Pokondirena tikva

„Pokondirena tikva“ komedija je slavnog Jovana Sterije Popovića, pisca i jednog od najboljih srpskih komediografa svih vremena, ujedno i osnivačem srpske drame. Delo je objavljeno 1838. godine, a govori o udovici Femi, ženi koja je nakon smrti muža silom želela da se uspenje u društvu. Ima novac koji joj je muž ostavio nakon celoživotnog mukotrpnog rada, u kojem mu je i ona pomagala, ali celi taj prošli život ona pokušava da zaniječe, ponašajući se kao da je ona oduvek plemenita roda. Ona negira da je ikada išta radila, da joj je muž bio opančar, da je njezina sadašnja porodica također radna i uspešna. Umesto toga kiti se nepotrebnim drangulijama i skupocenim haljinama, tražeći da i njena kćerka bude jednako gospodska, da joj se sluge ponašaju kao sluge gospodske i tako dalje. Sve to izaziva smeh čitatelja, jer , primerice, dosadašnji šegrt Jovan, nemože da se preko noći preobrazi u otmenog slugu Johana, Žana ili Hansa, koji tečno govori francuski i zna da se oblači po posljednjoj modi. Ipak, iza svih tih smešnih situacija i ludih zahteva gospođe Feme, krije se itekako duboka poenta djela.

Fema se ponaša kao da je luđakinja. Izbacuje nameštaj iz kuće jer je takvo uređenje u modi, govori francuski i nemački iako je posve nevešta u stranim jezicima, umišlja da se druži s grofovima i barunima, iako joj je jedina drugarica žena koja se također pretvara da je plemenita, a zapravo je kuvarica – jedna i druga međusobno si imponiraju druženjem, ne znajući da su obje lažne. Fema hoće da uda kćerku za slavnog filozofa, a kada namještaljkom on ponudi brak njoj – sebi daje titulu „gospođa filozofka“ – ponosna što nitko takvu nema, iako ta titula zapravo ništa ne znači. Gospođa Fami je svime ovime „pokondirena tikva“, izraz koji je izmislio sam Sterija Popović, a kasnije se udomaćila u srpski jezik kao pravovaljani izraz za osobu koja je nitko i ništa, a sebe smatra važnom. Kiti se lažnim sjajem i ponosna je na to, a svi oko nje vide da je ništavna, pa ni ne shvaćaju njenu potrebu za samohvalom. Pokondirena tikva je „svinja koja hoće da je se osedla“, također opis iz ove drame, a savršeno opisuje lik ove gospođe.

Ova komedija zapravo nema pravu radnju. Nema posebnih događaja koji bi mogli da tvore klasičan uvod, zaplet, vrhunac i rasplet. Sva bit dela vrti se oko postupaka gospođe Feme. Maleni fragmenti radnje zapravo su prikazi Feminih ludorija. Ona ništa ni ne radi, samo sedi u sobi i naređuje ljudima oko sebe. I to naređivanje svodi se na prigovaranje za njihov prostakluk i uzdizanje sebe kao „nobla“ ili plemenitog. Osim po rečima, ni jednim drugim postupkom ne vidi se da je ta žena odista plemenita. Kao takva, ona privlači i ljude slične sebi, pa se skoro i udala za lažnog filozofa, misleći da će tako sebe da uzdigne, dok taj isti filozof, nekadašnji pomoćnik u trgovini, pokušava da lažnim sjajem zavede (lažnu) gospodu i tako sebe uzvisi na društvenoj ljestvici.

Iako komedije Sterije Popovića po svojoj konstrukciji, ali i temi nisu posve originalne, po mnogo karakteristika (pogotovo temi i poenti – prikaz lažnog morala bogataša) nalikuju na Molijerove komedije, one su ipak vrh srpske drame. Razradom ove poznate teme, Sterija Popović je dokazao da je vrhunski književnik čija dela imaju svako pravo stajati na vrhu srpske književosti. Zbog humora i energičnosti, te vrlo jednostavnog izraza (osim u delovima gde filozof pokušava da kićenim rečnikom zadivi slušaoce) ove komedije lako se čitaju i zasigurno će biti ugodno štivo i najzahtevnijim čitaocima.

