Rodna gruda

Sima Pandurović bio je, uz Milana Rakića i Vladislava Petkovića Disa, još jedan srpski „pesnik pesimizma“, koji je svoje pesme počeo da objavljuje početkom 20. veka. Pandurović je bio simbolist, koji je svoje uzore pronalazio u Bodleru i Edgaru Alanu Pou. Bio je takođe i intelektualac, pa je takva bila i njegova lirika. Poezija mu je bila filozofska, ali i jako otvorena i komunikativna, pa su je nazvali „ispovednom“ lirikom. Ipak, Pandurovićeva poezija takođe je izuzetno mračna i pesmistična, što se ostvaruje najviše zbog tema o kojima piše. Te teme su prolaznost, nepripadanje, razočarenje, smrt, propali ideali i slično. Motivi kojima Pandurović ostvaruje te teme jednako su tako turobni i beznadni, a stil kojima to čini sličan je ekspresionističkom, iako je Pandurović pisao pesme mnogo pre samog ekspresionizma.

Među pomenutim pesimistima, Pandurović je bio najveći. Njegove pesme već po samim naslovima upućuju na mračne teme. Te teme ostvaruju se bez izražavanja osećanja, s ironijom i bizarnim izrazima. U svojim pesamama Pandurović negira život i njegov smisao, pa predstavlja smrt kao nestajanje i konačnost, kao jedino obećanje koje nam život ispunjava. Uzrok tom besmislu je saznanje da čovek, pesnik, a pogotovo modernistički pesnik, više nije dio nikakvih važnih odluka u društvu, te kao takav ostaje na margini društvenog života. Rezultat toga je osećaj odbačenosti i nepripadanja, a time i besmisla. Neprihvaćanje pesnika intelektualaca najveći je uzrok ovog pesimizma kod Pandurovića, ali i ostalih modernista, pa su i oni pokušavali da steknu kakav-kalav glas pišući i rodoljubivu poeziju. Pandurović je takođe pisao takvu vrstu poezije, koja je imala sve odlike modernističke poezije, tačnije simbolizma i pesimističke filozofije.

Najvažnija zbirka pesama Sime Pandurovića je „Posmrtne počasti“, izdata 1908. godine. Ona ima sve odlike Pandurovićeve poezije: racionalnost, intelektualne stavove i izraze, filozofske misli, čistu logiku i jasan izraz. Naturalistički motivi i pesničke slike stvoreni su uporabom motiva poput groblja, smrti, ludila, mrtvih bliskih osoba i slično. Nakon što je zbirka objavljena, odjek javnosti bio je dvojak – zbirka je pokupila neke izrazito loše kritike, ali i stekla veliku popularnost među čitaocima, posebno mladima. Neke pesme iz te zbirke postale su antologijske, poput pesama „Svetkovina“, „Mrtvi plamenovi“, „Potres“ i druge.

Osim ove zbirke, izdane su mu i zbirke pesama „Okovani stihovi“, te poslednja zbirka pesama „Pesme“. Za tu zbirku Pandurović je izdvojio 109 pesama, a sve ostale pesme, koje nisu ušle u zbirku, odbacio je i odrekao ih se kao da ih nikad anije ni napisao.

Ali osim poezije, Pandurović je pisao i drame. Najpoznatija drama mu je „Na zgarištu“. Također je Pandurović bio poznat i po svojim književnim kritikama i esejima iz književne estetike, koji su ga često znali dovoditi u sukobe s vlasti.

Rodna gruda – analiza pesme

„Rodna gruda“ Sime Pandurovića rodoljubiva je pesma u kojoj je pesnik ljubav prema domovini iskazao u svom prepoznatljivom, pesimističkom stilu. U životu punom razočarenja i beznađa, ljubav prema domovini predstavljena je kao jedina pozitivna stvar čovekova života, a rodna gruda jedino mesto na koje može da se sakrije jednom kada ga je život uništio. Negativan pogled na život s jedne strane i ljubav prema domovini s druge, u celoj su pesmi u kontrastu. Taj kontrast vidi se i u strukturi pesme. Ona se sastoji od dve celine, od kojih svaka ima tri strofe. Četvrta strofa, ona u sredini pesme, idejno povezuje te dve celine. Prva celina govori o besmislu života, a druga o ljubavi prema domovini kao novom i jednom smislu. Četvrta strofa služi kao prelaz tih dvaju celina.

