Novi Jerusalim

„Novi Jerusalim“ zbirka je gotskih priča Borislava Pekića, objavljena 1989. godine, koja mu je odmah priskrbila nekoliko nagrada i ugled svetskog književnika. Neke priče iz zbirke (poput „Čoveka koji je jeo smrt“) kasnije su samostalno objavljivane i prevođene na mnoge strane jezike.

Knjiga se sastoji od 5 priča koje zajedno čine tematsko-strukturalni venac. Venac u sebi sadržava višestruku simboliku. Prvo simbolizuje Vituvijskog čoveka, koji s raširenim ekstremitetima i glavom čini pet krakova,  što je ujedno  i simbol Univerzuma. To potvrđuje Pekićevo nastojanje da svojim pričama obuhvati čoveka unutar univerzuma, čovečanstva i čitavog postojanja. On pokušava da antropološki definiše njegovu prirodu kao prirodu kolektiva, pa su i njegovi likovi samo predstavnici ljudi, ne i apsolutne individue.

Svaka priča ove zbirke nosi znak jednog od pet elemenata, koje su u svezi, ali i posve različitih osobina. Elementi definišu osobnost glavnog lika predstavljenog u priči, koji u sebi sadrži karakteristiku onog elementa čija se simbolika javlja i u priči. Simbolikom tih pet elemenata – Vatre, Vode, Vazduha, Zemlje i Metala – kozmički je uravnotežen i posve skladan venac.

Ova zbirka priča sadrži i elemente fantastike. Pekić pokušava da čak i fantastične priče (pa i znanstveno-fantastične, poput „Luče Novog Jeruzalima“, čija je radnja smeštena u 2999. godinu) dokumentiše kao istorijske i pre svega – činjenične. To dokumetarističko kazivanje radnje utiče na verosdostojnost priča u kojima ne možemo da odredimo što je stvarnost, a što fikcija. Na taj način, priče kao da su svedočanstva o čovekovoj prirodi, svojevrsni „dokazi“, a ne samo piščevo posmatranje nekih ljudskih sudbina.

Oprečna dvojakost u zbirci očituje se u nekoliko elemenata. Ne samo u usporedbi likova, njihovoj gotovo pa podvojensti, jer svaka priča ima glavnog lika i jednog njemu oprečnog, već i u samom naslovu zbirke. Jerusalim je biblijski motiv koji simboliše obećanu zemlju, dok pridjev „novi“ insinuiše da se radi o fantastičnoj zemlji koja bi mogla da bude smeštena u budućnosti. Izraz Novi Jeruzalim ima odjek obećanja koje tek treba da se ispuni, ali i tračak ironije, jer znamo kako je završio prvi Jerusalim. Ironija se često sreće u Pekićevim delim, pa tako i ovde, a najizraženija je upravo u prikazu ljudske prirode, koja je gotovo apsurdna i po Pekiću – vodi u propast. Neki od motiva iz ove zbirke, pogotovo onih fantastičnih, javljaju se i u drugim Pekićevim romanim. Pa se tako lik Arna i motivi pacova, krtice i iskopavanja ostataka civilizacije javlja u njegovom romanu „1999.“, koji je također napisan kao antropološka studija proučavanja čoveka kao bića univerzuma, te pregled celog čovečanstva koje je samo sebe zatrlo.

„Novi Jeruzalim“ odlično je delo Borislava Pekića koji u njemu ostvaruje svoju misiju pisca kao promatrača čoveka i onoga fundamentalog u njemu. Pekić je poput dokumentarista koji, poput onog koji posmatra život životinja, posmatra život čoveka i iznosi zaključke kakva ta jedinka, koja je ujedno i prestavnik svoje vrste, jest, te po tome zaključuje kakvi su ljudi generalno. Ne samo u ovom trenutku historije, već tokom celog čovečanstva.

Ova zbirka sastoji se od pripovedaka „Megalos mastoras i njegovo delo“, „Otisak srca na zidu“, „Čovek koji je jeo smrt“, „Svirač iz zlatnih vremena“ i „Luče novog Jerusalima“.

Kratak sadržaj prepričano

Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347.

Majstor Dumeturijus Kir Angelos radio je na svome remek-delu. Svaki dan od jutra do mraka posvećivao se drvu na kojem je radio. Nitko nije smeo da ga smeta, pa je čak i njegov pomoćnik morao oprezno da kuca pre nego bi ušao. Nitko nije smeo da smeta majstoru, ali ovoga puta se moralo. U prostoriju je ušao čovek u crnom i rekao da je poslan da vidi kako napreduje delo. Majstor ponudi čoveka da sedne, ali on kaže da nije došao da sedi, nego da vidi delo. Majstor kaže da zna, zato mu i nudi da sedne, a kad posetilac napokon sedne, majstor stane da ga ispituje da li mu je udobno. Posetilac se razljuti jer je ovo već četvrti put da dolazi, a delo još nije gotovo. Njegov gospodar je od majstora naručio prestolje, stolicu u kojoj će moći da sedi kao kralj, a majstor nikako da to isporuči. Već je tri puta produljivao rok i sad se brine da s novcem njegova gospodara majstor radi nešto drugo, a njih samo zavlači. Ako je to tako, to neće biti loše samo za majstora i njegovu porodicu, nego za čitav njegov grad. Još jednom se Crni poklisar osvrnuo po radioni, ali nije video ništa osim alata i te stolice na kojoj je sedeo.

