Srbija

Oskar Davičo bio je veoma značajan srpski pisac i pesnik. Bio je vodeća pesnička ličnost svoje generacije i jedan od najpriznatijih srpskih nadrealističkih pisaca. Za svoja literarna ostvarenja tri puta je dobao NIN-ovu nagradu, a osim pisanjem, bavio se političkim pitanjima, pogotovo vezanih za socijalističku revoluciju, koja su se odražavala i na njegovo stvaralaštvo. Svoju propagandu iznosio je i u svojim veoma popularnim rodoljubnim, društveno-političkim pesmama, među kojima je i jedna od njegovih najlepših pesama „Srbija“. Čak i u svojim ljubavnim pesmama, kao što je „Hana“, njegova takođe veoma popularna pesma, Davičo spominje socijalne probleme i probleme države, sve zbog svoje ideje rodoljublja. Ali to rodoljublje nije u maniri veličana zemlje radi nje takve, već isticanje njenih mana, kako bi ukazao na njih i naterao narod da se pokrene i izbori za pravdu.

Davičo je počeo da piše pesme još dok je bio gimnazijalac, 1925. godine. Već tada je počeo da eksperimentiše s nadrealističkim pesničkim izrazom. Tridesetih godina prošloga veka u svoju poeziju počeo je da ubacuje socijalne motive, ispoljavajući tako svoje ljevičarske ideje. Njegove pesme su uglavnom socijalnog karaktera, iako mogu sadržavati ljubavne i slične tematike. Ideja u njima uglavnom ima i neko socijalističko uporište, bez obzira na dominantnu temu. Ipak, nadrealistički izraz doprinjeo je da te pesme nikako nisu suhoparno domoljubne ili ljubavne, već pune pesničkih slika, mašte i ličnih stavova. Revolucionarna poezija za Daviča bila je veoma lična. Nije se toliko ticala naroda u celini, koliko individue unutar naroda koja veruje i bori se za bolji život.

Pesme koje je objedinio u svojoj zbirci „Pesme“, objavljenoj 1938. godine, osim socijalnih motiva, sadrži i elemente humora i erotike te veoma uočljive i značajne igre rečima i izrazima. Ta zbirka, zajedno sa zbirkama „Hana“ i „Višnja za zidom“, koje su objavljene 1939. i 1950. godine, čini pesničku trilogiju. Sve tri zbrke tematski su povezane, iako svaka zbirka ima sopstvenu glavnu temu. Glavna tema „Hane“ je ljubavna, dok je glavna tema zbirke „Višnja za zidom“ revolucijska. Tema revolucije obrađena je i u njegovoj značajnoj pesmi „Zrenjanin“, koja je objavljena godinu dana pre zbirke „Višnje za zidom“. U njoj se govori o životu i smrti Žarka Zrenjanina, partizanskog vođe.

Vrhunac stvaralaštva Oskara Daviča bila je pesma „Čovekov čovek“, objavljena 1953. godine. Nakon njega Davičo je i dalje objavljivao pesme, ali nisu bile toliko dobro prihvaćene kao njegovi dotadašnji radovi. Njegovo celopkupno pesništvo za Daviča je vrsta lične autobiografije i to one duhovne. Kroz pesme vidimo kako pesnik traga za izgubljenim snovima svog detinjstva, ispoljavala nemire mladosti, a onda odrasta u revolucionara, ali i čoveka koji umije da voli, ne samo domovinu, već i ženu.

Osim pesama, Davičo je pisao i romane, koji se i danas smatraju njegovim najznačajnijim radovima, naravno, nakon poezije. Romane je počeo da piše za vreme Drugog svetskog rata, ali ih je objavljivao tek od pedesetih godina prošlog stoljeća. Prvi objavljeni roman bio je „Pesma“, objavljen 1952. godine, a govorio je o Drugom svetskom ratu i Jugoslavenskom narodnooslobodilačkom pokretu. Istu temu imao je i njegov roman „Gospodar zaborava“ iz 1981. godine. U romanima „Ćutnje“, „Gladi“, „Tajne“ i „Bekstva“ pisao je o svom životu u zatvoreništvu, o međuratnom razdoblju u Jugoslaviji i komunistima, a romani „Beton i svirci“ i „Radni naslov beskraja“ govorili su o poslijeratnoj izgradnji u Jugoslaviji. U svim njegovim romanima glavni likovi bili su mladi komunistički revolucionari.

