Santa Maria della Salute

Laza Kostić poznati je srpski dramatičar, pisac i pesnik čija su dela postala značajan dio srpskog romantizma. Kostić se stoga, uz Jovana Jovanovića Zmaja i Đuru Jakšića, smatra najvećim predstavnikom ovog književnog razdoblja. Kostić je počeo pisati u vreme kada je romantizam bio u svom punom jeku, ali svejedno se svojim djelima uspio izboriti da stane na vrh, uz one koji su romantizam u srpskoj književnosti i začeli.

Laza Kostić profesionalno se bavio književnošću nepunih deset godina, ali ipak je u tom kratkom roku uspio da napiše preko 150 lirskih pesama i oko 20 epskih pesama. Kostić je napisao i tri drame, od kojih je najpoznatija „Maksim Crnojević“. Ipak, među širim čitateljstvom Laza Kostić najpoznatiji kao lirski pesnik, baladičar i romansijer. Njegove najpoznatije pesme su programska pesma „Međ javom i međ snom“ i pesma „Santa Maria della Salute“.

Pesma „Santa Maria della Salute“ jedna je od najlepših, i po mišljenju književnih teoretičara, najvrednijiih pesama srpske književnosti. Posvećena je Lenki Đunerski, devojci u koju je Kostić bio zaljubljen iako je bio gotovo 30 godina stariji od nje. Kostić je bio prijatelj Lenkina oca, pa su se tako i upoznali. Lenka je bila nesvakidašnja devojka – bila je obrazovana, govorila je nekoliko stranih jezika, svirala je klavir i mnogo putovala. Ubrzo je osvojila srce ovog slavnog pesnika, koji je bio svestan njihove razlike u godinama, preko čega, zbog svoje časti, nije mogao da pređe. Lenka se također zaljubila u Kostića, prvenstveno kao u pesnika, a onda, nakon što ga je upoznala i kao čoveka.

Kostić je pokušao da se izleči od te ljubavi na dva načina – prvo je predložio Nikoli Tesli da oženi Lenku, a onda, nakon što su i Tesla i Lenka odbili taj predlog, pristao je da oženi Julijanu Palanački, koju mu je za ženu preporučio Lenkin otac.

Ubrzo nakon Kostićeve ženidbe, Lenka je umrla. Bilo je to 1895. godine, tačno na njen 25. rođendan. Iako postoje određene sumnje, službena verzija kaže da je Lenka umrla od tifusne groznice. Kostić je tu tragično vest čuo dok je bio u Veneciji na bračnom putovanju. Vest ga je potpuno shrvala, pa je odmah otišao u venecijansku crkvu Gospe od Spasa ili Santa Maria della Salute da pronađe utehu. Priča kaže da je Kostić počeo neutešno da plače, a onda i da piše stihove, koji su postali jedna od najlepših ljubavnih pesama srpske književnosti. Pesma je objavljena 1909. godine, kao njegova poslednja i najbolja pesma.

Znajući pozadinu ove pesme, lakše ćemo da je interpretujemo i saznamo pesnikove prave misli i osećaje utkane u nju, kao i ideje koje je želio da nam ovim stihovima prenese.

Santa Maria della Salute – analiza pesme

Pesma „Santa Maria della Salute“ riznica je raznih osećanja koja su preplavila Lazu Kostića kada je čuo da je devojka koju je volio umrla. Ovo je pesma ljubavi, očaja, krivnje i molbe za oprost, a na kraju i nade da će ljubav koji nije mogla da se ostvari u ovom životu, pronaći svoje ostvarenje u Raju. Osećanja se u pesmi izmenjuju onako kako se izmenjuju osećanja u pesniku. Znajući pozadinu pesme, možemo da zamislimo stanje u kojem ju je pisao. Možemo da zamislimo pesnika kako kleči u crkvi, dok se u njemu izmenjuju misli i osećanja, koja onda grozničavo stavlja na papir. Upravo to se oseti i u pesmi. Jedna misao za drugom, jedan stih za drugim, predstavljaju bol, ljubav i pesnikovu nadu, zapisanu ni zbog čega drugog osim zbog potrebe da izbaci sav taj haos iz srca i tako si olakša patnju.

Pesmu tematski možemo da podelimo na nekoliko kratkih celina. Svaka se idejno neznatno razlikuje od druge, ali ipak primećujemo da iskazuje neke drugačije misli i govori o nekim izričitim motivima. Iako se u celoj pesmi, svakim stihom pesnik obraća Gospi – što vidimo po tome što svaka strofa završava stihom „Santa Maria della Salute“ – sadržina tog u pojedinim se stihovima obraćanja donekle razlikuje.

