Čekajući Godoa

Drama Čekajući Godoa jedno je od najpoznatijih dela Semjuela Beketa. Napisana je krajem 40-ih godina 20. veka, a izdana 1952. godine. Dramu je Beket najpre napisao na francuskom jeziku, a zatim ju je sam preveo na engleski jezik, što mu je bio i materinji jezik. Drama je napisana u dva čina, a cela radnja vrti se oko očekivanja jedne osobe – Godoa. On je donekle središnja tačka drame, možda čak i pokretač radnje, iako se kao lik nikada nije pojavio na sceni tj. u radnji dela. Godo je gotovo apstraktan lik i često se zapitamo postoji li on uopšte.

Glavni likovi, Vladimir i Estragon, čekaju da se Godo pojavi, usput krateći vreme besmislenim raspravama i još besmislenijim zgodama koje im se događaju. Ni u jednom momentu ne saznajemo zašto oni čekaju Godoa, ali nam je jasno da im je jako bitno da ga dočekaju. Ne znamo čekaju li ga jer nemaju pametnijeg posla, ili doista postoji konkretan razlog zašto im je važno dočekati ga. U svojim suludim raspravama, obojica likova iznose vlastite stavove oko tema o kojima raspravljaju. Ti stavovi nisu ništa manje apsurdni i nalikuju na samo piščevo izrugivanje s filozofijom i intelektualnim prepirkama.

Razgovor likova teče gotovo kontinuirano, ali je isprekidan na razini tematike. Prelaz s jedne teme na drugu često je označen kraćom stankom, gde se jedan od likova zamisli ili nastupa nekoliko momenata šutnje jer su se likovi posvađali. Vrlo često, razgovor između dva glavna lika isprepleten je nepoznanicama i nesporazumima. Njihova zbunjenost naglo se pojačava svakom novom nepoznanicom, zbog čega vrlo teško određuju verodostojnost nekih dešavanja.

Drama u svojoj ideji portretira besmisao i besciljnost života. Ta ideja stavlja je u okvir teatra apsurda te povezuje s filozofijom egzistencijalizma. Likovi iščekuju Godoa i tako postaju žrtva neke veće sile, koja protiv njihove volje upravlja njihovim životima i prisiljava ih na fizičku i duhovnu stagnaciju. Čitaocima nije jasno da li oni ne mogu ili ne žele da se otrgnu iz te situacije, iako se čini da sam pisac poručuje kako je stvar u ovom prvom. Nekoliko puta oni odluče otići, ali onda ih nešto zaustavi, nekakva nada ili strah (nada da će stvari biti bolje ako dočekaju Godoa i strah da će biti gore ako ga ne dočekaju).

Likovi su robovi sopstvenih uvjerenja, što je izravno prikazano u simbolici lika Lakija. On je rob koji dozvoljava da se njegov gospodar prema njemu odnosi kao prema životinji. On zbog toga nije srećan, ali kao da se boji da će bez svog gospodara biti još nesrećniji. Zato čini jedino što, unutar svoje svesti, može da učini – udovoljava svom gospodaru, nadajući se da će ovaj zato prema njemu biti bolji. Tako će se njegovo ropstvo nastaviti, ali s mogućnošću da će biti malo ugodnije, jer borba protiv ropstva ili sama sloboda njemu očito nisu opcija.

Vrsta dela: tragikomedija apsurda

Vreme radnje: radnja se odvija unutar dva dana

Mesto radnje: ispod stabla

Tema dela: besmislene rasprave i zgode koje se dešavaju za vreme čekanja Godoa

Ideja dela: potrebno je preuzeti život u svoje ruke i prekinuti besmislenost i besciljnost života koji nas koče da krenemo dalje

Kratak sadržaj prepričano

Prvi čin

Radnja prvog čina započinje u večernje doba, prizorom smeštenim na seoskom puteljku. Estragon sedi ispod stabla i neuspešno pokušava da izuje cipelu. U tom momentu ulazi Vladimir. Iz razgovora koji vode Estragon i Vladimir saznajemo da se likovi znaju od pre te su se sada ponovo sastali na istom mestu, ispod stabla. Vladimir saznaje kako je Estragon sinoć spavao u jarku. Zanima ga jesu li ga ponovo istukli, Estragon odgovara potvrdno, ali ne može tačno da kaže je li reč o onoj istoj skupini koja ga i inače tuče. Tokom celog tog razgovora, Estragon još uvek nije uspeo da skine cipelu.

