Pesma „Ratar“ Veljka Petrovića je rodoljubiva, socijalna pesma u kojoj pesnik izražava saosećanje prema teškom životu ljudi, nepravdama i siromaštvu. U poeziji Petrovića nalazimo dualizam između nezavisne, modernističke jedinke i vernoga člana nacionalne zajednice. Njegova poezija je poezija nervoze modernog čoveka i nacionalne energije tradicionalnoga Srbina.
Veljko Petrović nam prikazuje jednan razriven duševni život, odsustvo sklada u duši čoveka, nešto napuklo i pometeno, rastrzano. Kod njega nalazimo jake reči koje nam izražavaju teško stanje bola i umora od života. Nalazimo prirodu koja je sada deo čoveka, ona se ne nalazi iznad njega. Ona je njegova kolevka i grob. Ono što rodna zemlja daje Veljku Petroviću jeste snaga, vera i pouzdanje. Opevao nam je onu večitu vezu koja postoji između čoveka i nje. Pesnik oseća da je iznikao iz te zemlje, kao i seljak kojeg nam prikazuje. Iz tog shvatanja, osećanja zemlje nastale su rodoljubive pesme Veljka Petrovića.
Iako moderan, Veljko Petrović je pokazao da je u dnu svoje duše sačuvao tvrdu dušu i borbenu energiju predaka. Dao nam je jedno novo osećanje patriotizma kao jedno osnovno ljudsko osećanje. U celokupnom njegovom delu osećamo da nije toliko vodio računa o formi pesme. Oseća se da je rođen na periferiji srpskog naroda, gde jezik pomalo gubi od svoje snage i svežine.
Objektivni pesimizam Petrovića proističe iz samorazumevanja sebe, života i sveta. Opet, on nikada ne izvire iz same njegove svesti, već iz opšteg problema života. U njegovoj poeziji vidimo kako su se Srbi osećali teške 1908. godine. Napredak srpske rodoljubive poezije pokazuje nam srčana i buntovna knjiga Veljka Petrovića. Pokazao nam je da u lenjim ravninama koje daje Vojvodina postoji stari duh narodnog ponosa i energije. Rodoljubive pesme se neće dopasti građanskom staležu jer ih pesnik naziva snobovima, gladnim hrtovima. U svojim pesmama opevao je seljaka Vojvođanina i odužio time dug narodu.
„Ratar“ – analiza pesme
Žuljave ruke odmara na plugu.
Duboko diše, i kao da dremlje.
A vetar, čuhom probudjene zemlje
Nadojen, trese sedu vlas mu dugu.
Pred nogama mu polegle, spokojne,
Bogate brazde, i kako ih gleda,
Ko svoja dobra i marljiva čeda,
Bezmerna neznost obleva mu znojne
Bore, u mračnoj borbi uzorane.
On voli zemlju tu, na kojoj stoji,
Napornim radom, znojem sto je gnoji,
Na kojoj svoje on tavori dane.
On sa nje klikće, s nje ga seta mori…
I kada seme nečujno pucketa,
Il’ klasje šušti, giba se sred leta:
On to razume, to mu zemlja zbori.
I kad je tako miluje, u grudi
Nesvesno mu se tiha pesma javi:
Prosta ko zemlja, ko različak plavi,
Sumorna, blaga, bez golemih žudi…
Naslov pesme jeste zapravo palindrom. Palindromi su reči koje se isto čitaju od početka i od kraja i njihovo značenje se pritom ne menja. U pesmi nalazimo socijalne motive sa elementima rodoljublja. Pesnik u njoj izražava saosećanje sa čovekom ratarom i njegovim teškim životom. Pesma se sastoji od šest strofa pisanih u katrenima (četiri stiha). U njoj nalazimo obgrljenu rimu, rimuju se prvi i četvrti, a drugi i treći stih.
Prva slika nam donosi ratara u polju. Negove ruke su žiljave od rada i on ih odmara na plugu. Duboko diše od sparine i od umora koji ga tera da drema. Vetar koji duva trese mu dugu vlas na glavi. Vidimo da je vetar jutarnji, zemlja se tek probudila, a ratar je već na njivi. Ratareve ruke su žuljave i time nam pesnik pokazuje koliko je težak njegov život, te žuljeve je od rada dobio. Njegov težak položaj pokazuje nam se i njegovim teškim umorom koje ga savladava i tera da drema.
Pred ratarevim nogama leže brazde, spokojne i bogate. Ratar svoju zemlju voli kao svoje dete, tako i ove brazde on brižno gleda i pazi, jer one treba da mu izrode ono što mukotrpnim radom mora stvoriti da bi preživeo. Gledajući ih tako obliva ga bezmerna nežnost, iako ih je u znoju i mučnoj borbi uzorao on ih voli. U sledećoj strofi nailazimo na opkoračenje. Pesnik nam prethodnu sliku ratara dok gleda uzorane brazde ne završava u drugoj, već na početku treće strofe. Bezmerna nežnost obleva mu znojne bore, u mučnoj borbi uzorane.
