Johan Volfgang von Gete jedan je od najznačajnijih nemačkih, ali i svetskih pesnika, koji je svojim delima snažno utecao na svetsku književnost. Stvarao je za vreme evropskog klasicizma i romantizma, posebice u vreme Šturm und Dranga, umetničkog pokreta s kraja 18. veka koji se javio u Nemačkoj, a temeljio na originalnosti u pesništvu, iskazivanju individualnosti i burnih osećaja kao prkosu do tada vladajućem racionalizmu u poeziji. Geteova pesnička dela dio su klasične književnosti i kao takva imaju velikog uticaja i na ostale sfere umetnosti, a ne samo na književnost.
Najpoznatija dela Johana Volfganga fon Getea su romani „Stradanja mladog Vertera“, „Godine učenja Vilhema Majstera“ i „Putovanja Vilhema Vejstera“, drama Faust te pesme „Bauk“ ili „Vilenjački kralj“, „Prometej“, „Putnikova noća pesma“ i druge. „Stradanja mladog Vertera„, uz „Fausta“, zasigurno je Geteovo najpoznatije i najvažnije delo. Ono ga je proslavilo i postalo reprezentativno delo lirskog romana iz vremena romantizma te je gotovo pa definisalo Šturm und Drang pokret. Iako je fabula ovog romana jednostavna, ono što ga čini posebnim je njegova kompozicija. Ovaj roman imao je sve odlike Šturm und Drang književnosti – pasivnog junaka, preterano osećajnog, neprilagođenog društvu te se zbog toga otuđuje od sveta i sam živi u prirodi, razmišljajući o sebi i životu. U ovakvom junaku vidimo prisutnu tzv. svetsku bol, koja je bila odlika i drugih sličnih junaka, poput Byronovog Childa Harolda, zbog kojeg je ovaj tip junaka i dobio naziv „bajronistički“. Iako je ovaj roman često kvalifikovan kao ljubavni, njegovu suštinu čini konteplacija o životu iz perspektive čoveka koji ne može da se pomiri sa svetom koji ga odbacuje zbog njegove različitosti, čija je suština preosećajnost.
Junak romana „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i „Putovanja Vilhelma Majstera“ sličan je Verteru i njime Gete samo nastavlja da tematizira svoju romantičarsku ideju. Ovi romani izuzetno su estetčni, izraz u njima veoma je bogat i on je srž ovih romana.
Drugi od dva najvažnija Geteova djela je zasigurno njegova drama „Faust„, podeljena u dva dela. Prvi dio objavljen je 1808., a drugi 1832. godine. Ovo delo, često nazivano dramskim spevom, iako mu u podnaslovu piše da je tragedija, jedno je od poslednjih ostvareno u epohi Šturm und Dranga. U „Faustu“ je Gete pokušao da istraži pitanja šta je čovek, koji je njegov smisao i koji je smisao života uopšte. Gete je „Fausta“ ostavio nedovršenog, sve dok ga Šiler nije nagovorio da ga završi i objavi. „Faust“ je objavljen sa nekim novim scenama te s tri uvoda, naslovljenim „Posveta“, „Predigra u pozorištu“ i „Prolog na nebu“.
Gete je osim po navedenim delima bio poznat i po svojoj poeziji. Jedna od njegovih poznatijih pesama zasigurno je „Bauk“ ili „Vilinski kralj“. To je balada nastala 1782. godine, a izvorno je bila dio opere „Die Fischerin“, a sama pesma nazivala se „Singspiel“. Vilinski kralj, izvornog naziva „Der Erlkong“, naziv je koji dolazi iz danskog jezika, od reči ellekonge, što je ime za biće iz mitologije, poznato po tome što mami djecu u zemlju smrti. Iako je ova pesma inspirisana skandinavskom folklornom pričom o vilinskom kralju, u kojoj je ovo biće prikazano kao čarobno, Gete Vilinkog kralja opisuje po uzoru na nemačku mitologiju, u kojoj su vilenjaci povezani sa silama smrti.
Pesma govori o ocu koji noću juri na konju kroz šumu, noseći na rukama uznemirenog sina. Sin u šumi čuje bića koji ga dozivaju, dok ga otac tješi. Unatoč tome što otac ne vidi stvorenja, racionalizirajući ih kao maglu, šum lišća i slično ili prosto ih ignorišući, bauk, kako ga naziva njegov sin, ipak napadne dete i otac ostane s mrtvim sinom na rukama.
