U noći

U noći obrađena lektira Borisava Bore Stankovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo U noći >>

Analiza dela

Pripovetka U noći Borisava Stankovića, objavljena je u knjizi pripovedaka „Iz starog jevanjđelja“, Stankovićevoj prvoj zbirci pripovedaka, objavljenoj 1899. godine. Već se u toj prvoj zbirci vide najznalajnije odlike kasnijeg Stankovićeva stvaralaštva, pa se čini da je Stanović u svojim prvim pričama izašao kao već dobro formisan pisac. Iako Stankovićeve pripovetke imaju neke odlike realizma, primerice, smeštene su na selo, prikazuju elemente iz teškog života seljaka- radnika, tematski opisuje neke delove njihovih sudbina, realno prikazuje stanje sela, seljaka i patrijahata… one ipak sadrže i značajne elemente književnosti iz razdoblja moderne.

Iako Stanković odista prikazuje život seljaka, tj. određenih individua koje izdvaja kao glavne likove, on prikazuje i njihovo unutarnje stanje, koje nam ne govori samo o njihovom životu, već i kako takav način života osobno utiče na njihovo psihološko i duševno stanje. U ovoj pripovetci saznajemo kako zabranjena ljubav između devojke Cvete i momka Stojana utječe na to svoje nesuđenih ljubavnika. Oni su odrasli zajedno i kad su dovoljno odrasli, zaljubili se jedno u drugoga. Ali volja Stojanovog oca, kruta i oštra čoveka, htela je drugačije. On je udao Cvetu za dobrostojećeg seljaka, a Stojana u gospodsku porodicu. Ipak, to nije moglo da razbije ljubav između ovo dvoje, koliko god ih je ta ljubav oboje uništavala.

Stanković je ovom pričom prikazao kako funkcioniše stara patrijahlna porodica u kojoj otac, gazda kuće, ima jedinu reč. Ipak, naglasak nije toliko na funkcionisanju te prodice, već kako takav ustroj izravno definiše dvoje mladih ljudi. Upoznati smo sa stanjem duha glavnih likova, ali prikazanim koz realnu zbilju jedne situacije, u kojoj je dvoje mladih primorano odreći se svojih osećanja zbog društvnih normi. Lik Cvete pati ne samo zato što nije s onim kojeg voli, već zato što smatra da je njen najveći greh i osobna propast to što na svoju ljubav još uvek misli i potajno je želi. Ona misli da će da bude večno kažnjena samo zbog svojih (nekonvencionalnih) osećanja, koje, bukvalno, ne može da isključi. To kulminiše njenim psihičkim slomom, koji se ostvari kada ona čuje kako njen nesuđeni dragi peva i to pesmu koju su njih dvoje skupa pevali na vrhuncu svoje ljubavi. Taj slom nije ništa romatičarsko, nakićeno i trivijalno, to je realan slom čoveka koji predugo trpi nepravdu i guta svoje osećaje, sve dok oni ne eksplodišu i razore telo. Sva muka ovo dvoje ljudi je realna, nimalo idealizovana, iako joj je motiv romatična ljubav.

Radnja pripovetke ne odvija se hronološki, što je još jedna odlika moderne. Nakon posve realističkog uvoda u priču, prelazi se na Cvetina razmišljanja o prošlosti, što retrospektivno vraća radnju u prošlost. Nakon toga, radnja se opet vraća u hronološki red, opet opisujući sadašnjost, ali se onda u Cveti počnu da događaju psihološki slomovi, koji su istovremeno vrlo realno opisani, ali im je dodano i Cvetino promišljanje o sopstvenom stanju, što je majstorski opisan trenutak psihičkog sloma – jednako vrlo stvaran i realan, a opet i modernistički introspektivan.

Jezik kojim stanković piše je dijalektalan, pomalo arhaičan, ali je izraz vrlo jednostavan. U priči ima mnogo dijaloga, kombinovanih s opisima Cvetinih sećanja. Ova priča je odista majstorko delo modernističke književnosti, koja u sebi još uvek nosi ostatke književnog realizma. To je formula koju će Stanković da nastavi i u svojim kasnijim delim, čuvenoj Koštani i Nečistoj krvi. Baš kao i u tim delima i ova pripovetka za glavni lik ima ženu, koja se bori s unutarnjim demonima, jednako nemoćna pred društvom koje joj nameće pravila i pred samom sobom koju ta pravila guše.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Mesto radnje: na njivi