Srbija – analiza pesme

Pesma „Srbija“ zapravo je poema Oskara Daviča te jedno od njegovih najlepših lirskih ostvarenja. Sadrži gotovo sve karakteristike kompozicije i ostvarenja tematike kao i ostale pesme Oskara Daviča, što uključuje i jezičnu formu koja u sebe povlači dosta osobina nadrealizma. Ovde je to slučaj iako je ovo poezija s elementima rodoljublja, a to je vrsta lirike koju je Davičo ostvario nako svoje nadrealističke faze. Ali čak ni u ovakvim temema Davičo se posve ne odriče nadrealiza. Primećujemo ga u izrazu, pesničkim slikama, stilskim figurama koje su najčešće simboli i metafore te ideji.

Ideja pesma posebno je karakteristična za Daviča. On priča o domovini Srbiji, naziva je svojom majkom, po čemu vidimo da gaji duboka osećanja prema njoj. Istovremeno on govori o Srbiji i sa pozicije napaćenog čoveka koji mora da živi u zemlji koja ne može da se pobrine za svoju deci. Ne samo da tako živi on, već mora da gleda i druge kako se guše u siromaštvu. S jedne strane imamo ljubav prema domovini, a druge strane prekor upućen njenim ljudima koji nikako da se dignu i izbore za bolju zemlju. U nekoliko sulčajeva vidimo jasan poziv koji huška na bunu, a u nekima slike ironije koje bi trebale da raspale tu osvetničku vatru u ljudima. Ova pesma jedna je vrsta moderne budilice. Ona poziva ljude na ustanak, ali ne nabrajajući lepote zemlje za koje treba da se bore kako bi ih očuvali, već nabrajajući njene mane, koji bi trebale borbom da se promene. Kroz pesmu pesnik iskazuje prošlost Srbije, njenu sadašnjost i očekivanu budućnost.

Pesma je napisana u obliku monologa u kojem se lirski subjekt obraća Srbiji, često to obraćanje naglasivši zazivom u vokativu „Oj, Srbiju“ koji se u nekim strofama repetativno ponavlja na početku stiha, tako ubrzavajući ritam pesme i naglašavajući dinamiku, ali i pojačavajući euforiju koju je pesnik na nekim delovima pesme hteo da izazove.

Prva strofa započinje sa središnjom pesnikovom misli koja otkriva njegov odnos prema svojoj zemlji. Poput nekog sveznajućeg proroka, lirski subjekt gotovo in medias res govori da on poznaje Srbiju onakvom kakva jest, bez patvorenja i skrivanja. Sve do treće strofe ne spominje Srbiju poimence, ali po prirodi pesme znamo da o njoj govori. Prva strofa iznosi da pesnik

„zna(m) sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju“

Pesnik ističe da poznaje celu Srbiju onakvom kakva jeste. Poznaje ono šta govori, šta stvarno želi da kaže i ono šta krije. Poznaje njeno dobro i loše, šta vidimo u poslednjem stihu prve strofe, gde kaže da zna „tvoja usta šta ljube, šta piju“.

Druga strofa nastavlja se na prvu i objašnjava ono zlo u Srbiji:

„Piju od tuge, od znoja, od muke
od noći, od sijerka koji se teško melje.“

Ovi stihovi su jedni od onih koji u pesmi u nekoliko motiva dočaravaju socijalno stanje prosečnog srpskog čoveka. Njegov život obiluje tugom. Motivi „znoj“ i „muka“ simboli su teškog rada, „noć“ je simbol teških vremena, a „sijerak“ siromašne ishrane bez koje su ljudi tek korak do gladi. Pesnik je čuo želje Srbije, tj. njenih ljudi, u „mlinu“. Mlin je mesto gde se skupljaju ljudi u potrazi za brašnom, tj. hlebom – simbolom hrane i plodnosti, pa je to mesto gde se čuju najjasnije molitve ljudi kojima preti glad.

Treća strofa otkriva da osim molitava, on čuje i brige. Ova strofa obiluje zazivima „Oj, Srbijo!“. U četiri strofe imamo četiri takva vokativa. Srbija se smešta među šljive, među ljude na njivama tj. seljake, ali i među pesme, tj. umetnike, pa onda opšte – među narode.