Vladimir počne da iznosi teoriju kako Estragon nikada ne bi uspeo da preživi sve ove godine da nije bilo njega, ali uznemireni Estragon ga prekida i traži pomoć u skidanju cipele, što uzrokuje manju prepirku između dva lika. Na Vladimirov upit da li oseća kakvu bol, Estragon reaguje gotovo agresivno. Vladimir pokušava da mu ukaže da i drugi osećaju bol, ne pati samo Estragon, ali on se na primer nikada ne zanima da li nešto možda muči i Vladimira.

Potaknut Estragonovom primedbom kako uvek čeka do poslednjeg momenta, Vladimir se priseća rečenice „kad u nadi vreme trošiš, od nje i boluješ“. Vladimir pokuša da objasni Estragonu kako se i on tako ponekad oseća. Taj osećaj u njemu uzrokuje podeljenost, kao da mu lakne, ali i dalje opet ostaje zapanjen. U tom momentu Vladimir upada u svoja razmišljanja i ne čuje Estragonove vapaje za pomoć.

Vladimir skida svoj šešir i promatra ga. Zatim zavlači ruku u šešir, kao da nešto traži, istresa ga i ponovo stavlja na glavu. Estragon pritom kao da oponaša pokrete svog druga i njegovu interakciju sa šeširom. Posle krajnjeg napora, uspeva da skine cipelu, zatim se zagleda u nju, zavuče ruku kao da traži nešto, prevrne cipelu kao da pokušava istresti sadržaj iz nje pa zatim pretražuje zemlju kako bi proverio da li je iz cipele nešto ispalo. Kako ništa nije uspeo da pronađe na zemlji, Estragon ponavlja istu radnju od malopre te naposletku uzdiše i govori Vladimiru kako ništa nije pronašao. Na to mu Vladimir predloži da ponovo pokuša da obuje cipelu, ali Estragon želi da malo odmori stopalo pa odbija. Vladimir ponovo skida svoj šešir, gleda u njega, zavlači ruku, udara po njemu, pa čak i proba puhati ne bi li nešto ispalo. Zatim ga ponovo vraća na glavu i konstatuje kako nema ništa, a to ga već zabrinjava.

Nakon kraće tišine Vladimir predlaže Estragonu da se pokaju, ali ne želi da ulazi u detalje zbog čega bi trebali da se kaju. Estragon daje predlog da bi se mogli pokajati zbog toga što su se rodili. Sledeća tema njihova razgovora je pitanje Svetog pisma. Vladimira zanima seća li se Estragon evanđelja. Vladimir se priseća priče o dva razbojnika pa je odluči prepričati Estragonu kako bi im brže prošlo vreme. Priča kaže kako su uz Isusa, na križ bila razapeta još dva razbojnika. Jedan od njih bio je spašen, dok je drugi bio osuđen na večne muke. Vladimira zanima kako to da od četiri evanđelista, samo jedan tvrdi da je jedan razbojnik bio spašen, a sva četvorica su bila na licu mesta kada se to odvijalo. Od ostale trojice dvojica uopšte ne spominju razbojnike, dok treći kaže kako su oba razbojnika psovala Isusa, tako da niti jedan nije bio spašen. Budući da je ljudima poznatija verzija u kojoj je jedan razbojnik spašen, Vladimira zanima zašto se tom evanđelistu veruje više nego ostalima? Jedini odgovor koji Estragon daje je da su ljudi jezivo neuki majmuni i zbog toga veruju tom jednom evanđelistu više nego ostalima.

Nakon kraće stanke, Estragon ustaje s bolnim naporom i šepajući odlazi u levo, zastaje, gleda u daljinu natkriljujući oči šakom, zatim se okreće i odlazi u desno pa opet gleda u daljinu. Celo to vreme Vladimir ga promatra, a zatim priđe Estragonovoj cipeli i podigne je sa zemlje. Zaviri u nju, a budući da nije uspeo da pronađe nešto u njoj, odmah je pusti da padne na zemlju.