Posetilac se ponovo vratio kod majstora, ali delo još nije bilo gotovo. Majstor se branio da je nezavršeno delo isto što i nezapočeto, a kada mu je Crni posetilac pripretio tužbama i kojekakvim odmazdama, majstor pristane da mu ga pokaže. Odvede ga u mračnu radionu, a pred čovekom u crnom se počele da prikazuju razne kićene rezbarije, ali ni jedna ona koju je njegov gospodar naručio. Majstor mu tada ukaže na stolicu, jednaku onoj na kojoj je sedeo pre nekoliko poseta. Posetilac nije mogao da veruje, a onda je rekao da on tako nešto ne može da odnese gospodaru. Mastor pokušava da ga ubedi kako je njegov gospodar zatražio „najbolju stolicu na svetu“ i upravo je to ono što će da dobije. Ubeđuje ga kako je stolica od komada najboljeg drva , ona nije pravljena, već ju je vajao… oblikovao iz jedinog komada drva, da bude idealne tvrdoće i idealne mekoće. Majstor je stolici pomogao da „izađe“ iz tog komada drveta. Crni ga je pitao hoće li bar izrezbariti šape iz ručki ili napraviti reljef na naslonu, ali majstor je sve nijekao. Crni je onda upitao po čemu je onda ta stolica posebna. Tada mu je majstor ponudio da sedne i vidi. Posebna je bila po svojoj udobnosti.

Nedugo nakon što je majstor završio stolicu, dobije još jednu posetu. U radnju mu ujaha naručitelj stolice, kojeg je zadnji put video dok su sklapali dogovor pre dve godine. Zapita za svoju narudžbu. Majstor mu pokaže stolicu i odista, naručitelj bude zadovoljan. Bila je udobna i već naoko se videlo da je rad pravog umetnika, iako je izgledala kao tek obična stolice.

Nakon što je stolica odnesena, kuga je poharala majstorovu kuću. Poharala je i čitavi grad, pa je majstor ostao zadnji živući. Majstor je te dane završavao još jednu stolicu, posve istovetnu s onom prvom, iako – ne baš po svemu. Bila je to ona prava stolica, a njenu dvojnicu posvalio je Crnom jahaču. Nakon što je seo u svoju stolicu, bila je tako udobna i njemu prilagođena, da je jedva mogao više da ustane. Zaspao je i dugo spavao. Uskoro se i majstor razboleo od kuge. Dugo je i bolno umirao, ali mu nitko u kuću nije smeo da uđe. Kada je umro, pronašli su ga na stolici. Bio je krvlju i znojem slepljen s njom. pa nisu mogli da ga od nje odvoje. Zajedno su ih spalili.

Otisak srca na zidu, 1643.

Đon Bleksmit je bio lovac na veštice. Njegov poziov nije bio jednostavan jer se zlo nije moglo tako lako prepoznati. Neka zla poticala su iz ljudske prirode, druga su dolazila iz nevolja, a za treće bio je kriv sami Đavo. Upravo ove treće lovio je Bleksmit.

Đon Bleksmit bilo je sedmo dete u svojoj porodici. Otac mu je, kako im govori porodično ime, bio kovač. Na kuću u kojoj se rodio, palo je srce spaljene veštice i tamo ostavilo znak koji Đon pamti i danas. Bilo je to vreme nakon smrti Elizabete I, kada je celi engleski narod ogrezao u greh. Tada je narod poharala i kuga. U mestima diljem engleske viđali su žene koji su letjele na metlama i služile nečastivom. Oni koji su takve spaljivali bili su Krstonosci, pa su jednom prilikom došli i u Bleksmitovo selo, dok je on još bio dečak. Krstonošci su se samoravanjavali da bi se tako zaštitili od kuge, a ovoga puta došli su u selo da bolesne izleče. Blaksmitova majka, velika vernica, to je smatrala praznoverjem, pa se zatvorila u podrum kako to ne bi ni gledala, dok otac s decom izađe napolje.

Dok je procesija trajala, mali Đon je pogledao u kuću Rebeke Vinslov i vidio crnu mačku na prozoru, a iza nje lepu devojku. Kada ga je otac pitao što mu je, ovaj kaže da je vidio mačku, pa devojku, na što su se ljudi oko njega uznemirili. Počeše da govore kako u kući ne živi devojka, nego starica Gudi Rebeka, a mačke su se i do tada povezivale s vešticama. Otac otpremi decu doma, a poslepodne kad su izašli vani, videli su da je Rebekin dom postao zgarište. Mali Đon je postao poznat kao dečak koji je otkrio strašnu vešticu Rebeku Vinslov koja je u njihov kraj donela kugu. Majka mu to nikada nije do kraja oprostila, jer je bila dobra prijateljica s Vinslovima. I nakon mnogo godina kada se Đon vratio kući, još uvek je bila hladna prema njemu i ime Vinslov se nije spominjalo.

Đona Bleksmita posetio je čovek sav obučen u crno, sav blatnjav od jahanja. Zatražio je od Đona pomoć u lovu na veštice. Đon je pokušao da objasni kako je njegovo prvo otkriće bilo sasvim slučajno, ali ga je čovek ubedio da nije baš tako. Budući da se, tada školovanom flautistu, Bleksmitu taj posao činio lak, a i u očaju jer nije mogao da odbije gospodina u crnom, pomisli da za pravo ni ne mora da ima nekog znanja u otkrićima veštica, može da na bilo koga pokaže prstom i to bi bilo dovoljno.

Čovek u crnom ga pozove da mu pomogne da reši jedan slučaj gde su vještice radile nevolje u jednom selu. Petljale su jezik pastoru koji je na propovedi govorio gadosti i bedastoće, umesto mudrosti, te su svaku so pretvarale u biber i svima je hrana bila neslana. Kad su došli tamo, svi meštani su se skupili u crkvu i Đon je morao da otkrije vešticu. Problem je bio što on ni prvi puta nije znao kako je to učino. Bleksmit je gledao po pastvi i nije mogao da razazna koja je od žena veštica. Tražio im je bilo kakvu manu ili biljeg koji bi ih otkrio, sve dok među svetom nije video posve golu, mladu ženu, kako stoji s metlom među rukama. Pokaže rukom na nju i ona se pretvori u blagu staricu, s belom kapicom i Biblijom u rukama. Ženu su odveli, a Đon je otišao da se okrepi jer mu je ovaj čin oduzeo svu snagu. A kada je pitao kako će da pronađu još šest preostalih veštica, kažu kako ih je ulovljena veštica, starica Meri Putman, sve izdala!

Đon je svoju sposobnost da primećuje veštice zvao „darom od Boga“, pa nije voleo da pribegava ikakvim načinima mučenja kojima bi izvukao priznanja. Nije voleo krv i nije voleo da puno zna o osumljičenim ženama. Zato je on samo prstom pokazivao na one za koje mu je Bog poručio da su veštice. To je bio najbrži i najjeftiniji način identifikacije, pa su svi tražili baš njega da im pomogne u lovu. Od tolikog posla, Đon Bleksmit počeo je da ima noćne more. Nije mogao da spava i uskoro se razboleo. Lekari su mu savetovali odmor, a on nije mogao da se odmara dokle god nije istrebio sve veštice iz Engleske. Smatrao je da mu je duša ugrožena dokle god to ne učini.

Na kraju ga pozvaše u rodni kraj, da pronađe skupinu veštica. Ali osim njega, pozvali su i Mastera Hopkinsa, koji je imao drugačije metode otkrivanja služebnica Satane. Nije verovao ničemu osim dokazima i pravdi. Bleksmit je u toj zajedničkoj potragi brže prepoznavao veštice, jer je Hopkins tražio dokaze. Kada su već bili pri kraju, Master Hopkins kaže da imaju još jedan slučaj. Jedna mlada žena optužila je seosku babicu da je ubila novorođenče, ali to je bilo teško za poverovat jer je ta babica već dugo nepokretna i dugo već niti ne porađa decu. Za Bleksmita ništa od toga nije bilo prepreka niti alibi da žena nije veštica. Na nosilima su doveli tu ženu na ispitivanje, a to je bila Đonova majka (ona koja ga je istukla metlom kada je otkrio Rebeku Vinslov). Nije prepoznala Đona. Čim je počelo ispitivanje, on je samo uperio prstom u majku.

Sutradan su je pogubili, a onda je Đonu došao Master Hopkins. Rekao je da je podvrgao njegovu majku testu s vodom i da je potonula, što bi značilo da nije bila veštica. Đon ga upita zato je onda dopustio da je ubiju, a on kaže da nije htio da se suprostavlja njegovom daru. Kasnije je Đon u porodičnoj kući tražio metlu koja bi dokazala da mu je majka bila veštica. Odlučio je da će njome da poleti kao pravi veštac.

