Agi i Ema obrađena lektira Igora Kolarova. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Roman Agi i Ema Igor Kolarov napisao je 2002. godine i za njega dobio nagradu „Politikinog zabavnika“. Po romanu je snimljeni istoimeni film 2007. godine koji je režirao Milutin Petrović, a Emu je glumila poznata glumica Milena Dravić. To je prvi film za decu snimljen u Srbiji posle 25 godina pauze. Po romanu je snimljena i radio-drama. Neki proučavaoci ovog dela kažu da je to srpska varijanta Malog princa Antoana de Sent Egziperija. Takođe, roman po svojoj temi može da se uporedi sa romanom Bela griva Rene Gijoa u kom je opisano prijateljstvo dečaka i konja.
U ovom kratkom romanu je mnogo rečeno o ljudima, njihovim osećanjima i razmišljanjima. Ovo je prvenstveno priča o neobičnom prijateljstvu, o prijateljstvu koje ne zna za granice i predrasude, onom pravom prijateljstvu koje leči usamljenost. Takođe, ovo je i priča o svoj usamljenoj deci čiji su roditelji stalno zauzeti poslom i koji nemaju vremena da ih saslušaju, posavetuju i da im pomažu. U romanu osećamo sve loše posledice ubrzanog načina života – usamljenost i otuđenje porodice su glavni motivi, pored motiva prijateljstva.
Pripovedanje je u 3. licu. Ono je jednostavno i dato je uglavnom iz perspektive deteta. Rečenice su kratke i jezgrovite, svedene su na Agijev opažajni svet, liče nekad i na sms poruke. Roman se sastoji iz 123 poglavlja, ali ta poglavlja su veoma kratka, to su crtice, kao neki kratki zapisi dnevnih dešavanja, prvo samo dečaka Agija, a potom njega i njegove nove drugarice starice Eme. To je prosto rečeno roman sastvaljen iz crtica i zato ima dosta karakteristika modernog savremenog romana. U romanu nema širokih opisa ljudi i događaja, najviše je predstavljen unutrašnji svet junaka i to najviše putem razmišljanja junaka.
U romanu je prikazana ogoljena komunikacija između roditelja i deteta, Agi je dete koje materijalno ima sve, ali manjak pažnje koji oseća je nemerljiv. Roman je prožet i razmišljanjima pripovedača, ali pripovedač često napominje da bi se i Agi složio sa većinom napisanog.
Roman Agi i Ema je u stvari ispovest jednog usamljenog deteta koje pokušava da stvori drugi život – život koji postoji van okvira silom nametnute stvarnosti. Na mnogo nivoa ovo delo u sebi sadrži didaktički karakter, ali taj poučni sloj je obojen humorom i ironijom. Dominantan glas u romanu je Agijev koji ispovednim tonom i čistom maštom svakom rečenicom daje novu lekciju svom zbunjenom čitaocu. Stil je izvitoperen, primamljiv i bajkovit.
Kada Agi kaže: „Danas nisam video Emu čak tri puta (…)“ , postaje sasvim jasno da je svaki vid ustaljene stvarnosti podvrgnut preispitivanju, rušenju normi i rađanju sveta u kom: mačke imaju dva tela, crni konji ostavljaju bele senke, a jedenje jagoda postaje savršen način da se izbegne jedenje jabuka.
Ovaj roman oštro kritikuje kapitalističko društvo i uviđa kako ono uništava porodicu. Roditelji neprekidno rade, obezbeđuju svom sinu sve materijalne uslove za život, zadovoljavaju spoljašnje aspekte takozvanog uspeha, čak idu i u operu, ali neprestano zaboravljaju svoje dete i vrlo malo, osim kad se ljute na njega, pričaju sa njim. Agi to opisuje ovako: „Za Agija svaka selidba znači da ih u novoj kući neće viđati na sasvim nov način.“ Igor Kolarov nam kroz Agijev glas poručuje da je dete roditelj čoveka i da merilo uspeha ne treba da bude samo novac i posedovanje što više stvari.
