Večiti mladoženja obrađena lektira Jakova Ignjatovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Večiti mladoženja >>
Analiza dela
„Večiti mladoženja“ roman je autora Jakova Ignjatovića, a objavljen je 1878. godine. Priča je to koja nam govori o padovima i usponima jedne srpske porodice koja se bavila trgovinom. Radnja je smeštena u Ugarsku u prvu polovinu 19. veka.
Autor je u romanu prvenstveno hteo istaknuti suprotnosti između dve generacije, pa je tako opisao očeve kao snažne i srčane ljude koji rade i odriču se kako bi stekli bogatstvo i ugled u društvu, dok su sinovi opisani kao njihova totalna suprotnost – bezvoljni neradnici, slabići i rasipnici bez smisla za posao. Naime, sinovi su neradnici, osobe bez energije i elana, nemaju smisla za posao i rasipaju stečeno bogatstvo.
„Večiti mladoženja“ se može smatrati socijalnim ili društvenim romanom jer na humorističan način opisuje društvo jednog podneblja. Ovo delo se sastoji iz dva dela, a temelji se na sukobu između dve generacije, odnosno na sukobu između očeva i dece.
U prvom delu „Večitog mladoženje“ prati se uspon i bogaćenje trojice najboljih drugova – Čamče, Sofronija Kirića i Krečmara. Najzanimljivi među njima je lik Sofronija pa se najvećim delom prati njegov život. On je stekao ogromno bogatstvo kupujući nekretnine i izbegavajući devalvaciju.
U drugom delu romana prikazano je šta se dešava deset godina kasnije. Sofronije i njegova žena su ostarili. Jedna od njihovih kćerki je umrla iz nepoznatog razloga, a druga se udala protiv očeve volje i udaljila od porodice. Stariji od dvojice sinova je kockar, pijanac i provalnik pa Sofronije nadu polaže u najmlađeg sina koji se školuje za advokata.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Vreme radnje: prva polovica 19. veka
Mesto radnje: Ugarska
Tema: usponi i padovi jedne srpske porodice koja se bavila trgovinom
Ideja: autor je želeo prikazati odnos između dva različita sveta – između mlade i stare generacije.
Prepričano delo
Porodica Sofronija Kirića sastoji se od njegove žene Sofije i njihovo petero dece, sinovi Šamika i Pera te ćerke Lenka, Pelagija i Katica.
Sofronije se obogatio za vreme „ratova Buniparte“, kupovao je nepokretnosti i vešto je izbegao devalvaciju. Iako se već mnogo obogatio, nije se hteo odreći svoje mehane i dućana. Imao je najbolje prijatelje s kojima je provodio vreme, a to su bili Čamča i Krečmar. Njih dvojica također su bili trgovci. Najbolji prijatelji bili su se dogovorili kako će otići na dugo putovanje u Poljsku gde će se baviti i trgovinom.
Prijatelji su putem doživeli mnoge avanture. Tako ih u Mađarskoj napadnu lopovi, ali oni su naposletku uspeli da se odbrane. Tom je prilikom Sofornije ubio trojicu razbojnika nadžakom.
Nakon toga, ponovo im se dešava neugodnost na poljskoj granici gde ih zaustavlja armicijaš (carinik) te ih traži da plate čak hiljadu forinti poreza jer su uvezli vino. Sledi vesela pijanka nakon koje im oprašta porez, a i celi je slušaj pomalo zaumtio Čamča koji se pokazao kao pravi veseljak.
Nadalje, u Krakovu su na sajmu prodali svoju robu te kupili platno koje su potom prodali i dobro zaradili. Pri povratku kući, Sofronije je uvidio da se njegov sin Pera nije dobro brinuo za poslove, nije ih dobro obavljao i nije čuvao novac.
Od tada je prošlo više od deset godina. Sada su Sofronije i njega žena Sofija već ostarili. Lenka se udala protiv Sofronijeve volje za sudiju, Katici je umro verenik, a i Pelagija je umrla.
Pera sramoti porodicu kada god stigne, kocka, karta i pije. Porodica je sve svoje nada položila u Šamiku koji uči pravo u Košicama. On je tamo veoma ugledan i omiljen u društvu, svuda gde dođe lepo ga primaju. Uz to sve, pravi je kavaljer, jako je uslužan prema damama.
Nakon što je završio studij, Šamika je odlučio da se vrati u varošici U. Nakon povratka postao je fiškal. Malo nakon toga, majka Sofija je umrla, a otac je izgubio ruku.
Šamika je nakon svih tih trauma odlučio da ode u Veneciju kako bi se oporavio. U međuvremenu, umrla mu je i sestra Katica koja se nikada nije udala.
Otac je tražio od Šamike da se što pre oženi kako bi u miru mogao voditi poslovanje, mehanu i dućan. Uskoro, nakon brojnih neuspeha, Šamika se konačno zaljubio u Lujzu. No, nisu se mogli oženiti jer su bili različite vere.
Šamika je počeo da sve češće odlazi u kuću Sokolvića gde je posvećivao njihovu bolesnu čerku Jucu. Juca je na samrti i njezina poslednja želja je da se uda. Iz tog razloga, Šamika je spreman da joj ispuni želju.