Čovek koji je jeo smrt, 1793.

Žan-Luj Popijer došao je u Pariz iz Liona i radio kod nekog advokata kao pisar,  sve dok ga, zbog njegovog krasopisa, nisu uzelu da radi kao pisar u Palati pravde. Bilo je to vreme Francuske revolucije, kada su se mnogi pristaše Kontrarevolucije morali pogubiti; najprije kraljevi, pa aristrokrati, a onda i svi ostali koji su se činili sumljivi Revolucionarima. Posao u Palati pravde za Žan-Luja u početku je bio prilično jednostavan. On je optužbe morao upisivati u Protokol, nakon čega bi optuženi išao na suđenje i ako je presuda bila smaknuće, Popijer je ime i podatke te osobe morao da zapiše u umrlicu. Problem je nastao kada se Revolucija zahuktala i kada je odjednom pridolazilo sve više optuženih. Posla je bilo toliko da su se Žan-Luj i još šestorica pisara morali da presele u potkrovlje palate da tamo spavaju. Kada ne bi spavali – radili bi. Stari ustroj nije bio predviđen za ovoliko osuđenika, zato je sustav odlučio prilagoditi ga. Najpre je ukinuto pravo odbrane na sudu, pa se sve poverenje u pravdu ulagalo u Narodni sud. Onda je ukinta bilo kakva presuda osim oslobađajuće ili smrtne, dok s vremenom nije posve ukinta oslobađajuća presuda.

Žan-Luj nije sudelovao ni u jednom segmentu Revolucije. Ona se događala oko njega, ali on nikada nije bio njen deo, osim što ga je morila ista glad kao i sve druge. On se nije pomaknuo od svog stola i položaja pisara. Nije znao odakle dolaze osuđeni, jer nikada nije išao u zatvore, niti je znao kamo osuđeni idu, jer nikada nije vidio ni giljotinu ni pogubljenje. Žan-Luj nije bio dio istorije koja se oko njega događala, već ju je samo slušao. Čuo je topove, čuo je ratovanja, prosvede i pogubljenja ali ga nimalo nije interesovalo da i on da svoj dopinost tome. To je bilo zato što Revolucija za Žan-Luja nije značila puno. On je dobivao svoju platu koja mu je priuštila najosnovnije za život i ni malo više od toga. Bio je ravnodušan prema svemu jer nije osećao potrebu da se za išta bori.

Jedog dana, baš dok je Žan-Luj jeo svoj ručak, a njegovi kolege se trampili za imovinu pogubljenih, začuje kako se hodnikom pronio glas da je stigao Nepodmitljivi. On je bio strah i trepet, pa je Žan-Luj zgrabio prvu hartiju pred sobom, zamotao ostatak ručka u nju i stavio smotuljak u džep. Uzeo je prvi sledeći slučaj i počeo da radi. Osećao je da će danas morati da preda sve slučajeve.

Po slučajeve su došli i pre roka, točno dok su Žan-Luj i njegov kolega upisivali poslednje ime u Protokol. Izmoren, Žan-Luj se popeo u potkrovlje i seo na madrac. Tek sad je mogao da izvuče ručak koji je postao večera i pojede ga do kraja. Tada primeti i parče hartije u koju je zamotao hranu. Bila je to optužnica neke žene – Žermain Kjuter. Ona je optužena jer je rekla da joj najviše nedostaje „le roi“ – kralj, što se smatralo vrlo kontrarevolucionarno. Nije pomagalo što je ona pokušavala sve da ubedi da je rekla kako joj nedostaje njen „le rouet“ – vreteno, s kojim je prela i tako zarađivala za život. Time što je igrom slučaja uzeo njenu presudu, Žan-Luj joj je spasao život i poštedio je giljotine. Usred noći, pocepao je parče te hartije i usnuo noćnu moru od koje se čak i pomokrio u krevet.

Otada je Žan-Luj nastavio da spasava ljude. Slučaj Žermain Kjuter u njemu je probudio nešto što nije moglo da ostane ravnodušo nad tolikim besmislenim smrtima. U početku nije birao koje slučajeve bi uništavao, bilo je samo važno da ime optuženij nije poznato, da nitko ne bi primetio kako nije umro. Za vreme posla, Žan-Luj bi jednom rukom radio, a drugom kidao presudu u paramparčad, trpao je u usta i gutao. Tako je postao čovek koji je jeo smrt.

Sledeća presuda koju je pojeo bila je ona u kojoj je čovek optužen jer je krčanje creva svog prijatelja nazvao „glasom Revolucije“, citirajući Paskala. Prošlo je nekoliko meseci otkako je spasao Žermain do ovog drugog uništavanja presude, ali kako je Revolucija jačala, tako je rastao i broj presuda, pa je Žan-Luj rešio da će da pojede jedan slučaj dnevno. Presude su bile sve više sulude i apsurdne. Kako više nije bilo aristrokrata koje bi Revolucionari mogli da pogube, prešli su na obične ljude – trgovce, krčmarice, kurve i prosjake, sve s jednom besmislenom presudom do druge. Žan-Luj je sve manje podnosio odluku koju je morao da donese jer nije znao na koji način da odabere više nevinu žrtvu. Nije mogao da nosi teret odluke, pa je odlučio da će da bira običnom brojalicom. Neko vreme je zbog toga bio miran, ali se ubrzo nemir opet vratio. Istovremeno se bojao da će ga otkriti i osećao krivnju što mora da odlučuje komu će uskratiti milost. Odlučio je da teret odluke mora da nosi sam, ne nikakva sudbina. Ispitati će živote dvaju optuženika među kojima će birati manjeg krivca. Da bi to mogao, mora se upoznati s njihovim životima.

Tako je jedne večeri, umesto doma, Žan-Luj krenuo u predgrađe da vidi kakav je bio obućar Rigot. Dvojio je između obućara Rigota i lopova Rigota, za koje je pretpostavljao da je obućar bio dobar, a lopov loš čovek. U komšiluku obućara Rigota rekli su mu da je bio ništarija od čoveka, a kada se raspitao za lopova Rigota, rekoše da nema boljeg čoveka od njega. To potpuno pokoleba Popijera, jer je vidio da ne može da veruje ni papirima. Nikako nije mogao da odluči između ove dvojice, pa je jednostavno u Protokol upisao obojicu. Osećao je krivnju jer taj dan nije spasao nikoga, ali je i prvi dan nakon mnogo vremena ručao bez okusa mastila u ustima.

Popijer je bio posve uništen zbog odluka koje je morao da donosi. Bio je neispavan, iscrpljen, preplašen, obrastao, ispijen… A onda je došao na odluku da ljude koje će spasiti bira po trenutnoj intuiciji. Čista inspiracije nikada nije grešila i on joj se odluči prikloniti. To ga je posve promenilo. Žan-Luj postao je zdraviji, promenio je držanje i poželeo da se bolje oblači. Kada se sredio, nalikovao je na Nepotkupljivog, pa su kolege počele da ga se boje. Ličio je sve više i na slavnog Robespjera, vođu Revolucije. Sve je kretalo na bolje, osim što je Popijera počeo da muči stomak.

Jedini slobodan dan koji je imao Popijer i njegovi kolege bio je dan Svetkovine Najvišeg bića. Popijer je već stekao toliki ugled da je bio na čelu povorke svojih kolega. Ali nije stigao do trga gdje je Robespjer držao govor, već se iskrao i otišao da vidi giljotinu kojoj je toliko dugo oduzimao ljude. Ona je bila prekrivena, pa nije mogao da je vidi. Ali nije bio razočaran. Otišao je u Palatu pravde i nastavio da radi. Politička klima se menjala i svi su i očekivali da će uskoro biti puno manje pogubljenja, ali Popijer u to nije verovao. Po njegovom iskustvu, broj pogubljenja uvek se povećavao, stvari su se uvek pogoršavale, nikada obrnuto. Najrađe bi počeo da jede dve presude dnevno, ali mu stomak nije dopušto. Bojao se da ne ispovraća nečiju neprovarenu presudu.

Došlo je vreme kada je i sam Robespjer uhićen. U isto vreme jedan ludak govorio je da oni koji stradaju na giljotini, automatski idu u raj. I on je htio da ga pogube. Popijer je već bio lucidan u nastojanju da poveća broj pojedenih presuda pa je pojeo i tu od ludaka. Kada je ovaj zahtevao da ga se pogubi, a nigde nije bilo predsude uhapsili su Popijera i njegovog kolegu. Pogubili su ih u isto vreme kad i Robespjera.

Svirač iz zlatnih vremena, 1987.

Pisac napominje da je ovo jedina priča kojoj je i sam svedočio, a ne da su mu o njoj pričali kao što je bio slučaj s prošlima. Radi se o njegovom prijatelju pesniku koji je jedan od najboljih pesnika kojeg su kao narod imali. Bio je zasluženo nagrađivan, a poezijom se bavio u vremenu kada su sve iluzije o svetu bile mrtve. Pripovedač i pesnik poticali su iz imućnih porodica srednjeg sloja, preodređeni za uspeh, živli su u građanskom Getu, nakon svih minulih revolucija što su im donele bezbedne živote.