Ta pesma koju Srbija peva je tužna, kako otkriva prvi stih četvrte strofe. Iako je tužna, ta pesma je i meka. Srbija plače

„kao krv grožđa, kao suza mosta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka…“

Ove pjesničke slike jednako su tužne i mirne. Objašnjavaju tugu kroz nadrealističke usporedbe koje povezuju tugu kao osećaj, s rečima koje simboliziraju one koji tu tugu i osećaju.

U petoj strofi pesnik Srbiju naziva mekom milošom. Nadrealističke slike govore da je ona poput sunca u svakom zrnu klasa, koje su simbol za obilje. U suprotnosti s tim, sledeće strofa se nastavlja na predhodnu govoreći da je ona „pesma gluve žalopojke“, a onda pesnik postavlja ključno pitanje – „kad nestaju pesme, kad počinju psovke?“. Ovo je jedna od glavnih misli u pesmi. Izražavaju pesnikovu dvojbu između lepota i tuge Srbije, između osećaja rodoljublja i osećaja bede.

Sledeći stihovi spominju motiv gladnih ruku i slepih jadikovki, koje su samo uvertira u nastavak ideje o pobuni naroda protiv takvoga života. On izravno pita „kad će hajduk bune iz tebe da grune?“. Nakon prikaza bede, gladi i nezadovoljstva, pesnik izravno pita kada će narod da se pobuni zbog sopstvene koristi. Koliko je još nepravde potrebno da se narod opšte seti tako nešto da učini?

Ali čovek može samo da psuje. Pesnik zaoštrava ideju govoreći da je uzalud sve što rade i što se muče. Sve to „oranje“ i „letina“, i „nabrekla Mačva od žita“ na kraju pripadne nekom drugome. Sljedeća se strofa tematski nadovezuje na prethodnu, čak i rimom. Pesnik se pita čemu sve to kada „Mačva nije sita“ i onda još jednom ponovi isto pitanje, tvoreći ritmički stabilnu formu, ali i ističući to pitanje kao esenciju ove pesme.

Pesničke slike u sledećoj strofi postaju sve mračnije. Prikaz realnosti Srbije dobiva naturalističke karakteristike. Slika „mukle lance dana“ prikazuje ljude u gotovo robovlasničkim položajima kojima se trude da zarade. Njihova koža je suhonjava i izborana, a sve od ratovanja i gladi.
Sledeća strofa kaže da njihova lica nisu ni lica, kao što dani nisu ni dani. Lica su im ranjena i debela poput kože na tabanima. Zato „trnje im ne može ništa i ništa – udari“. Upravo zato što su navikli na svašta, što su očvrsnuli o teškog života, pesnik na ironičan način ističe da zato svi misle da mogu i udariti. Ali samo zato što Srbija dobro podnosi udarce, ne znači da bi trebalo da se nastavlja da je se udara. Zbog sve te tuge, njegov narod u jedan dan ostari koliko se inače ostari za čitav vek.

Sledi strofa koji poput refrena nanovo zaziva Srbiju – Srbiju među bunama, među šlivama, ljudima, njivama, među pesmom i brdima.

U sledećoj strofi imamo motiv tužne pesme i stare majke, koja je često simbol doma i nepovratnog detinjstva. Tu je i motiv brata koji donosi zaradu koja je metaforički izrečena kao „med našeg znoja, vino našeg rada“. Siromaštvo se pokazuje i u sljedećoj strofi. Imamo sliku dece koja trče u gaćama s rupama. Igraju se u blatu, sa svinjama i patkama. Ali ovo nije prikaz idile seoskog života, već prikaz bede. To je zbog nastavka stiha u kojem se pesnik obraća Srbiji i kaže da ona hrani svoju decu, ali prosom i postom. Ovo je izuzetno jaka slika, gde pisac ironično govori da se deca hrane postom, bajkama i uspavankama. Time govori o bogatoj usmenoj i kulturnoj ostavštini Srbije koja je bogatija pričama nego hranom. Deca i ljudi se zato obmanjuju, teše se pričama i bajkama kako bi zaboravili na glad.