Prve dve strofe direktno su obraćanje Gospi. Odmah u početku pesme lirski subjekat iskazuje krivnju za sve što je govorio u svojim prejašnjim pesmama, a što se ticalo njegova žaljenja za borovima koji su posečeni da bi postali dio crkve Gospe od Spasa. Sada, kada je suočen s toliko patnjom, pesnik misli da Gospa zaslužuje sve što je dobila. Pesnik je skrušen pred Gospom i smatra da je lepše da svo to krasno drveće krasi njenu crkvu, nego da je negde spaljeno ili istrunulo.

„Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?“

Ovime pesnik pokušava da izazove milost Gospe. Pokušava da pridobije njenu pažnju, tako da čuje što joj sve ima za reći dalje u pesmi. U drugoj celini, koja obuhvaća drugu, treću i četvrtu strofu, pesnik nastavlja s pokušajem izazivanja milosti kod Gospe, ali ovde on to čini priznavanjem svojih greha i pogrešaka koje je počinio tokom života. Ovim priznanjem greha, priznanjem uzaludnih pokušaja, iznevernim očekivanjima i životnim porazima, on priznaje i da je sve to okajao. Krivnju za životne patnje ne prebacuje nikome, osim sebi i svojoj ludoj glavi:

„Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet.“

Ovaj grešni život o kojem pesnik govori vodio je pre nego je upoznao svoju ljubav. Devojčina ljubav je ta koja ga je spasila i okrenula na drugu stranu. Ovim mislima započinje treća celina, u koju spadaju peta i šesta strofa. U njima pesnik ističe svoju „vilu“ kao spasiteljicu zbog koje je okrenuo život na pravu stranu. Zbog nje je prestao da bude grešnik.

„Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu…“

Ovime pesnik Gospi ističe važnost te devojke, te ljubavi. Pokušava da dokaže koliko je njezin život i uticaj bio važan za njega. Lirski subjekat počinje da pojašnjava što je bilo toliko lepo i spasonosno u toj devojci, te koliko su posebni bili njihovi zajednički trenuci. Ta posebnost odrazila se na celi pesnikov život.

U četvrtoj celini, koja sadrži sedmu, osmu i devetu strofu, pesnik piše o drugom delu te ljubavi. Nakon početnog ushita i provala emocija, kod pesnika se javio i glas razuma. Ljubav između njega i njegove spasiteljice odjednom se činila nemogućom. Ipak su tu bile nepremostive razlike koje pesnik kao gospodin nije mogao da prevaziđe. Tada se u njemu sukobljuju razum i emocije. Ljubavna sreća pomućena je okolnostima. Pesnik počinje da se preispituje, da dovodi u pitanje i tu ljubav. Počinje da žali što se ta devojka nije ranije rodila, da razlika u godinama ne bude tako nepremostiva. To vidimo u stihovima:

„Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?“

Na kraju mu ne preostane ništa nego da se te ljubavi i odrekne. Taj odlazak, odustajanje od ljubavi prikazan je kao najveći pesnikov greh i najveći razlog za žaljenje, jer on je bio uzrok njene smrti.

„Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.“

Pucanje te ljubavi prikazan je kao nekakav apokaliptični slom, kao razaranje nečeg božanskog.

„Pomrčegrave; a sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud.“

Peta celina, koja obuhvata strofe od devete do trinaeste, govori o potpunom kolapsu pesnikove nesrećne ljubavi. On se dogodio kada je devojka koju je volio umrla. Ovaj preokret u njegovu životu vidi se i u preokretu u pesmi. Slike u njoj više nisu realistične, već prikazi snoviđenja, nadrealnosti. Pesniku se njegova voljena javlja u snu, kako kakav anđeo ili božansko biće koje ne može da dotakne, ali ovoga puta ne zbog zemaljskih zakona, već zbog zakona neba. Stihovi u ovom delu pesme izrazito su poetični. Nakon smrti njegove ljubavi, pesnik napokon može da zamisli njih dvoje kao par. U Raju, gde je ona sada, sve je moguće, pa tako i njegova ljubav, koja je uvek bila više božanska, nego telesna. Sve pesnikove želje koje je imao dok je ona bila živa, sada je mogao da iskaže kao nadanja za vreme posle smrti. Pesnik se nada da će Raj biti mesto gde će se moći sastati kada oboje odu iz ovog života i tamo napokon pripasti jedno drugome.

„U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al nežežene
strast nam se blaži u rajski hlad“

Pesnik pominje i godine kao zid koji u Raju više ne postoji. Govori da je po zrelosti duše ona starija od njega, iako je na Zemlji po godinama bila mnogo mlađa. Pesme koje joj pesnik piše, naziva njihovom „decom“, jer odista, ove pesme plod su ljubavi koje pesnik oseća prema svojoj Lenki.