U sledećem momentu saznajemo zašto su Vladimir i Estragon upravo ispod tog stabla. Naime, likovi čekaju Godoa. No, ni oni nisu posve sigurni je li reč tačno o onom stablu na koje je Godo mislio. Takođe se dvoume oko tačnog dana. Vladimiru se čini da je Godo rekao da ga čekaju u subotu. Prvo se ne mogu dogovoriti oko vrste stabla, odnosno je li reč o vrbi ili ne. Vladimir naglašava da Godo nije rekao da će sigurno doći, ali ako ne dođe danas, oni će sutra opet doći kod tog stabla, i tako sve dok se on ne pojavi. Na kraju nisu više sigurni je li danas subota i ako je zapravo subota, ne znaju je li Godo mislio baš na tu subotu. Takođe nisu više sigurni ni jesu li bili jučer kod ovog stabla ili nekog drugog. Ako se Godo jučer pojavio, a njih nije bilo, sumnjaju da će se pojaviti ponovo.

Nakon kraće rasprave o pravom danu i mestu dolaska Godoa, Vladimir krene uzrujano koračati levo-desno, zaustavljajući se svako malo kako bi pogledao u daljinu. Estragon za to vreme zaspe. U jednom momentu Vladimir se zaustavi i probudi Estragona jer se osećao usamljeno, ali kada mu Estragon želi ispričati svoj san, Vladimir ne želi da sluša pa se opet posvađaju. Vladimir krene ljutito da korača kao da će da napusti Estragona, ali se ubrzo okrene i vrati te ga zagrli.

Estragon i Vladimir pokušavaju da smisle šta će raditi dok čekaju Godoa. Estragon predlaže da se obese, ali nikako ne uspevaju da se dogovore oko toga ko će prvi. Estragon zato iznese svoju teoriju. Pošto je Vladimir teži on bi trebao da bude prvi, ako grana ne pukne i sve bude po planu, onda će za njim to učiniti i Estragon. Ako bi Estragon išao prvi, budući da je lagan, grana sigurno ne bi pukla. A ako bi nakon njega išao Vladimir, grana bi zbog njegove težine mogli puknuti. Vladimir će onda ostati sam. Raspravljajući odjednom više ni sami nisu tačno bili sigurni ko je od njih dvojice lakši. Ipak odluče da neće ništa poduzimati dok se ne pojavi Godo. Prisećaju se kako je na njihovu poniznu molbu Godo odgovorio da ne može ništa da obeća i da mora da razmisli o tome. Estragon se pita gde su oni u svemu tome i zar nemaju više nikakvih prava? Vladimir odgovara kako su oni svoja prava odbacili.

Prolomi se strašan krik u neposrednoj blizini. Obojica se skamene i potrče da se sakriju. Sednu jedan pokraj drugoga i čekaju. Na scenu ulaze Laki i Poco. Poco upravlja Lakijem pomoću konopa omotanog oko njegovog vrata pa se na sceni pojavi prvo Laki, za njim konop, a nakon nekog vremena i Poco. Laki nosi jednu tešku torbu, stolicu na sklapanje, torbu s hranom, a preko ruke kaput. Poco u jednoj ruci drži bič koji upotrebi na Lakiju. Ugledavši Vladimira i Estragona, Poco povuče konop i tako zaustavi Lakija. Poc prepriča kako putuje sam već šest sati i nije pritom nikoga sreo pa sad želi da nakratko ostane u društvu Vladimira i Estragona.

Poco zapovedi Lakiju da mu donese hranu i krene da obeduje. Sva pažnja Vladimira i Estragona userena je na Lakija koji, nakon što je obavio sve Pocove zapovedi, stoji sa strane u polusnu. Vladimir je šokiran načinom na koji se Poco odnosi prema Lakiju. Ponaša prema njemu kao prema životinji i svom osobnom robu. Želi da ode, ali ga Poco zaustavlja s pitanjem šta će biti s njihovim sastankom s Godoom ako on sada ode. Ta primedba zadrži Vladimira, koji se šutke vrati ispod stabla.

Sva pažnja Estragona i Vladimira usmerava se na Lakija koji jedva da odaje znakove života, ali i humanosti. Estragon pokušava da sazna zašto Laki ne ispušta sav taj teret koji nosi na sebi, čak i dok stoji. Poco odgovara kako Laki to čini kako bi ostavio dobar dojam na njega i kako bi ga zadržao kod sebe, ali želi da ga se reši te uskoro planira da ga proda. Unatoč prvotnim osećajima nenaklonosti prema njemu, Poco ipak uspeva da uvčei u razgovor Vladimira i Estragona i na taj način ih navodi da zanemare neke njegove postupke.