Vreme radnje: noć; radnja pripovetke ne odvija se hronološki

Tema: život seljaka, tj. određenih individua; zabranjena ljubav između devojke Cvete i momka Stojana

Ideja: predugo trpljenje nepravde i gutanje svojih osećanja uvek rezultišu eksplodiranjem i razorom tela

Prepričano delo

Cveta je sedela na njivi i čekala muža Jovana da dovede vodu. Morali su da natope duvan koji su zasadili još prošle godine, ali ga dosad nisu navodili. Cveta je sedela naslonjena na bradu i gledala na njivu, negde u noć. Na polju je bilo puno ljudi, svi su pod fenjerima radili na njivama. Slušala je zvukove motike i glasove radnika. Puhao je topao vetrić i Cveta se, mrtva umorna, jedva suzdržavala da ne zaspe. Čula je glas svog muža kako se jada zbog suše cele godine, a kada mu sugovornik odvrati, Cveta prepozna meki, gotovo ženski glas, pa se trže, zgrabi motiku i počne da kopa.

Muž dođe do nje i vidi je da radi, pa je pozove da sedne s njim i gazdom Stojanom. Stojan takođe pozdravi Cvetu, ali se ona pravi da ne čuje od rada. Jovan pozove Stojana da sedne i zapali duvan. Ovaj pristane, pa stane da nevešto mota duhan u papir. Jovan počne da se tuži Stojanu na sušu, vereme, rđavo doba u kojem žive, opštinu… a Stojan samo klima glavom i puši. Ali onda Jovan čuje zvuk vode izdaleka, pa baci cigaru, uzme motiku i otrči vodi ususret, izvinjavajući se gazdi Stojanu što mora da ide. Samo u trku još poruči Cveti da brže spravlja brazde.

Stojan kao da se malo uplašio što je ostao sam s Cvetom, pa se digne i krene za Jovanom, ali se predomisli i opet sedne. Počne da čupka travu, a onda se okrene prema Cveti i zazove je. Ona se ne odazva, pa on proba ponovo, glasnije, ali ona samo ćuti. Stojan se naprezao da vidi Cvetin lik u mraku i baš kad je htio da se digne, onda dođe do njega i upita ga zašto je došao. On se zagrcne i uplaši. Stane da se opravdava da je samo došao na njivu i da ga je njen čovek sreo… pita je da li ljuti, ali ona mu samo kaže da ode. Stojan je ispituje da li se ljuti. Ona kaže da se ne ljuti, ali da je ona žena i što će svet reći kad ih vidi. Reči kao da su počele da joj propadaju u naletu suza. Pita Stojana zašto stalno dolazi, zašto je ne ostavi, on ipak ima ženu i decu, a ona ima muža. Što će ona ako joj muž nešto čuje i otera je? Stojan joj kaže da mu ne spominje njegovu ženu i decu, jer ko da ih nema. Istina je sve što Cveta kaže, ali on je došao samo da je vidi. Ako ona to ne želi, više neće da dolazi.

Stojan brzo ode, a Cveta nastavi da kopa, znajući da Stojan laže i da će opet doći. Nije znala šta da radi. Ako sve kaže mužu, on bi mogao da pusti i krv Stojanu, a ako nastavi da ovako viđa Stojana, svi će o tome govoriti. Najviše se bojala gde će joj duša zbog svih tih misli koje ima kad ga vidi. Bojala se tog slatkog sećanja i greha kojeg oseća dok je pored njega ili dok na njega misli. Počela je da se krsti, ali su joj sećanja svejedno navirala.

Kad je Cveta bila dete, siromašni roditelji su je dali Stojanovima u službu. Oni su je lepo udomili i bilo joj je dobro s njima, iako je Stojanov otac bio surov čovek, uvek je bio natmuren i od njega se nikada nije mogla da čuje neka blaga reč. Prema ženi i sinu jedincu, Stojanu, ponašao se kao i prema ostalim slugama, pa su svi strepili od njega. Cveta je bila sluškinja, ali budući da je Stojanova mater bila nežna i milostiva žena, postarala se da Cvetu ne dostigne sudbina njenih drugarica. One bi kao male sluškinje često bile ili upropašćene od ostalih slugu (ili samog gazde) ili bi od prekomerna rada zakržljale. Stojanova mama je Cetu čuvala od ostalih slugu i pazila da joj ne daju pretežak rad. Stojan i Cveta su još odmalena najviše voleli da se igraju zajedno, pa se govoto nikad nisu ni odvajali. Ona za Stojana nikada nije bila samo sluškinja i uvek joj je davao žita ili brašna da odnese svojima, sakrivajući to od oca. Stojan je bio dobar, blag i nežan dečak, a onda i momak.