Međutim, žendibu je sprečila Jucina porodica, a malo nakon toga Juca i umire. Šamika joj je podigao veliki spomenik. Od tada, Šamika je bio miljenik žena, spremao ih je za udaju, pazio ih je i čuvao.
S druge strane, svih tih godina brat Pera bio se potpuno odmetnuo od porodice. U toj meri da je čak sa svojim kafanskim prijateljima pokušao da obesi vlastitog oca. No, na kraju, on je postao dobar čovek.
Šamika je živeo do sedamdesete godine kada je umro. Na spomeniku mu je stajao natpis – „večiti mladoženja“.
Analiza likova
Likovi: Sofronije Kirić, Sofija, Šamika, Pera, Lenka, Pelagija, Katica, Čamča, Krečmar, Lujza, Juca…
Šamika – ključ razumevanja glavnog lika romana sadržan je u samom naslovu – „Večiti mladoženja“. On je stalni i najbolji kandidat za ženidbu, najprivlačniji je od svih momaka. Njega svi stalno pokušavaju da ožene, no on ipak na kraju umire kao momak. Taj paradoks pripovedač romana objasnio nam je njegovim karakterom – on je imao dobro srce, a jedino što mu je nedostajalo u njegovom karakteru bila je ona muška crta i iz tog razloga on se nikada nije znao i mogao oženiti. Bio je romantična duša, ali imao je taj krajnji nedostatak, u tolikoj meri da se činio komičnim. Imao je taj feministički karakter što je verovatno rezlutiralo time da ga žene vole – bio je uglađen, lep, lepo odeven po poslednjoj modi, pravi esteta. Mrzio je sve što je ružno i nisko, nije imao volje za akciju ili dublja osećanja. Bio je neefikasan i površan.
Sofronije Kirić – odgovoran, radišan i jako sposoban trgovac. Novac je skupljao štednjom, a onda se obogatio poslom s nekretninama. Patrijarhalan je i sve konce drži u rukama, kako one vezane za posao tako i one koje se tiču porodice i kuće. Ceni i poštuje svoju ženu Soku, a ona mu se obraća sa vi i ne protivreči mu, nego mu povlađuje u svakoj odluci. Kada treba da donese neku važniju odluku vezanu uz porodicu ili posao, Sofronije se savjetuje sa Sokom i traži njeno mišljenje. Njegov fizički izgled opisan je na sledeći način:
„Kada je bio paradno obučen, izgledao je kao ciganski vojvoda, previše skreće pažnju na sebe svojim odelom i time želi da pokaže svoje bogatstvo.“
Pera – stariji Sofrin sin, u mladosti je bio galantan i lep, a kasnije se našao na lošem glasu zbog društva u kom se kretao. Želeo je da se školuje, ali otac je odlučio da će se baviti trgovinom. Međutim, on nije imao smisla za trgovinu, niti mu se taj posao sviđao. Pera je imao dobro srce, ali nije bio dobar sam za sebe. Bio je svojeglav i zanosio se raznim idejama, što ga je na kraju dovelo do propasti. Uvek je bio u dugovima pa je stalno tražio novac od oca, čak je i krao od njega. Dok je Šamika oduvek bio očev miljenik, i kao takav je dobijao novce uprkos tome što ni on nije radio niti je imao smisla za posao, Pera je bio odbačen i tek je nešto pre smrti dobio mali deo nasledstva.
Beleške o piscu
Jakov Ignjatović rodio se 1822. godine u Sentandreji, varošici pokrej Pešte. Bio je cenjeni srpski književnik iz doba realizma. U to je vreme Pešta bila snažan kulturni i ekonomski centar Srba u Mađarskoj.
Roditelji su mu umrli kada je bio mali pa ga je na vaspitanje uzeo rođak blizak porodici – Sima Ignjatović. Strogo vaspitanje Sime Ignjatovića zagorčavalo mu je život pa je odlučio da pobegne u vojsku gde je uskoro postao husar.
Kao vojnik završio je pravne nauke i do 1848. godine bavio se advokaturom. Na njegov daljni rad utjecala je jako mađarska revolucija. Iako je imao patrijarhlane poglede na život i bio je konzervativac, stao je na stranu mađarskih revolucionara dok je suprotno od toga, srpska buržoazija bila na strani bečkog dvora. U srpskoj sredini, iz tog je razloga, proglašen izdajnikom.
Imao je snažan temperament te je bio tvrdoglav, a iz tih razloga bio je često usamljen. Tako je bilo sve do njegove smrti, umro je u Novom Sadu 1889. godine.
Što se tiče njegovog književnog stvaralaštva, tu postoje dva perioda, onaj romantičarski i realistički. U njegovim delima ističe se rodoljublje i srpstvo koje su mu glavna preokupacija.
Njegova najpoznatija dela su: „Čudan svet“, „Vasa Rešpekt“, „Trpen spašen“, „Večiti mladoženja“, „Patnica“, „Stari i novi majstori“.
Bio je urednik „Srpskog ljetopisa“ te je tada objavio i neke programske članke među kojima je bio i „Pogled na knjižestvo“ gdje je izneo svoj pogled na srpsku književnost.
Bio je pisac koji je srpski realizam obogatio životnom problematikom i savremenim temama.
M.L.
Ostavite odgovor