Zlatoprsta obrađena lektira književnice Grozdane Olujić. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Grozdana Olujić je bajke stvarala iz potrebe da se ljudska nevolja prevaziđe bar prividno, da čovek makar u priči odskoči iznad svih nedaća, iznad samog sebe, da savlada prostor i vreme, otpore, prepreke i sudbinu. Da li će sudbina u bajci teći rekom romana, tragedije i komedije zavisi od snage junaka, od specifične mašte pisca. U bajci izgleda kao da je sve slučajno, a ustvari uopšte nije. Potrebno je otvoriti oči i shvatiti smisao slučaja i tada on prestaje da bude slučaj već stvarnost.
Bajke postoje da bi nas odvele neobičnim putevima u svet fantastike. Savremene bajke sve više razmatraju i problematizuju aktuele probleme i dileme savremenog čoveka. Grozdana Olujić je koristeći strukturu narodne bajke implicirala neke aktuelne teme savremenog života. Taj spoj savremenog i tradicionalnog izraza donosi nam novu i posebnu izražajnost.
Jedan od bitnih elemenata bajki kod Grozdane Olujić jeste čovek, čovek je u centru svega. Ona gaji neizmernu ljubav prema čoveku. Čovek je u njenim bajkama snažan, odoleva iskušenjima, pobeđuje čak i natprirodne sile. Kod ovog čoveka u bajkama nalazimo iskonsku želju za pobedom, kao što uvek u bajkama biva dobro pobeđuje zlo i u ovim bajkama svoje mesto imaju i dobro i zlo i lepo i ružno. Za lepo je čovek uglavnom nagrađen dok za ružno nije. U središtu njenih bajki obično se nalazi i usamljeno dete, dečak ili devojčica. San i mašta dece pomažu da se bajka razvija i da se ta usamljenost pobedi. Pored ljubavi za čovekom i životom u Grozdaninim bajkama vidimo i njenu neizmernu ljubav prema prirodi. U tradicionalnim bajkama priroda je najčešće bila presonifikovana i često je bila samo dekor u pozadini događanja. Kod Grozdane nalazimo jedan savremeni problem prirode koji je veoma prisutan u stvarnom svetu.
Bajke su u suštini zasnovane na ideji jedinstva sveta i čoveka. Čovek živi u nadi da će u tom svetu pronaći smisao svog življenja. Sve je u njenim bajkama na pravom mestu. Jezgrovita struktura, zbijene sekvence, misaona šarolikost, i sve to rečeno veoma jednostavno i poetično. Ona je otvorila mnoge aktuelne probleme u svojim bajkama. Posebnu živost i kolorit njenim bajkama daje upravo taj neobičan spoj tradicije i aktuelnih događaja. Njeno spontano kazivanje izvire iz njene neiscrpne mašte i dok čitamo neprimetno nas uvodi u svoj svet bajke, što je velika snaga i kvalitet Grozdane Olujić.
Srećan završetak bajke je posledica ispravnog delovanja junaka. Iako nekada rezultat ne dolazi odmah i nije na prvi pogled vidljiv, na kraju će se pokazati da samo prisustvo vrlina donose istinsko zadovoljstvo i sreću. Bajke uče decu da nije bitno da li smo veliki, mali, bogati, siromašni i da svako može pobediti i savladati prepreke uz prisustvo vrlina.
Književni elementi
Vrsta dela: bajka
Vreme radnje: jednom davno
Mesto radnje: carevina
Tema dela: poseban dar jedne devojke
Ideja dela: mnogi će pokušati da iskoriste tuđi talenat za sopstvenu dobit
Prepričano delo
Bila jednom jedna devojčica, ostavljena sama u močvari, koju nitko nije hteo da uzme u svoj dom. Lice joj je bilo prekriveno blatom i krastama, pa je uzalud pružala ruke prema svakome, samo da joj se netko smiluje. Više nije bila dovoljno jaka ni da ustane ni da zaplače. Ali onda dođe jedna starica, smiluje se devojčici i uzme je u svoj dom. Nitko nije znao kako se devojčica stvorila u močvari, pa su počele da kruže svakakve priče – od onih da je vilinski izrod ili prerušena princeza, pa do toga da je ukleta zvezda, veštičja kći ili đavolje seme.
Ali starica se nije obazirala na priče. Lečila je rane male devojčice, hranila je i odevala kako je znala, ali unatoč svoj njenoj brizi, dete nije ni raslo, ni hodalo ni govorilo. Savetovali su joj da vrati devojčicu gde ju je našla, ali starica to nije htela ni da čuje. Nakon što su prošle tri godine, gotovo preko noći nestanu kraste s lica devojčice i ona zablista kao školjka. Počela je da raste i prolepšava se, ali još nije govorila. Starica se zabrinula kako će mala živeti kada ona umre, pa je počela da je podučava vezenju, da tako jednog dana može da zarađuje i lepo živi.