Ovu pesmu uglazbili su Franc Šubert i Karl Lov. Pesmu „Bauk“ ili „Vilinski kralj“ na srpskom je jeziku najpoznatija u prevodu Alekse Šantića.
Bauk – analiza pesme
Pesma „Bauk“ ili „Vilinski kralj“, opjevava stari skandinavski mit o šumskom duhu koji priziva decu i mami ih u smrt. Gete je to stvorenje nazvao vilinskim kraljem i ispevao jednu situaciju kojom nam prikazuje kako to biće deluje. Pesma ima svoju lirski prikazanu radnju koja se odvija jedne noći u šumi. Otac je jahao kroz šumu sa sinom na rukama. Dok su prolazili kroz šumu, sin je oca upozoravao na vilinskog kralja koji ga doziva. Otac je mislio da to radi dečja mašta, pa ga je tešio da su to samo šumske prilike, a ne nekakvi duhovi. Ipak, vilinski kralj zgrabio je dečaka i otac je ostao s mrtvim detetom na rukama.
Ovom presmom vlada jeziva atmosfera, ne samo zbog glavnog motiva vilinskog kralja, već i zbog mesta na kojem se radnja odvija. To mesto je mračna šuma, očito začarana, maglovita i vetrovita. Zbog toga se u pesmi otpočetka oseća tmurnost i jezovitost.
Pesma je sadržajno podeljena na tri dela – na govor lirskog subjekta, obraćanje bauka detetu i na dijalog između oca i sina. Pesma započinje uvodnim govorom lirskog subjekta koji radnju smešta u kontekst i u nju uvodi likove. Prvi stih napisan je u obliku pitanja, pa tu primećujemo stilsku figuru retoričkog pitanja. Lirski subjekt najpre postavlja pitanje: „Ko to jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?“, a već u sledećoj strofi daje odgovor „To otac sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj“. Pesnik nam do kraja strofe veoma slikovito opisuje okruženje u kojem se nalaze otac i sin – „Dok vije vihor besni i strašna steče sud“, a onda stihom „On dete svoje grli, o toplu greje grud“ iskazuje kontrast između spoljne hladoće i topline koju dete oseća zaštićen kod oca. Ovim kontrastom postignuta je stilska figura antiteza.
Druga strofa konstruisana je kao dijalog između oca i sina. Otac u prvom stihu pita sina zašto skriva lice i pogleda, a sin ga gotovo s nevericom pita zar ne čuje Bauka, zar mu ne vidi krunu i skute. Ipak, otac racionalno objašnjava da je to što vidi samo magla koja prelazi svoj put preko neba. Magla je ovde personifikovana, a motiv bauka prvi je puta uveden u pesmu. Već u sledećoj strofi bauk dobiva svoj glas. U trećoj strofi on poziva dete da ide s njim, pa će se mnogo igrati i brati cveće na oblama. Ovim rečima i lepim slikama koje prikazuju bezbrižnost, bauk mami dete da ode s njim. Čak pokušava i da ga podmiti „Majka će moja trebi zlaćeno ruho dat.“
Četvrta srofa ponovo je napisana kao dijalog. Sin, nakon što je čuo dozivanje bauka, ponovo pita oca zar ne čuje i on kako bauk zbori, mami ga i tiho zove. Ovime sin od oca traži zaštitu od bauka, ali otac ponovo samo smiruje sina, govoreći da to „Iz suhog lišća vetar pozdravlja šumom nas.“
Peta strofa ponovo je zov bauka. Bauk dete naziva „slatkim čedom“, pritom jednako pokušavajući da pridobije dete, ali i da kod čitaoca stvori privrženost prema tom biću, koje se još uvek čini dobrim i primamljivim. Ali mi kao čitaoci već sumnjamo da baukov zov ne znači ništa dobro, pa slatkoća Baukovih reči kod čitatelja deluje suprotno – one stvaraju još veću jezu, umesto lagodu. Već u sledećoj strofi ponovo sin pita oca ne vidi li mrak pred njima i baukove kćerke koje ga dozivaju. Ali otac ponovo govori da ga to oči varaju, jer to su samo vrbe koje povija vetar.
Sedma strofa je specifična jer u njoj imamo baukovo poslednje obraćanje detetu i na kraju detetov jauk ocu. Bauk se transformiše iz ljupkog dozivatelja u strašnu pretnju koja govori „Nećeš li milom, silom odneću tebe ja!“. Ovaj stih vruhunac je pesme, zajedno s jaucima deteta koji slede:
„O oče, on me hvata, bauk me grabi sad
Bauk mi, oče, evo zadade bol i jad!“.