Poco predloži da ih Laki nekako zabavi dok čekaju na Godoa. Naređuje mu da počne da pleše. Nakon kraće stanke, Vladimir predloži Pocu da naredi Lakiju da misli. Donose mu šešir i stavljaju mu na glavu, jer bez njega ne može da se misli. Sledi dug Lakijev monolog koji se sastoji od gotovo nepovezivih i nejasnih reči. Tokom Lakijevog monologa, Vladimir i Estragon slušaju s napregnutom pažnjom, no nakon nekog vremena, počnu da pokazuju znakove negodovanja. Pco govor sluša utučeno i s gnušanjem. Njegova uzrujanost postaje sve intenzivnija kako Lakijev govor teče.

U jednom momentu Poco počne da povlači konop i svi krenu da viču. Laki vuče konop na svoju stranu, usput posrćući i urlajući govori svoj tekst. U sledećem momentu svi se bacaju na Lakija koji pokušava da se izvuče, ali i dalje ne prestaje da urla svoj tekst. Poco se u tom momentu seti šešira te dovikne to Vladimiru. On je istog momenta zgrabio šešir, a Laki odmah zaćuti i padne na zemlju. Vladimir počne da proučava Lakijev šešir i da zaviruje u njega, ali Poco mu ga istrgne iz ruku, baci ga na zemlju pa ga izgazi, skačući po njemu kako bi bio siguran da Laki više neće biti u stanju da misli. Vladimir i Estragon pokušaju da podignu Lakija, ali čim ga oni puste, Lak padne na zemlju. Nakon drugog pokušaja uspevaju. Poco pokupi stvari i stavi ih u Lakijeve ruke, nakon čega Laki dođe sebi. Nakon dužeg pozdrava i nekoliko zahvala, Poco napokon odlazi.

Vladimir i Estragon ostanu sami. Kratko razgovaraju o svojim neobičnim posetiteljima i ne mogu da se dogovore oko toga jesu li poznavali Poca i Lakija pre ovog susreta. Estragona počne da boli i druga noga pa on šepajući odlazi do mesta ispod stabla kako bi seo. U tom momentu bojažljivo im se približava jedan dečak koji želi da im prenese poruku od Godoa. Estragon ga prekida i zahteva objašnjenje zašto je došao tako kasno. Ispostavlja se da je dečak bio u njihovoj blizini već neko vreme, ali im se bojao prići jer se uplašio Pocovog biča i silnog urlanja. Poruka koju im šalje Godo jest da neće doći večeras, ali će sigurno da dođe sutra. Vladimir nakon toga saznaje kako dečak radi kod Godoa, sa svojim bratom čuva ovce i spava na tavanu. Godo se dobro odnosi prema dečaku i dobro ga hrani, ali prema njegovom bratu ne. Kad ga Vladimir pita je li nesrećan, dječak ne ume da odgovori. Poručuju mu da kaže Godou da ih je video. Dečak se oklevajući okrene pa odjuri.

Uskoro padne mrak i mesec se pojavi na nebu. Estragon pokupi svoje cipele s poda i ostavi ih pokraj puta, za nekoga ko ima manje noge. Nakon kraće tišine, Estragon setno govori kako je šteta što sad nemaju nekakav konop. Već je hladno pa Vladimir predlaže da pronađu neko sklonište za prenoćiti. Pokuša za sobom da povuče i Estragona, ali mu ne uspeva. Nakon nekoliko trzaja odustane. Saznajemo da se Estragon i Vladimir znaju preko pedeset godina. Sede jedan pored drugoga i dolaze do zaključka da bi im možda bilo bolje da svako živi sam. Ipak, smatraju da je sada već suviše kasno za takav pothvat. Nastavljaju da sede u tišini.

Drugi čin

Radnja drugog čina odvija se dan posle, ali u isto doba dana i na istom mestu pod stablom. Estragonove cipele stoje pokraj puta gde ih je i ostavio, a pokraj njih stoji Lakijev šešir. Uznemireni Vladimir žurno se približi stablu te nervozno počne da korača levo-desno. Zastane pored Estragonovih cipela, sagne se, podigne jednu te je pomiriše. Zgrozi se pa je pažljivo vrati na mesto. Nakon toga nastavi da hoda pa se zaustavi i gleda u daljinu s rukom iznad očiju. U jednom momentu počne glasno da peva pesmu o psu koji je ukrao hleb, pa ga je pekar zbog toga ubio. Dotrčali su drugi psi i iskopali mu grob, a na nadgrobnici su napisali šta se dogodilo kako bi drugi psi videli.