Kada su već stasali, Cveta i Stojan su jednom otišli na njivu da filize duvan, koji im je već sezao do pasa. Bio je to prelep, topao dan. Njih dvoje lepo su radili na svežem zraku, sretni i rumeni. Malo su radili, malo se zadirkivali, pa se kao naljutili jedno na drugo, da bi opet okrenuli na šalu i veselje. Krišom su se gledali, s osmehom preko usta. Cveta je promatrala Stojana dok se on vrpoljio, kao da hoće nešto da joj kaže. Napokon zazove Cvetu i kaže joj da pevaju. Cveta najpre nije htela, ali nakon kratkog nagovaranja ipak pristade. Glasovi su im bili čisti i radosni i svugde se proširi pesma:

„Vetar duše, vetar duše, al-katmer miriše;
dragi dragoj, dragi dragoj, sitnu knjigu piše!“

Od dragosti i sreće, Stojan prizna Cveti da je ona njegova. Njoj nehotice poleti iz usta uzdah radosti, pa se sagne da sakrije osmeh na usnama i rumene obraze. Pokuša da odvrati Stojana od tih misli, pa mu kaže nek nastavi da radi, ali on je zagrli i počne da je ljubi. Ona se kao otimala, a zapravo mu se sve više davala. Pokušavala je da ga odgovori od cjelova, ali mu je time još više obraze nudila. Ali jedne jeseni, kad je već pala veče, rekoše Cveti da se lepo obuče i nakiti. Stojanov otac je uzme za ruku i odvede pred goste. Naredi joj da im poljubi ruke, a ona, sluteći čemu sve to, oseti nesvesticu. Suzdrži se zbog mrkog pogleda Stojanova oca, pa poljubi goste u ruku. Onda Stojanov otac neočekivano poljubi nju u obraz, pa joj dade veliki dukat. Kaže joj da je u njegovoj kući jela drvenom žlicom, ali da će od sada jesti srebrnom.

Čim su je izveli iz gostinjske sobe, Cveta je pala i celu noć nije mogla sebi da dođe. Stojana nije videla do sopstvene svadbe, a onda se udala za Jovana, On je bio udovac i nije bio siromašan, ali bio je prek i tvrdica, Cveti je srce htelo da pukne od takve sudbine. Ipak, svaki dan je teško radila, bila je jaka i to je u njoj ugušilo sva osećanja. A sada joj je Stojan opet počeo da dolazi i stalno čeka trenutak da je nasamo ulovi. Ona ne može da ga pogleda niti da sluša taj njegov poluženski glas, odmah se sve u njoj uzmiri, što od čežnje, što od krivnje.

Stojana su takođe bogato oženili, ali on nikako nije mogao da se skrasi kod kuće. Iz kuće je uvek bežao ili u grad ili na njivu, sve kao poslom. Ženu nije htio ni da pogleda. Njegova porodica sve je pokušavala samo da ga zainteresuje za ženu. Vodili su ga travarima, vračarama i sveštenicima, ali on nikako da postane življi čovek i bolji muž. Ni sa kim se nije prepirao, a roditeljima je davao da čine s njim što žele. Majka ga je preklinjala da bar njima kaže zašto beži od kuće, ali on nije rekao ni reči. Porodica njegove žene na kraju je uzela devojku k sebi nazad. Tada je otac pozvao Stojana na razgovor. Zahtevao je da mu kaže šta se s njim dešava, ali Stojan nije imao ništa da mu kaže. Starac je pobesnio na njegovu ravodušnost i ćutljivost, pa mu pripreti kako će da ga ubije. Uhvati ga za prsa i još jednom zapreti, a Stojan mu kaže da ga ubije ako želi. Starac je bio toliko ljut da je čak i potražio pogedom nešto čime bi mogao da ga ubije, a Stojan samo pogne glavu i čeka. Onda se u starcu nešto prelomi, pa skine kapu, zadršće pred sinom i kaže mu nek on ubije njega. Stojan je bio spreman na sve, samo ne na to. Pogleda oca i vidi krupne suze na njegovom licu. Prepade se tog prizora, pa ode.