Ostaje otvoreno pitanje ovog romana da li je Ema stvaran lik ili je plod Agijeve mašte. Mi, kao čitaoci koji priželjkujemo srećan kraj, voleli bismo da je Agi zaista našao pravog vernog prijatelja i da godine i sve razlike među njima nisu bile prepreka u tom prijateljstvu. No, možda je Ema samo plod mašte usamljenog dečaka koji u realnosti nije mogao da nađe nikog sličnog sebi. Kad se Agi preselio, ubrzo se preselila i Ema za njim, lep kraj ovog romana, ali možda ipak samo fikcija i želja jednog neobičnog dečaka da stvori i zadrži za sebe bar jednog pravog i idealnog prijatelja.
Ovo je usko gledano roman za decu i mlade, ali i svaka odrasla osoba koja želi da nauči nešto o ljudima i pravom prijateljstvu može da ga pročita i neće joj biti niti detinjast, niti dosadan.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman za mlade
Mesto radnje: kuća u kojoj Agi živi u Ulici hrastova, Emina kuća – Začarani zamak, muzej, klizalište, učionica
Vreme radnje: savremeno
Tema: neobično prijateljstvo između devetogodišnjeg usamljenog i maštovitog dečaka Agija i neobične starice Eme, slična po ponašanju detetu
Ideja:
- Prijateljstvo ne zna za granice i može da postoji i između ljudi različitog uzrasta, ali duhom bliskih.
- Ideje dela mogu biti i misli koje Ema izgovara Agiju: „Jedina umetnost u životu je da se nauči da je život divan i beskrajan, i da nikakvi brojevi ne mogu da ga smanje.“
ili ova Agijeva razmišljanja: „Samoća je svaki trenutak koji se ne dešava na letu ili na cvetu. To je zaključak jednog leptira. Da je Agi leptir i on bi mislio upravo tako.“ - „Život je nešto što u početku ne može da se razume, a kasnije još manje. Ako biste pitali Agija, on bi vam rekao to isto.“
Prepričano delo, citati
Priča o devetogodišnjem dečaku koji se selio 18 puta. Agijevi roditelji puno rade i dečak je prepušten sam sebi. Agi, dok se ljulja, posmatra kuću koja izgleda kao neki oronuli zamak. Liči mu na Začarani Zamak.
Dolazi ujak da ga vidi i pozdravlja ga rečima da je jako porastao, Agiju se plače zbog toga. Ima osećaj da ga niko ne razume.
Jednog dana tati ukradu auto, tata zbog toga vuče Agija za uvo, Agi bi mu rekao da on ne zna kako da ukrade auto, ali mu ne kaže ništa, samo zaplače.
Auto pronađu i tata i mama opet ostvaljaju Agija samog kod kuće, oni idu u pozorište.
Agi priželjkuje da ima kornjaču kao kućnog ljubimca, najviše bi želeo da ima brata, samo bi ga posmatrao.
Majka se brine da li je sa Agijem sve kako treba, kaže da je sve čudniji, otac ne skidajući pogled sa računara, kaže da je Agi velik dečak da će se tražiti ako mu nešto treba.
„Život je nešto što u početku ne može da se razume, a kasnije još manje. Ako biste pitali Agija, on bi vam rekao to isto.“
„Sve što želiš, već je neko drugi poželeo, misli Agi i gleda u nebo.“
Na pitanje neke devojčice, koju u prolazu sreće, koliko je sati, Agi joj kaže da ne zna jer je on sa Meseca.
32. poglavlje ima samo tri rečenice, ali od tog dela romana očekujemo neku promenu u dešavanjima jer se tad upoznaju Agi i Ema.
„“Ja sam Ema.“
„Zovem se Agi.“
Tako su se upoznali.““
Ema traži od Agija da mu kupi 10 jaja i slani keks. Jaja su joj potrebna da bi izmerila koliko je viša od Agija. Viša je za tačno tri jaja.
Na pitanje koliko često viđa svoje roditelje, Ema Agiju odgovara da ih viđa samo na fotografijama ili u snovima. To je tako jer je ona stara, ali Agi kaže da i on svoje ne viđa drugačije.
Agi i Ema odlaze zajedno na pecanje.
Sledećeg dana zatiče Emu kako boji poštansko sanduče u više boja. U poslednje vreme dobija ponovo poštu, jer joj Agi piše pisma i razglednice. Agi joj piše kako joj nedostaje i kako je nije video čak 4 puta.
Sledećeg dana u povratku iz škole, deca opet za Agijem viču da je gluperda, a Ema ide za njima i govori da je genije. Agi se požalio Emi kako ga deca iz razreda ne prihvataju. Plaši se da ne misle da nešto sa njim nije u redu. Ema mu odgovara:
“ – Deca! – frknu Ema i nali Agiju još čaja. – Tako znaju ponekad da budu tvrdoglavo neodrasla.“
Agi i Ema igraju šah u parku, kad su završili partiju zaključuju da su igrali bez figura i da je pobedio neko za koga nisu ni znali da učestvuje.
Jednog dana Agi i Ema prave svoju kolekciju čudnih pojava, Agi izmisli mačku sa dva tela i crnog konja koji ima belu senku, a Ema kišobran koji se ostavlja kod kuće kad se ide na šetnju po kiši.
Agi i Ema često idu u muzej, ali za razliku od drugih posetilaca, oni ne posmatraju eksponate, nego posmatraju ljude dok gledaju predmete. Jedan antipatični posetilac muzeja Agija podseća na tatu. Ema svoju starost računa u danima, tako da kaže da je njen 30.200 dan života.
„Jedina umetnost u životu je da se nauči da je život divan i beskrajan, i da nikakvi brojevi ne mogu da ga smanje.“
Agi i Ema odlaze u tržni centar i tamo reše da ne kupe ništa.
„Samoća je svaki trenutak koji se ne dešava na letu ili na cvetu. To je zaključak jednog leptira. Da je Agi leptir i on bi mislio upravo tako.“
Ujak se oženio, samo je jednog dana došao kod Agija sa ženom, mama i tata nisu bili kod kuće, a Agi nije uspeo da joj vidi koje su joj boje oči.
Ema pronalazi mače, Agi ga nazove BIbi Junuior po Eminom psu Bibiju koji ju je stalno budio i zbog koga je htela da se bavi fotografijom. Posle par sati mače nestane.
Agi se razboleo, mama i tata nisu sa njim, ali su unajmili veliku strašnu ženu da ga neguje i čuva i da mu kuva bljutave čorbice. Ema ga je posećivala svakog dana i donosila mu jagode sa šlagom i pričala mu i ujutru priče za laku noć. Agiju niko nije pričao priče i morao je to da nadoknadi.
Ema umesto Agijevih roditelja ide kod Agija na roditeljski. Oni se nikad ne raspituju kod Agijevih učitelja za to kakav je Agi u školi. Na pitanje ko je Agiju, Ema kaže da mu je sestra i začudi se da to nije i već očigledno zboh toga što liče.
„Oh, da, to je zagonetka čak i za naše roditelje. Ali, nastavite, ovde sam da slušam, a ne da pričam.“
Ema je bila zadivljena Agijevim uspehom u školi, kupila mu je sladoled i spremila poklon.
Ema je počela da piše poeziju, neobična je kao i sve drugo što ona radi. Emina pesma se zove „Tresak“ i u njoj se govori kako Ema želi da baci poštaru praznu saksiju na glavu jer je previše ozbiljan i ne voli da priča sa ljudima.
Agi i Ema idu zajedno na klizanje. Ema sve klizače deli na 4 grupe: umetnici, posmatrači, uporne šeprtlje i mislioci. Ona je bila kombinacija svih grupa. A Agi je bio Zauzimač prostora ili Smetač.
Agija jednog dana posete baba i deda, mama i tata nisu bili tu, došli su jer im je to bilo usput kad su krenuli na more.
Ema poklanja Agiju svesku tvrdih korica i naliv pero i savetuje ga da počne da piše jer će tako imati dva života.
Agi i Ema se igraju dame i viteza na ulici i zaustavljaju saobraćaj.
Ema kupuje violinu bez žica jer joj se sviđa njen miris. To je miris vremena.
Agi i Ema posećuju Muzej voštanih figura.