Devojčica je vrlo brzo savladala zanat i ubrzo postala i bolja od svoje učiteljice. Postala je znana kao devojka zlatnih očiju i pročulo se da veze neverovatno lepo, pa su njih dve počele lepo da žive od onoga što bi izvezle i prodale. A onda je devojka otkrila još jedan talenat – sve što bi dotakla svojim prstom, pretvaralo bi se u zlato. Tako je na tkaninu mogla da ostavlja prekrasne zlatne šare. Ovo je među ljudima najpre izazvalo čuđenje, a onda i zavist. Nazvali su je Zlatoprsta i uskoro su sve bogataške žene htele da imaju haljine koje ona izveze i ukrasi.
Za ovu neobičnu švelju čula je i vladarka zemlje. Pozvala je Zlatoprstu u svoj dvor i obećala joj da će udobno živeti i posećivati svoju pomajku kad god želi. Ali čim je ova stupila u dvor, zaključala ju je u njene odaje i postala je zatvorenicom. Zlatoprsta je šivala i šivala, nadajući se da će joj dopustiti da poseti pomajku ako uradi sav posao, ali što je više radila to su joj više platna donosili.
Za Zlatoprstu je onda čula i Carica, pa naredila da se devojka dovede i u njen dvor. I tamo su je zaključali u kulu i ostavili da radi. Jednog dana, doveli su joj mladog slikara po čijim je slikama morala da ocrta platno. Čim su se videli, zaljubili su se jedno u drugo i mladić je uskoro počeo da slika nju, a ona je po tim nacrtima oslikavala platno.
Sve je bilo dobro dok se Carica nije išla pohvaliti svojim haljinama, pa kada su se svi počeli da dive slikama devojke na haljini, ona se razbesnila jer nije htela da ima lice neke švelje na svojoj odeći. Zato je poterala mladića i tako razdvojila dvoje zaljubljenih.
Zlatoprsta je počela da tuguje. Mislila je da je mladi slikar otišao jer je više ne voli. Ali kada su počele pristizati njegove slike po kojima je i dalje morala ukrašavati haljine, primetila je da su u njima i njegove poruke ljubavi prema njoj.
Vrlo brzo mladić više nije mogao da izdrži razdvojenost od svoje ljubljene, pa je odlučio da je poseti u njenoj kuli. Kako bi došao do nje, morao je da se popne po zidinama, jer sve su ulaze čuvali stražari. Svake večeri se penjao gore, sve dok ga stražari nisu ulovili. Tada se okliznuo i pao niz zidine, viknuvši devojci da će je zauvek čekati. Istog trena, devojka je videla da se na nebu rađa zvezda i znala jeda je to njen mladić i da je tamo čeka.
Devojka je počela još lepše da veze. Vezla je sve one slike koje je zamišljala da bi bio njihov život da su ostali zajedno, voleli se i oženili, dobili decu i ostareli zajedno. A kada je završila njihovu priču, jedne je noći i sama nestala. Kada su stražari ušli u njenu kulu sa novim platnom, pronašli su praznu sobu, sve što su videli bio je zlatni trag šta je išao prema zvezdi. Stanovnici te zemlje i danas govore o Zlatoprstoj koja je otputovala na nebo da pronađe svoju ljubav.
Analiza likova
Likovi: Zlatoprsta, mladi slikar, baka, vladarka zemlje, carica
Zlatoprsta – devojka koja je kao dete bila ostavljena u jednom močvari. Dugo je tamo stajala pre nego ju je k sebi uzela jedna starica i počela da se stara o njoj. Pre toga ljudi su je izbegavala i nitko nije hteo da joj pomogne jer je bila sva blatnjava i imala je kraste po licu. Ali starica ju je odnesla doma i počela da leči, ali kraste su joj ispale tek tri godine nakon što ju je uzela k sebi. Nakon toga devojčica se naglo prolepšala, ali još uvek nije govorila. Nakon što ju je starica počela podučavati zanatu tkanja, otkrilo se da u tome ima veliki talenat. Oslikavala je i tkala platno lepše od svih, raznih detaljima koje ni starica nije umela da napravi. Uskoro se pokazao još jedan talenat devojke, a to je da je mogla pozlatiti tkaninu gde god bi prošla prstom. Zato su je u narodu i prozvali Zlatoprsta. Ali njen dar uskoro se pokazao prokletstvom jer u je zatvorili u kugli najpre jedne vladarice, a onda i Carice, osuđenu da samo oslikava platno. Odvojili su je najpre od starice koja joj je bila kao druga majka, a onda i od mladića kojeg je voljela. Ali ona je zbog svoje ljubavi još lepše slikala, sve dok i sama nije nestala ostavljajući zlatni trag za sobom. Tek nakon smrti mogla je da bude sa onima koje je celi život najviše volela.