Vrsta dela: komedija

Vreme radnje: kraj 19. veka

Mesto radnje: Fenino imanje, provincija

Kratak sadržaj prepričano

Prvi čin

Prvi prizor

Bogata udovica Fema prigovara svojoj kćerki Evi što ima grube ruke i ispucane obraze, a sve zato što stalno nešto radi. Evica se opravdava da ju je pokojni otac učio da nije sramota da radi, ali majka joj kaže da joj je otac bio prostak, a ne plemeniti (nobles) kao ona. Evica spomene da je i kod uje radila, ali Fema se odriče svoga brata jer ne želi da bude u rodu s čizmarem. Ne želi ni da je kćerka zove majkom, jer tako zvuči ko da je stara, već mamicom. Evica pokušava da objasni mami da ona želi da radi, da je nitko ne tera, jer ne može da stalno bude besposlena. Majka to ne želi ni čuti. Prigovara što ne nosi mider (korzet), ali kćerka kaže da u njemu ne može ni da sedi, kamoli da nešto radi.

Pita majku čemu joj je ona Boga dao ruke, ako ne sme s njima da radi, a majka joj kaže da rukama mora da se sređuje i kiti, da se češlja i puderiše. Evica misli da je zadocnila da bi sada pokušavala da se sredi, ali majka kaže da nikada nije prekasno.

Drugi prizor

U sobu ulazi Vasilije, Evičin verenik. Fema se zaprepasti – kakva je to „svinja“ ušla u kuću, nije ni pokucao ni najavio se, kao da je ušao u kuću nekih prostaka, a ne noblesa kao što je ona. Vasilije pita Evicu što je njenoj materi, a Fema se zaprepasti jer joj govori „ti“, a ne „vi“. Preti mu da će da ga istera iz kuće, a njemu nije ništa jasno jer je toliko puta ovde dolazio. Čak su mu i obećali njihovu kćerku, a i sama Fema ga je do sada zvala zete. Ali Fema poriče da se to ikada dogodilo. Hoće da ga istera, iako je Vasilije došao da dogovore haljinu za Evicu za njihovo venčanje. Fema ga naziva prostakom i želi da ga istera, ali ne želi da ga dotakne da si ne uprlja ruke. Viče na njega kad je Vasilije nazove „majstoricom“, jer ona nije nikakva žena opančara (iako joj je pokojni muž to bio, što ona niječe). Vasiliju nije ništa jasno, a Evica pokuša da ubedi mamu da joj je to verenik. Najposle Fema uspeva da istera Vasilija, a kćerku napadne što ide sa svakojakima, nit ne gleda da li je nobl (plemić).

Treći prizor

Na ulici Fema i Evica sretnu drugaricu Saru koja odmah stane da im se ulizuje. Govori Evici nešto na nemačkom, ali ova ne razumije, pa Fema komentira da joj je kćerka vaspitovana ko krava. To mora da menja. Sara kaže da ima za to vremena pa stade da se hvali da je bila na ručku kod Mirkovičke i opisuje što je sve krasno jela. Na to Fema odmah pozove Saru i kod sebe doma. Sara se pravi skromna pa kaže da su njoj samo juhica i parče kruha dovoljni za ručak, ali onda se zanese pa stane da nabraja kako bi bilo lepo da jedu i sarme i pečenje, juhu svakako, pa i tortu… Fema kaže da kod nje uvek sve mora biti tako bogato i najbolje.

Sara nastavlja da hvali Femine lokne, a ona se pohvali da je sve njeno iz Pariza jer u Beču ništa ne valja. Pita Saru kako će od svoje kćeri da napravi noblesa, a Sara kaže da mora da joj nađe lepog mladoženju koji će da je vaspituje i podigne na nobles razinu, a ona baš i zna jednog savršenog za to.

Sara, ispričavajući se, ode jer je čeka njen pas, mops, kakvog nema ni francuski kralj, a Fema prokomentira kako lepo ta ona priča francuski, „kanda joj se jezik oparizio„.

Četvrti prizor

Fema pozove kćerku, a ona se odazove sa „Evo me, majko!“. Fema na to odmah izgubi živce, jer hoće da je oslovljava s „mamice“. Misli da izgleda premlado za „majku“ jer kada ljudi vide njih dvije, misle da je ona, Fema, mlađa kćerka. Zahteva da je Ema zove nekim modernijim izrazom, po mogućnosti francuskim „mama“ ili njemački „mamichen“.

Fema priopći kćerki da će sutra doći da je prosi jedan pravi gospodin filozof, pa bolje da ode i zabeli se te narumeni obraze. Evica pita što je s njenim prvim verenikom, a mama se prenerazi što ona žali za svinjarem pored pravog gospodina. Naredi kćeri da mora govoriti „komi fo„, iako Evica ni ne zna što to znači, jer ako je ne čuje bar dvadeset puta dnevno gde izgovara tu modernu uzrečicu – odreći će je se kao kćerke.

Peti prizor

U sobu ulazi Anča, služavka i pokušava da upita Femu što će za ručak. Celo vreme zaziva je „Majstorice“, na što Feme neće ni da se odazove. Nakon nekoliko zaziva Fema pukne i počne da vređa Anču: kakva je ona to seljakuša i kako se to obraća njoj, noblesu, zar ona njoj nalikuje na neku majstoricu, da li ona njoj opanke radi?

Anča pomisli da joj je gazdarica skroz izgubila pamet. Fema se sebi zaklinje da će drugačije da preuredi svoju kući, jer ovi seljaci ne mogu bolje da nauče. Zahteva od Anče da joj pozove Jovana.

Šesti prizor

Šegrt Jovan veselo dotrči i opet Femu zazove „majstoricom“, na što Fema želi da svisne o jada i ponovo pokušava da ubedi čoveka da ona niti je niti izgleda kao neka majstorica. Ovaj se opravdava da ih je tako pokojni majstor naučio da im se obraćaju, a Fema odgovara da se od tada ona mnogo promenila i sada je gospođa, „frau“ ili kako god da se gospođa kaže na francuski, ne može Fema da se seti.

Fema prigovori Jovanu gde je tako dugo, ima da se odma pojavi kad ga zove i da sedi pored nje i bude blizu kad joj nešto zatreba, a Jovan kaže da mora netko i krave nahraniti. Kad je to čila, Fema je odma umislila da Jovan smrdi i hinila kao da će da se onesvesti. On spomene i mačku pa Fema, kao pred nesvesticom, zove Ančiku da zadimi sobu i otera smrad.

Naredi Jovanu da se više ne ponaša kao dosad i kao ostale „drolje“ u kući, te da pred njom više ne govori o takvom bezobrazluku kao što su životinje. Kaže mu da odsad on više neće biti Jovan, nego će se zvati Hanc. Jovan kaže da on nije konj da bi se zvao Hanc, niti mu je otac ikada rekao da se nemči. Fema kaže da će on odsad nositi lepša odela i svugde će da je prati kao ponizni sluga, kakvog imaju sve grofice, ali Jovan odbija da bude pajac i konj i neće da se odrekne svoga imena. Odbija i francuski Žan i nemački Johan, pa Fema pokušava da ga podmiti s pet stotina franaka, ako sme da ga zove Jokan. Kad ni tu ne posustane, Fema mu ponudi Ančicu. Jovan je već odavno zaljubljen u Ančicu pa je usporedi s cvećem, a crnu kosu s mačkinim repom, na što Femi opet pozli pa ga otera, ali i prigovori što joj nije ruku poljubio, nema veze što joj je zlo. Dere se da je nevaspitan, pa pozove Ančicu.

Ančica dotrči i nazove Femu „milostivom gospođom“, pa je ova nagradi s novčićima i kaže da će tako svaki put kad je pravilno zazove. Ispituje Ančicu kako se pravilno nosi sat ovih dana, a kako je moderno nositi maramu. Pita i koje igre se danas igraju, te može li možda i ona, Fema, izneti kakvu modu?

Sedmi prizor

Femi dođe njen brat Mitar, a ona odmah stavi maramicu pod nos da joj ne smrdi. Pohvali se da danas ima posebnu vizitu pa zazove „Jokana“. Mitar pita šta je toj njegovoj sestri, pa pita za Evicu.

Kada Evica dođe, pita je Mitar što se dešava s njenom majkom, a ona kaže da nije pri svesti. Što li je sve učinila s kućom, a još nije ni šest nedelja od smrti njenog muža. Evica se žali da i od nje traži da se kiti i sedi, iako ni Fema nije sedela dok joj je muž bio živ. Sada naglo hoće da se pretvori u damu, a za kćerku kaže da nije vaspitana. Mitar kaže da će, u tom slučaju Eva ići s njim kući, ali Eva kaže da joj je majka zabranila da ga posećuje, jer nema ona brata čizmara. Mitar se naljuti i nazove Femu „pokondirenom tikvom“.

Evica se potuži da joj je i verenika poterala, pa zaplače. Ali Mitar se tu složi s Femom jer ne želi da joj nećaka ode za siromaha. Evica kaže da su i on i njen otac bili siromasi dok su se ženili, pa su ipak stekli bogatstvo. Tako će i njen Vasilije jer je mnogo vredan, uostalom, ima ona novca. Ali Mitar kaže da su danas druga vremena i teško se obogatiti, a njena majka će, ako ovako nastavi, ionako brzo spiskati sve bogatstvo. Tada Mitar primeti Jovana i ne prepozna ga.

Osmi prizor

Dođe uniformirani Jovan, a Mitar ne može da se načudi. Jovan mu objasni da više nije Jovan nego Hanc, Žan ili Johan, a nastradat će od majstorice onaj tko ga nazove šegrtom. Kaže da sad sve drugačije mora da bude i kuća da se drugačije uredi. Izbacit će sav nameštaj, jer je u modi imati prazne sobe, a na zidove će objesit slike s golim ženama. Mitar se prenerazi, a Jovan zazove Ančicu, kad vidi da dolazi majstorica.

Deveti prizor

Fema dođe i počne na francuskom pričati Jovanu, ali on ništa ne razume. Ova se kao iznenadi što on ne priča francuski, pa kaže da i to mora da ga nauči. Bar deset reči!

Fema mu kaže da je kupila i jednog lamura za dvadeset forinti. Jovan pomisli da je to novi sluga i da će sad njega da otera, ali ona objasni da je to pas, jer svaki nobles danas pseto vodi. Jovan se iznenadi da je tako skupo platila psa i ponudi joj pseto svoje babe za pet forinti. Ona kaže nek ga dovede, ali da ga svako jutro mora da ga češlja i pere, kako se to već radi kod damskih pasa, što Jovan pokušava da odbije.

Drugi čin

Prvi prizor

Evica očajna žali pred Vasilijem što ga je majka isterala iz kuće. Žali mu se kako neće moći da se uda za njega jer je siromah, a njena mama joj je već drugog ženika našla. Vasilj je teši da će on imati više novca od svih njih. Uplatio je lutriju, jer mu je Evica došla u snu i ljubila ga u nekoliko navrata. Uplatio je brojeve po broju poljubaca koje mu je dala.

Evica je presrećna i molit će boga da dobiju. Vasilj joj kaže da će onda da joj kupi najlepše haljine i stan na pijaci, ali Evica odbija jer ne želi da ljudi misle da se umislila zbog tih lepih haljina, a želi neku kuću gde će moći da drži i živine, može čak i u varoši, samo da je prostrana. Valilje to odbije, pa se porečkaju, ali na kraju se ipak zagrle jer se veoma vole unatoč nesuglasicama.

Drugi prizor

Fema ih vidi u zagrljaju, pa se prodere i stane da vređa Evicu jer se sa svakojakima grli pred kućom. Vređa i Vasilja, pa ga potera.

Treći prizor

Sara i mladi gospodin Ružičić uđu u sobu kod Feme, pa Sara gospodinu opiše tko je gospođa Mirič, kako je veliki nobles i da ima kćerku koju želi da usreći. Baš on će da bude pravi za to. On odgovara u stihovima, a onda kaže da samo najpametnija i najlepša gracija može da njega pridobije. Sara napomene da je gospođa bogata. Ružičić opet odgovara u stihovima. Kaže da će da uzme samo lepo lice. Sara kaže da će da je dovede, ali da Ružičić ne govori tako visoko, jer će da preplaši mladu devojku.

