Rodoljupci

Komedija „Rodoljupci“ delo je pisca Jovana Sterije Popovića. Napisano je 1853. godine, a svetlo dana je ugledalo tek nakon njegove smrti. Radnja je inspirisana dramatičnim dešavanjima koja su vezana uz Mađarsku revoluciju koja se odvijala u Sterijinoj rodnoj Vojvodini samo nekoliko godina pre nego što je napisano ovo delo. Smatra se kako su Rodoljupci jedan od njegovih najboljih tekstova.

Iako se smatra komedijom, ovo delo je dragoceni prikaz ili svedočanstvo istinske istorijske tragedije koja je zadesila male ljude i uništila svet kakav su poznavali. Napisano je četiri ili pet godina nakon pomenutih zbivanja, a Sterija je u predgovoru posebno istaknuo kako ništa od navedenog nije izmislio, nego je sve „pokupio iz života i novina“ te da bi se čitaoci mogli iznenaditi kada u svojim opštinama pronađu ljude poput Smrdića, Šerbulića, Žutilova i drugih.

Unapred se opravdava kako njegova namera nije bacati ljagu na narod, već ga poučiti i osvestiti „kako se i u najvećoj stvari umeju poroci dovijati“. Želeći da ukaže na njihove induvidualne osobine, Sterija je likovima dao specifična imena – Žutilov, Smrdić, Serbulić.

„Rodoljupci“ su ustvari oštra kritika lažnog rodoljublja. Budući da je Sterija najvećim delom bio nadahnut raznolikim narodom u Vršcu – od različitih likova seljaka, preko obrtnika pa sve do građanske elite, u ovom njegovom delu možemo da primetimo znatno odstupanje od standardnog književnog jezika.

Iako su „Rodoljupci“ bili spremni za tiskanje još za njegovog života, ipak su ostali među rukopisima te su prvi put prikazani tek pedeset godina nakon njegove smrti, točnije 30. decembra 1904. godine u narodnom pozorištu u Beogradu, a tiskani su 1909. godine. Tokom jednog veka doživeli su brojne preinake od strane raznih pozorišnih reditelja.

Vrsta dela: komedija

Vreme radnje: 1848. godina

Mesto radnje: Vršac

Tema dela: kritika građanskog staleža kojemu autor najviše zamera na njegovoj neiskrenoj rodoljubivosti

Ideja dela: posvuda ima sebičnih i pokvarenih ljudi koji pod krinkom rodoljublja rade isključivo za vlastitu korist, a ne za korist naroda

Kratak sadržaj prepričano

U predgovoru autor pominje da sve dok se budemo samo hvalili i prikrivali naše greške i slabosti, umesto da učimo na njima, nikako nećemo napredovati i biti bolji. Ljudi koji odrastaju u takvim sredinama misle da tu ne postoje nikakve greške te da je sve što čuju i vide dobro i istinito. Smatra kako nije čudo da pokvareni i sebični, kojih ima posvuda, pod krinkom rodoljublja koriste svaku priliku i dele bezumne savete, ne mareći o tome hoće li tako drugima naneti štetu. Sebičnima je važno da je njima dobro i da proste ljude mogu da preokrenu na svoju ruku.

DIO PRVI

Prizor prvi

U prvom prizoru okupili su se Žutilov, Šerbulić, Smrdić, Gavrilović i brojni drugi građani. Vidi se i mađarska zastava. Žutilov govori kako sada svi imaju jednaka prava i pita ostale jesu li čitali dvanaest punktova. Smrdić odgovara kako im nisu poznati i pita zašto do sada nisu bili objavljeni. Žutilov odgovara kako je to zbog toga što su sami konzervativci raspoređeni po službama. Nekolicina njih se složi kako ih treba srušiti i tužiti, jer izdajstvo se ne može trpiti, a zatim upitaju Gavrlilovića slaže li se i on s tim.

Gavrliović im odgovara kako treba da se ostave toga i da gledaju svoje poslove pa ga oni nazivaju konzervativcem, na što on odgovara kako je on samo pošten čovek i ništa drugo. Još su neko vreme raspravljali s Gavrilovićem pre nego što su odlučili da se ostave toga, jer je glavno pitanje bilo šta će se napraviti s magistratom koji ne želi da publicira punktove. Smrdić je smatrao da ga treba zbaciti jer u varoši ima i boljih patriota, a kao primer je naveo Žutilova. Žutilov je na to kazao kako je on bio u službi samo dok je vladala liberalna partija, čim su konzervativci preuzeli vlast, on je napustio službu.

Prizor drugi

Dolaze Milčika i Eden, deca od Žutilova. Milčika dovodi Edena koji je nakićen mađarskom kokardom i govori ostalima kako se nada da će im ovaj gost biti po volji. Šerbulić pita Edena ko mu je dao kokardu, a Žutilov odgovara kako Eden ne govori srpski. Milčika je otvorila kutiju s kokarda i ponudila ostalima da se posluže. Uzeli su ih svi osim Gavrilovića. On se zahvalio i rekao da mrzi te stvari, a Žutilov je na to dodao kako je Gavrilović na strani konzervativne partije.

Gavrilović je na to odgovorio kako se on trudi da bude na strani poštene partije pa se činilo kao da će započeti rasprava o poštenju, ali je Žutilov to prekinuo pa se opet počelo pričati o tome kako treba zbaciti magistrat jer ima i boljih ljudi – liberalaca.

Žutilov je zaključio kako treba da se povisi plaća onima koji su u službi jer sada vlada sloboda, a u njoj se bez dosta novaca ne može živeti. Njegov sledeći predlog bio je da se novci skupljeni lanjske i preklanjske godine podele pravim patriotima. Šerbulić je sve njegove ideje dočekivao s oduševljenjem.

Budući da su sada svi bili jednaki, Žutilov je hteo da koristi svoje pravo ime, a to je Žutilaji. Predložio je i da se Smrdić sada zove Bideši, a Šerbulić Kiđoji.

Prizor treći

U trećem prizoru Lepršić krene da veliča slavenstvo. Isticao je kako su Slaveni najveći narod u svetu te da ih u Evropi ima osamdeset miliona, stoga ona mora da bude slavenska. Žutilov mu je odvratio da se njih to ne tiče i da svoja razmišljanja zadrži za crkvenu skupštinu, jer se oni sada moraju baviti slobodom.

No Lepršić se nije dao smesti pa se popeo na astal i počeo da priča kako i za Srbe sviće dan jer je za prvi maj određena Skupština na kojoj će se ponoviti njihova stara prava te će se odabrati vojvoda i patrijarh, a ustanoviće se i Vojvodina srpska.

Pričao je kako su za oslobođenje Mađarske najviše krvi prolili Srbi i kako su upravo oni osvojili Banat, Bačku i Srem, a u privilegijama jasno stoji da sve zemlje koje osvoje Srbi mogu da zadrže, stoga je zaključio kako su ove zemlje njihove.

Gavriloviću nije bilo jasno šta to tačno znači pa je Lepršić pojasnio kako će da postave svog vojvodu, svoje ministre, vlasti i sudove, jer nijedan Srbin do sada nije mogao da dođe do velikog zvanja.

I Žutilov se slagao s ovim mišljenjem pa je Lepršić nastavio dalje. Govorio je kako u Vojvodini srpskoj isključivo Srbi mogu da budu činovnici – od najviših pozicija do onih najnižih. Osim toga, nijedan Srbin više neće plaćati bilo kakva davanja. Žutilov i Smrdić su se složili i s ovim predlogom, kao i sa svim ostalim što je Lepršić još podelio s njima. Na kraju su svi okupljeni, osim Gavrilovića, njegovu ideju o Vojvodini srpskoj i njenom ustroju prihvatili s oduševljenjem.

Gavrilović je bio skeptičan i pitao je je li sve to već potvrđeno, a Lepršić je odgovorio kako je to gotova stvar i da će sve biti svršeno prvog maja u Novom Sadu. Rekao je kako su Mađari prevarili cara i prisvojili sebi svu vlast te da je sada došlo vreme da im otmu vlast i oteraju ih.

Gavriloviću nije bilo jasno kako planiraju oterati Mađare kad nemaju ni oružje i osim toga je imao još neka dodatna pitanja pa je Lepršić počeo da sugeriše kako Gavriloviću zapravo odgovara biti pod mađarskom vlašću, na što mu je ovaj odgovorio da je zapravo on taj koji im se do sada ulagivao.

Lepršić je primetio mađarske kokarde kod prisutnih pa dobacio kako car Dušan zbog toga sigurno proliva suze u grobu. Šerbulić je počeo da plače i da se pravda kako ništa nisu znali o stvarima koje im je on izložio, a Smrdić je dodao kako su se spremali da slave slobodu. Lepršić im odgovori kako će slobodu slaviti onda kada je dobiju i da sada nije vreme za to, a zatim je počeo da peva „Ustaj, ustaj, Srbine“.

Prizor četvrti

Pojavila se gospođa Nančinka, supruga gospodina Žutilova, koju je Lepršić zamolio da im načini srpske kokarde. Budući da su gotovo svi već nosili kokarde, nije joj bilo jasno zašto im trebaju po dve pa joj je Lepršić objasnio da su to mađarske i da oni sada trebaju srpske.