Starica – jedina nije mogla da se okrene od male devojčice u močvari i zanemari da šta je tako krastava i sama, pa ju je uzela k sebi i starala se o njoj. Najpre ju je zalečila, nahranila i oprala, pa je nastavila da je vaspita najbolje šta je mogla. Budući da se bojala da će nakon njene smrti devojka ostati sama, bez ikako da se brine o njoj, odlučila je da je poduči tkanju i vezenju, kako bi uvek mogla sama da se prehrani. Tako su i otkrile njen veliki dar. Bila je tužna kada je devojka dobila poziv da postane dvorska tkalja, ali nije mogla ništa da poduzme niti da je spreči da ide. Starica je bila veoma dobra, nije slušala priče niti je poklekla nagovaranju da ostavi devojčicu zbog njene loše reputacije, čak ni onda kada je sumnjala da devojčica nikada neće prohodati.
Slikar – mladić koji je slikao slike koje je Zlatoprsta onda morala da prenese na odeću. Čim je vidio devojku, zaljubio se u nju i njene zlatne oči. Na žalost, njihova ljubav naglo je prekinuta jer je carica saznala da na njenu odeću slikaju lice devojke. Nakon toga, devojci je svoju ljubav iskazivao preko slika koje bi naslikao. To je bio način na koji su komunicirali, ali uskoro mu više nije bio dovoljan. Nije mogao da ne vidi svoju ljubav pa je hrabro odlučio da odlazi do njene kule i penje se da je vidi. Uspelo mu je to nekoliko puta, ali onda su ga otkrili, pa je pao niz zidine i poginuo. Njegov duh pretvorio se u zvezdu koja je čekala da Zlatoprsta dođe i sjedini se njim u ljubavi.
Beleške o piscu
Grozdana Olujić rođena je 30. avgusta 1934. godine. Gimnaziju je završila u Bečeju, a diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univeriteta u Beogradu na grupi za Engleski jezik i književnost. Već u srednjoj školi objavljivala je svoje radove u „Stražilovu“ i „Mladoj kulturi“.
Prva pripovetka štampana je 1953. godine na konkursu za kratku priču koji je organizovala „Borba“. Prvi njen roman posvećen mladima objavila je u dvadeset drugoj godini života, štampan je 1957. godine. Ovaj roman doživeo je i uspehe i poraze, jedni su ga podržavali, a drugi osporavali. Prema ovoj priči iz romana snimljen je i film „Čudna devojka“, a prilagođen je i za pozorišnu scenu.
Još jedan njen roman prenet je na pozorišnu scenu i filmsko platno, to je roman „Glasam za ljubav“ koji je dobio i prvu nagradu zagrebačkog Telegrama za najbolji kratak roman 1963. godine.
1959. godine izdaje knjigu „Pisci o sebi“, zbirku književnih razgovora sa poznatim srpskim piscima. Romanima „Ne budi zaspale pse“ i „Divlje seme“ prviput je u našu literature unela urbani život naših mladih ljudi, njihove probleme, nedaće, nedoumice, sve one prepreke sa kojima se susreće mlada generacija. Roman „Divlje seme“ je čak u nekim engleskim zemljama uvršten u lektiru.
Njeni romani i bajke prevedeni su na tridesetak jezika i objavljene u zemljama širom Evrope, kao i u Kini i SAD-u.
Takođe je dobitnica Povelje za životno delo Udruženja književnika Srbije (2004.). Počasni je građanin Osla, a zbog svojih velikih zasluga u književnosti dobila je danski viteški orden Daneborg.
Što se tiče književnosti za decu i tu je Grozdana Olujić imala veliki uspeh. Napisala je nekoliko zbirki bajki: „Sedefna ruža i druge bajke“ za koju je dobila nagradu Politikinog zabavnika, „Nebeska reka i druge bajke“, „Dečak i princeza“, „Princ oblaka“, „Zlatni tanjir“, „Kamen koji je leteo“, „Snežni cvet“, roman-bajku „Zvezdane lutalice“.
Veoma je plodan i njen rad na esejistici i kritici od kojih su najznačajniji eseji o Francu Kafki, Tomasu Vulfu, Marselu Prustu i Poetici bajke. Objavila je i studiju Problem identiteta ličnosti u delu Virdžinije Vulf.
Dobitnica je Nin-ove nagrade 2009. godine, nagrade „Političkog zabavnika“, „Mladog pokolenja“, „Zmajevih dečijih igara“, „Narodne prosvete“ i nagrade „Telegrama“. Piše romane, bajke, eseje, antologije, prevode.
Grozdana Olujić je umrla 16. marta 2019. godine.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor