Bela griva

Bela griva obrađena lektira književnika Renea Gijoa. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

„Bela griva“ prekrasan je roman o neraskidivom prijateljstvu između jednog dečaka i divljeg konja. Ova priča Renea Gijoa osvojila je mnoga dečja srca od 1959., vremena kad je napisana, pa sve do danas. Baš poput većine dečjih romana ovog pisca i ova govori o prijateljstvu i suživotu između čoveka i životinje.

Životinja je u romanu prikazana kao biće sa vlastitom voljom i zakonima po kojima živi, što bi mi ljudi trebali da poštujemo. Pisac naglašava upravo tu razliku između čoveka i životinje, u ovom slučaju konja, koja treba da bude poštivana. Ni čovek ni konj ovde nisu prikazani kao superiorni, već jednaki, a oni koji se pokušavaju nametnuti kao vladari, bivaju poraženi. Ljudi koji žele da zarobe konja, negativci su romana. Glavni junak romana, dečak Folko, ni u jednom trenutku ne želi da vlada konjem. On želi da u njemu stekne prijatelja i upravo tako ga tretira. Zato se konj jedino s njime i zbližava. Jedino dečaku dopušta da ga mazi, kasnije jaše i k njemu dolazi kada mu je potrebna pomoć.

Ovaj roman jako je dirljiv i pronalazi put do srca svakog čitatelja, bez obzira na dob. Suosećamo ne samo s dečakom, već i sa samim konjem. Ne možemo ne navijati da upravo Bela griva pobedi u prevlasti za vlast nad krdom, niti da umakne lovokradicama i gardijanima. Sam kraj svakom čitaocu bar malo slomi srce, ujedno tugujući zbog tragičnog završetka, ali i osećajući mir jer znamo da će odsad konj i dečak zuvek biti skupa.

Vrlo je lako uživeti se u ovu priču, jer roman obiluje živopisni opisima. Svaki događaj detaljno je opisan, a mesta dočarana tako da ih možemo videti kao da su pred nama. Glavna ideja romana definitivno je to da čovek i životinja mogu da žive u miru, kao prijatelji, ali samo ako čovek poštuje životinju, njene nagone i slobodu.

Sloboda je motiv koji se provlači kroz celi roman. Iako je dečaku teško pustiti konja da živi daleko od njega, on to ipak čini, jer to je dokaz prave ljubavi. Konj celo vreme mora da se bori za svoju slobodu, jer je mnogo onih koji pokušavaju da ga ukrote. Na kraju slobodu, zajedno s dečakom, plaća životom. Tema ovog romana je ljubav i prijateljstvo između konja i dečaka, a celi roman posvećen je osvešćavanju čoveka da mora da bude dobar prema bićima s kojima deli ovu planetu.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Vreme radnje: sredina 20. veka

Mesto radnje: Francuska

Tema: ljubav između divljeg konja i siromašnog dečaka

Ideja: ako se prema životinjama ophodimo s ljubavlju, ta će nam ljubav uvek biti neizmerno uzvraćena

Prepričano delo

Dvanaestogodišnji Folko oduvek je hteo da postane krotitelj divljih konja tj. gardija. To se činilo kao neostvariv san, budući da je dolazio iz porodice ribara. Njegov deda je očekivao da će mu unuk nastaviti porodičnu tradiciju i jednog dana krenuti njegovim stopama. Folko je imao jedan stari, crvljiv čamac kojim je plovio močvarom blizu koje je živeo kad bi bio kod deda u vikendici. Jednog dana, u svojoj plovidbi zadržao se mnogo duže nego što je običavao.

Doplovio je do kopna gde je često mogao da vidi krda divljih konja. Obožavao je promatrati te prekrasne životinje, ali sada ni jednog nije bilo tamo.

Tek predvečer, kada je počeo da pada mrak, Folko je iza žbunja ugledao prekrasno ždrebe. Sreli su im se pogledi i dečak ga je dozvao, vrlo umiljatim i toplim glasom. Pošto je konj ima prekrasnu belu grivu, dečak ga je tako i nazvao. Dečak je Beloj grivi tiho pričao, a ždrebe kao da je razumelo da mu dečak neće učiniti ništa nažao. Nije ga se prestrašio, niti otrčao, sve dok nije čuo zov svoje majke, bele kobile. Ždrebe je tek tada otrčalo majci.