Ove misli o sjedinjenju nastavljaju se i u poslednjoj celini u pesmi, onoj koja sadrži poslednje dve strofe. Pesnik u njima iznosi misao da će njihova ljubav pobediti ništavilo smrti. Stihovi su ovde napisani s ushitom, u njima prevladava osećaj ispunjujuće, hiperbolično prikazane ljubavi i sreće, pa strofe gotovo nalikuju na himnu. Poslednji stihovi u potpunom su kontrastu naspram prvih, koji su bili prožeti tugom i očajem.

Beleške o autoru

Laza Kostić je, uz Jovana Jovanovića Zmaja i Đuru Jakšića, jedan od trojice najpoznatijih romantičara srpske književnosti. Smatra se i najkontroverznijim srpskim pesnikom, koji je za života prošao put od obožavanja do osporavanja. Njegov život bio je itekako zanimljiv, a njegove pesme i danas se smatraju najboljima u srpskoj poeziji.

Laza Kostić rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj. Porodica iz koje je potekao bila je vojnička, jer otac mu je bio oficir u austrijskoj vojsci. Kostić je osnovnu školu polazio najpre u Kovilju, a onda u Pančevu. Gimnaziju je upisao u Novom Sadu, a završio u Budimu. Već tada, kao gimnazijalac, Kostić se uključio u omladinski pokret, što je pokazalo njegovu sklonost politici i političkoj akciji, što će se iskazati i kasnije u njegovu životu.

Nakon mature Kostić je upisao pravo u Pešti. Diplomirao je 1864. godine, a doktorirao 1866. godine. Iste godine počeo je da radi kao profesor u jednoj gimnaziji u Novom Sadu. Nakon toga radio je kao advokat, a onda i kao javni beležnik te predsednik suda. Nastavio je da se bavi političkim delovanjem pa je 1872. godine zatvoren zbog „veleizdaje“, naime, lažno je optužen za učestvovanje u ubistvu kneza Mihaila. Drugi put završio je u zatvoru zbog svog „antiaustrijskog“ govora prilikom proglašenja punoletnosti kneza Milana.

Nakon oslobođenja, Kostić je imenovan poslanikom Ugarskog sabora. Nakon što se preselio u Beograd, Kostić je počeo da uređuje list „Srpska nezavisnost“. Ipak, nije mogao da ostane u Srbiji zbog sukoba s tadašnjom vlasti, pa se preselio u Crnu Goru na sledećih pet godina. Živeo je tamo kao knežev saradnik, a usput je uređivao nekoliko crnogorskih novina. Nakon toga vratio se u Sombor gdje je živeo do smrti i u to se vreme bavio samo književnošću.

Za života se Kostić družio s mnogim slavnim i uticajnim ljudima. Među njima je bio i Nikola Tesla, kome je Kostić preporučio da oženi Lenku Đunđerski. Lenka je bila devojka u koju je i sam Kostić bio zaljubljen, ali je njihova ljubav bila nemoguća jer je on bio stariji od nje preko 30 godina. Budući da ni Tesla, ni Lenka nisu želeli da se ožene, Kostić je pobegao od te ljubavi oženivši se s Julijanom Palanački, i to po preporuci Lenkina oca, inače dobrog prijatelja Laze Kostića. Ubrzo nakon Kostićeve ženidbe, Lenka je umrla. Umrla je na svoj 25. rođendan dok je Kostić bio na medenom mesecu sa svojom suprugom. Shrvan od boli zbog ovog gubitka, Laza Kostić napisao je svoju najpoznatiju pesmu „Santa Maria della Salute“.

Laza Kostić počeo je da se bavi književnošću još dok je bio gimnazijalac, ali svoja značajnija dela počeo je da piše tek u svojim dvadesetim i tridesetim godinama, što se nastavilo do kraja njegova života. Zbirke lirskih pesama počeo je da objavljuje tek 1973. godine, a zbirka njegove celokupne poezije izdata je 1909. godine, kada je prvi put objavljena i njegova najpoznatija pesma „Santa Maria della Salute“.

Druge poznate pesme Laze Kostića su „Poslednja ruža“, „Moja zvezda“, „Međ’ javom il’ međ’ snom“, „Spomen na Ruvarica“, „Na ponoćnoj lađi“ i druge. Neke njegove epske pesme su „Minadir“, „Samson i Dalila“, „Đurđevi stubovi“ i druge. Za života Kostić je napisao preko 150 lirskih i 20 epskih pesama. Napisao je i tri drame: „Maksim Crnojević“, „Pera Segedinac“ i „Uskokova ljubav“ (ili „Gordana“). Uz to, Kostić je napisao brojne rasprave i preveo neka važna dela svetske književnosti, među kojima se ističu ona Šekspirovska.

Laza Kostić umro je 1910. godine. U njegovu čast svake se godine dodjeljuje Nagrada Laza Kostić koja ide najboljem književnom delu. Ova dodela vrši se na manifestaciji „Dani Laze Kostića“.

Autor: V.B.