„U muzeju je Agi toliko bio opčinjen figurom Džingins-kana da mu je odlomio prst. Da je kojim slučajem živ – zabezeknu se Ema – nagrabusili bismo.“
Ujak se rastao od ujne, tužan je i konstatuje da je život takav.
Ema je Agiju napisala Priručnik za lenčarenje.
Agi je načuo kako roditelji pričaju o novoj selidbi.
Ema je naučila Agija da pliva. Ostalo je još samo da Ema nauči da pliva.
Agi je zapisao u svojoj svesci da se nikad neće navići na selidbe i da ga one posebno nerviraju.
Ema se sprema za maraton koji je za 7 meseci, ali će trku za svaki slučaj početi sa cilja jer se ona uvek kreće suprotno od kazaljke na satu.
Agi i Ema gledaju političku emisiju i takmiče se ko će više puta zevnuti dok ona traje.
Eme nije bilo nekoliko dana i to je Agija veoma zabrinulo, poslao joj je brdo pisama i telegrama, nije mnogo pričala gde je bila, ponašala se tajanstveno.
Agiju je tata saopštio da se sele za dve nedelje. Agi je otišao u ostavu jer tamo uvek plače, tata to tumači time da je poslušan i da već pakuje svoju obuću.
Agi je veoma tužan i ne želi da se seli zbog Eme. Na tatino pitanje ko je Ema, mama kaže da je to luda starica. Agi plače i kaže da ona nije luda, da je njegov jedini prijatelj.
Ema savetuje Agija da posluša roditelje. Agiju nije jasno zašto se tako ponaša.
„Možda će ti ovo zvučati čudno, možda ćeš pomisliti da te ne volim, ali nemoj se prepirati sa njima. Spakuj se i idi – bilo je sve što je Ema rekla (tih dana je bila strašno zauzeta).“
Agiju se ne dopada nova kuća, ujaku je svejedno, u svakoj može da se spava.
Preko puta svoje nove kuće Agi primećuje jednu oronulu kuću koja liči na Začarani Zamak. Sledećeg jutra mu neko lupne kamenčićem o prozor, Agi ne veruje. To je bila Ema. Spremni su za nove avanture.
„Dole je stajala Ema. Smešila se i iz očiju joj je izviralo sunce. – Zar si mislio da možeš tek tako da me se otarasiš? Koliko sam se samo namučila da kupim ovaj krš od kuće. Šta čekaš? Silazi, imamo toliko toga da popravljamo.“
Analiza likova
Likovi: Agi, Ema, Agijevi roditelji, ujak
Agi – usamljen maštovit devetogodišnjak čiji roditelji nikad nemaju vremena za njega. Ovaj dečak deli sudbinu mnoge dece ovog doba. Zajedničko svima njima su prezaposleni roditelji koji ne mogu da odvoje vreme da bi se bavili decom.
Agi ima još jednu muku, zbog prirode posla svojih roditelja, često moraju da se sele, pa on nema sreću ni da uživa u vremenu koje bi provodio sa svojim drugarima. Agijev unutrašnji svet je pun smislenog besmisla, normalnih čuda, izvijenih rečenica, telegramskih pisama, ispovesti i duboke introspektivne analize. Usamljen je i željan društva.
Posle osamnaestog preseljenja, došao je u Ulicu hrastova, preko puta stare i oronule kuće u kojoj je živela njegova buduća prijateljica Ema. Željan je da sa nekim igra žmurke, jede sladoled, uči da pliva. Prepušten je sam sebi do te mere da roditelje vidi samo na fotografijama. Njegov život se promenio kad je upozno Emu, živahnu i neobičnu staru gospođu. U svim školama koje je promenio mu je isto. Deca iz novog razreda ga zadirkuju, ali on se ignorisanjem nosi sa tim.
Agi je visoko moralan dečak, on misli da je zloba dosadna. On sve vreme pokušava na razne načine da pridobije pažnju svojih roditelja, ali ima utisak da oni ne bi primetili ni da porazbija sve prozore u kući. Agi ima vrlo specifičan pogled na svet, iako ne zna da pliva, on misli za sebe da je odličan plivač jer to je nešto što bi jedan odlazak na plivanje mogao da promeni. Agijev apetit je promenljiv i nepredvidiv.
Agi je neobično originalan dečak – on igra žmurke sam sa sobom, od sebe se sakrije i lako sam sebe pronađe. Agi se uvek nada da će roditelji poželeti da provedu više vremena sa njim. Mašta kako će ga odvesti u bioskop i kako će pričati sa njim. Deca iz razreda ga nazivaju Agi-gluperdo ili Agi-bonsai. Nije voleo da se šiša, ali i nije voleo da se šiša, prosto to mu nije bilo bitno.
Ima krupne oči, visoko čelo i najniži je dečak u razredu. Agi raste drugačije od svojih drugova, njemu garderoba ne postaje tesna, njemu su tesna pravila koja mu odrasli i škola nameću. Kada je Ema otišla na Agijev roditeljski sastanak, dečak je počeo da se menja. Bio je slobodniji i smeliji. Ema je za njega bila velika kao okean iako je ona učila o životu zajedno sa njim. Kada je otac rekao da se ponovo sele, Agi je otišao u ostavu i zaplakao. Samoća, bes i tuga ponovo su se vratili, ali nov dom ipak nije označio i kraj prijateljstva sa Emom.
Ema – dovoljno je stara da ne može biti primljena u baletsku školu, ali u isto vreme je dovoljno mlada da bi bila prijateljica jednom dečaku. Ema je vedra i radoznala starica koja razume Agijevu usamljenost i daje mu ono što mu je u tom trenutku najpotrebnije – potpuno prijateljstvo. Ona živi u staroj , rasklimanoj kući, koju je Agi nazvao Začarani zamak. Na vrlo kreativan i maštovit način ona izvlači Agija iz sveta samoće i uvodi ga u zanimljiv svet mašte. Agi kaže: „Ema je okean“. Ovom rečenicom Agi je ustvari rekao koliko on zaista voli Emu, da mu ona mnogo znači i da je ona dobrodušna osoba koja mu je pružila iskreno prijateljstvo.
Ema je Agiju učinila život lakšim kada mu je poklonila svesku u koju je on beležio svoja zapažanja. Emin sistem vrednosti je drugačiji nego kod ostalih ljudi. Ona postaje jedini pravi Agijev sagovornik i prijatelj. Ona je njegov zaštitnik jer na grupe opaske dečaka iz škole ga odmah brani i staje iza njega.
Ema apsultno razume sva Agijeva maštanja, kad kaže da je zamislio nešto neobično, Ema tome uvek da namenu, pa tako mačka sa dva tela je odlična za hvatanje miševa sa dva tela, a crni konj koji baca belu senku je odličan izvor svetlosti kad nestane struje i može da služi kao ulično osvetljenje. Ona na sve stvari oko sebe gleda na način drugačiji od drugih ljudi, živi u Zamku koji prokišnjava i gde se sve raspada, ali ona samo kaže da je tako svakog trenutka sve bliža zvezdama. Ema ume da napravi 78 vrsta kolača. Za Emu sam Agi kaže: „Ema je OK. Ema je totalno onakva kakva treba da bude. Kada bi duša mogla da se vidi kroz mikroskop, imala bi lice Eme.“ Ema je Agijev savetnik.
Volela je životinje na neobičan način, i na neobičan način ih gubila.
Kad je bila mala, Ema je želela da postane vitez, ali stric ju je ubedio da je rođena u pogrešno doba za to zanimanje.
„Ema je takva – u svemu učestvuje na svoj način. Ko to uspe da razume, taj je vrlo blizu toga da postane Ema.“
Tati je rešavanje ukrštenih reči bilo bitnije od Agija, ujki su spavanje i motor bili važniji, a mamu nije zanimala njegova mašta. Samo je Ema sve to razumela.