Ali okolnosti su razdvojile ova dva prijatelja, jer se pripovedač s porodicom preselio u London. Najpre su se često dopisivali i redovito viđali kad bi pripovedač posetio rodni kraj, ali se sve to s vremenom proredilo. Na kraju su skroz prestali da se dopisuju, a izostali su i susreti, s užasnim osećanjem gubitka koje je pripovedač osećao. Pesnikov uspeh, pripovedač je pratio preko novina, a onda se 1987. godine napokon vratio u zemlju. Trebalo je znatno vreme da se prilagodi povratku i novoj zemlji koja ga je dočekala na mestu gde je on mislio da će stajati stara. Hteo je najpre da sredi uslove života, a tek onda stare veze, a o prijatelju je još uvek saznavao preko novina i poznanika. Ipak, jednog dana, iznenada ga je sreo. Iako se tada susret činio slučajnim, pripovedač misli da to nije bio. Misli da ga je prijatelj pesnik dočekao tamo, u ulici gde je pripovedač tada živeo i gde su se njih dvojica pre 40 godina redovito dočekivali pre odlaska u školu. Čak ga je pesnik i pozdravio kao nekada, s jednim „Opet si zakasnio.“. Oboje su se obradovali jedno drugome, iako se pripovedaču čini da je u pesnikovoj sreći bilo nečeg izveštačenog.

Pesnik je odmah pozvao pripovedača u svoj stan i iako je ovaj pokušao da se izvuče od te iznenadne posete zbog obaveza koje je imao, na kraju je ipak otišao. Stan je bio poput nekog pesničkog brloga. Zaudarao je na cigarete, alkohol, prašinu, knjige i samoću. Pesnik se činio nervoznim i odmah je ponudio gosta alkoholom, iako je još bilo jutro. Pripovedaču je to bio znak da je njegov prijatelj alkoholičar duboko zaglibio. On je znao da on pije, ali ne i toliko. Nazdravili su „prošlim, zlatnim vremenima“, iako ta vremena nisu ni malo bila zlatna. Bila su to vremena kad su kao gimnazijalci bili hapšeni i bijeni zbog svojeg političkog aktivizma. Pesnimk je pripovedača pitao da li piše i šta piše, a ovaj je odmah počeo da ponosno priča o svojoj zbirci priča, da bi nakon tek nekoliko rečenica shvatio da ga prijatelj ni ne sluša. Pesnik ga je prekinuo i promenio temu, što je jako povredilo pripovedača. Prisetili su se đačkih vremena i dana kad su ih kao školarce uhitili i prebili pred celom školom. Prisetili su se mlađih đaka koji su skandirali „Smrt!“ i pripovedačevog očaja što tako mala deca uzvikuju takve parole svojim drugarima. Prisetili su se i drugara S.-a koji je najviše batina dobio, a sada je postao član partije.

Nakon vrlo kratkog razgovora, pesnik je naglo ustao, ispričao se i rekao da ima neke obaveze da obavi. Pripovedača je to uvredilo jer je on od svojih morao da odustane zbog prijatelja. Otišao je i rešio kako neće neko vreme da mu se javlja. To više nije bio njegov prijatelj – samopouzdan, vešt s rečima, siguran u sebe i svoje postupke… Sada je to bila neka posve druga osoba – nervozna, nesigurna, povučena i osamljena.

Ali već sutradan ujutro, pesnik ga je nazvao i molio da odmah dođe do njega. Pripovedač je nevoljko pristao, a dočekao ga je jednako nervoznan pesnik. Tek iz pristojnosti ga pita želi li kavu i odahne kada je pripovedač odbio. Pesnik mu je pokazao pismo, očito od nekog bivšeg obožavatelja, u kojem piše da se nekada divio njegovoj poeziji, ali, upoznavši ga, to se pretvorilo u gnušanje. Pesnik kao da je bio zabrinut zbog tog pisma. Bilo je nešto neobično u njemu. Shvatili su da je pisano na staroj mašini „Rheinmetal“ kakvu su nekada imali i pesnik i pripovedač, ali je i sam stil pisma bio starinski. Ubrzo je pripovedač osetio da smeta drugaru pa je odlučio da ode, a ovaj ga nije zadržavao. Pripovedač se osećao iskorišćenim jer ni ovaj poziv nije bio zato da se obnovi njihovo prijateljstvo.

Sljedeći put pripovedač je sreo pesnika u pozorištu, gde nikada ne bi očekivao da će ga sresti. Pesnik mu je pokazao novo pismo. Ovoga puta bili su to stihovi o Panu. Pripovedač je odmah prepoznao te stihove, jer mu ih je pesnik pročitao dok su još bili gimnazijalci. Pesnik je rekao kako je to nemogućer jer je on tu pesmu samo njemu pokazao, a onda je spalio. Nitko drugi nije za nju znao. Spalio ju je jer je u njoj osećao nešto zlosutno.

