Čekanje

Pripovetka „Čekanje“ delo je poznatog argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa, majstora kratkih priča. Borhes je predstavnik savremene latinoameričke književnosti, no za njega možemo reći da je pisac bez otadžbine, u smislu da pripada svetskoj književnosti u najboljem smislu tih reči, jer se bavi univerzalnim temama i prevazišao je okvire nacionalne književnosti.

Čitaocima koji pročitaju „Čekanje“ na prvu bi se moglo učiniti da se radi o jednoj krimi priči bez velikog zapleta. Međutim, ova pripovetka ne sadrži dovoljno detalja kako bi se ostvarila celina priče i dobio utisak koji je specifičan za krimiće.

Poput nekih drugih poznatih dela, kao što su na primer „Čekajući Godoa„, autora Semjuela Beketa, ili „Stranac“ Albera Kamija, „Čekanje“ takođe govori o usamljenosti i nesreći ljudi koji su sami krivi za ono što im se dešava.

Ova pripovetka govori o čoveku koji je uzeo tuđe prezime, točnije ime svog progonitelja, kako bi mogao da se što duže sakriva od njega. Borhes je čekanje u ovom delu prikazao kroz psihičko stanje onog koji zna da je zgrešio i da ga ne čeka svetla budućnost jer ga očekuje kazna koja je neizbežna.

Od samog početka ove pripovetke ništa nije jasno ni određeno. „Čekanje“ započinje dolaskom nepoznate osobe pred pansion u jednoj ulici u severoistočnom predgrađu. Ta osoba se vlasnici pansiona lažno predstavlja pod imenom Viljari, odnosno imenom svog progonitelja.

Viljari većini vremena provodi sam u sobi. Povremeno ode do bioskopa gde gleda filmove o tragičnim sudbinama ljudi iz podzemlja, koje su slične životu kakav je on nekada vodio. Pri izlasku iz kuće uvek strahuje od toga da će ga neko prepoznati.

Neprestano sanja isti san u kojem ga progone pravi Viljari i njegovi ljudi. Oni ulaze u njegovu sobu, a on uzima revolver iz ladice i ubija ih. Na kraju se njegov san obistinio, Viljari i njegovi ljudi su ga pronašli, ali ipak nije on taj koji je ubio njih, nego na kraju oni ubijaju njega.

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: nepoznato

Mesto radnje: „severoistočno predgrađe“

Tema dela: Iščekivanje gospodina „Vilarija“ i skrivanje od progonitelja

Ideja dela: Sami kreiramo svoj život i utičemo na to hoće li on biti srećan ili nesrećan. Na kraju plaćamo za grehe koje smo počinili.

Kratak sadržaj prepričano

Kola su tada još uvek nepoznatog čoveka ostavila ispred pansiona na broju 4004, u jednoj od ulica severnoistočnog predgrađa. Nije bilo ni devet sati ujutro. Čovek je zadovoljno promatrao uprljane platane i zemlju na kojoj su izgrađene kuće s malim balkonima, apoteka te gvožđarske i farbarske radnje.

Pomislio je kako će mu sve te proizvoljne i slučajne stvari koje je video oko sebe s vremenom postati bliske i nepromenljive. Vozač mu je pomogao izvaditi kofer iz kola, a na vratima se napokon pojavila umorna ili rasejana žena.

Čovek je platio vozaču vožnju kolima, a zatim se setio kako je napravio grešku jer mu je dao strani novac i tako otkrio nešto o sebi. Još je jednom greškom smatrao to što je pokazao da mu nije svejedno zbog prve greške koju je uradio.

„Moram postupati tako da se prikrijem zaboravom. Počinio sam dve greške: dao sam mu strani novčić, a zatim pokazao da mi nije svejedno što sam pogrešio“.

Nakon toga se uputio sa ženom do sobe koju je bio rezervisao. U sobi se nalazio gvozdeni krevet u obliku grana i vinove loze, noćni stočić, šifonjer, dve različite stolice, niska stalaža ispunjena knjigama i umivaonik. Zidovi su bili obloženi crvenim tapetama na kojima su se nalazili uzorci raskošnih paunovih repova. Na zidovima se takođe nalazilo raspelo i mapa Buenos Airesa.