Četvrti prizor

Fema i Sara dovode nakićenu Emicu i upoznaju je sa Sarinim rođakom Ružičićem. On je, čim mu je ona pružila ruku, počeo da nakićenim rečenicam hvali odakle potječe njegovo prezime, na što se Fema poklonila i samo rekla „Komi fo!„. Sara predstavi Evicu, ali Fema kaže da joj je ime Evicken! On joj pruži ruku uz nakićeno laskanje, a majka naredi kćerki da odgovori nešto na francuskom. Sara šapne da ništa nije razumela što joj je ovaj rekao, što Sara opravdava time što je Evica malo sveta videla. Predloži da mlade ostave same da se upoznaju, a one idu da popiju kavu.

Peti prizor

Ružičić Evici govori neke stihove, a onda je nazove blagozračnom Helenom, na što ona kaže da joj je ime Evica. Nazove je boginjom, ali ona kaže da nema boginje. Ružićić nastavi sa stihovima, ali Evica sve krivo shvati jer ne poznaje poeziju, pa ga na kraju pita tko je on uopće. On opet nastavi sa stihovima, što Evicu rasrdi i hoće da ode. On pokušava da je zaustavi daljnjim metaforama, ali Evica pobegne.

Šesti prizor

Sara pita Ružičića kako mu se dopada Eva, a on odgovori u metaforama i stihovima. Ona zaključi da neće biti ništa od svadbe. Potvrdi da je mala nevaspitana, ali kaže Ružičiću da ga je njena majka pozvala na ručak.

Na kraju Sara predloži Ružičiću da on, umesto nevaspitane i mlade Evice, uzme gospođu Mitič za ženu. Ona jest starija, ali je dama i bilo bi mu dobro s njom. Ružičić neko vreme u stihovima negoduje, ali Sara uspije da ga nagovori, pa on i pristane.

Sedmi prizor

Sara priopći vest Femi. Ružičić će nju da ženi, a ona odmah hini da pada u nesvest, kako bi se pokazala kao prava, slaba dama. Odmah njih dve počnu da likuju kako će Fema plemenita biti – gospođa filozof – i sve će s visoka da gleda. Kad joj dođe njen rod, ona će se praviti da ih ne pozna, jer ne mogu biti njen rod ako nisu vitezovi. Govore gde će sve plemenite da idu, šta će da jedu i piju, a Ružičić primeti da je zla veštica pretvorila njegovu Helenu u rugobu Hekubu.

Osmi prizor

Fema pokloni Ružičiću sat za venčanje, a ona skine maramu i ushoda se po sobi. Ne može da se smiri. Počne da govori u stihovima, a Fema klekne pred njim, opčinjena rečima (koje ni ne razume). On za nju nije ni muškarac, jer žena ne može da kleči pre muškarcem, već – filozof! Sara joj preporuči da ode u kuhinju da proveri ručak, pa ona kao na zapoved ode. Sara kaže Ružičiću da one idu da se urede, a on neka dođe kada bude vreme.

Deveti prizor

Ružičić naglas razmišlja o svojoj novoj verenici koja mu nije ni do kolena Evi.

Deseti prizor

Jovan dođe do Ružičića i ovaj mu s obrati svojim kićenim jezikom, a pošto ga Jovan nije razumio, pomislio je da je Slovak. Pokušava da razgovara s njim na slovačkom, ali sada Ružičić njega slabo razumije.

Razgovaraju, ali nitko ne razume nikoga.

Treći čin

Prvi prizor

Fema je obučena sva u crveno, sa šeširom i velom preko lice. Pita Saru s kim bi se sada trebala družiti, kada je postala gospođa filozofica. Sara joj preporuča barunice i grofice, ali je Femu strah da ih ne pomeša s običnim ljudima jer se sada svaka šuša kiti. Sara joj kaže da mora da organizuje zabave kako bi ušla u visoko društvo, ali Fema za to nema vremena. Mora još jednu kuću da uredi, veliku, kako bi imala posebne sobe za primanje gostiju, ručavanje i posebnu za ples. Objašnjava kako mora i sebe da sredi, da pazi kako se ponaša. Ona je sada filozofica, titula kakvu nema nitko u varoši, pa drugi moraju da nju tri puta posete, pre nego ona učini jednu posetu njima.