Nančiki nije bilo jasno koje su to srpske boje, a Šerbulić se pravio važan i pitao kako to jedna Srpkinja ne zna kakva je srpska boja, iako ni on sam zapravo nije znao. Čak je i Lepršić bio zbunjen pa je zaključio kako je njihov status u Mađarskoj žalostan jer su njihovi preci prije dolaska tamo imali vlastite barjake i boje, a sad se sve počelo zaboravljati.

Upitao je prisutne do kad će da trpe da im deca nose mađarska imena, nakon čega je Gavrilović pitao njega nisu li mađarski protokoli uvedeni tek prije nekoliko godina, pa kako je onda moguće da se on zove Šandor Lepršić, prisutna gospođa Nančika, a njena deca Milčika i Eden, kada su svi rođeni prije mađarskih protokola.

Lepršić mu je odgovorio da ne treba da gleda kakva imena roditelji daju deci iz mode, nego da radije gleda šta Mađari rade s njima. Istina, njegovo ime je bilo Šandor, ali on je tvrdio da je bolji Srbin nego ijedan drugi. Gavrilović je nastavio da ga provocira zbog imena, ali Lepršić je imao odgovor na sve.

Prizor peti

Dolazi gospođa Zelenićka koja prisutnima donosi vest o tome kako Dištrikt „bukti“ i samo je pitanje vremena kada će da plane jer su ljudi počeli da se bune. Zelenićka je počela da podbada prisutne zbog mađarskih kokardi koje su nosili pa je Lepršić pojasnio kako su se već dogovorili da će da načine srpske kokarde, samo dok se dogovore koja je srpska boja.

Zelenćika je nastavila da ih podbada pa je rekla kako bi se ona stidila da ne zna takve stvari. Objasnila im je da su srpske boje plava, crvena i bela. Svi prisutni se slože kako je Zelenićka prava sprska rodoljubica, a ona njima dobaci kako su oni mađaroni sa mađarskim kokardama.

Prvi je Šerbulić bacio svoju kokardu i povikao da je proklet svaki Srbin koji se želi njome dičiti, a isto su napravili Srdić i Žutilov, koji je dodao kako se tim činom odriče svake mađarštine. Lepršić je predložio da se spale sve mađarske kokarde.

Zelenićka je počela da govori kako je narodnost najveće blago na svetu pa je odlučila da promeni svoje ime, jer je zelena mađarska boja. Odlučila je da će se zvati Plavićka, a i Žutilov je odlučio da će se zvati Žutilović, a ne Žutilaji, kako je ranije bio odlučio.

Lepršić, Zelenićkin nećak, saopštio je ujni kako su odlučili da će da iznesu iz crkve i spale mađarske protokole, a ona je tu ideju smatrala veličanstvenom. Ostalo je još da načine srpske kokarde, što je bio zadatak gospođe Nančike, koju je Zelenićka preimenovala u Anku.

Zelenićka se kao i njen nećak zalagala za rat. Smatrala je kako je srpski narod dovoljno velik da pobedi Mađare, dok je Gavrilović mislio da će se svi razbežati ako stvarno dođe do boja. Lepršić je povikao kako će on prvi ići boriti se.

DIO DRUGI

Prizor prvi

Milčika je razgovarala sama sa sobom o tome kako se njen otac dao u rodoljubce, s nadom da će da dobije službu. Njena partija je propala i ona se čudila zbog toga s kakvim se ljudima pomešao njen otac. Smatrala je žalosnim to što više ne sme da govori mađarski, ali zaključila je kako mora da ćuti i da sluša oca.

Prizor drugi

Šerbulić i Smrdić su se pojavili sa srpskim kokardama u domu Žutilova. Budući da on nije bio tamo, dočekala ih je Milčika. Odlučili su da će pričekati Žutilova, a Milčika je započela priču o cepanju protokola i dodala kako se Šebulić posebno istaknuo u tome.

On joj je rekao da prestane da govori to jer bi mu moglo presesti, budući da su čuli da će biti inkvizicije. Smrdić se pravdao kako je on bio umeren dok su uništavali protokole, ali Šebulić je govorio da padaju svi ako padne jedan. Nije hteo da samo on strada.

Prizor treći

Šerbulić se plašio inkvizicije zbog protokola, a Lepršić je ismejavao njegov strah jer je Vojvodina srpska bila potvrđena i takvo nešto bilo je nemoguće. Rekao je kako im trideset hiljada Srba dolazi u pomoć, kao i sedam miliona dukata. Kada je Šerbulić saznao da je u sve umešana i Rusija, malo se umirio, ali je i dalje spominjao inkviziciju.