Čovek je bio jako zadovoljan sa sobom, a kada ga je žena upitala za ime, odgovorio joj je da se preziva Viljari. Bilo je to ime njegova neprijatelja, a takav odgovor je ponudio zato jer ga je to ime uznemiravalo i samo mu se ono vrtelo po glavi. U tom momentu nije pomišljao na to kako bi prisvajanje progoniteljeva imena moglo biti jako lukav čin.

„Novi stanar bio je potpuno zadovoljan; kada ga je žena upitala za ime, odgovorio je da se preziva Viljari, ne radi tajnog ukusa izazova, ne radi ublažavanja poniženja koje zaista nije ni osećao, već zato što ga je to ime uznemiravalo, zato što mu se samo ono vrtelo u glavi“.

Gospodin Viljari nekoliko nedelja uopšte nije napuštao kuću. Prvi put kada je izašao bio je već mrak, a napolju se zadržao vrlo kratko. Kasnije bi znao odlaziti u bioskop koji je bio udaljen tri bloka dalje. Uvek bi sedeo u poslednjem redu i odlazio bi nekoliko minuta ranije.

Gledao je tragične sudbine iz podzemlja, koje su na neki način bile slične njegovom prijašnjem životu. Viljari nije uočavao te sličnosti i nastojao je da reaguje kao da mu se sve to zapravo dopada.

Za njega nikada nije stiglo ni jedno pismo u pansion u kojem je boravio, čak ni neko reklamno. On bi sa tračkom nade stalno čitao jednu rubriku u novinama, a predveče bi stavljao jednu od stolica s ispred unutrašnje strane vrata. Znao je da se dani znaju izjednačiti sa sećanjima kada neko živi samotnim životom, ali je isto tako znao da svaki dan sa sobom donosi i neko iznenađenje.

Boraveći neprestano među zidovima, Viljari je počeo da broji dane i sate. Njegovu povučenost i osamljenost mogla je prekinuti jedino novinska vest o smrti Aleksandra Viljarija. Doduše, postojala je i mogućnost da je on već umro, pa bi u tom slučaju život glavnog lika ove pripovetke bio poput sna.

Uznemiravala ga je mogućnost da je njegov neprijatelj možda već mrtav jer nije bio siguran bi li to njemu donelo olakšanje ili nesreću. Odbacio je tu mogućnost jer ju je smatrao apsurdnom pa je nastavio promatrati dvorište. Tamo se nalazio stari vučjak s kojim se Viljari sprijateljio.

Viljari je nastojao da živi isključivo u sadašnjosti, bez ikakvih sećanja ili predviđanja budućnosti, ali sećanja je ipak smatrao važnijima u odnosu na budućnost.

„Viljari je nastojao da živi isključivo u sadašnjem trenutku, bez sećanja i bez predviđanja za budućnost. Sećanja su mu bila važnija od budućnosti. Neodređena intuicija mu je ukazivala da prošlost predstavlja materijal od koga je sazdano vreme; zato se vreme odmah pretvara u prošlost. Ponekad mu se umor čini srećom; u tim trenucima nije prevazilazio prizemnu svest psa“.

Jedne noći je osetio bol u usnoj šupljini pa se sutradan kolima odvezao do zubne ambulante gde su mu izvadili kutnjak. On u tom momentu nije pokazao više smirenosti ni kukavičluka nego drugi ljudi.

Dok se jedne večeri vraćao iz bioskopa osetio je da ga neko gura. Ogorčen i besan se okrenuo prema tom čoveku i uputio mu grubu psovku, ali je osećao olakšanje jer to nije bio neko ko ga poznaje. Bio je to mladi, visoki čovek tamne kose, a s njim je bila i neka žena. Viljari je ponavljao sebi kako ih ne poznaje, ali svejedno nekoliko dana nije napuštao kuću.

Na stalaži u njegovoj sobi nalazila se Božanstvena komedija pa se Viljari iz nekakvog osećaja dužnosti odlučio pročitati to delo. Smatrao je kako paklene muke opisane u ovom delu nisu velike ni neverovatne, kao i to da ga Dante ne bi osudio na poslednji krug pakla.