Sva jeza pesme slila se u strašni horor ovog stiha. U njemu vidimo svu jezu situacije. Bauk je ipak zlonamerno čudovište, a ne čarobno biće, što mu i samo ime govori.
Poslednja strofa svojesvrsni je zaključak pesme. U njoj vidimo razrešenje i rasplet ove dramatične situacije. Nakon uzvika svoga sina „Duboko prožet jezom otac uspori gred“. Jeza koju otac oseća preslikana je i na čitaoca. Ovo su stihovi u kojima je atmosfera najnapetija. Otac pogleda sina u naručju i vidi ga bledog od bola. Saznajemo da je otac u svoj dom ujahao s mrtvim čedom na grudima. Svu dosadašnju jezu sada je zamenila ova tužna slika, koja je ujedno i poslednja u pesmi.
Primećujemo kako pesnik koristi lirskog subjekta samo za uvod i zaključak pesme, koristeći ga za i za izražavanje ideje pesme, a sva ostala radnja, opis okruženja i atmosfera počivaju na dijalozima unutar pesme. Pesma se zato čini tematski zaokruženom i potpunom.
Pesma se sastoji od osam strofa, sve redom katrena, nepravilnih stihova. Ipak, ritam pesme je ujednačen i stalan zbog parne rime među stihovima.
Beleška o autoru
Johan Volfgang fon Gete smatra se najvećim nemačkim književnikom svih vremena. Radi se o književniku koji se proslavio u skoro svim književnim vrstama, a zahvaljujući njemu i njegovim iznimnim delima, razdoblje u kojem je delovao naziva se i „Geteovo doba“ ili razdoblje predromantizma.
Gete je rođen 1749. godine u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Budući da mu je otac bio veoma ugledan čovek, postarao se da mu se sin takođe dobro obrazuje. Gete je zato najpre studirao u Lajpcigu, a zatim i u Štrasburgu. Studirao je pravo, ali je pohađao i časove anatomije, hemije, bontanike i ostalih naučnih predmeta. Iako je kasnije postao poznata književna ličnost, Gete će takođe da se bavi i naukom, ali i svojim primarnim poslom – pravom.
Na univerzitetu u Štrazburgu, Gete je upoznao pesnika Johana Gotfrida Herdera koji ga je zainteresovao za književnost. Inspirisan upravo njegovim radom, Gete će kasnije da napiše svoju poznatu pesmu „Bauk“. Gete je počeo da piše i sopstvena dela te tako postao dio Šturm und Drang pokreta, čiji će kasnije da postane jedan od poznatijih predstavnika. Gete se vratio u Frankfurt, gde je radio kao advokat, a usput je pokrenuo i književni časopis Gec fon Berlihingen. Inspirisan događajima iz sopstvenog života, napisao je jedno od svojih najpoznatijih dela, roman „Jadi mladog Vertera“.
Na poziv vojvode Karla Avgusta Gete je otišao u Vejmar, gde je neko vreme delovao kao tajni savetnik. Godine 1780. dobija plemstvo, a neko vreme radio je i kao upravnik pozorišta. Gete je sudelovao u ratu protiv Francuske, što je bilo jedno od ključnih stvari koje su ga promenile kao čoveka. Počeo je da se bavi isključivo pisanjem, te je i onda stvorio neka značajna dela.
Johan Volfgang fon Gete takođe je bio poznat i kao tvorac ideje i pojma „svetske književnosti“ kao kulturne vrednosti čovečanstva. Poznati književnik je u svom bogatom periodu stvaralaštva preveo i Hasanaginicu na nemački.
Njegova najpoznatija dela bila su: „Jadi mladog Vertera“, „Faust“, „Egmont“, „Ifgenija“, „Rimske elegije“, „Mletački epigrami“, „Zapadno-istočni divan“, „Iz mog života“, „Poezija i stvarnost“ i druge.
Gete je umro u Vajmaru 1832. godine. U Nemačkoj, tačnije u Frankfurtu, od dvadesetih godina prošloga veka u čast Geteu dodeljuje se Geteova nagrada i to ne samo književnicima, već i ljudima koji svojim radom doprinjenli i u ostalim kreativnim i naučnim produčjima, jer Gete je, osim što je bio značajan književnik, bio i cenjen naučnik.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor