Ubistvo u ulici Morg obrađena lektira Edgar Alan Poa. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Ubistva u ulici Morg, delo koje je Edgar Alan Po objavio 1841. godine, je bez ikakve sumnje začetak detektivskih romana. Pisac je priču napisao za Grams magazin, koji je imao nameru da u svojim izdanjima objavljuje kratke priče, ali nakon uspeha ove neverovatne, za to vreme nesvakidašnje priče, više nisu imali toliko uspeha. Kao i sva Poova dela, tako i ovo u sebi sadrži elemente horora.
Glavni lik ovog dela je August Dupin. Njegov zadatak je da reši slučajeve ubistva koji se dešavaju u pariškoj ulici Morg. Zanimljivo je napomenuti da se do ovog dela nikada nije spomenula reč „detektiv“, ali se danas zato smatra da je baš Dupin zaslužan za stvaranje nekih kasnijih, ali i mnogo poznatijih, detektiva poput Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa.
Ono što je Po uspeo ovim delom, može se slobodno nazvati revolucionarnim. Uneo je promene koje će u mnogome uticati na kasnije stvaranje dela. Prvo, možda i najvažnije, je to što je izmislio lik istražitelja, čoveka natprosečne inteligencije koji ima unikatan način odevanja i drugačiji način života i ponašanja, od ostalih ljudi. Dupin, kao i svi ostali istraživači posle njega, ne radi za policiju, već samostalno istražuje i pomaže policiji u rešavanju slučajeva. Ono što je isto zanimljivo je da su svi oni uvek neženje. Možda su pisci koji su ih stvarali smatrali da će prisustvo žene uticati na njihovu usresređenost na posao i njihovo racionalno razmišljanje. Da li je Po to imao na umu, ne znamo, ali znamo da su svi kasniji detektivi stvoreni da budu baš kao i njegov Dupin.
Još nešto je Po uveo u stvaralaštvo, a to je da je narator uvek neko treće lice. To lice može se posmatrati i kao piščev alter-ego, ali i kao neko ko pojednostavljuje sve ono kroz šta prolaze glavni junaci ovih dela. Sveznajući pripovedači su tu i da se misterija održi do samog kraja, kako ne bi kroz čitanje se lakše saznalo ko je pravi ubica ili kako će se raspleti neki događaj. Uz to, u ovom delu, možemo da vidimo kako nije bitan samo sam rasplet celokupnog slučaja ili događaja, nego i ceo put kojim se prođe dok se ne otkrije šta se zapravo dogodilo. Po je, uistinu, veoma doprineo stvaranju kasnijih kriminalističkih romana.
U ovoj priči, Dupin pokušava da pronađe neobičnog ubicu koji ubija u ulici Morg. Na kraju, saznajemo da ubica uopšte nije čovek, nego biće kojim upravlja čovek koji ga je izumeo. U tome se ogledaju elementi horora, a sam kraj ostavlja čitaoce u čudu i iznenađenju. Po ni u jednom trenutku nije ostavio čitaocima mogućnost da sami otkriju ko je ubica i u tome se njegovo delo u potpunosti razlikuje od svih ranijih napisanih dela.
Po je kasnije napisao nastavak ovog dela, pod nazivom Tajna Mari Rože, u kom je Dupin takođe glavni lik. On se još pojavljuje i u delu Ukradeno pismo. Ali ni jedno ni drugo delo nije moglo da zaseni fantastičan utisak koji Ubistvo u ulici Morg ostavlja na čitaoce, kao ni da postigne uspeh tog dela.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: pripovetka
Mesto radnje: Pariz
Vreme radnje: XIX vek
Tema: ubistva u jednoj pariškoj ulici
Ideja: čovek svojim ponašanjem i primerom može stvoriti monstrume oko sebe, a da toga nije ni svestan
Prepričano delo, citati
Na samom početku, pisac se bavi pitanjem razlike između analize i domišljatosti. A potom nas upoznaje sa svetom šaha i kartanja, da bi nas polako uveo u samu priču.
„Između dosetljivosti i analitičke moći zaista postoji razlika znatno veća nego između mašte i imaginacije, ali po svojoj naravi uočljivo analogna. Pokazaće se, zapravo, da su dosetljivi uvek maštoviti, a da su ljudi s istinskom imaginacijom ništa drugo nego analitičari. Priča koja sledi može se čitatelju donekle učiniti kao komentar upravo iznesenim tvrdnjama.“
Zatim saznajemo kako je pripovedač u Parizu upoznao gospodina Augusta Dupina, mladića iz fine i ugledne porodice, koji je nizom neopovoljnih okolnosti osiromašio toliko mnogo da je njegov značaj u društvu u potpunosti izgubljen. Zato je prestao da se pojavljuje pred svetom, pa i da se bori za svoj imetak. Još uvek je imao nešto novca kojim je mogao da pokrije osnovne životne potrebe, a ono najdragocenije što mu je ostalo, bile su knjige.
Njih dvojica su se upoznali u jednoj staroj knjižari, u ulici Monmatr, gde su obojica tražili isti redak i poseban primerak jedne knjige. Pripovedaču se Dupin odmah svideo. Svideo mu se način na koji mu je pričao malu istoriju svoje porodice, kao i načitanost, to ga je posebno zapanjivalo. Društvo ovakvog čoveka pričinjavalo mu je ogromno zadovoljstvo, pa su se zato dogovorili da počnu da žive zajedno. Da su drugi znali kako njih dvojica žive, smatrali bi ih ludacima, ali je smatrao da bi i tad verovatno bili samo bezopasni ludaci. Savršeno im je obojici odgovarala samoća, a posetioce nikada nisu primali. Postojali su sami za sebe.
„Poseban hir mog prijatelja bila je (jer kako drugačije da to nazovem?) zaljubljenost u Noć kao takvu, i toj sam se bizarrerie (bizarnosti), kao i ostalima njegovim, bez pogovora priklonio, predajući se bez zadrške njegovim ludačkim ispadima.“
Kako noć nije stalno trajala, njih dvojica su svako jutro, čim bi sunce izlazilo, zatvarali sve prozore i zapalili bi dve sveće da im gore ceo dan. Uz pomoć sveća vraćali bi svoje duše nazad na sanjarenje – čitajući, pišući ili jednostavno razgovarajući. I tako bi provodili dan sve dok ih sat ne bi opomenuo da dolazi prava noć. Onda bi se spustili na ulicu i dugo šetali i razgovarali. Pripovedač bi se tokom tih šetnji divio Dupinovoj analitičkoj sposobnosti. Dupin je voleo da kaže da svi ljudi u razgovoru sa njim kao da imaju otvoren prozor na svojoj duši, pa ih on veoma lako sve čita. Pripovedač je tu želeo da napomene svojim čitaocima da sve ono što je napisao o ovom Francuzu nije nikakva misterija ili početak ljubavne priče, već samo rezultat jedne „uzbuđene, ili bolesne inteligencije“.
Jednom dok su šetali, Dupin je iznenada, posle ćutanja od sigurno petnaestak minuta, izgovorio ono o čemu je njegov prijatelj razmišljao. Nikako mu nije bilo jasno kako je mogao da zna da baš tada razmišlja o jednom obućaru koji se oprobao u pozorištu. Dupin mu je tada objasnio sve radnje koje su ih zadesile u prethonih sat vremena i koje su ga navele na to shvati o kome on razmišlja. Eto, takav je ovaj neobični čovek Dupin bio.
Nedugo posle toga su gledali jedne novine i pronašli su članak koji im je privukao pažnju. Pisalo se o neobičnom ubistvu. Prethodne noći, oko tri sata, ulicu Morg su razbudili krici iz kuće u kojoj su živele majka i ćerka, Espanjel. Komšije su se skupile, a sa njima i dva policajca i provalili su u zaključanu kuću. Kada su krenuli da se penju na prvi sprat, začuli su dva ili tri gruba i ljutita glasa, koji su ubrzo utihnuli. Ljudi su pretražili celu kuću dok nisu stigli na poslednji sprat, gde ih je sačekao neverovatan prizor. Stan je ceo bio ispreturan, na podu se nalazila krvava britva. Pronašli su i pramen sede, krvave kose, na silu iščupan. Gospođe Espanjel nigde nije bilo, ali su zato pronašli leš njene ćerke u kaminu. Kasnije su u dvorištu pronašli i leš majke, čiji je grkljan bio prerezan. Sledećeg jutra novine su bile preplavljene vestima o ovom užasnom zločinu.
„“Tragedija u ulici Morg. Brojni pojedinci ispitani su u vezi s ovom neobičnom i sablasnom aferom“ [Reč „affaire“ u Francuskoj još nema onaj frivolni smisao koji je poprimila kod nas,] „no zasad se nije otkrilo uopšte ništa što bi na nju moglo baciti neko svetlo. Dole prenosimo sve prikupljene iskaze svedoka.““
Žena koja je ovim ženama godinama prala veš, izjavila je da su se žene odlično slagale. Pričalo se da starija gospođa živi od proricanja sudbine i da ima određenu ušteđevinu. Trafikant, koji je radio u blizini, a tu je komšiluku je i rođen, znao ih je od kako su se doselile pre šest godina. Nikada nije video nikoga da ulazi kod njih u kuću, obe su živele jako povučeno. Jedan od suseda bio je među prvima koji su ušli u njihov dom prethodne noći. Tvrdio je da je glas koji su čuli sa sprata nije pripadao nekom Francuzu, verovao je da je to bio neki Italijan. Ali nije mogao sa sigurnošću da tvrdi da je to uopšte bio muški glas. Dobro je poznavao obe žene, pa je bio siguran da glas nije pripadao ni jednoj od njih dve.
Sledeći svedok bio je onaj koji je prolazio pored kuće kad su se začuli krici. Isto je ušao među prvima i slagao se sa prethodnom izjavom u svemu, sem u jednoj stvari. Tvrdio je da je glas pripadao muškoj osobi, koja je zasigurno bila Francuz. Bankar u kojoj je ubijena gospođa imala račun, poznavao je od pre osam godina, kada je jednog proleća došla kod njih. Nikada nije podizala pare sa računa, sve do pre tri dana pre nego što je ubijena. Tada je podigla 4000 franaka. Službenik koji je zlatnike odneo do njihove kuće, rekao je da ih je video obe na vratima kada su preuzimale zlatnike. Nikog drugog nije video u okolini.
Sledeći svedok je bio krojač, Englez koji je nekoliko godina živeo u Parizu. I on je bio među skupinom koja je prva ušla u kuću. Nije mnogo čuo šta je taj glas govorio, ali je tvrdio da je sigurno bio Nemac. Ali isto tako nije mogao da tvrdi da li je ženski ili muški glas.
Svi svedoci koji su te noći ušli u kuću, ponovo su pozvani da daju izjavu. Svi su tvrdili da su vrata sobe u kojoj su pronašli telo gospođice Espanjel bila zaključana. Nakon što su ušli unutra nisu videli nikoga. Pretražili su ceo sprat, sve su ispomerali, pregledali su dimnjake, ali nigde ništa čudno nisu pronašli. Vreme koje je proteklo od trenutka kad su čuli glasove pa dok nisu provalili vrata se razlikovalo u izjavama, neki su tvrdili da je prošlo samo tri minuta, dok su neki mislili da je prošlo i više od pet minuta.
Sledeći svedok, pogrebnik, takođe je živeo u ulici Morg. On je bio Španac i među prvima je ušao u kuću, ali se nije popeo na sprat jer se uplašio. Tvrdio je da je glas govorio engleski, iako ne razume jezik, zaključio je po intonaciji. Sledeći svedok, poslastičar, čuo je pomenute glasove. Izjavio je da je prvi glas, koji je bio osoran, sigurno pripadao nekom Francuzu. A drugi glas, prodoran, je sigurno pripadao nekom Rusu. Iako nikada nije čuo taj jezik, bio je siguran da je to ruski.
Svi svedoci koji su ponovo pozvani tvrdili su da su sva četiri dimnjaka bila preuska da bi neko ljudsko biće moglo proći kroz njih. Nije postojao nijedan stražnji prolaz kojim se neko mogao provući a da ga ne vide. Telo gospođice bilo je tako čvrsto ugurano u dimnjak da je četvoro ili petoro ljudi moralo da udruži snage kako bi je izvuklo.
Na kraju je izjavu dao lekar koji je pregledao ova dva mrtva tela. Leš mlade gospođice bio je jako natučen i izguljen, što je donekle i normalno, jer je bila ugurana u dimnjak. Nekoliko dubokih posekotina kojoj se nalazilo pod bradom, zajedno sa mnogim pomodrelim tragovima, najverovatnije otiscima prstiju. Po njegovom mišlljenju, gospođicu je zadavila jedna ili više osoba. Leš majke je bio neverovatno unakažen. Sve kosti desne ruke i noge bile su manje ili više smrskane, kao i sva rebra na levoj strani i leva butna kost. Celo telo joj je bilo stravično unakaženo.
Tvrdio je da nijedna žena nije mogla da nanese ovakve povrede, kao i da su one najverovatnije nanete velikim, teškim i tupim predmetom od strane snažne osobe. Glava je bila odvojena od tela, grkljan je najverovatnije prerezan britvom. Hirurg koji je zajedno sa lekarom pregledao tela, složio se sa celokupnom izjavom.
„Ništa drugo od važnosti nije izašlo na videlo, iako je još nekoliko osoba ispitano. Ovako tajanstveno i ovoliko zamršeno ubistvo nikada pre nije počinjeno u Parizu – ako je ovo stvarno bilo ubistvo. Policija tapka u mestu – neuobičajena pojava u slučajevima ovakve vrste. A na vidiku ni traga rešenju.“
U večernjem izdanju novina pisalo se o velikom uzbuđenju koje je još uvek vladalo u toj pariškoj četvrti. U jednom članku naveli su da je uhapšen činovnik banke koji je isplatio ubijenu gospođu, Adolfe Le Bon, ali se činilo da ga ni za šta ne terete, osim za već navedene činjenice.
Dupin je od početka bio veoma zainteresovan za ovaj događaj. Tek kada su uhapsili Adolfa, pitao je svog prijatelja za mišljenje o svemu tome. On se složio sa onim što je ceo Pariz u tom trenutku mislio, da su ubistva nerešiva zagonetka, kao i u to da nije mogao da vidi način kako bi se ubici ušlo u trag. Dupin je smatrao da se ne sme suditi o načinu u ovoj fazi istrage. Smatrao je da je pariška policija previše hvaljena zbog svoje proniciljivosti i lukavosti, ali da više od toga nisu bili. Postignuti rezultati su često iznenađujući, ali su najčešće postignuti pukom marljivošću i aktivnošću. Kada ovih kvaliteta nema, svi planovi uglavnom propadaju. Još je smatrao da se ponekad greši ako se sve temeljno gleda.
„Istina nije uvek u zdencu. U stvari, što se tiče važnijih saznanja, verujem da je ona uvek na površini. Dubina leži u dolinama u kojima je tražimo, a ne na vrhovima planina gde je pronalazimo.“
Što se ticalo ubistava, smatrao je da je najbolje da sami obave neka istraživanja, pre nego što donesu zaključke. Istraga će ih sigurno jako zabaviti. Poznavao je dovoljno ljudi u policiji, pa je znao da će vrlo lako dobiti dozvolu da pregleda kuću u kojoj su žene ubijene. Čim su dobili dozvolu, krenuli su ka ulici Morg. Lako su pronašli kuću, bila je tipična pariška kuća tog vremena, a znatižljni prolaznici još uvek su gledali ka njoj.
Pre nego što su ušli unutra, prošetali su do kraja ulice, pa napravili krug sporednim ulicama kako bi došli iza kuće. Dupin je sve vreme posmatrao kuću, a njegov prijatelj u tome nije video nikakvu svrhu. Kada su se vratili nazad, agenti su ih pustili u kuću. Krenuli su gore gde je ubijena gospođica Espanjel, a gde su još uvek ležali leševi obe žene. Nered u sobi je bio netaknut.
Pripovedač nije video ništa drugo, do ono što je pročitao u novinama. Za razliku od njega, Dupin je sve polako pregledao, pa čak i tela ubijenih. Potom je pregledao i ostale sobe, pa i dvorište. Na putu ka kući, Dupin je ušao na trenutak u redakciju jednih dnevnih novina. Njih dvojica do sutradan više nisu spomenula ubistva.
Tada je Dupin upitao svog prijatelja da li je primetio išta neobično na mestu zločina. Ovaj je odgovorio da nije, da je sve što je bilo imalo neobično već bilo navedeno u nekim od novina. Dupin je želeo da na trenutak zaborave beskorisne zaključke novina i da sami popričaju o svemu. Smatrao je da policija zbunjena nedostatkom motiva kako za ubistva, tako i za sam način na koji su ubistva izvršena. Zbunjivala ih je takođe neusaglašena činjenica o glasovima na spratu i to što nikoga svedoci nisu videli, osim ubijene gospođice. Sve to zajedno, plus užasno sakaćenje starije gospođe, okolnosti su koje su bukvalno paralizovale vladine službenike, dovodeći njihovu proslavljenu pronicljivost u nedoumicu.
„U istragama nalik ovoj koju upravo vodimo, trebali bismo manje pitati ‘šta se dogodilo’ a više ‘šta se to dogodilo a da se nije dogodilo nikada pre’. Ustvari, lakoća kojom ću doći, ili sam već došao, do rešenja ove zagonetke u izravnom je razmeru s njenom navodnom nerešivošću u očima policije.“
Pripovedač je nemo zurio u svog prijatelja, koji je nastavio sa svojim izlaganjem. Rekao mu je da sada očekuje da dođe jedna osoba, koja verovatno nije kriva za ovaj zločin, ali je na neki način umešana u njega. Nadao se da je u pravu sa tom pretpostavkom, jer je na osnovu nje mislio da reši čitavu zagonetku. Očekivao je tog čoveka svakoga časa. Nadao se da će doći. Rekao je na kraju svom prijatelju, da obojica imaju pištolje i da će morati da ih upotrebe ako to bude bilo potrebno.
Pripovedač je uzeo pištolje, a Dupin je nastavio da ređa činjenice u svom monologu. Razmišljao je o glasovima koje su ljudi čuli. Sasvim sigurno se znači nije radilo o ubistvu i samoubistvu, jer starija gospođa nije mogla za to kratko vreme da ubije svoju ćerku, ugura je u dimnjak i nekako se iskrade u dvorište i tamo umre. Znači da je ubistvo počinila neka treća osoba. Fascinatno je bilo što se izjave oko glasova veoma razlikuju među svedocima. Svi su smatrali da je jedan glas bio osoran, ali za drugi, prodoran, glas ni jedna izjava se nije složila.