Srbija pokriva svoj narod teškim mrakom, ali to samo još jače rasplamsava gnev ljudi. Taj gnev diže bunu, motiv koji se ponavlja i u predzadnjoj stofi. Buna dolazi iz polja, vinograda iz koliba… Ovi motivi označavaju seljake i to one najsiromašnije, ali ipak one na kojima leži cela Srbija. Oni pevaju „srcem što sebe ne žali“ – šta okriva njihovu snagu i ponos. Sada je vreme da tu snagu iskoriste za borbu kojom će sebi da se izbore za bolji život.

Poslednji stih ponovo je onaj refrenski. Pesnik još jednom, za kraj, zaziva Srbiju, onu među bunama, među ljudima i njivama, pesmama i još jednom – bunom među ljudima.

Ova pesma sastavljena je od uglavnom od katrena, ali imamo i tercine, kvintine i sekstine. Stih u njima je slobodan, ali je ponegde prisutna rima. Ipak, ritam pesme je haotičan, a dinamika se određuje jačinom reči u stihovima, njihovim naglascima i ponavljanjem. Pesma ima atmosferu budnice, ali često se ona smiruje turobnim slikama siromaštva i nepravde. Upravo te slike služe za poticaj narodu, da se ustane i ostvari pouku pesme – zatraži svoje pravo bunom.

Beleške o autoru

Oskar Davičo jedan je od važnijih pisaca i pesnika srpske književnosti. Bio je značajni nadrealista, najmlađi u tom književnom izričaju, ali i najbolji od svih ostalih nadrealističnim pesnicima srpske književnosti.

Davičo je rođen 1909. godine u Šapcu u jevrejskoj porodici. U rodnom mestu je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Beogradu. Još kao gimnazijalac je u reviji Nedjeljne ilustracije objavio svoju prvu priču. Studirao je u Parizu, na Sorboni i u Begradu, gdje je i diplomirao romanistiku. Za vreme studija je s Đorđem Kostićem i Jovanovićem izdavao listove Okno i Tragovi. Godine kad je diplomirao, objavio je svoje nadrealističke tekstove u zbirci „Četiri strane i tako dalje“. Iste godine je objavio poetsku prozu „Anatomija“.

Nakon diplome Davičo je neko vreme radio kao profesor književnosti u gimnaziji koju je i sam pohađao. U Šibeniku je bio suplent i predavao srpski i francuski jezik, a zatim je predavao francuski i u Bihaću, u državnoj gimnaziji. 1931. godine počeo je da izdaje nadrealističku reviju Nadrealizam danas i ovde. Tih godina Davičo je počeo da se zanima za društveno-politička pitanje u svojoj zemlji. Postao je član jugoslavenskog saveza komunista i posatao sekretar Mesnog komiteta u Bihaću. Sedeće godine je na toj funkciji uhapšen i osuđen na zatvor pet godina.

Nakon zatvora pa do Drugog svetskog rata živio je u Beogradu i Zagrebu. 1938. objavio je cikluse pesama „Tri zida“, „Detinjstvo“ i „Srbija“. Objavio je i zbirku pesama „Pesme“ koja je odmah bila zabranjena zbog svog, navodno, nemoralnog sadržaja. Zbog toga je nanovo uhapšen. Nakon što je objavio ciklus pesama „Hana“, isključen je iz Partije zbog surađivanja s Krležom.

Kada je počeo Drugi svetski rat, uhićen je u Split i odveden u Italiju, pa na Vis. Za vreme rata bio je u Prvoj proleterskoj diviziji i 1944. sudelovao u oslobođenju Beograda. Iste godine postao je Sekretar Udruženja književnika Srbije. Neko vreme radio je kao novinar dopisnik, a onda počeo da se bavi isključivo novinarstvom.

Davičo je, unatoč zabranjivanju i uhićenjima, bio veoma cenjen i plodan pisac i pesnik. Za svoja književna dela dobio je čak tri NIN-ove nagrade, a za celokupno pesništvo dobio je Zmajevu nagradu 1959. godine. Sarađivao je s mnogim listovima, pisao za mnogo časopisa te surađivao s velikim književnicima s jugoslavenskih prostora. Njegovi romani i pesme prevedeni su na mnoge svetske jezike.

Pred kraj života Davičo se vratio u Beograd. Tamo je i umro 1989. godine.

Autor: V.B.