Svetkovina

Sima Pandurović bio je, uz Milana Rakića i Vladislava Petkovića Disa, još jedan srpski „pesnik pesimizma“, koji je svoje pesme počeo da objavljuje početkom 20. veka. Pandurović je bio simbolist, koji je svoje uzore pronalazio u Bodleru i Edgaru Alanu Pou. Bio je takođe i intelektualac, pa je takva bila i njegova lirika. Poezija mu je bila filozofska, ali i jako otvorena i komunikativna, pa su je nazvali „ispovednom“ lirikom. Ipak, Pandurovićeva poezija takođe je izuzetno mračna i pesmistična, što se ostvaruje najviše zbog tema o kojima piše. Te teme su prolaznost, nepripadanje, razočarenje, smrt, propali ideali i slično. Motivi kojima Pandurović ostvaruje te teme jednako su tako turobni i beznadni, a stil kojima to čini sličan je ekspresionističkom, iako je Pandurović pisao pesme mnogo pre samog ekspresionizma.

Među pomenutim pesimistima, Pandurović je bio najveći. Njegove pesme već po samim naslovima upućuju na mračne teme. Te teme ostvaruju se bez izražavanja osećanja, s ironijom i bizarnim izrazima. U svojim pesamama Pandurović negira život i njegov smisao, pa predstavlja smrt kao nestajanje i konačnost, kao jedino obećanje koje nam život ispunjava. Uzrok tom besmislu je saznanje da čovek, pesnik, a pogotovo modernistički pesnik, više nije dio nikakvih važnih odluka u društvu, te kao takav ostaje na margini društvenog života. Rezultat toga je osećaj odbačenosti i nepripadanja, a time i besmisla. Neprihvaćanje pesnika intelektualaca najveći je uzrok ovog pesimizma kod Pandurovića, ali i ostalih modernista, pa su i oni pokušavali da steknu kakav-kalav glas pišući i rodoljubivu poeziju. Pandurović je takođe pisao takvu vrstu poezije, koja je imala sve odlike modernističke poezije, tačnije simbolizma i pesimističke filozofije.

Najvažnija zbirka pesama Sime Pandurovića je „Posmrtne počasti“, izdata 1908. godine. Ona ima sve odlike Pandurovićeve poezije: racionalnost, intelektualne stavove i izraze, filozofske misli, čistu logiku i jasan izraz. Naturalistički motivi i pesničke slike stvoreni su uporabom motiva poput groblja, smrti, ludila, mrtvih bliskih osoba i slično. Nakon što je zbirka objavljena, odjek javnosti bio je dvojak – zbirka je pokupila neke izrazito loše kritike, ali i stekla veliku popularnost među čitaocima, posebno mladima. Neke pesme iz te zbirke postale su antologijske, poput pesama „Svetkovina“, „Mrtvi plamenovi“, „Potres“ i druge.

Osim ove zbirke, izdane su mu i zbirke pesama „Okovani stihovi“, te poslednja zbirka pesama „Pesme“. Za tu zbirku Pandurović je izdvojio 109 pesama, a sve ostale pesme, koje nisu ušle u zbirku, odbacio je i odrekao ih se kao da ih nikad anije ni napisao.

Ali osim poezije, Pandurović je pisao i drame. Najpoznatija drama mu je „Na zgarištu“. Također je Pandurović bio poznat i po svojim književnim kritikama i esejima iz književne estetike, koji su ga često znali dovoditi u sukobe s vlasti.

Svetkovina – analiza pesme

Pesma „Svetkovina“ Sime Pandurovića ljubavna je pesma koja govori o razlici između ljubavi i razuma, tačnije – o tome kako razum, ali i naše društvo koje se više povodi logikom nego srcem, ljubav smatraju ludim. Zbog pesmisitičkog, ali i simboličkog pesničkog izraza, pesma se dugo definisala kao slavljenje ludila. Mnogi analitičari i književni kritičari povodili su se kritikom Jovana Skerlića koju je pesmu definisao kao onu kojom pesnik odbacuje život i beži u ludilo. Pesma odista i govori o ludilu, ali o onom zanosnom ludilu koje stvara zaljubljivanje i predanost čistoj ljubavi. Ljubav odista znači gubljenje logike, razuma i smanjenju moći rasuđivanja. Zaljubljeni par zato neretko dolazi u sukob s okolinom, koja ne shvata motive zbog kojih zaljubljeni čine to što čine, često nezaljubljenima neopravdane ludosti.

