Romaneskni ciklus Marsela Prusta „U traganju za izgubljenim vremenom“ sastoji se od sedam delova: U Svonovom kraju (u koji pripada i Kombrej), U seni devojaka cvetova, Oko Germantovih, Sodoma i Gomora, Zatočenica, Nestala Albertina i Vaskrsno vreme (Pronađeno vreme).
Kao glavni lik romana pojavljuje se neimenovani pripovedač u prvom licu jednine. Iako je autor pisao roman u prvom licu jednine i u romanu se često spominje „ja“, do kraja dela nije postignuta potpuno identifikacija junaka roma i autora. Samo se na jednom mestu on naziva Marselom.
Na nekoliko stotina stranica autor pripoveda o svom detinjstvu i mladosti koji su se odvijali od druge polovice 19. veka pa sve do Prvog svetskog rata. Proust je u ovom romanu predočio opise Pariza i Kombreja te različita poznanstva, drugarstva i ljubavi, a sve ovo može da se označi kao autobiografija ili memoarska proza.
Radnja se odvija oko osetljivog i bolesnog dečaka koji izrasta u umetnika. Taj povučen i beskrajno osetljiv dečak kasnije, kasnije zreo čovek, ceo je život tražio sebe i smisao postojanja, a kada nije uspeo da ga pronađe, pokušao je potražiti ga u životima drugih. Međutim, iluzije koje je izgradio o vanjskom svetu počele su da se ruše jedna za drugom. Doživeo je razočarenja u ljubavi i drugarstvu, a uvideo je i ispraznost mondenog načina života. Kada se našao na rubu, bolestan i očajan, spoznao je da je njegova jedina moć pisanje kojim će rasterati tmurnu svakodnevicu.
Prustovo delo govori o prolaznosti vremena, o odnosu čoveka i vremena. Najznačajnija obilježja njegova pripovedanja su smanjena dramska napetost i stanka, ponavljanje motiva i detalji, a sve su to karakteristike simbolizma.
Kratak sadržaj prepričano
Priča započinje pripovedanjem o njegovom detinjstvu, kada je išao na spavanje i majka mu je davala ili uskraćivala poljubac pre spavanja.
U više stotina stranica autor je opisao svoje detinjstvo i mladost koja se odvijala u drugoj polovici 19. stoljeća pa sve do Prvog svetskog rata. Autor je u romanesknu prozu predočio opise Pariza, Iliersa(Kombrej), poznanstva, drugarstva i ljubavi. Sve to može se označiti kao autobiografija ili memoarska proza, a specifična je i po visokom stupnju transformacije.
Iako autor piše roman u prvom licu jednine i često se spominje „Ja“, do kraja nikada neće biti postignuta potpuna identifikacija autora i junaka romana.
Autor tokom cele radnje postupno predstavlja detinjstvo osetljivog i bolesnog dečaka koji izrasta u umjetnika. Beskrajno osetljiv i povučen dečak, kasnije odrastao i zreo čovek, ceo je život tražio sebe i smisao svoga postojanja, a kada nije mogao da ga nađe, pokušao je u životima drugih. No, neprestano i jedna za drugom rušile su se iluzije koje je izgradio o spoljnom svetu. Razočarao se u drugarstvu, ljubavi i društvenoj hijerarhiji. Isto tako vidio je ispraznost mondenog načina života i takvog uspeha.
Bio je na rubu, očajan i bolestan te je tada spoznao da je jedina njegova moć upravo pisanje kojim će rasterati tu tmurnu svakodnevicu.
Na kraju celog ciklusa „U potrazi za izgubljenim vremenom“, autor je zaključio kako mora napisati još jednu knjigu koja će biti njegovo opravdanje o uzaludno potrošenom vremenu te će ga tako opravdati i dati mu smisao. To je i razlog zašto se posljednji ciklus zove „Pronađeno vreme“. Tamo se prolaznost i propadljivost umetničkog dela uzdižu iznad svakodnevice.
Sećanja pokreću osjetila i sve to postaje konstrukcija priče. Umetnost stvarnosti koja je nestvarna, koja propada, daje smisao večnosti. Jedini izlaz iz traganja za identitetom koji je ugrožen promenama je pisanje, odnosno predočenje svojih misli i sećanja i prebacivanje istih u tekst. Sećanja su postavljena ispred propadanja svakodnevnog života.
Što se tiče Prustove pripovedne tehnike, radi se o dve tehnike kojim autor piše u svom prvom licu. Jedno „ja“ označava glavnog lika koji živi i sudeluje aktivno u životu, dok ono drugo označava imaginarnog pisca koji s odmakom promatra život i piše o njegovim prošlim vremenima. Kompozicija celog dela je čvrsta, motivi se povezuju i isprepliću. Ceo ciklus završava odlukom autora o pisanju, roman se vraća na svoj početak.
Svi likovi, osim onog glavnog, prikazani su s gledišta pripovedača i razvijaju se postepeno kroz celi roman preko opažanja autora. Pojedini likovi su samostalni i tako se i razvijaju tokom priče. U celom ciklusu postoji čak 559 likova, od kojih je čak njih 30 glavno. Od likova najviše ima aristokracije pa zatim buržoazije.
Prustov roman je roman o prolaznosti vremena, o odnosima čoveka i vremena. Dešavanjima iz prošlosti se pričanjem pokušava vratiti njihov prvobitni oblik. Kada traga za prošlosti, on time i iskazuje zbivanja o istini koja je prolazna i krhka.
No, ipak tokom vremena se u ljudima i njihovom pamćenju dešavaju promene. Najznačajnija obilježja Prustova pripovedanja su svakako smanjena dramska napetost i stanka, ponavljanje motiva i detalji. Sve to karakteristike su simbolizma.
Bilješka o autoru
Marsel Prust rodio se 1871. godine. Bio je jedan od najvećih svetskih pisaca. Francuski je romanopisac koji je utemeljio moderni europski roman. Pripadao je aristokratskoj obitelji, a u detinjstvu je bio okružen ljubavlju i pažnjom. Bio iznimno krhak, a i dosta rano je obolio od astme.
Već u mladim danima interesirao se za filozofiju, historiju i pozorište. Nakon završene gimnazije i odsluženja vojnog roka, upisao je Školu političkih nauka u Parizu. Interesirala ga je književnost i mondeni život te je bio rado viđen u aristokratskim salonima.
Nakon takvog života, najednom mu se desila promena. Zdravstveno stanje mu se pogoršalo, umrli su mu otac i majka, a on povukao u sebe i svoj književni svet. Umro je 1922. godine.
Njegova najpoznatija dela su: „U traganju za izgubljenim vremenom“ koje obuhvaća sedam delova i to, „Put k Svonu“, „U seni procvetalih devojaka“, „Kod Germantesa“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“, „Iščezla Albertina“ i „Pronađeno vreme“.
Ostavite odgovor