U prvoj celini, koju čine prve tri strofe, pesnik piše o besmislu života. Ističe onaj trenutak u kojem čovek shvata da mu život nije onakav kakav je očekivao, da nema za šta da se bori i zato ga obuzima beznađe i očaj. Gašenje životnog žara opisano je kao najgori trenutak čovekova života u kojem sumnja u smisao ruši sve šta je čovek do tada verovao, nakon čega nastupa strašna ravnodušnost. Pesnik pesmu započinje in medias res „Na kraju ipak dođe jedan dan…“ Već iz ovog stiha vidi se ravnodušnost koja kod pesnika kao da je već nastupila. To je dan

„Kad čovek ne želi više da se bori
Kad mu duh zatraži kakav viši plan“

Želja za „višim planom“ otkriva visoki intelekt pesnika, jer samo inteligentna osoba koja promišlja o sebi i životu, želi od njega (i sebe) nešto više od običnog proseka. Dan kada nastupi to nezadovoljstvo pesnik naziva „tužnim“, „praznim“ i „znanim“, što samo potvrđuje da ga je i lirski subjekat lično doživio.

U drugoj strofi imamo poredbu „Tad sumnja k’o vlaga prodre u veru“, a onda i metaforu „A plamen se večne strasti tiho gasi“. Motivi „duše“ se personifikuju u slici „Blede naše duše“. Uz personifikaciju, u ovoj slici je i stilska figura metafora, jer „bleđenje“ duše znači propadanje duha tako da se gasi, nestaje, postaje indiferentan prema svetu oko sebe, a pogotovo prema nekadašnjim ciljevima. Metafore koje pesnik koristi gotovo da to i nisu, jer su posve racionalne, minimalno simbolične i izravne. Ali zbog takvih metafora izraz je čist i nedvosmislen, a pesma ostavlja dojam proročanstva, objektivne istine, a ne ličnog mišljenja. Takve su i ostale metafore, primerice u stihovima:

„Tragovi se dragih uspomena peru,
A odjeka starih ne nalaze glasi“

Treća strofa počinje stihom kojim se pesnik ograđuje od težnji i nadanja; odbacuje ih jer

„Dovoljni su tada duši skromni kuti,
Zrak koji nam sunce kroz prozore šalje“.

Primećujemo personifikovanje motiva „sunca“ i „duše“, koji traže skromnost, samo kako bi preživele to ružno životno razdoblje bez nade. Beznadnost se očitava u stihu

„Srce ćuti; pusti pred nama su puti
Život, to je košmar, ideali – tralje.“

Četvrti stih nudi zaokret u ideji, a time i atmosferi pesme. Beznadnost i bezvoljnost odjedom obasjava tračak nade. U ovom stihu se beznadnost ne poriče, ali se nudi i rešenje za takvo očajno stanje. Motivi sivih vidika, jadnih vrednosti stvari, krivnje koju svaljujemo na druge i srušene vere odjedom su prožeti novom nadom koja se očituje u poslednjem stihu četvrte strofe : „Jedna lepa nežnost još u nama živi.“

Onda kreće druga celina pesme – ona koja otkiva rodoljubivost i ljubav prema zemlji kao lek za sve nedaće predstavljene u prvoj celini. Opet u trezvenom, izravnom tonu pesnik govori o toj posebnoj vrsti ljubavi, koja odjednom postaje sve što imamo i jedino šta nam treba. Tmurni motivi odjednom su zamenjeni motivima iz prirode i motivima divljenja i ljubavi, pa tako imamo motive „nežnosti“, „zvezda“, „plodnog vetra“, „šume“, „cveća“, „mirisa“, „poja“ ptica, „zemlje“ i „sunca“. Stihovi govore o nežnosti prema rodnom kraju koja živi u nama jer tamo još uvek zvezde sjaje istim sjajem, duva isti prekrasan vetar, ptice pevaju i sve „Ima svoje vetre, mirise i boju“. Pesnik spominje motiv „mrtvih“, ali u kontekstu mira i spokoja, jer mrtvi počivaju na svojoj dedovini.