U isto vreme, nedaleko od Folka, nalazile su se konjokradice. Primetili su konje i hteli da ih se dočepaju, ali su čekali da dečak ode kako ih ne bi otkrio. Kada je sve bilo čisto, dvojica čergara krenuli su na konje. Borili su se dugo s majkom kobilom, jer je pružala neverovatan otpor. Na kraju je su i ona i ždrebe bili svladani, ali kako je ona bila vrednija, odnesli su nju, a ždrebe ostavili u žbunju. Ždrebe u žbunju pronašao je Folko. Hteo je da mu pomogne, ali ždrebe više nije verovalo čoveku. Bilo je prestrašeno što mu pristupa ljudsko biće, jer je mislio da će mu nauditi baš kao i konjokradice. Nekako se samo oslobodilo iz žbunja i otrčalo prema mirisu koje je ostavila njegova majka.

Sve ovo što se dogodilo, Folko je ispričao svom malom bratu te starom krotitelju konja Antoniju, koji je bio dečakov veliki prijatelj, iako je bio starac. Kao mlad, Antonio je bio čuveni krotitelj konja, a sad je toliko onemoćao da bez dečakove pomoći nije mogao ni da se uspenje, niti da siđe s konja. Kada je Antonio čuo dečakovu priču i brigu za malo ždrebe, odlučio je da mu pomogne da ga pronađe. Ujutro su pošli u močvaru da traže ždrebe. U šumarku su pronašli Belu grivu, koji se pojavio kada je čuo da Antonijev konj rže. Odazvao se na tako poznati zvuk. Antonio je odmah prepoznao kako je prekrasan taj konj i rekao kako će jednog dana da bude vođa svog krda. Obojica su se divili lepoti ždrebeta i odlučili da ga spase.

Vreme je prolazilo, a Folko je odlučio da će pomagati dedi u ribolovu za vreme sezone, kako bi ga udobrovoljio i možda naterao da se predomisli u vezi odluke da mu unuk postane gardijan. Ali dečak nije mogao da savlada svoju ljubav prema konjima, pa je svaki slobodan trenutak pričao o njima i nastojao da sazna što više informacija o konjima. Tako je saznao da su neki konji i suviše svojeglavi, pa čak i napuštaju krdo kako i živeli samostalno.

Folko se vratio u dedovu kolibu pokraj močvare čim je sezona ribolova počela da se približava kraju. Odmah je otišao u močvaru da potraži Belu grivu, ali nije znao da je tamo Antonio s nekoliko mladih gardijana, koji su pokušavali da ulove konja. Skoro su u tome i uspeli, ali konj je poslednim zrncima snage, nakon dugotrajne borbe, uspeo da pobegne. Sutradan je Folko takođe morao da ide u ribolov. Hteo je da sve što prije odradi kako bi stigao da ode da potraži Belu grivu. Uspeo je da ode u močvaru taj dan i čim je stigao, pred njim se pojavila Bela griva. Nije s bojala, ali su se tada pojavili gardjani i nasrnuli na konja.

Ovoga puta konji nije bio uplašen. Nije bežao nego je krenuo na gazdinu kobilu, pa ih oboje oborio. Gazda imanja beše mnogo ljut, pa kaže da će tu prokletu životinju prepustiti kome god da je želi. Na to je prišao Folko i stidljivo ga upitao da li će ga čak i njemu dati ako ga želi. Gazda j promotrio malo bosonogo dete, a gardijani su se smejali. U čudu je pitao tko li je taj mali, ali je na kraju pristao da mu da konja, ali samo ako ga sam uhvati. Tako je gazda pokušao da se naruga Folku, ali je ipak pred svima obećao da će mu dati konja, ako uspije da ga ulovi. Folko se nije dao smesti i odmah je uzeo konop i krenuo za konjem.

Kada ga je pronašao, počeo je da ga zaziva imenom, na što je konj odmah počeo da striže ušima. Prepoznao je svoje ime – Bela griva. Folko se pripremio i oprezno bacio laso. Ulovio je konja, ali je ovaj bio jači. Potrčao je i počeo za sobom vući dečaka. Dečak nije bio dovoljno jak da zaustavi konja, ali nije hteo ni da pusti laso. Konj je vukao dečaka kroz blatnjavu močvari u naposletku se zaustavio. Pogledao je prema dečaku i nije vidio neprijatelja, samo malo blatnjavo biće koje ga gleda pogledom prijatelja. Folko polagano ustane i krene prema konju. Kada mu je došao skroz blizu, počeo je da ga najpre miluje, a onda ga zagrli i provuče ruku kroz grivu. Priljubio je dečak svoje lice uz lice konja, jedno blatnjavo, drugo belo i tako je Bela griva prvi put dopustila dečaku da ga miluje. Folko je pozvao konja i njih dvoje su hodali močvarom, jedno pored drugoga. Nije trebalo da veže konja, jer je Bela griva poslušno pratio Folka.