Simbolika kojom pesnik predstavlja ljubav je neobična i jasno je zašto su mnogi Pandurovićevu ideju zamenili za onu koja opjevava ludastvo. Pesnik koristi motive poput „belih košulja“, „bolnice“ i „ludosti“ da bi opisao „mesto“ na kojem se nalazi sa svojom dragom, tako tvoreći ironiju opšteprihvaćenog mišljenja da su simptomi zaljubljenosti jednaki simptomima ludosti. Pesma je napisana u duhu simbolizma pa su motivi u njoj od velike idejne važnosti.

Pesma započinje stihom „Sišli smo s uma u sjajan dan“. Primećujemo kontrast između izraza „Sišli smo s uma“ i motiva sjajnog dana. Njime je silaženje s uma prikazano kao nešto lepo, nešto svi želimo da doživimo. Dan je u sledećem motivu opisan kao „Providan, dubok, – nama, draga, znan“. U stihu primećujemo motiv drage, kojoj se pesnik kroz celu pesmu obraća. Ona i lirsku subjekat zajedno su u toj „ludosti“, tj. ljubavi. Osećaj koji ih obuzima shvataju kao „svetkovanje“, a svetkuju odcepljenje od „muka, sumnje, vremena i sto rana…“. Ljubav je tako prikazana kao oslobođenje od svih muka sveta. Rane su opisane kao „Ljubavi naše plav i nežan cvet“, ali „što krvave vređao je svet“. Ovde je po prvi put prikazana slika sukoba zaljubljenih i ostatka sveta, koji njihova osećanja „vređa“, jer ih ne razume i ne žele razumeti.

Svet je glavni neprijatelj ljubavnicima u pesmi. I sledeća strofa nastavlja s tom mišlju već u prvim stihovima: „I opet sila zgrnulo se sveta“. To je onaj svet koji se meša u tuđe poslove, ogovara i mrzi. Svet je granuo „U bolnički nam mirisavi vrt“. Mesto njihove ljubavi pesnik naziva „bolnicom“, kao mestom gde bolesni od ljubavi odlaze. To je pomno smišljen simbol zbog kojeg se mislio da ova pesma ima posve drugu konotaciju. Ljudi koji su ušli u vrt posmatraju

„gde se dvoje dragih šeta
Srećno, i hvale ovaj život krt“

Primećujemo stilsku figuru opkoračenje koje naglašava motiv sreće. Ta sreća izaziva zavist ljudi zbog kojeg oni misle da ta ljubav nije dobra, nije logična, već luda. Oni su ti koji „hvale“ krti, siromašni, sivi život koji su zaljubljeni ostavili za sobom jednom kada su uplovili u svoju luku ljubavi. Zaljubljeni su sada metaforički „daleko od njih“, a ostali ljudi „žale mir“ zaljubljenih, što je zapravo apsurd. Mir je nešto čemu svi teže, a opet, jednom kada ga netko i dosegne, odjednom je proglašen ludim. Ovo je ironija kojom se naglašava ideja cele pesme, a to je da „normalan“ svet ne može i ne želi da shvata i prihvata lepotu zaljubljenih ljudi. A to je zato što ne znaju ništa o tome kako su se oni zaljubili:

„Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. …“

A ljubavnici su postali tako srećni jer su slavili

„(…) strasno osećanja ta
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli“

Silazak s uma, iako bi trebao da zvuči negativno, u ovom je kontekstu pozitivan. Pesnik njime ne umanjuje osećaj ljubavi, već ismejava one koji ljubav smatraju ludošću. Pesnik je srećan, iako svi misle da to ni prilibližno ne može da bude

„U novom svetu dobro nam je sad
A svet o njemu dobro i ne sluti“

Kroz celu pesmu vidimo odnos između zaljubljenih i ostatka sveta, a taj odnos ni malo nije dobar. Svet osuđuje zaljubljene, ali oni ne mare, već svet izazivaju svojim bekstvom na bolje mesto što im pruža ljubav. Jedino što im smeta je sumnja sveta da ljubav opšte postoji: „Sumnja u ljubav – najteži nam jad!. Ali zaljubljeni ne dopuštaju da taj jad traje predugo. Pesnik kaže da on „čase blažene ne muti“. „Spojenost srca“ je ta što osvetljava njihov život. Onaj drugi život, onaj bez ljubavi, pesnik naziva lošim. Znalci i rodbina iz tog sveta ne pozna nevinost ljubavnika. Motiv „nevinosti“ znači bezuslovnu dobrotu i žrtvu koju bi zaljubljeni učinili jedno drugome, pa čak i da ostanu povređeni. Nevinost znači da se ne boje ispasti budale, ako je to zbog dobrobiti onog drugog. Svet ne samo da ne poznaje nevinost, već mu nedostaje i „životno vino“ i „srž“, kako pesnik naziva samu bit života, a to je ljubav. To je zato jer „glava njihova im smeta“. Logika je i razboritost su ti koji smetaju ljubavi, jer ona mora da bude spontana, nesputana, ponekad i glupa, ali uvek istinita i osećajna. Tko pristane na takav rizik, jedini može da doživi „naših srca jedan isti zvuk“. Ova slika predstavlja dva srca koja jednako kucaje, dvoje ljudi koji su po svojim osećanjima jedno.

