Svemoćno oko

Dečiji roman „Svemoćno oko“ Čede Vukovića obuhvata ukupno 19 priča povezanih temom. Svaka priča nadovezuje se na prethodnu. Glavni junak romana je dečak Željko. Tema dela su avanture koje dečak doživljava uz pomoć sprave „svemoćno oko“. Tu spravicu napravio je istraživač Jugović, a čuvao ju je sve dok je Željko nije uzeo. Spravica ima nekoliko različitih moći, ona može da umanjuje stvar, da je uvećava, da nešto učini vidljivim ili nevidljivim.

Glavni junak spravicu je koristio prvo na pomalo sebičan način – poigravao se s nastavnicima, branio se od drugih, koristio je za ostvarenje svojih potreba… Vremenom je shvatio pouku. Na tu promenu dosta je uticalo poznanstvo s nesrećnim dečakom Sandom. Nekolicina ostalih likova nema zapaženu ulogu u delu, jer nakon čitanja, u svesti ostaju samo Željkove akcije. Na kraju priče Željko spravu vraća Jugoviću. Shvatio je da mora da vrati ono što mu ne pripada, što nije on stvorio.

Jedini element bajke u djelu je pojava te čudesne sprave. Jedna činjenica ipak udaljava ovo delo od bajke – dečak Željko u delu doživljava karakternu promenu. Sebičan dečak postaje plemenit. Naime, psihološki razvoj lika inače nije karakterističan za bajku. U ovom romanu likovi su realni. Ambijent je realan, takođe. Istina je da se spominju zemlje Snežanija i Ekvatorija, ali samo naziv tih zemalja je izmišljen, dok je prostor realan. Nema čudesnih bića u tim zemljama, niti čudesnih pojava. U Ekvatoriji Željko se upoznaje s crncima i njihovim načinom života, a Snežanija je opisana kao tipičan hladan predeo.

Bez ustezanja ovo delo se može opisati kao dečiji roman, jer svojom sadržinom raspiruje dečiju maštu, navodi na zamišljanje neobičnih situacija, ali svakako ne bi tako lako probudilo maštu odrasloj osobi. Osim toga, Vukovićevo delo potpuno odgovara definiciji romana . “Svemoćno oko” broji stotinjak strana. Delo je objavljeno 1953. godine i navodi se kao jedan od poznatijih romana Čede Vukovića.

Vreme radnje dela se ne navodi. Konkretno mesto radnje se, takođe, ne navodi, osim što se sve događa na ulici, u školi, na stadionu, u kući istraživača Jugovića…

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: neodređeno

Kratak sadržaj prepričano

U čijoj je ruci moć?

Prve rečenice romana napisane su tako da se mladi čitatelj s njima može lako poistovetiti: „Podrhtava đačko srce u klupi“ – jer ne zna matematiku, a onda sledi ona misao svakom učeniku poznata „Samo da me još ovoga puta zaobiđe“. Pripovedač profesora naziva „čiča“, dok profesor učenika oslovljava sa „sinak“. Očekivano, profesor je strog, ima naočare i strog pogled. Strah pred tablom u učeniku još više raste i kreda mu ispada iz ruke, nakon čega svi ustanu u čudu da vide šta se dogodilo. Sinak je postao „malen kao lešnik“ i stoji skriven iza krede. Ovih nekoliko pasusa zaokružuje piščevo pitanje „Ko je imao ogromnu moć da to učini?“

Sledi još jedna neobična situacija. Crnokosi i plavokosi dečak učestvuju u boks-meču, a onda dolazi do poremećaja u dimenzijama. Plavokosi dečak postaje „malen kao palac“. Opis ove situacije takođe se završava piščevim pitanjem „Ko li je to mogao da izvede?“

Poslednji neobičan događaj u ovoj (prvoj) priči u vezi je sa šoferom taksija. On stalno svojim prisustvom remeti igru deci na ulici. Prvo je taksista utonuo u san u kom sanja sudare. Nakon buđenja, dolazi do nesklada: auto je malen, a šofer je ljudina. Uplašen je i sve mu je nejasno. Opet sledi pitanje „Šta mislite: ko je mogao da izvede takvu šalu? I zašto?“

Sva tri pitanja istog značenja upućena su čitaocu.

Dečak iz ulice zvana Krivudava

„Sva ova i mnoga druga čuda počinio je Željko.“, pripovjedač jednostavno odgovara na prethodna tri pitanja. Željko je dečak iz ulice zvane Krivudava. Jednog dana, dok su se na ulici igrala deca kojoj je smetao taksista, Željko je zapazio mršavog, bolešljivog čoveka, pa prišao da mu pomogne. Osetio je da je iz nekog razloga to veoma zagonetan čovek. Zajedno su stigli do kapije istraživača Jugovića.