Lepršić je rekao kako je stvar rešena, imaju vojvodu, Vojvodina je potvrđena i sve što preostaje jest postavljanje barjaka na crkvu. Šerbulić je rekao da se on u to neće mešati jer su mu preseli i protokoli. Lepršić je kazao kako je to izdaja narodnosti, ali Šerbulić se nije dao. Smrdić je također potvrdio kako se ni on ne bi odvažio podići barjak pa je Lepršić rekao kako će on to učiniti.

Prizor četvrti

Žutilov se pojavio s mađarskom kokardom pa su ova trojica počela da ga ismejavaju. On im je rekao kako će je i oni nositi jer uskoro dolazi mađarska vojska i žele izvršiti ispitivanje zbog protokola, pa je vreme da se ostave narodnosti. Lepršić je rekao kako to ne dolazi u obzir i da će se dići srpski barjak, ali niko ga nije podržao.

Tobože kao iz razloga da podržava slogu, Lepršić skine srpsku kokardu, a isto naprave i ostali te zaključe kako bi bilo pametno da stave mađarske kokarde, poput Žutilova. Lepršić je predložio da ispod odeće stave srpske, a preko mađarske kokarde, zbog čega je Šerbulić zaključio kako je Lepršić zaista pametan mladić.

Prizor peti

Pridružio im se i Gavrilović kojem su se čudili zašto ne nosi mađarsku kokardu kada zna da stiže vojska. On je još jednom ponovio kako sve to smatra budalaštinom jer nošenje kokarde ne predstavlja ništa posebno. Po njemu su jezik, zakon, veličina i napredak bili važniji.

Razgovarali su o tome šta će napraviti kada dođe vojska, a onda su ugledali Nađ Pala, konzervativca za kojeg su zaključili da ga trebaju pridobiti na svoju stranu.

Prizor šesti

Šerbulić je kazao Nađu kako su razgovarali o tome kako luduju njihovi Srbi. On se složio s tom konstatacijom i izvadio novine u kojima je pisalo kako Srbi žele da poteraju i istrebe Mađare. On je bio zgrožen novinskim naslovima, smatrao je kako Srbi trebaju da traže svoja prava, ali na lepši način. Gavrilović se složio da nije lepo da se tako piše, a Šerbulić i Smrdić su tvrdili isto to. Šerbulić je čak išao tako daleko da je rekao kako je srpski narod lud.

Smrdić, Šerbulić i Žutilov su sada govorili sve suprotno od onog što su ranije izrekli. Više nije bilo govora o narodstvu, sada su bili spremi ostati pod mađarskom vlašću. Kada je Nađ potvrdio da je i on čuo kako dolazi mađarska vojska, rekli su kako ih treba lepo dočekati pa su počeli da govore šta će ko da im pokloni kada dođu.

Samo Gavrilović nije dao nikakav određen odgovor pa su počeli da ga podbadaju i nazivaju konzervativcem. Nađ je prekinuo njihovu raspravu izjavom kako je Gavrilović pošten čovek, a poštenje se ceni u svakom narodu.

Šerbulića je zanimalo hoće li dolaziti kakva komisija zbog uništenih protokola, a nakon što je Naš rekao da je bila ludost uvoditi ih jednako kao i cepati ih kasnije, te da sve to treba zaboraviti, ova trojica su počela da hvale velikodušne Mađare i da grde Srbe. Kada ih je Nađ napustio, opet su preokrenuli priču. Gavrilović ih je podbadao zbog njihovih prijašnjih izjava, ali oni nisu videli ništa loše u tome.

DIO TREĆI

Prizor prvi

Milčika i Nančika su razgovarale o bitkama koje su se spominjale u novinama, kao i o tome koliko su Mađari učtivi te da je prava šteta što ne smeju da govore s njima. Komentarisale su i to kako je Zelenićka htela da promeni Nančiki ime samo zato jer je njeno ružno pa su je baš u tom momentu videle kako dolazi.

Prizor drugi

Kod njih se pojavio i Eden, ali ga je Nančika poterala. Rekla je Milčiki da mora da pazi na njega jer dete ne zna srpski jezik i to bi moglo biti problem. Isto tako su zaključile kako trebaju otpustiti devojku Erži koja je bila kod njih u službi.

Prizor treći

Zelenićka je stigla s idejom o osnivanju „Odbora rodoljupkinja“ čiji će cilj biti širenje narodnosti. Ona je već tri dana radila na statutima i uskoro bi trebala biti gotova. Nančika je njenu ideju smatrala opasnom, barem dok su Mađari tu, no Zelenićka je istaknula da se oni ne trebaju bojati i da trebaju pokazati kako Srpkinje umeju da poginu za svoju narodnost.