Sledeći stih objašnjava zašto su lirski subjekat i njegova draga uspeli da se predaju jedno drugome u ljubavi. U ovom stihu on se ponovo obraća njoj. Kaže da su oni davno

„Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje“

Oni u svakom pogledu odstupaju od stvarnog sveta i predaju se onom nadrealnom u koji ih šalje ljubav. Otrgnuli su „lance život što zveče i stežu“. Ludost u koju su se upustili samu su hteli „Rad ljubavi nam i rad sreće svoje“. Poslednja strofa zaključak je kojim pesnik ne iskazuje žaljenje što živi poput ludaka, još jednom unoseći motive „bolnice“ i „belih košulja“, koje simboliziraju bolesnike. Time pesnik sebe, svoju dragu i sve ostale koji vole naziva bolesnicima, ali ne pogrdno, već ponosno. „Normalni“ ljudi to ne mogu da shvate, pa ih gledaju kako idu

„u košuljama belim parkom ovim
gde bolnički se miris širi jak“

Bolesnički miris je u kontrastu se radosnom atmosferom ove pesme, pa taj izraz i u ovom slučaju shvatamo kao ironiju.

Pesma se sastoji od sedam strofa i sve su sekstine, uglavnom sa jedanaestercima, ali ne u pravilu. U pesmi imamo rimu koja je uglavnom parna, ali pronalazimo i slučajeve unakrsne rime.

Beleške o autoru

Sima Pandurović poznati je srpski pesnik i dramatičar, najpoznatiji po svojoj pesimističkoj poeziji iz doba modernizma. Rođen je 1884. godine u Beogradu. Pohađao je Drugu mušku gimnaziju, nakon čega je upisao i diplomirao Filozofske studije u Beogradu. Nakon diplome radio je u Valjevskoj gimnaziji kao profesor. U to vreme se i oženio te dobio dvoje dece. 1910. godine Pandurović je počeo da radi kao profesor u tada novootvorenoj Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Kada je počeo Prvi svetski rat i sam je u njemu učestvovao, ali se onda razbolio, nakon čega je bio pušten kući. Do završetka rata proveo je u Nedžiru, gde je poslan nakon uhićenja zbog govora održanog 1917. godine u Valjevu.

Pandurović je još za vreme školovanja počeo da piše pesme. Rano je počeo i da uređuje i izdaje časopise. Kao student je s istomišljenicima osnovao časopis „Polet“ i uređivao list „Književna nedelja“. S Velimirom Živojinovićem je nakon Prvog svetskog rata uređivao časopis „Misao“.

Hapšen je bio i za vreme Drugog svetskog rata, između ostalog i zbog nekih tekstova koje je objavio za vreme okupacije, pa je na Sudu časti osuđen na pet godina gubitka nacionalne časti.

1908. godine Pandurović je izdao svoju najznačajniju zbirku pesama „Posmrtne počasti“, zbog koje je postao omiljeni pesnik među mladima i jedan od poznate trojice „pesimističkih pesnika“, uz Disa i Rakića. Osim ove zbirke, objavio je i zbirku pesama „Okovani stihovi“, koja je kasnije nadopunjena i izdana pod imenom „Stihovi“. Zbirka je sadržavala 109 pesama, a svih ostalih pesama, koje nisu ušle u zbirku, Pandurović se odrekao.

Pandurović je pisao i drame, među kojima je najpoznatija drama „Na zgarištu“, izvedena 1910. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Osim toga, Pandurović je pisao i književne kritike te knjige iz estetike. Među njima su najpoznatije zbirke „Ogledi iz estetike“ i „Razgovori o književnosti“. Pandurović se bavio i prevođenjem, pa je sa Živojinom Simićem preveo Molijerovog „Tartifa“ te Šekspirovog „Hamleta“, „Ričarda III“, „Henrija IV“, „Kralja Lira“, i „Makbeta“.

Sima Pandurović umro je 1960. godine u Beogradu.

Autor: V.B.