Svedoci su bili Italijan, Španac, Holanđanin, Francuz i Englez i svaki od njih je tvrdio da je to bio glas nekog stranca. Posebno zanimljivo je to što svi oni tvrde da glas pripada nekome koji govori jezik koji oni ne razumeju. Pa tako, na primer, Francuz tvrdi da je to glas Španca i da bi ga sigurno razumeo kada bi znao i reč španskog. Holanđanin je izjavio da je to bio glas nekog Francuza, a u izjavi stoji da sam svedok ne razume francuski, već da izjavu daje uz pomoć prevodioca. Dupin nije mogao da se načudi kakav je to glas bio kada je kod svakog od tih ljudi ostavio drugačiji utisak.
Nastavio je svoje izlaganje i rekao svom prijatelju da sada zažmure i prenesu se svojom maštu u tu odaju. Prvo što će potražiti, sigurno će biti način na koji je ubica pobegao. Kako ni jedan ni drugi nisu verovali u natrprirodne sile, morali su, znači, potražiti neko logično rešenje. Krenuli su da razmatraju jedan po jedan način za bekstvo. Zasigurno su znali da su počinioci bili u sobi gde je ubijena gospođica Espanjel ili u sobi do nje.
Znači, prvo moraju potražiti izlaz iz te dve prostorije. Policija je detaljno pregledala sve, do najsitnijih detalja. Dupin nije verovao njihovim očima, pa je i sam sve pregledao. Tajnih prolaza nigde nije bilo. Vrata obe sobe su bila zaključana, sa ključevima iznutra. Sad je trebalo da obrate pažnju na dimnjake. A kako su oni bili preuski, kroz njih ni mačka nije mogla proći. Na kraju su im ostali samo prozori. Policija je smatrala da je nemoguće kroz njih pobeći, ali je Dupin želeo da dokaže da te očigledne nemogućnosti, to ustvari nisu.
Bila su dva prozora u sobi, od kojih jedan zaklonjen nameštajem, a drugi u potpunosti vidljiv. Prvi prozor je bio čvrsto zatvoren iznutra, a na levoj strani se nalazila rupa, u čijem kraju je bio ukucan ekser. Nakon proučavanja drugog prozora, otkrili su isti takav ekser na isti način ukucan. Zato je policija smatrala da je izvlačenje tih eksera i otvaranje prozora preterivanje.
Dupin je sam izvršio pretragu ovih prozora i došao do zaključka. Ubice su morale pobeći kroz jedan od njih. Prozor koji je bio vidljiv, imao je oprugu koja ga je sama zatvarala, ali ukoliko su ubice izašle kroz njega, ne bi mogle da vrate ekser na isto mesto. Tada je pregledao drugi prozor, sakriven iza kreveta. I opruga i ekser bili isti kao na prvom.
Kada je dodirnuo ekser, njegova glava mu je ostala u ruci. Kada ju je vratio, izgledalo je kao da je sve netaknutno. Podigao je oprugu tek malo, prozor se otvorio, a kad je vratio oprugu na mesto, ekser je izgledao isto. Tako je Dupin došao do zaključka da je ubica pobegao kroz ovaj prozor koji se nalazio pored kreveta.
Sledeće pitanje je bilo kako je ubica sišao dole. Kada su obilazi zgradu, primetio je gromobran koji se spuštao niz kuću. Izgledalo je nemoguće dohvatiti ga sa pomenutog prozora, ali je on veoma mudro pregledao prozore i njihove žaluzine, koje su se otvarale dovoljno da jedna spretna osoba može stati na njih, dohvatiti gromobran i spustiti se njime do zemlje. Policiji je to promaklo jer su sigurno smatrali da je nemoguće spustiti se bilo kako sa četvrtog sprata. Govorio je svom prijatelju da je njegov krajnji cilj samo istina.
Sve ovo imalo je za cilj da pripovedač stavi ovu neobičnu aktivnost o kojoj je Dupin malopre govorio sa veoma čudnim glasom o čijoj nacionalnosti se nisu mogla s ložiti ni dva čoveka.