Kada je Folko doveo Belu grivu doma, dečakov mlađi brat se obradovao. Bio je presrećan, ali je njihov deda bio sumnjičav. Nije bio siguran da li će moći da posve ukrote divljeg konja. Donekle je bio i u pravu, jer čim je Bela griva čuo zov svog divljeg krda, ostavio je dečake i pojurio u divljinu za svojima. Dečacima je odlazak Bele grive teško pao, pa su dugo tugovali za njima.

U divljine je došlo proleće, što je bilo vreme kada se konji bore za vođu krda. Bela griva je takođe pokušavao da izbori svoje mesto na vrhu. Lako je savladao sve starije konje, ali mu je jedan mladi pastuv zadavao problem. Imao je cnu grivu i bio jak, pa je Bela Griva jedva uspeo da ga pobedi. Iako je Bela griva bio pobednik i tako postao vođa krda, nakon borbe bio je teško ozleđen. Došao je takav pred Fokovu kolibu i zarzao. Dečak se iznenadio kad ga je video, bio je presrećan, ali onda je primetio Grivine ranjene noge. Odveo ga je u kolibu za konje, a Bela griva je sam ušao, bez da se opirao. Dečak zato nije ni zatvorio vrata, već je pustio konja da ostane koliko želi.

S bratom se Folko pobrinuo da izleči konja. Prao mu je rane, hranio ga, brinuo se i milovao ga, sve samo da ga potakne da brže ozdravi. Želeo je da njegovom ljubimcu bude bolje što pre, jer je sanjao da ga jednom i uzjaše. Nakon nekoliko nedelja, kad se Bela griva oporavio, Folko je pokušao da ga zajaše. Prvi puta je to pokušao u ograđenom prostoru. Prebacio mu je konop preko njuške, što je konj mirno primio, ali kada ga je zajahao, probudio se u konju onaj nagon iz divljine i samo je zbacio dečaka s leđa i pojurio u močvaru.

Dečak je bio tužan što je opet ostao bez svog ljubimca. Nikako nije uspevao da ga posve pripitomi. Nedugo nakon toga, video je krdo Bele grive, ali na njihovom čelu nije bio njegov ljubimac nego onaj crni pastuv. Dečak se prestrašio što se dogodilo s njegovim konjem. Već ga nedeljama nije vidio i bojao se da mu se nešto desilo.

Nakon par dana, Folko i Antonio otišli su na svečanost u grad Arl. Kod prijatelja Đuzepea, gde su boravili, saznali su da je on oduzeo kobilu Ritu, majku Bele grive, jednom čergaru. Jedne večeri svečanosti, svi su otišli u cirkus. Tamo se izvodila predstava gde su pred očima publike krotili konje. Izveli su jednog pastuva i Folko je primetio da mnogo liči na Belu grivu. Pomislio je da je to on, ali na kraju se ustanovilo da ipak nije. Belu grivu je gazda imanja planirao uhvatiti, jer je odlučio da ga proda cirkusu, pošto je bio neukrotiv pa će da bude velika senzacija. Antonio je to čuo, pa je podsjetio gazdu da konj ne pripada njemu jer ga je dao malom Folki. Gazda se na to samo nasmijao. Antonio je krenuo da potraži dečaka kako bi ga upozorio na gazdin plan. Ali dečak je veća bio otišao da potraži svog konja.

Folko je tražio Belu grivu, ali su za konjem krenuli i gazdini gardijani. Zapalili su šikaru u koju se konj sakrio, pa kad je zaduvao vetar požar se rasplamsao. Konj je bio zarobljen u sredini vatrene stihije, pa je dečak hrabro skočio kroz vatru kako bi ga spasio. Folko je uspeo da zajaše uplašenog konja, jer mu je životinja verovala. Zajedno su preskočili plamene vatre i odjahali. Krenuli su prema obali reke, jer je konj mislio da je ta ravna površina pašnjak. Gardijani su bili presrećni jer su znali da je to prilika da ih ulove.