Nakon što završi s pesmom, nastavlja shizofreno da hoda, svako malo se zaustavljajući kako bi pogledao u daljinu. Približi mu se bosonog Estragon, oborene glave. Estragona je ponovo neko pretukao noć pre, a Vladimir mu objašnjava, kao i dan pre, kako se to sigurno ne bi desilo da je bio s njim. Estragon se ne seća da su se hteli obesiti na stablu pokraj kojega sad stoje, a ne sjeća se ni Poca i Lakija. Raspravljajući o tome, ponovo se posvađaju te nastupi kraća tišina.

Estragon daj predlog da pokušaju razgovarati smireno, bez živciranja, kad već nisu u stanju jednostavno ćutati. Vladimir se nadovezuje da moraju neprestano pričati kako ne bi morali da razmišljaju i slušaju sve one mrtve glasove koji celo vreme govore u istom trenutku, svaki za sebe. Razgovor počne da jenjava, što izazove paniku kod obojice, a to im još više otežava smišljanje teme za razgovor. Vladimir očajno razmišlja o čemu će sledeće pričati pa skreće pažnju Estragona na drvo koje je, neobjašnjivo, u samo jednoj noći procvetalo. Estragon govori kako to nije ono isto stablo pokraj kojega su jučer bili. To je upitno jer se Estragon ne seća gotovo ničega šta su on i Vladimir jučer radili.

Kako bi mu dokazao da je u krivu, Vladimir ukazuje na njegove cipele koje je jučer tu ostavio, što znači da su ipak proveli prethodni dan pokraj tog stabla. Estragon, nimalo uveren, tvrdi kako to nisu njegove cipele jer su njegove bile bi smeđe boje, a ove ovde su crne. Nakon kraće rasprave o pravoj boji Estragonovih cipela, Vladimir dolazi do zaključka da je njegove cipele neki čovek, koji je imao manje noge, uzeo i ovde ostavio svoje. Već pomalo iscrpljen od raspravljanja o njegovom sećanju, Estragon predloži da odu negde. Vladimir ga zaustavlja jer ne mogu nigde da odu dok ne dočekaju Godoa.

Kako bi potrošili vreme čekajući, Vladimir predlaže da Estragon proba obuti cipele. Nakon kraćeg natezanja i uz pomoć Vladimira, Estragon je uspeo da obuje obe cipele koje su mu sada velike. Vladimir mu govori neka ih ostavi jer će sigurno jednog dana imati čarape pa mu neće biti toliko velike. Nakon toga Estragon zaspe. Vladimir skine svoj kaput i Estragonu pokrije ramena pa zatim počne da korača levo-desno, mašući rukama kako bi se zagrejao. Estragon se naglo trgne iz sna, sav pometen i uplašen. Napravi nekoliko nesigurnih koraka, nakon čega mu Vladimir pritrči i obgrli ga.

Kako bi im brže prošlo vreme, Vladimir i Estragon glume Poca i Lakija. Insceniraju svađu i nakon toga pomirenje. Pokušali su i da vježbaju, a zatim da naizmence glume drvo. Tako se Vladimir i Estragon neko vreme zabavljaju, dok ih ne prekine Pocov i Lakijev dolazak. Poco je sada slep, a Laki je nem, natovaren stvarima kao i ranije, samo što je konop sada bio kraći kako bi Poco mogao da lakše ide za njim. U momentu kada ugleda Estragona i Vladimira, Laki naglo zastane, zbog čega se Poco zabije u njega te obojica padnu. Poco zaziva pomoć, ali Vladimir i Estragon nekoliko trenutaka razmišljaju žele li mu uopšte pomoći, jer nemaju od toga nikakve koristi. Prilaze mu tek kad im Poco obeća nagradu. Vladimir pokuša da podigne Poca no ne uspeva, saplete se o prtljagu i padne. Na kraju, uz Estragonovu pomoć, ipak uspeju da podignu Poca na noge, ali moraju da ga pridržavaju kako ne bi pao. Laki se probudi, pokupi njihove stvari te on i Poco odu.

Estragon spava ispod stabla, a Vladimir uzrujano korača kada se pojavi dečak. Dečak ih ne prepoznaje i tvrdi kako ih nije jučer posetio. Poruka od Godoa je jednaka kao i ranije, sigurno će da dođe sutra. Vladimir i Estragon se boje odustati od Godoa jer misle da bi ih u tom slučaju kaznio. Još jednom se požele obesiti, ali uže koje imaju preslabo je. Odluče da će to da urade sutra, ako ne dođe Godo. Pripremaju se za odlazak, ali ipak ostaju stajati na mestu.