Ubrzo nakon toga pripovedač je otputovao, a kada se vratio, dobio je poruku da se hitno javi pesniku. Otišao je kod njega u stan. Stan je bio neuredan, ustajalog zraka i zagušljiv, s navučenim zastorima, stoga taman. I pesnik je slično izgledao – „kao neko ko ne očekuje nikad više da zaspi“. Kada je pripovedač htio da makne zastore i otvori prozore, pesnik ga je sprečio, jer će ga onda „on“ videti. Na pripovedačevo pitanje „Ko?“, rekao je Pan. Pan iz pesme je bio na ulici i promatrao ga, objasni pesnik. Pesnik je priznao da je pričao s njim na telefon i rekao mu da ga mrzi, na što je on odvratio da on mrzi i njega. Pripovedač je video da mu je prijatelj u jako lošem stanju. Pokušao je da ga ubedi da je sve to halucinacija uzrokovana alkoholom. Otvorio je prozore i čekao da se Pan pojavi. Gledajući kroz prozor, pripovedač se setio onog dana kada su ih tukli pred školom i kao da je mogao videti svoje drugare pod prozorom dok beže doma.

Pripovedač je nekoliko nedelja proveo u Londonu. Pokušavao je da kontaktira svog prijatelja, ali nikako nije mogao da dođe do njega. Čim se vratio, otišao je do njegova stana. Vrata mu je otvorio pesnik, ali posve neprepoznatljiv. Bio je zarastao, prljav, potpuno ispijen… kao sena nekadašnjeg drugara. Ušao je u stan koji nije bio u ništa boljem stanju. Stvari razbacane uokolo, knjige složene na pod, sve u potpunom haosu… tada je pripovedač shvatio da to nije nered, nego da pesnik preuređuje stan i to onako kako je izgledao dok su bili deca. Sve stvari vraća na staro. Pesnik mu kaže kako ga Pan posećuje i kako se ni Pan, ni on ne osećaju ugodno u novom rasporedu, pa sad sve vraća na staro. Pripovedač mu kaže da je postao taoc svog obožavatelja i da je zato posve poludeo. Zatražio je da upozna tog Pana, a pesnik mu je rekao da će sve dogovoriti.

Nakon nekog vremena pesnik mu javlja da ne može da upozna Pana dok on to ne dopusti i odredi uslove upoznavanja. Jedne doći, oko 3 ujutru, pripovedaču zazvoni telefon. S druge strane bio je pesnik koji mu je samo rekao da je ubio Pana. Nije mogao da više podnosi njegova vređanja, a prvi put kad mu se suprostavio, Pan je zapretio da će da ga ubije. Ali on je bio brži i ubio njega. Zove pripovedača samo da mu kaže da ne dolazi u stan. Ali pripovedač nije mogao da izdrži, pa je pohitao kod pesnika. Njega nije bilo u stanu, ali je pronašao leš mladića okrenutog licem prema dole kako krvari nasred stana. Celi stan bio je uređen kao dok su on i pesnik imali 15 godina. Prisetio se dana kada su njih dvojica u ovoj sobi čekali hapšenje, ili možda oslobođenje. Bili su kao dva poslednja čoveka na svetu, kojeg je iza toga čekala robija iz koje nisu znali kada će da se oslobode.

Pripovedač je uzeo komad hartje i stavio ga u pisaću mašinu. Počeo je da piše, a slova su bila jednaka onima u pismu koje je pesnik dobio. Pesnika nikada nisu pronašli, a njegov stan je preuzela opština jer nije imao naslednika. Policija nikad nije utvrdila identitet ubijenog mladića, kao da nije ni postojao, ali pripovedač ga je prepoznao. Bio je jednako obučen kao pesnik pre mnogo godine. U džepu mu je bila pesnikova partijska iskaznica iz mladih dana i još neke lične stvarčice. Pripovedač je morao da završi priču pre nego dođe policija.

Luče novog Jerusalema, 2999.

Kostur pacova iskopan je s kosturima krtice i čoveka, nakon što je vekovima hibernizirao u kristalu severnih glečera. Sva tri kostura bila su isprepletena. U 2999. godini, istraživač se pita kako su se zveri i ljudi ponašali jedni prema drugima dok su svi zajedno izumirali. U 2999. nema živih životinja, osim u bledećim hologramskim simulatorima. Istraživač skuplja dokaze o nekadašnjim drevnim životinjama, kako bi materijale ukopio u svoj „Novojerusalemski Koncept Života“. U Novom Jerusalimu se „zaledila ona antropološka orijentacijan humaniteta koja je predstavljala njegovu jedinu nadu.“

Kako bi nam istraživač bolje prikazao Novojerusalemski svet, na temelju iskopanog Gulaga govori i o njegovim pisanim ostacima. Najvažniji je onaj koji izgleda kao proglas, objava iloi zakon, napisan na nepoznatom jeziku. Istraživač je potrošio nekoliko godina da ga protumači. Zapis igleda ovako „ПОСЛАЋЕ СЕ У ПОДРУМ НА ЧЕТРНАЕСТ ДАНА.“ Iako je iskaz uspešno preveden, on ne razume šta znači.