Konj i dečak nisu imali gde pa su skočili u reku i počeli da plivaju, ali ih je struja preuzela i počela da nosi. Gardijani, s gazdom na čelu, počeli su da ih dozivaju. Gazdi beše žao što je sve to učinio i hteo je da se konj i dečak nekako spase. Ali reka je bila previše moćna. Ljudi nikako nisu mogli da dođu do utopljenika. Samo su videli kako je dečakovo lice priljubljeno uz lice konja, sve dok ih nije uhvatio vrtlog. Obojica su nestali u vodi, jednan uz drugog. Folko je osetio kako ga voda preplavljuje, ali je osećao samo obamrlost i prijatni osećaj topline. Bio je uz svog dragog konja, s kojim će da odjaše u večnost i tako dvojicu prijatelja više nikad nitko neće moći da rastavi.

Analiza likova

Likovi: Folko, Bela griva, Antonio, gazda imanja, gardijani, lovokradice, Folkin brat, deda, Đuzepe…

Folko – dečak kojemu je najveća želja bila da postane krotitelj konja kad poraste. Ta želja nije izvirala iz potrebe da manipuliše konjima, da njima vlada i da ih sebi podređuje, već je želio da im bude prijatelj i da se brine o njima. Prvi konj i jedini kojeg je imao priliku da pripitomi bilo je Bela griva, ždrebe kojeg je pronašao i tako ga prozvao. Zavoleo je tog konja, pa mu nikada nije bilo teško pomoći mu u nevolji.

Folko je vrlo je požrtvovan i dobar dečak, koji je marljivo radio i napravio sve samo da mu ostane vremena da radi ono što voli i sledi svoje snove. Znatiželjan je i rado uči o svemu što ga zanima, iako su to najčešće samo konji. San mu je bio da jednom zajaše Belu grivu, pa je bio jako tužan kada mu konj to nije dopuštao ili kada bi pobegao sa svojim krdom. Bela griva mu je uvek bio na prvom mestu i učinio je sve moguće da ga izbavi iz raznih opasnih situacija. Na kraju ga je prijateljstvo s konjem koštalo život. Ostao je zauvek dete koje je suosećalo s konjima i nastojalo da i oni zadobiju svoju pravdu, pravo na slobodu i srećan život.

Bela griva – konj kojeg je Folko susreo još dok je bio ždrebe. Rano je ostao bez majke, ali to ga nije sprečilo da odraste u snažnog i hrabrog konja. Kao odrastao, borio se ostalim pastucima da postane vođa svog krda, a jednom je u borbi i pobedio, svladavši crnog pastuva.

Bela griva je neobuzdiv i neukrotiv konj. Iako pronalazi prijatelja u dečaku i u par slučajeva pokušava da bude pripitomljen, on je uvek ostao divlji konj koji nije mogao da odoli zovu svoje vrste i sopstvenog instinkta koji ga je terao na slobodan život u divljini. Celi život morao je da se bori za svoju slobodu, protiv zlih ljudi koji su hteli da ga ulove i ukrote, a jednom čak i pošalju u cirkus. Ipak, bio je dovoljno jak i spretan da sve to izbegne, uz nesumljivu pomoć dečaka.

U tom dečaku vidio je prijatelja i jedinu osobu od poverenja, pa je jedino njemu dopuštao da ga miluje i jaše. Jednom mu je došao i kad je bio teško ranjen, jer je jedino njemu verovao da će ga izlečiti i spasiti. Na kraju je i izgubio život pored tog dečaka, bežeći od vatre i lovokradice, u slobodu. Sada će, zajedno s dečakom, biti slobodan u večnosti.

Beleške o piscu

Rene Gijo poznati je francuski književnik koji se proslavio svojim romanima za mlade, među kojima je i roman „Bela griva“.

Rođen je 1900. godine u Kurkuri u Indiji, ali je većinu svog života proveo u francuskim kolonijama u zapadnoj Africi, gde je proveo više od dvadeset godina svog života. Tamo je napisao većinu svojih književnih djela, koje najčešće govore upravo životinjama i njihovom životu, uticaju čoveka na njihovo življenje, te odnosu koji se pritom stvara.

Studirao je znanstvene nauke i nakon studija preselio u Senegal gde je radio kao učitelj. Napisao je romane „Kralj mačaka“, „Sirga, kraljica džungle“, „Grška i medved“, „Jahači vetra“, „Mali izgubljeni pas“, „Putovanja balonom“ i druge. Po njegovim romanima „Lavić“ i „Gospodar slonova“, 1993. i 1995. godine snimljeni su filmovi.

1964. godine Gijo je dobio nagradu Hans Kristijan Andersen, najprestižniju književnu nagradu za dečju i omladinsku književnost. 1958. nominiran je za nagradu Luis Karol za roman „397. beli slon“.

Umro je u Parizu 1969. godine.

Autor: V.B.