Stojan je od toga dana počeo da živi kao oženjeni čovek. Bio je kod kuće, nadgledao njivu i provodio vreme sa ženom i porodicom. Svi su bili srećni zbog toga. Ali onda je došlo leto i Stojan je počeo više vremena da provodi na njivi. Dolazio je k Cveti, sastajući se s njenim mužem, ali ona je znala da je to zbog nje. Ona ga se strašno bojala. Nikada joj ne bi rekao više od pozdrava, ali bi ona svejedno zadrhtala od njegova glasa. Čim bi ga videla da se primiče, spopala bi je jeza. Vidjela bi njegov bolan osmeh i oči kako se ne skidaju s nje. Srce bi joj se od toga steglo i htelo da negde poleti. Zato je uvek bila gruba prema njemu, ne zna što bi bilo da nije takva. Nije mogla da podnese da ga gleda tako nesrećnog. Ali najgore bi joj bilo kad bi ga čula kako peva. Tada bi u nju ušla neka napast da bi najrađe poletjela prema nju, sela na konja do njega, obgrlila ga, pa da zajedno odu negde daleko.

Ove poslednje reči – „negdje daleko“ – otrgnu se Cveti s usana. Kada shvati što je upravo glasno poželjela, prestravi se od greha koji je počinila. Zli duhovi napasti su je posve zaposeli. Krstila se i drhtala, slušala svet oko sebe kako radi, pokušavala da dođe k sebi, a onda je čula kako se diže tužan glas. Bio je to Stojan, koji je započeo da peva njihovu pesmu:

„Vetar duše, vetar duše, al-katmer miriše;
dragi dragoj, dragi dragoj, sitnu knjigu piše!“

Cveta se preklopi u struku i pade na zemlju. Počne da zapomaže i stiska prsa, počela je da grize šaku, ali ništa nije moglo da zaustavi navalu osećanja koja je tako dugo, tako često zatomljavala u sebi. Gušila se od suza, posve oduzeta. Plakala je i tresla se, ne mogavši se više susprezati od ljubavi i boli prema slatkom Stojanu.

Iz tog stanja trgne je glas muža. Dotrčao je srećan jer je upeo da napokon dotera vodu do njihove njive. Ali je onda primetio da Cveta nije otvorila brazde i vidio da je voda otišla na stranu te natopila susednu njivu umesto njihove. Počne da se dere na ženu, a ona sakrije glavu očekujući udarce, posve zaboravila na vodu. Pokuša da se opravda pa mu samo kaže da je ne udara jer je bolna. On vidi njeno zažareno lice, čupavu kosu i raskopčan jelek, pa pomisli da je trudna i da je upravo sada osetila dete u utrobi. Radostan upita šta joj je, a ona samo kaže da on to ne može da shvati. Jovan pomisli da ga to kori što ju je trudnu terao da radi noću. Pokuša da je umiri, pa je uzme u naručje i odnese do međe, gde je polegne i pokrije da ne ozebe. Ode sam da napravi brazde, usput tešeći Cvetu da će sve to proći, slušajući je kako bunca u plaču.

Analiza likova

Likovi: Cveta, Stojan, Jovan, Stojanov otac i majka

Cveta – devojka koja je kao dete bila dana u službu kod jedne imućnije obitelji. Tamo je odrastala s dečakom Stojanom u kojeg se kasnije zaljubila. Još kao deca, ona i Stojan se nisu odvajali, pa je bilo logično da će se zaljubiti jednom kad za to dođu godine. Cvetu je do tada čuvala Stojanova majka, koja nije dopuštala da itko iskoristi Cvetu, oduzme joj čast ili je tera da prekomerno radi. Zato je ona sazrela u lepu, bujnu, radišnu i srećnu devojku, unatoč nekim drugim uslovima odrastanja (odvojena od svoje porodice i u kući stroga čoveka).

Zaljubila se u Stojana, ali je često hinila nedodirljivu, iako je i njoj i njemu bilo jasno da pripadaju jedno drugome. Zato joj je billo nepodnošljivo teško kad ju je gazda udao za drugog čoveka. Čim je shvatila što joj sledi, htela je da umre. Ali prihvatala je svoju sudbinu, pa je zbog svog borbenog duha, marljivosti i teškog rada seljaka, nekako uspela da zatomi svoja osećanja. Ali na Stojana je uvek ostala slaba. Pogotovo kad je počela da ga susreće i sluša njegov jedinstveni glas.

