, opet nije mogao da spava. Celu noć je pokušavao da donese presudu, znajući da više ne može da se za savet obraća ljudima. Moraće od sada sam da sve odlučuje. Izgleda da može da veruje jedino svom instinktu.

Sutradan, kad su mu doneli presude obojice Rigota, on ih je obojicu upisao u Protokol, ne mogavši da se odluči za pravoga. Taj dan je prvi puta nakon dugo vremena ručao bez ukusa mastila u ustima.

Osećao je tugu što tog dana nikog nije spasao, svestan da spasenje zahteva njegovu ličnu žrtvu. Popijer je bio preplašen, izmožden, neispavan, ispijen, potpuno u razmišljanju o svojim delima. Već mesec dana kasnije, više nije bio preplašen, iako je znao da ne sme da napravi ni najmanju grešku da i on ne izgubi glavu. Verovao je u sebe, a to se odrazilo i na njegov izgled. Kako se promenio u držanju, poželeo je da promeni i svoju odeći, koja mora da budesjajnija i lepša od ove neupadljive i istrošene koju ima sada. Svi kao da su počeli da primećuju tu promenu, pa im jePopijere počeo da liči na Nepodmitljivog. Zato su svi počeli da ga se malo i boje. Počeli su da misle kako je upravo in tajni poverenik Odbora za javne bezbednosti, pa su počeli i da se otimaju za njegovo društvo. Popijer nije bašprimećivao tu promenu, pogotovo što je on na svačije nasrtaje bivao još nepristupačniji, a zbog toga su nametljivci bili još nametljiviji. Sve to dovelo je do toga da je Popijer sve više nalikovao i samom Robespjeru.

Do takve promene doveo je način na koji je Popijer birao one koje će spasati. Jednom kada je shvatio da ne može daveruje ni razumu, ni osećaju, ni pretpostavci, samom dokumentu, a ni drugim ljudima, odlučio je da bira prema nadahnuću, po čistoj inspiraciji, jer to je jedino što nije moglo nikako da pogreši.

VI deo

Svetkovina Najvišeg bića bio je jedini dan kada Popijer nije radio. Niti on, niti sud, a ni giljotina. Svi zaposlenici išli su na proslavu, a na začelju sudske administracije stajao je Popijer, lepo obučen. Ali do mesta proslave i Robespjerovoggovora nije došao. Iskrao se i otišao da vidi Place de la Revolution, mesto gdje je bila giljotina kojoj je već mesecimauzimao ljude. To mesto bilo je prazno, a giljotina prekrivena. Nije osetio razočarenje što je nije vidio. Popijer onda ode u Palatu pravde i ne oseti ništa. Hteo da je da ode među zatvorenike, ali se vrati u pisarnicu i provede praznik u iscrtavanja rubrika u Protokolu.

Uskoro se politička klima promenila i činilo se da će teroru doći kraj. Ali Propijer nije razmišljao o tome. Mučilo ga je zdravlje, posebno stomak i probava, Uz to, nije verovao u promene, pogotovo ne na bolje, jer su do sada uvek gori dolazili na vlast i broj osuđenika se stalno samo povećavao. Iz straha da će biti gore, Popijer počne da jede dvepresude dnevno. Hteo je i više, ali mu probava nije dopuštala. Često je povraćao nesvarene presude i toga se najviše bojao.

Na listu Protokola uskoro je došlo i samo Robespjerovo ime. Popijer je hteo da i danas oslobodi nekoga od smrti, ali nije mogao da pronađe nikoga dovoljno dobrog. Na kraju izabere nekog ludaka Arnosa koji je tvrdio da svatko koga giljotina pogubi, ide ravno u raj. Zato je i on hteo da završi na njoj.

Robespjera su uhitili, a kad su čitali spisak, Arnos primeti da ga nema na popisu. Ali on je silom hteo da ide u raj, pa se pobunio. Svima je bilo čudno što ga nema na popisu, pa provere i Popijerov Protokol. Uhitili su onda i Popijera i sve koji su mu bili najbliži. Osudili ga isti dan kad i Robespjera, pa će ih i pogubiti u isto vreme.