Likovi: Vladimir, Estragon, Laki, Poco, dečak, Godo

Analiza likova

Vladimir – jedan od dva središnja lika drame. Jako dobar Estragonov drug. Kasnije u delu saznajemo da se njih dvojica poznaju već pedeset godina. Većina karakterizacije ovog lika određena je putem njegova odnosa s Estragonom. Predstavljen je kao onaj koji je odgovoran i koji se brine za Estragona. U njihovom odnosu postavljen je kao figura koja je većinu vremena dominantna. Takođe se pokazuje kao razumniji lik s većom razinom empatije. On je takođe odgovorniji u odnosu na Estragona, stalno ga podseća zašto se nalaze ispod stabla i koga čekaju. Ne odobrava način na koji Poco tretira Lakija niti toleriše njegovo ponašanje prilikom njihovog prvog susreta.

Estragon – vrlo često i lako odustaje od čekanja Godoa, ali ga Vladimir svaki put zadrži. Lakom je i razina saosećanja mu je jako niska. Iako se često svađa s Vladimirom, njih dvojica su već dugi niz godina dobri drugovi. Nekoliko puta želi da napusti Vladimira, ali uvek mu se na kraju vrati. Znatno je osetljiviji od Vladimira i teže se nosi s dosadom i čekanjem. Takođe, zaboravlja sve šta se dešavalo prethodnog dana. Budući da se često svađa s Vladimirom, smatra kako bi trebalo da se raziđu, ali nikada to ne urade. Vladimir zna da Estragon nikada neće da ga ostavi, a ako to i urade, zna da će brzo da se vrati jer nije u stanju da brine dovoljno o sebi. Dokaz tome je i to što stalno dozvoljava da ga pretuku.

Poco – izuzetno okretan i sebičan lik. Ponaša se prema Lakiju kao prema životinji, neprestano ga zlostavlja, a svoje ponašanje opravdava činjenicom da Laki želi da se dokaže kao dobar sluga. Kada susreće Estragona i Vladimira, odmah zauzima superiornu poziciju. U jednom momentu slabosti priznaje kako je nekada imao dobar odnos s Lakijem, a sada kad ga nema, jako je usamljen. Poco je u drugom činu slep, a niko ne zna kako se to desilo.

Laki – lik koji je u drami sveden gotovo na animalnu razinu. To je ostvareno prikazom postupanja drugih likova prema njemu, ali i njegovim samim ponašanjem. Izvršava naredbe bez razmišljanja, nosi sav teret i dozvoljava Pocu da se prema njemu odnosi kao prema životinji.

Dečak – javlja se u svakom činu, Vladimiru i Estragonu prenosi uvek istu poruku, a ona glasi da će Godo da dođe sutradan. Dečak radi za Godoa, on i njegov brat čuvaju koze i ovce. Tvrdi da Godo s njim dobro postupa, ali da nekada tuče njegovog brata. Dečak se boji Poca pa je prvo pričekao da on i Laki odu kako bi mogao da prenese poruku Vladimiru i Estragonu.

Godo – uopšte se nije pojavio, ali ima velik uticaj na Estragona i Vladimira. Njih dvojica se ne usuđuju otići jer se boje kazne koja bi ih snašla ako Godo dođe, a njih nema. Veruju da će njegovim dolaskom biti spašeni.

Beleška o piscu

Semjuel Beket je dramaturg i romanopisac irskoga porekla. Rođen je 13. aprila 1906. godine u mjestu Foxrock u Irskoj. Od 1938. živi u Parizu, a nakon rata počinje da piše n07a francuskom jeziku.

U svojim delima daje krajnje pesimističnu viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjima spasa.

Najpoznatiji je ostao po svom delu „U očekivanju Godoa“, za koju je poznati kritičar Vivijan Mercir rekao kako se radi o drami u kojoj se ništa ne dešava. Gledaoci su dramu prvi put mogli da vide 1953. godine.

Veći dio svog života u svojim delima je želeo da pokaže sve probleme iz modernog načina života te ljudske egizstencije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1969. godine. Dela: „U očekivanju Godoa“, „Završetak igre“, „Maloun umire“, „Marfi“, „Moloj“‘. Umro je 22. decembra 1989. godine u Parizu.

Autor: A.M.