Na pragu tajne

Istraživač Jugović i Željko našli su se usred nekog zelenila. Željko je bio blago uznemiren. U vrtu se pojavio Okan, pored kog su bila dva vučjaka. Jugović i Željko otišli su do male sobe belih zidova, na kojima su se pojavljivali krugovi i kvadrati. Jugović ga opominje „Što si video – nisi video“. Rekao mu je da su to njegovi pronalasci, takozvane „svemoćne sprave“, kako on kaže. Željko je bio vidno uzbuđen.

Vučjaci škljocaju zubima

Pošto je Jugović zaspao, Željko je iskoristio priliku da malo pretura po sobi ne bi li nešto pronašao. Naišao je na istraživačev dnevnik i u njemu deo o „svemoćnom oku“. Željko je pokušavao u tom haosu i neredu da pronađe svemoćno oko i taman kada je odustao, video je četvrtastu spravicu s plavim sočivom. Pročitao je početne redove Uputstva i krenuo da beži, međutim, pojurili su ga vučjaci. Uperio je oko ka kapiji, a ona se otvorila i zatvorila po Željkovom izlasku, tako da je uspeo da pobegne vučjacima.

Prva moć je glasila „Uperi svemoćno oko u određenom pravcu, pomeri dugme i videćeš sve što zaželiš da ti se otkrije“.

Druga moć

Željka su deca u školi zadirkivala, ali on nije obraćao pažnju jer se osećao moćnije zbog svemoćnog oka. Nastupio je bitan momenat: sočivo je promenilo boju, sada je bilo žuto. Evo razloga: „Onaj ko vlada svemoćnim okom ne sme ga upotrebiti u svoju korist – sebično! Čim to uradi, svemoćno oko gubi jednu od svojih moći, menja se boja sočiva“. Željko počine da se upoznaje s mogućnostima ove sprave. Na primer, smanjio je ormar. Od tolike sreće nije primetio da je slomio vazu.

Dva navijača

Željko počine da čini čuda – ona s početka romana. Dakle, pobedio je nastavnika matematike u školi, na boks – meču pomogao je slabijem igraču, izigrao je šofera taksija. Postao je opsednut svemoćnim okom. Draško Mudrijaško razmišljao je o čudu s časa matematike i popričao sa Željkom o tome. Ovabestio ga je i o utakmici. Iako ni sam Željko nije znao zašto uopšte ide na utakmicu, iskoristio je svemoćno oko da bi ušao bez karte. „Smanjio“ je sebe i neprimećeno ušao. Sočivo na svemoćnom oku postalo je crveno.

Čudo na stadionu

Željko je bio tužan jer je beskorisno upotrebio svemoćno oko i time oslabio njegove moći. Pomislio je da ne bi izgubilo moć da ga je upotrebio drugarski, tj. da je i Draška uveo na utakmicu. Usput, od prodavca novina čuje kako je na stadionu lopta pretvorena u balon i taj događaj pripisuju istraživaču Jugoviću.

Okean u poteri

Željko je sanjao kako mu je Draško ukrao svemoćno oko i vrapca pretvorio u veliku pticu. Budan shvata koliki strah oseća zbog ove sprave. Na putu do škole sreo je Okana i morao je da upotrebi svemoćno oko da bi se zaštitio. Postao je ogroman i tako uspeo da zastraši Okana, ali sočivo je postalo crno nakon toga.

Gledajte, građani!

Svemoćno oko ima moć da nešto učini nevidljivim, pa Željko i to počinje da koristi. To je bila jedna od njegovih sanjalačkih detinjih želja koja se ostvarila. Učinio je da đačka torba leti, pa mu zatim doleti, a onda da sebe učini nevidljivim. Pošto su Draško Mudrijaško i on kasnili na čas, učinio je da nevidljivi ušetaju u učionicu. Poigrao se s nastavnicom koja je volela da crta po tabli, naime, tabla je nestajala, a uznemirena nastavnica je istrčala da se umije.

Vidiš – ne vidiš

Željko je odlučio da prošeta gradom i napravi nekoliko čudesa ne bi li se uverio u funkcionalnost sprave. Učinio je da nestane brod, pa reka u koju je nameravao da skoči drugi dečak. Nevidljiv je prišao curici Leli, obratio joj se tiho i rekao joj da je on njena savest. Spominje joj sebe, Željka, na šta ona reaguje „Sebičnjak! I uobraženko!“. Željko je zanemario društvo zbog svemoćnog oka.