Ema je imala mnogo poučnih izreka, kao:
„Kada se razmišlja premalo ili previše, bude prava zbrka.“
Agijevi roditelji – uvek u žurbi, u nekom svom poslu, sa Agijem pričaju gledajući u TV, ili rešavajući ukrštene reči. Okrenute su samo materijalnoj strani života. Neodgovorni da odu makar na dečakov roditeljski sastanak. Onaj tip ljudi koji misli da se novcem sve može kupiti. Ne zanima ih tanana duša njihovog dečaka, nego su sve svoje težnje usmerili ka sticanju materijalnog i ka poslovnom napretku. Nisu kod kuće ni kad ujak dolazi, ni baka i deka. Kad se Agi razboli, unajme ženu koja će brinuti o njemu. Agi želi sa njima da razgovara, ide na bazen ili more, bioskop, cirkus, oni za sve to nemaju vremena, često izlaze i ostavljaju ga samog u kući. Kad god im dečak postavi neko pitanje, nije dobar trenutak. Nedostatak pažnje mu nadoknađuju kupovinom poklona koje dečak ni ne želi, već želi vreme sa njima.
Ujak – deluje da voli dečaka, ali površna osoba koja se ne udubljuje ni u jedan kontakt koji ima. Jednog dana se oženi, sledećeg već i razvede. Pojavljuje se često u dečakovoj kući, ali i tad ubrzo zadrema, ni on Agiju ne posveti neku posebnu pažnju. Svakog dana ima novo interesovanje. Agi pojam modernog definiše kao onog koji je jedne nedelje ovakav, druge onakav. Agi kaže o ujaku: „Ja volim mog ćelavog, modernog ujaka. Moj ujak voli motore. Motori ne vole nikog.“
Beleške o piscu
Igor Kolarov rođen je 18. jula 1973. godine u Beogradu. Bio je jedan od najpoznatiji savremenih srpskih pisaca za decu i mlade, a bavio se pisanjem romana za decu, kratkih priča i pesama.
Tokom života dobio je mnoga priznanja i nagrade, a zbog istančanog humora i poetike, bio je omiljen među svim generacijama čitalaca.
Pošto je bio boležljiv dečak, često je u detinjstvu ostajao kod kuće gde je mnogo čitao, pa je tako zavoleo sve vezano uz književnost. Omiljene knjige su mu bile „Mali princ“ Antoana de Sent-Egziperija i „Robinzon Kruso“ Danijela Defoa.
Baš i kao svoj glavni junak u romanu „Agi i Ema“ i Igor se često selio, a inspiraciju za lik starice je našao u sopstvenoj baki koja mu je usadila nežnost i ljubav prema životu i ljudima. Često je kao dečak maštao da je ptica i da može da leti, a kad je porastao, svoj san o letenju je zamenio pisanjem.
Pišući dela za decu i mlade tako je realizovao svoj dečački san da leti. Mnogi čitaoci i izdavači su prepoznali njegovu nadarenost i želju da putem svojih pesama i priča deci prenese određene životne poruke. Većina njegovih dela je interaktivno, tako da omogućuje deci da sami iskažu svoje umeće i maštu, a dobar deo njegove literature postaje i deo obavezne školske lektire.
U januaru je RTS (Radio televizija Srbije) emitovala emisiju posvećenu njemu pod nazivom „Večni sjaj detinjstva: Igor Kolarov“ gdje je sam autor pričao o svojim snovima, junacima iz svojih dela, književnosti i detinjstvu. Dela koja su osvojila brojne nagrade u čitavom regionu, ali i Srbiji su „Agi i Ema“, „Dvanaesto more“ i „Kuća hiljadu maski“.
Igor Kolarov umro je 12. maja 2017. godine, a sahranjen tog istog meseca u Beogradu na Novom bežanijskom groblju.
Posle njegove smrti, u julu 2017. godine održano je književno veče u Bibliloteci Dečjeg kulturnog centra Beograd pod nazivom „Kako se sećamo Igora“ gde su o njegovom književnom radu govorili Slavka Petković Grujčić, Božidar Pešev, Miloje Radović, Gordana Maletić, Pop D. Đurđev i Branko Stevanović. Tada je prikazan i film „Razgovor oko sveta za osam minuta“ Zorana Beloševića koji je nastao prema jednoj od Kolarovih priča.
Ostavite odgovor