Motiv prolaznosti, koji je kroz celu pesmu prisutan, u poslednjoj strofi je napokon pobijen „Prolaznost, samo jedna se ne menja“ – jedino što ne može da prođe je ljubav prema domovini.

„Samo svoja zemlja ne leži u bari
Dosade; i pored sviju iskušenja,“

Primećujemo opkoračenje kod ova dva stiha, čime pesnik naglašava motiv „dosade“. Dosada je takođe jedan od motiva koji se protežu kroz celu pesmu, iako uvek neizravno. Ovde se ona izravno pominje po prvi put i to naglašeno, kao potvrda da je do sada ispravna bila ta slutnja dosade. Zadnji stih u pesmi jedna je vrsta jasno izrečene ideje: „Sve se više voli što se većma stari“. Nakon životnih planova, truda i propasti, na kraju ljubav prema domovini jedina ostane postojana, kao jedina preostala uteha. I sama je ideja pesme u skladu s pesnikovim izrazom. Ona je jedna i nedvosmislena – što smo stariji i što nam život više uzima, više cenimo svoju rodnu grudu.

Beleške o autoru

Sima Pandurović poznati je srpski pesnik i dramatičar, najpoznatiji po svojoj pesimističkoj poeziji iz doba modernizma. Rođen je 1884. godine u Beogradu. Pohađao je Drugu mušku gimnaziju, nakon čega je upisao i diplomirao Filozofske studije u Beogradu. Nakon diplome radio je u Valjevskoj gimnaziji kao profesor. U to vreme se i oženio te dobio dvoje dece. 1910. godine Pandurović je počeo da radi kao profesor u tada novootvorenoj Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Kada je počeo Prvi svetski rat i sam je u njemu učestvovao, ali se onda razbolio, nakon čega je bio pušten kući. Do završetka rata proveo je u Nedžiru, gde je poslan nakon uhićenja zbog govora održanog 1917. godine u Valjevu.

Pandurović je još za vreme školovanja počeo da piše pesme. Rano je počeo i da uređuje i izdaje časopise. Kao student je s istomišljenicima osnovao časopis „Polet“ i uređivao list „Književna nedelja“. S Velimirom Živojinovićem je nakon Prvog svetskog rata uređivao časopis „Misao“.

Hapšen je bio i za vreme Drugog svetskog rata, između ostalog i zbog nekih tekstova koje je objavio za vreme okupacije, pa je na Sudu časti osuđen na pet godina gubitka nacionalne časti.

1908. godine Pandurović je izdao svoju najznačajniju zbirku pesama „Posmrtne počasti“, zbog koje je postao omiljeni pesnik među mladima i jedan od poznate trojice „pesimističkih pesnika“, uz Disa i Rakića. Osim ove zbirke, objavio je i zbirku pesama „Okovani stihovi“, koja je kasnije nadopunjena i izdana pod imenom „Stihovi“. Zbirka je sadržavala 109 pesama, a svih ostalih pesama, koje nisu ušle u zbirku, Pandurović se odrekao.

Pandurović je pisao i drame, među kojima je najpoznatija drama „Na zgarištu“, izvedena 1910. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Osim toga, Pandurović je pisao i književne kritike te knjige iz estetike. Među njima su najpoznatije zbirke „Ogledi iz estetike“ i „Razgovori o književnosti“. Pandurović se bavio i prevođenjem, pa je sa Živojinom Simićem preveo Molijerovog „Tartifa“ te Šekspirovog „Hamleta“, „Ričarda III“, „Henrija IV“, „Kralja Lira“, i „Makbeta“.

Sima Pandurović umro je 1960. godine u Beogradu.

Autor: V.B.