Tuga maloga Sanda

Otac je naglas čitao novine, a Željko i majka su slušali. Željko je polako utonuo u san, dok je u pozadini slušao očeve reči. Zamišljao je priče iz novina. Počinje priča o zemlji Snežaniji. Tamo živi dečak Sand koji je ostao bez majke. O njemu brine otac, a Sand se razboleo od tuge za majkom. Željko je potresen. Smislio je plan za pomoć.

Na srebrnim krilima

Željko je autobusom otišao do aerodroma, „nevidljiv“ je seo u avion, oprezan da se ne oda. Shvata da je u pogrešnom avionu i da ide u Ekvatoriju.

U Ekvatoriji

U Ekvatoriji se upoznao s potpuno novim svetom za njega. Video je crnce i kamilu. Zbog susreta s lavom morao je da upotrebi svemoćno oko. Postao je nevidljiv lavu, ali i ostalim crncima. Malo se bojao da se prikaže, ali trebalu mu je njihova pomoć kako bi stigao do aerodroma. Zbog njegove igre vidljiv- nevidljiv pred crncima, doživeli su ga na primitivan način, kao belca s posebnim darom. Obezbedili su mu kamilu i poslali prema aerodromu. Željko se ljubazno pozdravio s njima i bio im je zahvalan.

Oluja nad grebenom

Ovoga puta nije pogrešio avion, jer putnici u njemu pričali su o Snežaniji. Željko je u mislima bio sa dečakom Sandom. Pojavili su se crni oblaci i nastalo je nevreme. Svi su se uspaničeni, ali ubrzo je nastupila vedrina, a potom i Sandova zemlja Snežanija.

U Sandovoj zemlji

Ovo je zemlja snežnih, ledenih gora, a Željko je bio oskudno obučen i smrzavao se. Upoznao je dobrog čoveka koji mu je otvorio vrata svog doma da se ugreje. Dao mu je čizme i toplu obuću. Čak ga je i odvezao do Ledenbrega u kom živi Sand. Vukli su ih psi i put je bio dalek.

Mađioničar i dreser – poraženi

Na svemoćnom oku su se pojavile tri boje. Plava otkriva skriveno, žuta smanjuje, crvena povećava. Svemoćno oko je povratilo izgubljene moći. U Sandovoj kući Željko je zatekao Sanda, njegovog oca i mađioničara koji se trudio da razveseli ovo tužno dete. Sav važan spremio se da izvuče zeca iz šešira, ali Željko učini zeca vidljivim pod ogrtačem. Mađioničar izvlači zeca, oseća ga u ruci, ali ga ne vidi. Mađioničaru nije jasno, ali Sand se nasmejao.

Otac Ring i Željko bili su presrećni zbog Sandovog osmeha. Ušao je dreser divljih životinja i sledila je tačka s dresurom psa koji je trebao da preskoči kroz obruč. Međutim, pas „poraste“, dreser pobegne pod krevet, a nakon toga vidi maleno kuče. Sand se ponovo smeje!

Dreser izvede tačku sa belim medvedom. Čas je mače, čas je medved. Sand je najzad srećan, nasmejan. Željko je Sandu poklonio čelične klizaljke, a on njemu torbu od irvasovog roga. Svi su bili zadovoljni.

Ka rodnom gradu

Nakon doručka, Željko se pozdravio sa Sandom i njegovim ocem Ringom. S čičom koji ga je i dovezao vratio se na aerodrom. Tu je čiči vratio pozajmljene čizme i odeću i pozdravio se. Kako se bližio kući, počele su da ga zabrinjuju tri stvari: roditelji, škola i istraživač Jugović. Željko se rasplakao sam sa sobom. Pitao se šta da kaže roditeljima. Uostaalom, ne bi mu poverovali.

Klopka

Željkov otac ponovo je čitao novine i rekao kako je Sand izlečen zahvaljujući nepoznatom dečaku s čudesnom spravom. Od prevelike sreće, Željko jurnu napolje, ali upadne u klopku. Poneo ga je neobičan svetleći prizor. Učinilo mu se da vidi avion nalik ribi, pa balon, a čamac, pa auto, pa ga je na kraju Jugović ščepao za ruku. Željko ga ujeo i pobegao, tj. uleteo u kuću nekog starca. Okan i vučjaci takođe su ga tražili. Željko je uspeo svima da pobegne. Klopka nije uspela.