Objasnila im je kako će sve to ublažiti tako da niko ne može primetiti njihove prave namere pa su sada Nančika i Milčika njen plan smatrale mudrim, a Milčika je htela i da stupi u društvo.

Prizor četvrti

U kući se pojavio i Gavrilović koji je trebao Žutilova. Zelenićka ga je upozorila kako bi mogao da pripazi malo i da ne prekida njeno izlaganje. Naime, ona je Nančiki i Milčiki pojašnjavala kako je izgledala bitka koja se odvila između Srba i Mađara. Gavriloviću je bilo žao što stradavaju ljudi i propadaju sela, ali Zelenićka to nije smatrala strašnim. Zaključio je kako je Zelenićka jedna netipična žena.

Prizor peti

Prisutnima se pridružio i Lepršić s pesmom o tome kako im je stigao vojvoda. Njegovoj ujni Zelenićki smetala je mađarska kokarda koju je nosio. Kako bi se opravdao, pokazao joj je srpsku kokardu koju je nosio ispod odeće, ali ona je to i dalje smatrala nečuvenim.

Na kraju je Lepršić uverio ujnu kako je pogrešila pa se onda i ona složila kako svi trebaju da nose mađarske kokarde preko odeće, a su oni koji to ne čine izdajice. Potom su se opet okomili na Gavrilovića, jer on i prije nije nosio ni srpsku ni mađarsku kokardu. Još je jednom potvrdio da neće nositi nikakvu kokardu pa je otišao od njih. Zelenićka i Lepršić su počeli da razgovaraju o vojvodi koji je nedavno pristigao. Sada im ni on više nije valjao te su i njega smatrali izdajicom.

Prizor šesti

Sada im se pridružio i Žutilov koji je izjavio kako bi bilo bolje da se drže Mađara. Zelenićka je bila iznenađena tom izjavom, ali Lepršić je zaključio da, ako može srpski vojvoda, da mogu i oni. Zatim su opet krenuli da razgovaraju o bitkama koje su se dešavale, a Žutilov je na kraju još jednom ponovio kako on misli da bi se trebali držati Mađara, jer od Srba neće biti ništa. Zelenićka se nije slagala s tim, a Lepršiću je bilo svejedno – ako ne može da bude srpsko, može da bude slavensko carstvo.

Prizor sedmi

Stigli su Smrdić i Šebulić s novim vestima o bitci kod Pančeva u kojoj su potučeni Mađari. Ali to nije bila najvažnija novost, još veća vest bila je ta da je pala Pešta i da im je umro vojvoda. Opet je došlo do promene mišljenja, čak i kod Žutilova koji je ranije tvrdio da treba da se drže Mađara.

Počeli su da se prisećaju i da nabrajaju ko je šta od njihovih pričao protiv svog naroda, iako su oni sami govorili najgore stvari o Srbima dok su razgovarali s Palom. Počeli su da sastavljaju pravi popis onih koji su sagrešili protiv srpstva.

Prizor osmi

Stigla je Milčika s vestima kako je Pešta pala i kako Mađari odlaze pa su se svi uputili da posvedoče tome.

DIO ČETVRTI

Prizor prvi

Žutilov je sam sa sobom razmišljao kako je bilo pametno držati se sa Srbima, jer pod Mađarima ni za deset godina nije dobio ovoliko koliko je sad uspeo da dobije za kratko vreme. Samo mu je još Gavrilović smetao.

Prizor drugi

Dolazi Nančika i saopštava Gavriloviću da ga traže neki Nemci. Dali su sto forinti srebra za jednog od njihovih, ali Žutilov je smatrao kako je to premalo te je rekao Nančiki da im vrati taj novac, jer Nemac kojeg su tražili vredi najmanje hiljadu. Razgovarali su o novcu koji je Žutilov do sada priskrbio te o tome kako treba pocepati sve gde piše da moraju plaćati nešto nekome, jer sve što je pisano mađarskim jezikom više ne vredi.

Prizor treći

Dolazi Smrdić i buni se zbog toga što je Žutilov pustio iz zatvora jednog muškarca, bez da je pitao ostale što misle o tome. Žutilov je odgovorio kako je on predsedatelj odbora i da može da radi šta hoće, a Smrdić je smatrao kako bi i on mogao biti predsedatelj jer ima više zasluga, s obzirom na to da je cepao protokol, dok je Žutilov samo promatrao kroz prozor.