Žali samo što joj kćerka nije takav nobil poput nje, pa da ne mora da je se srami. Kaže da će je batinom oterati ako se ne popravi. Priča o haljinama koje mora da naruči za venčenje i jednog konja iz Pariza, jer su ovi njeni previše grubi. Fema pozove Jovana.

Drugi prizor

Jovan dođe, ali još uvek grub pa mu Fema kaže kako nije za ništa nego da bude šegrt. On kaže da to i jest. Priseća s vremena kada je radio kod majstora i kada je i Fema pomagala u poslu, ali ona to odlučno negira. Negira da joj je muž radio opanke, a još manje da je onda pomagala u tome. Govori da je ona oduvek bila ovako fina i po cele dane sedila u sobi. Kaže da je čisti bezobrazluk tvrditi suprotno.

Treći prizor

Uđe Mitar u sobu i počne da viče na Femu zbog njenog ponašanja. Ona odmah stavi maramicu na nos i pita Saru smrdi li on i joj. Sara pita tko je to, a ova odgovori da je to kočijaš njenog brata. Mitar se rasrdi, pogotovo kada Fema kaže da se kod nje govori po modi. Kaže joj da je imala krasnog muža kojeg je u grob sterala, a sad se pravi neka dama. Zapreti da će i nju i Saru toljagom isprašit, a one se načuđavaju tolikom grubijanstvu.

Fema najposle zapita tko je uopće taj čovek. Njen brat on ne može da bude jer nije nobles. Mitar kaže da je došao po Evu, ali Fema kaže da je ona njezina i da ne zna tko je on pa neće da mu dozvoli da uzme njenu kćerku. Stera ga na kraju van, pa pita Saru da li je videla kako ga je lepo oterala. Sara kaže da, dok gleda nju, kao da vidi neku groficu. Prelaže da prošeću pre nego stigne kava.

Četvrti prizor

Evica u bašti zaliva cveće i čeka Vasu. Jedva čeka dan kada će moći svojim da ga nazove.

Peti prizor

Vailije dođe presrećan i stade da grli Evicu. Srećan je jer je dobio dvanaest hiljada forinti na lutriji. Grli Evu i kaže da su bogati čim podignu novac. Samo treba da mu da „reškontu“ i mogu da se žene. Evica kaže da nema nikakvu reškontu, a Vasilj je ubeđen da joj ju je on njoj ostavio zadnji put kad su se videli. Misli da ga Eva pravi ludim i da samo hoće da ga ubije, da ga muči. Nazove je otrovom i zmijom, a Evica kaže da niti ne zna što je to reškonta. Vasilj objasni da je to plava hartija na kojoj pišu brojevi od lutrije, a Eva kaže da je to kod nje i ide da donese. Vasilj se oseća krivim što je nazvao svoju dragu tim pogrdnim imenima.

Šesti prizor

Evica se vrati kod Vasilija i kaže da je izgubila reškontu. Plače jer sad neće dobiti lepe haljine i neće moći da se uda za Vasilija. Oboje prete da će se ubiti. Onda se Evica seti da je stavila reškontu u bumurticu koju je njena mama dala filozofu. Odluči da će otići kod njega i praviti se da je zaljubljena u njega, kako bi ga lakše izvarala

Vasilje ne pristaje na to, ali tada ugledaju filozofa kako dolazi, pa Evica krene s planom.

Sedmi prizor

Evica dođe do Ružičića i ponizno ga pozdravi. Počne da mu laska i kaže kako se prevarila prvi put kad ga je odbila i kako bi sada rađe bila i služavka filozofu, nego sama svoja gospodarica bila. Ružičić prihvaća komplimente, očaran razlikom između majke i kćerke. Evica pita Ružićića da li je pronašao nekakvu plavu hartiju, ali on ne vidi boje osim crvene. Kaže da je burmutica otišla jovanu. Evica otrči.