„Na ove reči umom mi je proletelo neodređeno i napola oblikovano shvatanje smisla onoga što je Dupin hteo reći. Izgledalo je kao da sam na rubu shvatanja, ali bez mogućnosti da shvatim – kao što se ljudi ponekad nalaze na rubu prisećanja bez mogućnosti da se na kraju ipak nečeg prisete. Moj je prijatelj nastavio svoje izlaganje.“
Sada je pitanje izlaska prebacio na pitanje ulaska. Smatrao je da se i ono dogodilo na isti način. Zatim je prešao na izgled prostorije. Fioke pisaćeg stola su bile opljačkane, ali je još stvari bilo unutra. Smatrao je da je taj zaključak, koji su doneli, u potpunosti besmislen. Kako su mogli da znaju da sve to što su videli nije ustvari sve ono što se i nalazilo prethodno u fiokama?! Obe žene su živele povučenim životom i verovatno je sva garderoba koju su pronašli bila sva ona koju su i posedovale. Svo zlato je bilo ostavljeno u torbama na podu. Da je bilo ukradeno, činjenica je dostavljeno tri dana ranije bilo bi nešto više od čiste podudarnosti. Ako pretpostave da je baš ono bilo motiv ovog zločina, moraju da pretpostave da je onda i počinilac neki kolebljivi „idiot“, čim je zlato ostavio iza sebe.
Sada je Dupin svom prijatelju rekao da ima na umu te tri stvari – taj neobični glas, neobičnu spretnost i nedostatak motiva, pa da se osrvnu na sam pokolj. Jedna žena je zadavljena i ugurana u dimnjak, kolika je samo snaga trebala za to. Pored kamina su takođe pronašli iščupane pramenove kose, za njih je takođe bila potrebna vanljudska snaga. Kod druge žene vrat je bio prerezan, a glava odvojena od tela. Lekari su smatrali da su povrede po telu nastale nekim teškim tupim predmetom, a ukoliko je to bilo istina, taj predet je bio kameni pločnik u dvorištu, na koga je žrtva pala sa prozora.
Sada je Dupin upitao, do kakvog je zaključka došao njegov prijatelj. Posle malo razmišljanja, odgovorio je da je siguran da je to uradio neki ludak. Dupin je na to odgovorio da njegovo razmišljanje je donekle u redu, ali da glasovi ludaka nikako ne mogu biti onakvi kakvi su opisani.
Tada mu je pokazao pramen kose koji je izvukao iz ruke ubijene gospođe i koji nikako nije mogao pripadati nekom ludaku. Pripovedač je zapanjeno gledao u pramen i zaključio da on nije ljudski. Tada mu je Dupin pokazao crtež onoga što je u svedočenju prikazano kao „niz pomodrelih tragova koji su očigledno otisci prstiju.“
Kada su malo bolje pogledali crtež i uradili eksperiment sa drvenom cepanicom oko koje su obmotali crtež, shvatio je da to nije ljudska šaka. Tada mu je Dupin pokazao odlomak iz dela Frederika Kuvijera, u kome je opisana šaka orangutana, a koja se podudarala sa opisom šake koja se nalazila na crtežu. Tada je nastavio izlaganje o tome kako je verovatno neki orangutan pobegao svom vlasniku, tako da neki Francuz zna sve o ovim ubistvima. Zato je on sinoć otišao u novine i danas su objavili naslov koji će najverovatnije tog istog Francuza dovesti do njihovog stana.
„UHVAĆEN – rano jutro __. ovog meseca (jutro ubistva), veoma veliki, žutosmeđi orangutan bornejske vrste. Vlasnik (za koga je utvrđeno da je mornar, član posade malteškog broda) može ponovo dobiti životinju, nakon što ju na zadovoljavajući način identifikuje, te isplati manje troškove nastale pri njenom hvatanju i čuvanju. Javiti se na broj __ ulice ____, Faubourg St. Germain.“
Pri obilasku oko kuće gde se desilo ubistvo, Dupin je pronašao komadić užeta u podnožju gromobrana kojim se ubica spustio. Zaključio je da takvo uže koriste samo mornari, posebno malteški. A ukoliko se prevario, nikakvu štetu time što je ovo objavio nije načinio. A ukoliko je bio u pravu, taj Francuz će se uskoro pojaviti, a budući da on zna nešto o ubistvima, iako je nevin, njima će dobro doći da popričaju sa njim.
U tom trenutku začuli su nekoga na stepenicama. Ulazna vrata su ostavili otvorena, pa je taj neko sam ušao, ali se u jednom trenutku okrenuo i krenuo da se vraća. Dupin je ubrzao da ga pozove, ali su začuli da se opet okrenuo i krenuo da se penje uz stepenice. U sobu je tada ušao muškarac, mornar – osoba krupna, mišićava i ne sasvim neprivlačna. Kada je seo, Dupin je počeo da hvali orangutana i upitao koliko je star, ali mornar nije znao tačno koliko ima godina. Upitao je tada gde je životinja, pa su mu rekli da ga nisu mogli zadržati ali da je tu u blizini i da će ga ujutru dobiti. Vojnik je rekao da će ih naravno nagraditi za to što su mu čuvali ljubimca, a Dupin mu je tada rekao da nagrada bude da mu ispriča sve što zna o ubistvima u ulici Morg.