Počeli su da raspravljaju o tome ko je zaslužio kakav položaj, a zatim i o tome kako treba „očistiti“ Vojvodinu od mađarona. Sada su mađaronima smatrali i sve one koji ne nose brkove, jer Srbin koji nema brkove ne može biti Srbin, već mađaron.

Prizor četvrti

Pridružio im se i Šerbulić koji je također bio nezadovoljan jer je smatrao da nije dobio sve što mu pripada. Počeo je da se prepucava sa Smrdićem oko toga ko je napravio više toga za narod i ko je veći rodoljubac. Žutilov je pokušao da smiri situaciju koja je postajala sve napetija pa je spomenuo kako bi trebalo isterati Gavrilovća iz odbora jer je i on mađaron.

Prizor peti

Pridružio im se i sekretar Lepršić. Došao je s informacijom kako im nastoje pokvariti odbore. Žutilov je predložio da načine protestnu notu i plan kako očuvati prava Vojvodine te kako osramotiti one koji su se nalazili u glavnom odboru.

Prizor šesti

Okupljenima se pridružio i Gavrilović s informacijom da su pali Sentomaš i Srbobran. Lepršić nije mogao da veruje u to da je pao Srbobran te je izjavio kako je za jednog Srbina sramotno i pomisliti na to, a kamoli verovati u takvu informaciju. Šerbulić je dodao kako je već dokazano da je Gavrilović mađaron pa su se svi složili da on više ne može biti u odboru.

Prizor sedmi

Žutilov je dobio pismo od patrijarha u kom je pisalo da je pao Komoran i da njima dolazi pomoć pa je upitao Gavrilovića što sad misli o tome. On je rekao kako mu je drago što stvari stoje tako, ali da je on dobio drugačije pismo. Opet su ga optužili da deluje protiv srpstva i da je izdajnik kojeg treba primereno kazniti. Gavrilović se pravdao da nije izmislio te vesti i hteo je da im pokaže pismo, ali oni nisu marili za to.

Prizor osmi

U prostoriju je ušao skoroteča kako bi proverio ima li kakvog odgovora na pismo koje je dostavio. On je prisutnima potvrdio informaciju kako je Sentomaš pao. Žutilov je zaključio kako nema što pisati, jer ako je Sentomaš pao, ni oni više nisu bili sigurni. Pitao je prisutne šta će sledeće poduzeti, a Smrdić je predložio da treba potući sve Nemce i mađarone, jer će im oni najviše naštetiti ako se Mađari vrate.

Prizor deveti

Dolazi Milčika s informacijom da dolaze Mađari. Svi su se uspaničili jer nisu znali šta da rade. Smrdić je predložio da beže, a Šerbulić da kontaktiraju Nađa Pala. Žutilov je predložio da podele kasu i da pobegnu u Srbiju. Gavrilović se nije slagao s tim jer novac nije bio njihov pa ga je Žutilov optužio da želi da novac završi kod Mađara.

Prizor deseti

Dolazi i Zelenićka koja se čudi zbog toga što se svi prisutni ne spremaju za bitku, a poznato im je da Mađari dolaze. Šerbulić i Smrdić su se složili da se oni ne znaju boriti i da su oni ipak članovi odbora, a Lepršić je rekao kako bi se on borio, ali da jedan čovek ne može napraviti ništa korisno.

Zelenićka je prisutne muškarce nazvala sramotom te pozvala Nančiku i Milčiku da uzmu oružje i da njih tri krenu u bitku. Posramljeni zbog toga što se desilo, Lepršić, Šerbulić i Smrdić odluče da će se i oni pridružiti „makar svi izginuli“.

Ubrzo se začuo top, a sa tim zvukom je nestala sva hrabrost koju su maločas imali. Smrdić je predložio da pobegnu, a ostali su prihvatili njegov predlog, čak i Zelenićka koja je malo pre toga bila spremna krenuti u bitku.

Razbežali su se svi osim Gavrilovića. Znao je ako pođe s njima da će ga nazivati mađaronom i prigovarati, ali nije znao ni je li sigurno da ostane ovde gde su njegovi sunarodnjaci otimali i krali. Žalio je svoj narod koji ostaje, nemoćan i pokraden, ali je odlučio da će i on otići.

„Idem u beli svet da ne gledam nesreću naroda’ idem da ne ĉujem kako
ubice svoga roda, ljudi nevaljali, koji su prange nosili, bez svakoga stida sebe rodoljupcima
nazivaju.“

DIO PETI

Beograd

Prizor prvi

Šerbulić i Smrdić su prigovarali kako je sve skupo i kako su Srbijanci negostoljubivi ljudi. Zaključili su kako se „rodobljublje“ u Srbiji ne uvažava. Šerbulić je prigovarao Smrdiću kako je krao dok je bio u odboru, a on nije bio u službi pa je ostao bez ičega.