Osmi prizor

Ružičić dođe kod Feme i Sare pa kaže kako ne želi da oženi staru Feme, već njenu kćerku. Feme se pita za koga je onda ona toliko puta pala u nesvest, namestila celu kuću i tri sata nameštala usta u ogledalu? Ružičić je opet izvređa kao staricu, a Fema kaže da neće da mu da svoju kćerku. Na kraju ga otera ne želeći da trpi uvrede.

Deveti prizor

Mitar uleti među njih i napadne Femu što je tolike stvari podavala naokolo. Pronašao je sat i burmuticu kod Jovana, a Jovan kaže da mu je to Ružičić dao. Fema kaže da je ona to dala Ružičiću jer je htela da pođe za njega, a Mitar kaže da nema na to pravo jer ništa od toga nije ona stekla, već njen pokojni muž. Pita tko je uopšte taj Ružičić i zašto tako smešno priča, pa Jovan kaže da jedino on može s njim da se sporazumi. Ali Ružičić njega ne razume, a bome ni on Ružičića.

Deseti prizor

Ulaze Evica i Vasilije, ugledaju Mitra pa ga mole da urazumi Ružičića da im da burmuticu. Ovaj nema pojma o čemu govore, sve dok Jovan ne izvuče plavu hartiju. Evica i Vasilije su presrećni, pa daju Jovanu hiljadu forinti. Sad kad ima novac,Vasilj pita smije li da oženi Evu. Mitar mu da pristanak, pošto je siromaštvo bilo jedina prepreka za Vasilijevo i Evičino venčanje.

Mitar predloži da onda Fema pođe za filozofa, ali ona neće ni da čuje. Mitar se tada seti da zna tog čoveka od nekud. On je služio u Jelkićevom dućanu. Onda prepozna i Saru – ona je bila kuvarica kod grofice Švarc. Postidi Femu kakvo je to društvo izabrala, a ona kaže da se druži samo s noblom. Vasilj kaže da je on tu jedini nobl jer jedini ima novaca, stoga Fema pristane da se samo s njim druži i to samo ako govori francuski. Vasilj naklapa francuski, samo da bi mu Fema dala kćerku. Ona mu dopusti da je ženi, pa Jovan zatraži Ančicu, pošto i on sad ima novca.

Mitar opet Femu usporedi s tikvom koja hoće da se pokondiri, svinjom koja hoće da bude osedlana, baš kakvi su i Ružičić i Sara. Ludilo se ovde očito prenosi poput bolesti. Kaže Femi da bi je u Pariz vodio samo kad bi bila normalna tri godine, Ali Fema ne može da bude prosta, samo nobl. Mitar na to kaže da u Parizu svaka žena ima tri muža. Fema na to uzdahne i padne na Mitra moleći ga da je vodi Pariz! Ako nobles imaju dva muža, koliko ih imaju proste? Mitar odgovori da one imaju po tri. Fema ne može da veruje. Mitar joj još kaže da su tamo najprostije žene kao što je ona sada. Fema kaže da više nema želju biti nobles, sad hoće da bude prosta. Svi odahnu. Fema aže da sada može malo da živi u kolibi, kako bi kasnije mogla da pređe u dvokatnu kuću. Jovan ne može da veruje što sve ona neće da učini za tri muža!

Likovi: Fema, Evica, Mitar, Jovan, Sara, Ančica, Vasilije, Ružičić

Analiza likova

Fema – bogata udovica koja nakon smrti muža pokušava da ubedi sebe i sve oko sebe da je plemkinja. Zato niječe svoj život pre smrti muža. Ne priznaje da joj je muž bio opančar, niti da je ona bila majstorica, niječe da ima brata, samo zato jer je on još uvek opančar, a kad joj i dođe u kuću, ona se pravi da ga ne poznaje. Od kćerke hoće da napravi vaspitanu damu, iako je i ona navikla da radi, a njenog dosadašnjeg verenika tera kao svinjara, nedostojnog njene kćerke koju silom hoće da uda u plemstvo. U njezinoj preobrazbi pomaže joj ulizica Sara, koja joj laska da je bolja od bilo koje grofice, ali opet iz koristoljublja. Fema misli da je Sara plemkinja i da će se, družeći se s njom, i ona podići na društvenoj ljestvici, ali Sara je bivša kuvarica, koja misli da joj ugled raste družeći se s Femom.

Fema se ponaša kao ludakinja, što primećuju svi oko nje. Rastrošna je, pravi se da govori po zadnjoj modi, napominje da je kod nje sve uvek po zadnjem ukusu – i odeća i nameštaj, a to nikada nije tako bilo. Ona je primer „pokondirene tikve“ i to do razmera kada je više nitko ni u čemu neshvata ozbiljno. Do samog kraja komedije on ostaje verna sebi. Ubedila je sebe da je plemkinja, slaba ženica kojoj smrde radni ljudi i koja se onesvesti na svaku glasnu primedbu, ubedila se da je takva i da nikakva druga ne može da bude. Sve dok je nisu ubedili da i kao siromašna može da ima neke koristi. Onda je promenila ploču.

Evica – Eva je Femina kćerka koju najjače pogađa majčina promena. Zabranjuje joj da radi, iako je Eva naučila da bude korisna. Ne može zamisliti da po ceo dan sedi i ništa ne radi, bar rukama. Ne nosi steznike jer u njima nemože ni da diše, što joj majka stalno progovara – baš kao i to što je zove majkom, a ne mamicom, jer majke su stare. Eva mora da se pudra i rumeni, da se češlja i lepo oblači, što nikada nije radila. Takođe, majka je sili da upozna prosca iz plemenitaških krugova, iako je ona već verena za, po novom, nedostojnog muškarca.

Eva je priprosta devojka koja ne priča strane jezike, niti ju je ikada zanimala poezija, zato ne može da razumije kićene reči svoga prosca. Majka je stoga smatra svojom nevaspitanom sramotom, iako je Eva u suštini dobra, skromna i vredna. Te odlike, srećom, vidi njen pravi verenik, koji do kraja ostaje uz nju i pokušava da pronađe način da je postane vredan (prema društvenim pravilima) i napokon je oženi.

Beleške o autoru

Jovan Sterija Popović bio je srpski književnik – romanopisac, komediograf, tragičar, pesnik, kritičar, filolog i školski pisac. Rodio se 1806. godine u Vršcu. Odrastao je u trgovačkoj porodici, otac mu je bio gr, a majka Srpkinja.

Pohađao je gimnaziju u Sremskim Karlovcima, u Temišvaru i u Pešti. Tamo je stekao jako dobro klasično obrazovanje. U to vreme pisao je svoje prve dramske radove i pesme. Nakon završene gimnazije upisao je Pravni fakultet.

1830. godine završio je fakultet te se vratio u Vršac gde je radio kao nastavnik latinskog jezika. Tada je shvatio da mu nastavnički posao oduzima previše vremena te istog nema kako bi se posvetio književnosti pa odluči da se zaposli kao advokat.

1840. godine dobio je poziv od vlade kneza Miloša te odlazi iz Srbije i na Liceju u Kragujevcu počinje da predaje kao profesor prirodnog prava. Dve godine kasnije postao je načelnik ministarstva prosvete.

Ostavio je velik trag u srpskom kulturnom i prosvetnom životu. Učestvovao je u osnivanju Društva srpske slovesnosti, zatim Narodnog muzeja i Pozorišta. Bavio se pisanjem školskih udžbenika, a uz to sudelovao je u stvaranju nastavnog programa.

1848. godine napustio je Beograd zbog velikog nezadovoljstva i ponovo se vratio u Vršac. Preostali deo života proveo je živeći povučeno, a umro je 1856. godine.

Bio je najpoznatiji kao dramski pisac. Smatra se utemeljiteljem srpske drame, te najboljim srpskim komediografom. Njegova najpoznatija dela su komedije: „laža i paralaža“, „Tvrdica“, Pokondirena tikva“, „Zla žena“, „Ženidba i udadba“, „Beograd nekad i sad“, „Rodoljupci“.

Autor: V.B.