Odvesću te na Mesec

Svemoćno oko je progovorilo! Reklo je nekoliko puta „Vrati me Jugoviću!“. Željko ode do gvozdene kapije i vrati Jugoviću spravicu. Jugović je smiren i zadovoljan. Poklonio je Željku malu, jednostavnu spravu – lupu, da lakše uči i poverava mu: „S prvom svojom enciklopedijom odvešću te na Mesec!“

Analiza likova

Željko – glavni junak Željko dobio je ovo ime jer je bio željeno dete svojih roditelja. Uvek je imao neke želje i prohteve koji su s godinama rasli. Postajao je sebičan. Maštao je o krilima, želeo je da leti, maštao je o ronilici, o tome da bude nevidljiv, da šutne Sunce… Sve je želeo sam da radi, da istražuje, uživa u pogodnostima. Bio je avanturističkog duha, ali nedovoljno druželjubiv. Drugari su mu bili nebitni.

Željko je bio opsednut spravom koju je našao – svemoćnim okom. Na primer, kada je uz pomoć sprave ušao na utakmicu bez karte, kasno se setio da je mogao i drugaru Drašku da omogući takav ulazak. Mislio je samo na sebe. Svemoćno oko mu je ostvarilo tu jednu želju: mogao je da bude nevidljiv. Sprava mu se sve više dopadala, osvajala ga je svojim moćima, čak je sanjao da su mu je ukrali. Nije primetio da je postao samotnjak. Pa i drugarica Lela kaže da je Željko sebičnjak. To je možda samo trenutno bilo tako, jer je zaista postao opsednut spravom, ali to nije značilo da je on loš dečak. Nikako.

Željko je bio zaokupljen sobom, a malo i time da zbuni druge oko sebe. Svemoćno oko nije koristio u neke zlobne svrhe. Prvi put da je zaista istinski poželeo da iskreno iskoristi svemoćno oko bilo je kada je čuo za tužnog dečaka Sanda, u dalekoj zemlji Snežaniji, u gradu Ledenbregu. Željko se toliko poistovetio sa Sandovim stanjem da iako govore različitim jezicima, oni su se dobro sporazumeli. Dobro delo se prepoznaje u svakom jeziku i bez reči. Sand nije govorio ali je bio nasmejan i to je bilo dovoljno. Tada je Željko shvatio da je spravica moćna tek kada služi plemenitom delu. Na kraju je odlučio da svemoćno oko vrati vlasniku, jer pripada Jugoviću. Sve se dobro završilo. Željko je izvukao pouku da treba pomagati drugima iskreno i da tada sredstva za tu svrhu postaju svemoćna i ne gube svoje moći.

Ostali likovi ne igraju posebnu ulogu, izuzev Jugovića i Okana koji jure za Željkom ne bi li povratili spravu. Istraživač Jugović nije Željku zamerio krađu, jer je shvatio da je dečak radoznalog duha. Zato mu je na kraju pokonio lupu, da bi njome širio svoja znanja.

Beleške o autoru

Čedo Vuković bio je jedan od najpoznatijih crnogorskih književnika. Rođen je 1920. godine u Crnoj Gori. Gimnaziju je pohađao u Peći, a nakon mature otišao je u Beograd, gdje je studirao književnost. Nakon diplome ostao je da živi i radi u Beogradu. Tamo je postao učesnik Narodno-oslobodilačke borbe.

1953. godine Vuković se vratio u Crnu Goru. Dugo je uređivao časopis „Stvaranje“, sve dok nije 1972. godine otišao u penziju. Vuković je bio i predsednik Udruženja književnika Crne Gore, član Savjeta Crne Gore, dva puta je bio potpredsednik CANU-a.

Zbog svojih zapaženih djela Vuković je postao dobitnik nagrade AVNOJ-a za književnost. Dobitnik je i Trinaestojulske nagrade te je postao nosilac povelje Istaknuti kulturni stvaralac Ministarstva kulture Crne Gore.

Vuković je napisao 15 romana, a najveću popularnost doneli su mu dečiji romani: „Svemoćno oko“, „Tim Lavlje srce“ i „Letelica profesora Bistrouma“. Roman Čede Vukovića „Tim Lavlje srce“ preveden je na italijanski jezik i dobro je poznat generacijama koje su odrastale u SFRJ, mada velike izdavačke kuće i danas izdaju pomenutu knjigu, baš kao i „Svemoćno oko“ i „Mrtvo duboko“.

Kao književni urednik, Vuković je priredio sledeća izdanja knjiga: „Petar I Petrović: Freske na kamenu“, „Nadvremenski glasovi“, „Izviriječ“ i „Petar I Petrović: Poslanice“.

Sabrana Čede Vukovića dela objavljena su 2000. godine.

Vuković je umro u Budvi 2014. godine.

Autor: J.I.