Mornar je ustao, sav crven u licu. Stegnuo je u ruci toljagu koju je držao. Ali ga je Dupin umirivao rečima da zna da on ni za šta nije kriv, da je to samo sticaj okolnosti bio takav. Da želi da zna istinu. Mornaru se vratio dah, pa je seo i rekao:
„Bog mi pomogao,“ rekao je, nakon kratke pauze, „reći ću vam sve što znam o ovom slučaju – no ne očekujem da ćete poverovati ni u polovinu onoga što kažem – bio bih prava budala da to i pomislim. Ipak, nevin sam i imaću čistu dušu ako zbog toga umrem.“
Dok je bio na putovanju Indijskim okeanom, jedan od mornara je zarobio orangutana i poveo ga sa sobom. Kada je taj mornar umro, on ga je uzeo u svoje vlasništvo. Na brodu se orangutan povredio, pa ga je on lečio u svom stanu, kad su stigli u Pariz. Krio ga je od suseda, a želeo je da ga proda kad se životinja u potpunosti oporavi. Jedne noći (u noći ubistva), kada se vratio sa zabave, našao ga je u svojoj sobi kako sedi za stolom i brije se bricom. To je sigurno video kroz ključaonicu kako on radi, pa ga je oponašao. Kako je znao samo uz pomoć biča da ga umiri i sad je tako pokušao, ali je majmun pobegao kroz vrata, niz stepenice na ulicu. U ruci je i dalje držao opasno sečivo.
Mornar ga je pratio niz ulice sve do ulice Morg. Sve je bilo pusto, bilo je oko tri sata ujutru. Majmun je video svetlo na četvrtom spratu, u kući gospođe Espanjel i popeo se niz gromobran pravo do sobe. Mornar ga je pratio, ali nije mogao da otvori kapak prozora, pa je samo provirio unutra. U tom trenutku su se začuli krici koji su probudili stanovnike ove ulice. Majka i ćerka su slagale neke papire izvađene iz one iste fioke o kojoj se kasnije pričalo i nisu primetile majmuna kada je ušao.
Kada je mornar pogledao u sobu, majmun je sekao gospođu po licu, oponašavajući brijanje. A njena ćerka je pala u nesvest i ležala na podu. Krici su naveli ovu zver na još jaču bes, pa je skoro otkinuo glavu gospođi Espanjel, pa je nasrnuo na ćerku, zario joj svoje prste u vrat i udavio je.
U sledećem trenutku video je svog gospodara kako ga posmatra kroz prozor sa užasom na licu. Znao je da će biti kažnjen, pa je počeo da skače po sobi i razbacuje stvari. Uzeo je tada leš ćerke i ugurao je u dimnjak, a telo majke bacio kroz prozor. Mornar se spustio dole i brzo pobegao kući, nemogavši da veruje u ono što je upravo video. Reči koje su čuli ljudi na stepenicama, bili su užasnuti krici ovog Francuza pomešani sa neljudskim brbljanjem ove zveri.
To je bilo objašnjenje ovog neobičnog zločina. Na kraju je orangutana pronašao njegov vlasnik i prodao ga. Dupin je ispričao sve ovo policiji i oni su oslobodili činovnika.
Analiza likova
Dupin – mladi čovek, izuzetno inteligentan. Bio je vrlo bogat, ali zbog nepromišljenog života je izgubio svoje bogatstvo. Zbog toga se povukao iz društvenog života i živeo veoma povučeno. Kada je upoznao naratora priče, shvatili su da su istih shvatanja i počeli su da žive zajedno. Obojica su voleli da provode vreme u tami, a kada bi pala noć šetali bi dugo ulicama Pariza. Dupin je imao analitičku moć zapažanja. Uspeo je da reši neobično ubistvo za koje policija nije imala nikakvo rešenje.
Majmun – divlji i snažan orangutan. Doveli su ga mornari u Pariz kada su ga zarobili na jednom od njihovih putovanja. Umeo je da oponaša radnje ljudi i koje je posmatrao svaki dan. Vlasnik je naučio da ga kontroliše bičem, ali kada je to pokušao jednog dana, majmun je pobesneo i pobegao. Počinio je kasnije ubistvo, ali policija nije mogla da shvati da je to upravo on uradio.
Beleške o piscu
Edgar Alan Po rođen je 19. januara 1809, u Bostonu, Masačusets. Bio je američki pisac, pesnik, kritičar i urednik najpoznatiji po inspirativnim kratkim pričama i pesmama koje su plenile maštu i interesovanje čitalaca širom sveta. Njegovo maštovito pripovedanje i priče o misterijama i strahotama početak su moderne detektivske priče.