On bi u njoj budio sećanja i staru stras, što je ona smatrala grehom. Zato se grizla i proklinjala svaki put kada bi ga videla. Mislila je da su njena osećanja i misli grešni, ne znajući da su to bili odjeci ljubav koju je nemoguće zaboraviti. Od silnog nastojanja da potisne ta osećanja, na kraju kao da je skrenula s uma. Ni telo ni srce više nisu mogli da se pretvaraju i u njoj skrivaju tu tajnu, pa su se slomili.

Stojan – momak koji je odrastao s Cvetom i koji je odmalena najviše volio da se upravo s njom igra. Iako je Cveta u njegovoj kući bila sluškinja, on se nikada nije tako ponašao prema njoj. Tretirao ju je kao sebi jednaku i to ne zato jer je njegov otac i njega tretirao kao jednog od posluge, već zato što je bio dobar i nežan.

Čim je Cveta postala devojka, a on momak, strašno se zaljubio u nju. Mamila ga je ne samo svojim telom, nego i razigranim, zavodljivim i pomalo zločestim duhom. Jednom prilikom joj je rekao da je ona njegova, što je ostalo istina i nakon što se ona prisilno udala, a on oženio. Kada su njega oženili, on nikako nije mogao da prihvati svoju ženu. Bežao je od kuće, samo da ne stoji kod porodice koju nije smatrao svojom. Nikome nije hteo da kaže u čemu je problem.

Prihvatao je očevu volju bez pogovora, ali  nije mogao da je prihavata u srcu. Tek nakon što mu je otac naredio da ga ubije radije nego da mu nosi takvu sramotu, odlučio je da se promeni. Ali to nije dugo trajalo, jer ljubav prema Cveti je bila jača od ičega. Čim bi je vidio, ne bi mogao da ne odoli da joj ne priđe. Stalno joj je dolazio jer nije mogao drugačije. Volio ju je unatoč svemu, baš kao i ona njega, iako je njihova ljubav bila nemoguća.

Stojanov otac – grez i strog čovek, koji oduvek svima nameće svoju voju i očekuje da će svi bespogovorno da ga slušaju. Njega ne da nije briga za tuđu volju, želje ili mišljenja, oni niti ne pomišlja da drugi to opšte poseduju. Šta se njega tiče, on misli i odlučuje za sve, a svi moraju da ga slušaju i da mu se pokoravaju. Oženio je Cvetu i sina Stojana za neke treće ljude, bez da je pomislio šta oni imaju da kažu o tome. Oba braka bila su zbog novca, što je za Stojana bio jedini razlog ženidba.

Zbog svoje naravi, nije mogao da shvata ponašanje svoga sina. Nije mogao da razume zašto je nesrećan, a posebno ga je srdilo što mu sin nije htio to da kaže. Pokušavao je na sve načine da privoli sina ili da mu ovaj bar prizna svoje probleme, ali mu ništa od toga nije uspelo. Došlo je do toga da bi sebe najradije ubio. Nažalost, čini se da sve to nije bilo iz brige za sina, nego iz brige za celokupnu porodicu i što će selo da kaže na takvo Stojanovo ponašanje. Stojanov otac nije ni naslutio da je sve to zbog velike ljubavi između Stojana i Cvete. Da je znao, tko zna bi li drugačije postupio?

Beleške o piscu

Borisav „Bora“ Stanković bio je cenjeni srpski književnik i romanopisac s prelaza iz 19. u 20. vek. Rodio se 31. marta 1876. godine u Vranju gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju. 1902. godine završio je Pravne nauke u Beogradu i oženio se.

Nakon toga, godinu dana proveo je u Parizu, a od 1904. godine radi kao carinik. Radio je još kao poreznik, kao kontrolor trošarine u Bajlonijevoj pivovari te kao činovnik Crkvenog odjela Ministarstva prosvete.

1915. godine, ta vreme rata, odlazi iz Beograda, odlazi prvo u Niš pa u Crnu Goru gde je zarobljen u Podgorici. Austrijanci su ga poslali u Derventu odakle je vraćen kući u Beograd.

Umro je 22. listopada 1927. godine u Beogradu.

Stanković je kao književnik najzraženiji upravo u moderni jer je pisao složene pripovedne strukture. Njegova najstaknutija dela svakako su pripovetke „Nečista krv“ te „Koštana“.

Autor: V.B.