Viljari bi u zoru sanjao uvek isti san, ali s malo izmenjenim uslovima. Dva čoveka i pravi Viljari bi naoružani revolverima upadali u njegovu sobu ili bi ga napadali dok bi se on vraćao iz bioskopa. Postojale su i verzije u kojima bi se ova trojica stapali u lik nepoznatog muškarca koji ga je gurnuo na ulici ili bi ga čekali u dvorištu kuće.

Na kraju sna bi Viljari vadio revolver iz ladice noćnog stočića, gde je uistinu stajao revolver, pa bi pucao na trojku. Pucanj revolvera bi ga prenuo iz sna, ali snovi bi se onda opet ponavljali.

Jednog nemirnog jutra u julu Viljarija je probudilo prisustvo nepoznatih ljudi. Nepokretno i strpljivo su stajali u tami, pogleda spuštenog na pod. Aleksandar Viljari i nepoznati ljudi su ga konačno pronašli. On ih je pokretom ruke zamolio da pričekaju, a zatim se okrenuo prema zidu, kao da nastoji opet usnuti san.

Možda je to učinio kako bi izazvao sažaljenje onih koji će ga ubiti, ili možda zato da bi na najlakši način okončao jedan strašan događaj koji je neprestano proživljavao u mašti te tako pretvorio svoje ubice u san u kojem su se bezbroj puta pojavljivali na istom mestu u isto vreme. Viljari je bio zapleten u toj magiji kada je nestao jednim pucnjem.

Likovi: Viljari

Analiza likova

Viljari – pravo ime ove osobe ostaje nepoznato. Reč je o čoveku iz podzemlja koji krije svoj pravi identitet jer je u prošlosti radio loše stvari, i najverovatnije izdao prijatelja, pa sada živi u strahu od osvete. Živi usamljeničkim životom i stalno nešto čeka. Na kraju se ostvario san koji je on neprestano sanjao, samo što je tog puta imao drugačiji završetak – rezultirao je njegovom smrću, a ne smrću njegovih neprijatelja.

Beleške o piscu

Horhe Luis Borhes bio je argentinski pisac čija je proza imala veliki uticaj na svetsku književnost druge polovice 19. veka. Bio je pesnik i esejist, ali je najviše ostao upamćen po svojim kratkim pričama.

Rođen je 24. augusta 1899. godine u Buenos Airesu. Njegov otac je bio advokat i učitelj psihologije, a težio je i tome da postane pisac, ali nije uspeo u toj nameri. Horheova majka Leonor Asevedo Suarez je bila prevoditeljica.

Porodica njegovog oca bila je delom španskog i portugalskog, a delom engleskog porekla, dok je majčina porodica bila španskog porekla. U njihovoj porodičnoj kući govorio se engleski i španski jezik pa je Horhe od malih nogu znao oba jezika. Kasnije su se preselili u Ženevu, pa je naučio i francuski te nemački jezik.

Prva pesma koju je Borhes napisao bila je „Himna moru“, a objavljena je u magazinu Grecia. 1921. godine se vraća u Buenos Aires i započinje svoju karijeru. Pisao je pesme i eseje koji su bili objavljivani u literarnim časopisima.

Borhesova prva kolekcija pesama „Frevor de Buenos Aires“ objavljena je 1923. godine. Iste je godine postao urednik literarnog dodatka u listu „Critica“, u kojem su objavljivani delovi njegovih priča koje su kasnije objavljene u „Historia universal de la infamia“.

Jedno vreme je radio kao pomoćnik u podružnici Opštinske knjižnice Buenos Airesa, ali kada je na vlast došao Huan Perón, Borhes je dobio otkaz.

Budući da je ostao bez posla, a vid mu je počeo slabiti tako da nije mogao da živi od pisanja, počeo je da radi kao predavač. Bez obzira na političko progonstvo, ostvario je razmerno uspešnu karijeru i postao predsednik Argentinskog društva pisaca i profesora engleske i američke književnosti te Argentinskog udruženja engleske kulture.

Osim kratkih priča, po kojima je bio prepoznatljiv, Borhes je pisao i eseje, poeziju te nekoliko scenarija i brojne predgovore i književne kritike. Prevodio je s francuskog, engleskog i nemačkog jezika na španski. Veliki uticaj na njegov kasniji rad imala je slepoća, koja ga je zadesila u odrasloj dobi.

Preminuo je 14. juna 1986. godine u Ženevi.