Tog dana pogubljeni su Robespjer, jedač smrti Popijer, Arnos koji je hteo da ide u raj i nevini Šadet, Popijerovsaradnik. Nikoga od njih nije bilo na spisku za pogubljenje.

Na putu za pogubljenje, Popijer nije osećao ništa. Imao je pravo kada je mislio da giljotina liči na vetreno.

Analiza likova

Žan-Luj Popijer – jedini lik u ovoj priči koji je posve analiziran i oko kojega se vrti cela tema. On je običan pisar uPalati pravde za vreme francuske revolucije koji dobija priliku da radi Božji posao – oslobađa nevine osuđenike. Taj posao ga u mnogočemu promeni. Već i na samom početku priče, Pekić navodi kako bi ga neki opisali kao malog, neuglednog, neupečatljivog, pogrbljenog pisara, a drugi kao visokog, stasitog, dojmljivog i prepoznatljivog revolucionara. To je zato što je Žan-Luj bio i jedno i drugo. Dok nije hteo da se meša u politiku, dok je sve gledao bezosećaja i poriva da u ičemu čini razliku, bio je običan i neprimetan. Jednom kada je počeo da oslobađa ljude, izgledaoje još i gore, zbog psihičkih problema kroz koje je prolazio. Mučila su ga morlalna pitanja i sopstvena savest. Nije znao kako da najbolje odluči kog spasiti, ali je bio nepopustljiv u tome da spašava. Jednom kada se pomirio sa sobom, odlukama i svojoj savešću, postao je ovaj drugi Popijer, ovaj koji je odjednom postao važan i kojeg su i drugiprimećivali kao takvog. U celom tom apsurdu revolucije, činilo se da je jedino on razuman. Možda je to ubeđenjedelovalo i na to da mu je bilo svejedno jednom kada je i njemu pretilo pogubljenje. Pomiren da sobom, on je bez žaljenja otišao u smrt.

Beleške o autoru

Borislav Pekić jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20.veka. Bio je i dramski pisac, romansijer i filmski scenarista. Rođen je u Podgorici 1930. godine. Pekićev otac bio je državni činovnik, pa se Borislav s obitelji često selio. Nakon što se doselio u Beograd 1945. nastavio je školovanje u gimnaziji, gdje i i maturirao.

Ubrzo nakon mature, Pekić je bio uhapšen pod optužbom da je bio član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja je radila protiv naroda i države. Bio je najpre osuđen na 10, a onda i na 15 godina zatvora s prisilnim radom, ali je nakon četiri godine pomilovan. Godine provedene u zatvoru, bila su mu inspiracija za mnoga kasnija književna dela.

Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a prva knjiga koju je izdao bila je „Vreme čuda“, objavljena 1965. Roman je privukao veliku pažnju i čitalaca i kritike. Roman je preveden na engleski, francuski, poljski, ruski i još mnoge jezike. Njegov drugi roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ priskrbilo mu je, među ostalima, i slavnu NIN-ovu nagradu.

Pekić se uskoro preselio u London, a u Jugoslaviji je tada postao persona non grata. Izdaje tada svoja najbolja dela: „Kako upokojiti vampira“ 1977. godine, „Odbrana i poslednji dani“, a onda i sedam toma romana „Zlatno runo“. Osamdesetih godina, Pekić je počeo da piše romane malo više beletrističke tematike. Napisao je „Atlantidu“ u kojoj, između ostalog, piše od zaveri robota koji pokušavaju da unište ljudsko čovečanstvo i zamene ga svojim, zatim „Besnilo“, o epidemiji mutiranog virusa besnila na londonskom aerodromu Hitrovu, te „1999.“, svojevrsni homažOrvelovoj „1984.“, u kojoj nastavlja svoju tematiku robota koji su napokon uspeli da unište ljudski rod.

Moramo još da spomenemo i njegov „Novi Jerusalim“ koji je također dobio mnogo nagrada, a koje su samo zaokružile njegovo plodno i važno književno stvaralaštvo.

Pekić je umro 1992. u Londonu.

Autor: V.B.