Na kraju su opet promenili priču, sada su opet tvrdili kako su se trebali držati Mađara jer su njihovi ljudi kukavice koje nisu uspele da izgrade Vojvodinu. Iako su i oni sami sve to započeli, sada su govorili kako je trebalo potući sve one koji su krenuli s tim i na kraju ih naterali da dođu u Srbiju i gube imetak.

Prizor drugi

Pojavio se i Gavrilović pa su počeli da mu govore kako je on slobodno mogao da ostane kod kuće jer mu Mađari ne bi ništa napravili. Odgovorio im je kako bi i mogao ostati da oni nisu toliko pljačkali.

Gavrilović je predložio da skupe nešto novca i daju siromašnima iz njihova naroda, ali Šerbulić je to odbio. On i Smrdić su govorili kako je narod trebao da uzme oruže i da se bori, umesto da beži. Kad im je Gavrilović odgovorio da ljudi misle da i njih dvojica mogu da nose orućje, pravdali su se kako onda nikoga ne bi bilo u odboru. Smrdić je zaključio kako bi bila greota da poginu baš oni koji ljube narod, jer će opet doći vreme kad će mu moći služiti, ali da izginu svi mađaroni, to ne bi bila nikakva šteta.

Prizor treći

Pridružio im se i Lepršić. On je i dalje tvrdio da će biti slavenskog carstva. Njega je jedino mučilo što se u Vojvodini postavljaju strani ljudi na činovnička mesta. Govorio je kako bi sve trebalo da bude drugačije, ali da su ljudi iz njihova naroda kukavice.

Gavrilović je svojim podbadanjem opet potaknuo raspravu i doveo do toga da ga po ko zna koji put proglase izdajicom. Pretili su mu da će ga tužiti, a on se na sve to samo smejao.

Prizor četvrti

Za Milčiku se zanimao jedan muškarac pa su Žutilov i Nančika razgovarali o tome. Radilo se o jednom lekaru, ali postojao je problem, barem je tako mislila Nančika. Taj lekar je bio Mađar, no Žutoilov nije brinuo o tome šta će svet da kaže na to što mu se kćer udaje za Mađara – sve dok on ne traži nikakav novac.

Prizor peti

Šerbulić je s jednim čovekom razgovarao o prodaju Vojvodine pa je tu informaciju podelio sa Smrdićem. Iako su se obojica u početko zgražali nad tim, naposletku su zaključili kako bi ipak bilo dobro zaraditi nešto i „zakrpati se“ pa su ovu informaciju odlučili podeliti sa Žutilovim. Verovali su kako će on jedva dočekati ovo jer su ga smatrali lakomim.

Prizor šesti

Šerbulić i Smrdić se susreću sa Gavrilovićem koji naslućuje da njih dvojica nešto kriju. Gavrilović im je rekao kako je čuo da će se platiti svima koji su izbegli, ali samo ako se odreknu Vojvodine. Šerbulić ga je upitao hoće li se on odreći Vojvodine, a Gavrilović mu je odgovorio kako će on postupiti onako kako čine rodoljupci. Primetili su da im u susret dolaze Lepršić, Žutoilov, Nančika i Milčika.

Prizor osmi

Nančika je tražila od Lepršića da im kaže šta ima novo, a on je odgovorio da im nema šta kazivati i da će Mađari biti pobeđeni. Gavrilović je pitao šta će biti s njima i hoće li biti Dušanovog carstva, ili barem slavenskog, a on im je odgovorio da je to budalaština i da od toga zasad nema ništa.

Kada ga je Gavrilović podsetio da je on stalno ponavljao te priče o carstvu, Lepršić je odgovorio kako je lagao jer je morao. Gavrilović je podrugljivo dobacio kako se to podrazumeva, jer rodoljublje sve dopušta.

Saznali su i da se Nančika verovatno udaje. Gavrilović je otkrio kako je reč o finom mladiću, kojeg on dobro poznaje, ali da nije Srbin. Ostali su tražili objašnjenje od Žutoilova, ali on im je odgovorio kako se ne želi mešati u ženske poslove. Svi su bili zgroženi činjenicom da najveći rodoljubac daje kćer nekom Mađaru, a Lepršić je to hteo staviti i u novine.

Gavrilović je prisutnima otkrio i to da je Lepršić, koji se sada toliko protivi ovome, dobio službu izvan Vojvodine pa tako započeo prepriku među Šerbulićem, Smrdićem, Žutoilovim i Lepršićem.