Istrživač govori o svojim tumačenjima Novojerusalemskog života o kome je dojam dobio preko svojih iskopina. Tumači pronađene reči, ali one nemaju puno poveznica sa njihovim stvarnim značenjima . Objašnjava što je ljudima Novog Jerusalim bilo najvažnije. Napravio je ljestvicu prioriteta:
1. Odnos prema prirodi.
2. Duhovna kultura.
3. Materijalna kultura Novog Jerusalema, model civilizacije i odnos prema
svojini.
4. Ishrana (zdravlje), rad, zabava.
5. Društveni i porodični život; ljubav i reprodukcija.
6. Umetnost i nauka; vlast i poredak.
7. Kultovi, moralne značajke i filosoflja života (Gulaga).

Ljudi Novog Jeruzalima poštivali su Prirodu kao temelj vlastite egzistenicje, dok se priroda prema njima okrutno odnosila potresima, sušama, erupcijama itd. Vreme u kojem živi istraživač posve je iskorenilo prirodu i ne dopušta joj da radi svoje nepodopštine. Od straha od njenog uticaja, kompletno su je uništili. Zato teško može da opiše prirodu ili njene delove, npr. brda, vodopade i sl. jer nema čime da ih uporedi. Dok sadašnji svet vadi iz zemlje sve što može da iskoristi, nekadašnji ljudi su uzimali samo neophodno. Oni također nisu imali jezik jer jezik služi postizanju kompromisa. Među nekadašnjim ljudima kompromis nije bio potreban jer su svi imali jedake, jednolične živote, istovjetne jedni drugoma.

Materijalna kultura jedva da je postojala. Živeli su u drvenim, slobo konstruisanim barakama, nezaštićenim od spoljih uticaja i neuglednim. Imali su i iskopane klupe za sedenje koje su služile za mučenje i nisu koristili posuđe, nego jako skromno. Nisu imali nikakvih umetničkih predmeta. Sve to nije značilo siromaštvo, već odsustvo potrebe za bogatstvom. Čak im je i ishrana bila puritanska, jer su rano „spoznali prednost dijete nad sitošću“.

Ljudi u Gulagu, Novom Jerusalimu, živeli su programski. Svi su se u isto vreme budili, radili, odmarali… nisu imali koncept individualizma ni egocentrizma. Bio je to zacelo raj na zemlji.

Beleške o autoru

Borislav Pekić jedan je od najznačajnijih srpskih pisada 20.veka. Bio je i drmaki pisac, romansijer i filmski scenarista. Rođen je u Podgorici 1930. godine. Pekićev otac bio je državni činovnik, pa se Borislav s obitelji često selio. Nakon što se doselio u Beograd 1945. nastavio je školovanje u gimnaziji, gdje i i maturirao.

Ubrzo nakon mature, Pekić je bio uhapšen pod optužbom da je bio član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja je radila protiv naroda i države. Bio je najpre osuđen na 10, a onda i na 15 godina zatvora s prisilnim radom, ali je nakon četiri godine pomilovan. Godine provedene u zatvoru, bila su mu inspiracija za mnoga kasnija književna dela.

Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a prva knjiga koju je izdao bila je „Vreme čuda“, objavljena 1965. Roman je privukao veliku pažnju i čitalaca i kritike. Roman je rpeveden na engleski, francuski, poljski, ruski i još mnoge jezike. Njegov drugi roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ priskrbilo mu je, među ostalima, i slavnu NIN-ovu nagradu.

Pekić se uskoro preselio u London, a u Jugoslaviji je tada postao persona non grata. Izdaje tada svoja najbolja dela: „Kako upokojiti vampira“ 1977. godine, „Odbrana i poslednji dani“, a onda i sedam toma romana „Zlatno runo“. Osamdesetih godina, Pekić je počeo da piše romane malo više beletristilčke tematike. Napisao je „Atlantidu“ u kojoj, između ostalog, piše od zaveri robota koji pokušavaju da unište ljudsko čovečanstvo i zamene ga svojim, zatim „Besnilo“, o epidemiji mutiranog virusa besnila na londonskom aerodromu Hitrovu, te „1999.“, svojevrsni homaž Orvelovoj „1984.“, u kojoj nastavlja svoju tematiku robota koji su napokon uspeli da unište ljudski rod.

Moramo još da spomenemo i njegov „Novi Jerusalim“ koji je također dobio mnogo nagrada, a koje su samo zaokružile njegovo plodno i važno književno stvaralaštvo.

Pekić je umro 1992. u Londonu.

Autor: V.B.