Mnoga Poova dela, uključujući „Srce ispričanih priča“ i „Pad kuće Ašer“, postala su književna klasika. Neki aspekti Poovog života, poput njegove književnosti, obavijeni su tajnom, a granice između činjenica i izmišljotina znatno su nejasne od njegove smrti.
Po zapravo nikada nije poznavao svoje roditelje. Odvojen od brata Vilijama i sestre Rozalije, pa je otišao da živi sa Džonom i Frensis Alan, uspešnim trgovcem duvanom, i njegovom suprugom u Ričmondu u Virdžiniji. Do 13. godine Po je bio plodan pesnik, ali njegov književni talenat obeshrabrio je njegov direktor i Džon Alan, koji je hteo da ga Po prati u porodičnom poslu. Dajući prednost poeziji nad profitom, Poe je navodno pisao pesme na poleđini nekih Alanovih poslovnih novina.
Novac je takođe bio problem između Poa i Džon Alana. Po je 1826. godine otišao na Univerzitet u Virdžiniji, gde se istakao u svojim predavanjima. Međutim, od Alana nije dobio dovoljno sredstava da pokrije sve svoje troškove, pa se okrenuo kockanju da bi pokrio razliku, ali završio je u dugovima. Vratio se kući samo da bi se suočio sa još jednim ličnim neuspehom – njegova komšinica i verenica Sara Elmira Rojster bila je verena za nekog drugog. Slomljenog srca i frustriran, Po se preselio u Boston.
1827. godine, otprilike u vreme kada je objavio svoju prvu knjigu, Po se pridružio američkoj vojsci. Dve godine kasnije saznao je da Fransis umire od tuberkuloze, ali dok se vratio u Ričmond, ona je već preminula.
Po odlasku iz Vest Pointa, Po je objavio svoju treću knjigu i fokusirao se na puno radno vreme. Putovao je uokolo tražeći priliku, živeći u Njujorku, Baltimoru, Filadelfiji i Ričmondu. Pou, koji se i dalje borio živeći u siromaštvu, dobio je priliku kada je jedna od njegovih kratkih priča pobedila na književnom takmičenju. Počeo je da objavljuje nekoliko kratkih priča, a 1835. dobio je uredničko mesto u Južnom književnom glasniku u Ričmondu gde je stvorio reputaciju kritičara pišući kritike na radove svojih savremenika. Njegove oštre kritike donele su mu nadimak „Čovek Tomahavk“. Njegov rad u časopisu bio je kratak. Poov agresivni stil recenziranja i ponekad borbena ličnost zaoštrili su njegov odnos sa čitaocima i napustio je časopis 1837. Prema nekim izveštajima, ulogu su imali i njegovi problemi sa alkoholom.
Krajem 1830-ih Po je objavio zbirku pripovedaka Priče groteske koja je sadržavala nekoliko njegovih najrečitijih priča, uključujući Pad kuće Ašer i Vilijam Vilson. 1841. godine lansirao je novi žanr detektivske fantastike sa svojim delom „Ubistva u mrtvačnici Ru“. Književne inovacije donele su mu nadimak „Otac detektivskih priča“. Pisac u usponu dobio je književnu nagradu za misterioznu priču o tajnim kodovima i lovnom blagu.
Poova kratka priča „Crna mačka“objavljena je 1843. godine, a 1845. pesmu „Gavran“ koje je od Poa stvorilo književnu seznaciju. Uprkos svom uspehu i popularnosti kao pisac, Po je nastavio da se finansijski bori i zalagao se za veće plate pisaca i međunarodno pravo autorskih prava.
Kasnije u svojoj karijeri, Po je nastavio da radi na raznim oblicima književnosti, ispitujući sopstvenu metodologiju i pišući u nekoliko eseja, uključujući „Filozofiju kompozicije“, „Poetski princip“ i „Objašnjenje stiha“.
Po je umro 7. oktobra 1849. Njegovi poslednji dani ostaju pomalo misteriozni. Po je napustio Ričmond 27. septembra 1849. godine i navodno je bio na putu za Filadelfiju. 3. oktobra viđen je Baltimoru gde se našao u velikoj nevolji. Po je prebačen u bolnicu u Vašingtonu, gde je umro četiri dana kasnije. Njegove poslednje reči bile su „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“. Tada se pričalo da je Poe umro od „zagušenja mozga“, ali stvarni uzrok smrti bio je predmet beskrajnih špekulacija. Neki stručnjaci veruju da je alkoholizam doveo do njegove smrti, dok drugi nude alternativne teorije. Besnilo, epilepsija i trovanje ugljen-monoksidom samo su neki od uslova za koje se smatra da su doveli do smrti ovog velikog pisca.
Ostavite odgovor