Prizor deveti

Pojavila se i Zelenićka. Gavrilović joj je objasnio da Žutoilov udaje kćer za Mađara, a da je Lepršić dobio slućbu izvan Vojvodine pa se sad prepiru koji od njih je veći rodoljubac. Zelenićka je preterano reagovala na tu informaciju te je počela da pogledom traži stolicu na koju će da padne.

Počela je da prigovara Žutoilovu i svom nećaku. Ali onda joj je Gavrilović dao pismo koje dokazuje njeno davno poznanstvo s jednim Mađarom. Sada su oni počeli da prigovaraju njoj, ali ih je Gavrilović prekinuo informacijom kako su se Šerbulić i Smrdić odrekli Vojvodine za pedeset dukata. Sada su se njih dvojica našla na meti ostalih, ali Gavrilović ih još jednom podseti kako je svaki od njih napravio nešto slično.

Optužili su ga da je on kriv za njihove postupke i da je sve to njegovo „maslo“ te da će im odgovarati kad se vrate svojim kućama. Nazvali su ga mađaronom i razvratnim Srbinom koji nema ni trunke rodoljublja u sebi, a on im je odgovorio sledeće:

„O rodoljupci, rodoljupci, idem pripovedati svetu šta ste radili, da vidim
‘oće li se naći koji će reći da po ovakvima moţe narod procvetati.“

Likovi: Žutilov, Nančika, Eden i Milčika, Šandor Lepršić, Gospođa Zelenićka, Šerbulić, Gavrilović, Nađ Pal, Smrdić, nekoliko rodoljubaca

Analiza likova

Žutoilov, Smrdić i Šerbulić – sebični, hvalisavi, pokvareni i gramzivi ljudi koji menjaju mišljenja „kako vetar puše“. Žele samostalnost i jednakost, ali kada je to potrebno i kada im preti neka opasnost, ili se jednostavno mogu okoristiti nečime, onda se priklanjaju onima koje su do tada smatrali tlačiteljima. Jaki su na rečima, ali kada dođe vreme za sprovođenje u dela, onda se povlače i beže. Gledaju samo vlastitu korist i spremni su pogaziti sva svoja uverenja kako bi dobro prošli. Neprestano ističu kako su pravi rodoljupci, iako je to daleko od istine.

Šandor Lepršić i gospođa Zelenićka – nećak i ujna. Oni su slepo verovali u to kako postoji mogućnost da se obnovi moćno Dušanovo carstvo. Iako možda nisu loši u tolikoj meri kao gore spomenuta trojica, i oni su prevrtljivi i menjaju mišljenje ovisno o situaciji.

Gavrilović – jedini istinski rodoljubac i osoba koja razmišlja na normalan način. Praznoglavni, odnosno lažni rodoljupci ga neprestano napadaju i nazivaju izdajicom svog naroda. Neki smatraju kako je Sterija kroz lik Gavranovića prikazao samoga sebe.

Beleška o piscu

Jovan Sterija Popović bio je sprski književnik – romanopisac, komediograf, tragičar, pesnik, kritičar, filolog i školski pisac. Rodio se 1806. godine u Vršcu. Odrastao je u trgovačkoj porodici, majka mu je bila Srpkinja, a otac cincarskog porekla.

Pohađao je gimnaziju u Sremskim Karlovcima, u Temišvaru i u Pešti. Tamo je stekao jako dobro klasično obrazovanje. U to vreme pisao je svoje prve dramske radove i pesme. Nakon završene gimnazije upisao je Pravni fakultet.

1830. godine završio je fakultet te se vratio u Vršac gde je radio kao nastavnik latinskog jezika. Tada je shvatio da mu nastavnički posao oduzima previše vremena te istog nema kako bi se posvetio književnosti pa odluči da se zaposli kao advokat.

1840. godine dobio je poziv od vlade kneza Miloša te odlazi iz Srbije i na Liceju u Kragujevcu počinje da predaje kao profesor prirodnog prava. Dve godine kasnije postao je načelnik ministarstva prosvete.

Ostavio je velik trag u srpskom kulturnom i prosvetnom životu. Učestvovao je u osnivanju Društva srpske slovesnosti, zatim Narodnog muzeja i Pozorišta. Bavio se pisanjem školskih udžebnika, a uz to sudelovao je u stvaranju nastavnog programa.

1848. godine napustio je Beograd zbog velikog nezadovoljstva i ponovo se vratio u Vršac. Preostali deo života proveo je živeći povučeno, a umro je 1856. godine.

Bio je najpoznatiji kao dramski pisac. Njegova najpoznatija dela su komedije: „Laža i paralaža“, „Tvrdica„, „Pokondirena tikva„, „Zla žena“, „Žendiba i udadba“, „Beograd nekad i sad“.