Iskazuje nam se velika ljubav prema svojoj zemlji. Ratar voli zemlju na kojoj stoji iako ona iz njega iziskuje naporan rad i znoj. On na toj zemlji provodi svoje dane, to je njegovo rodno tlo i oseća se jačina tog patriotizma jednog seljaka. Na ovoj zemlji ratar provodi i svoje srećne i mučne dane, ona je za njega sve. Sa nje kliče i sa nje se umara, na njoj se budi razdragan u uveče leže umoran.
On razume svoju zemlju. Čuje njene skoro bešumne trzaje. Čuje kada seme nečujno pucketa, kada njegovo klasje šušti, kada se zemlja giba u sred leta. Sve on to oseća svojim čulima i doživljava kao obraćanje zemlje njemu. Kao da zemlja sa njim govori. I dok obrađuje zemlju, pesnik nam kaže da je on miluje i u njemu se nesvesno javlja pesma. Pesma je prosta kao ta zemlja, prosta za njega jer on je poznaje i zna tu rodoljubivu pesmu koju u njemu samo rodna zemlja može izazvati. Ko različak plavi, pesma je blaga i sumorna, nema golemih žudi. Ratar je svakodnevno peva, navikao je na život koji živi. Neman eke posebne žudnje za bilo kakvim drugim stvarima. Njemu su njegova pesma i zemlja dovoljne za jedan miran život koji je nasuprot toj sreći prožet mukotrpnim radom.
Bore koje nalazimo na ratarevom čelu su nastale od mukotrpnog rada na njivi. On se od jutra do mraka bori da stvori sebi prihode, da bi mogao preživeti. U trećoj strofi nam je iskazana neizmerna ljubav ratara prema svojoj zemlji. On zna da nikuda sa nje neće otići i da će na njoj provesti ostatak svog života. Stapanje pejzaža i socijalnog motiva pronalazimo u stihovima gde se brazde porede sa decom, ratar ih pazi kao svoja dobra i marljiva čeda. Lepotu lirske pesme dopunjuju epiteti i poređenja. Epiteti nam pomažu da shvatimo koliko je težak položaj ratara i koliko on svoje snage i znoja treba da uloži kako bi obradio zemlju.
U pesmi nam je opevana ratareva iskonska ljubav prema zemlji. Ona ga napaja snagom i energijom, zbog nje postoji. Ratar se oseća sigurno na njoj, iako mu iziskuje znoj i umor. On miluje svoju zemlju i uprkos svim teškoćama ona u njemu izaziva pesmu. Pesnik je uspeo uhvatiti ono što je najintimnije, onu večitu vezu između čoveka i zemlje, osećanje da ona postoji zbog njega i on zbog nje. Veza između biljke i zemlje, povezana sa čovekom, prikazana je kao činjenica da se iz zemlje uzimaju snaga i život potrebni i čoveku i biljci da bi preživeli.
Beleške o autoru
Veljko Petrović je rođen 1884. godine u Somboru, a umoro u Beogradu 1976. godine.
Od 1902. dodine studirao je pravo u Budimpešti. A prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Od 1906. godine uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“, da bi 1908. godine prešao u Sremsku Mitrovicu kao urednik „Slobode“. Pored ovih, uređivao je časopise „Srpske riječi“, bio je dopisnik za novosadski „Branik“ i sarajevski „Narod“, kao i urednik „Savremenih pitanja“.
U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kojem će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova, u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje Maru Mandurašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati 1919. godine.
1918. godnie izabran je za člana Jugoslovenskog odbora i nadao se da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, ali umesto toga imenovan je referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju, da bi nakon toga bio prebačen u Beograd. 1912. bio je šef Kabineta ministra. 1930. godine kao izveštač lista „Politika“ bio je u Budipešti. Radio je i na časopisima „Novi Srbobran“, „Srpski književni glasnik“, „Brankovo kolo“, „Delo“, „Savremenik“, „Nova iskra“, „Slovenski jug“.
1912. godine izdaje svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. godine knjigu pesama „Na pragu“. Od 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela u knjigama „Bunja i drugi iz Ravangrada“, „Dah života“, „Bunja“, „Pomerene savesti“, „Tri pripovetke“, „Iskušenje“, „Pripovetke“, „Izdanci iz opaljenog grma“, „Prepelica u ruci“. Napisao je oko sto pripovedaka.
Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednik Matice srpske i Srpske književne zadruge, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.
U njegovu čast dodeljuje se nagrada „Veljkova golubica“ na svečanosti „Veljkovi dani“ u Somboru.
Autor: J.I.
Ostavite odgovor