Rani jadi

Rani jadi obrađena lektira književnika Danila Kiša. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Rani jadi je najpoznatije delo jednog od najvažnijih pisaca srpske književnosti, Danila Kiša. Ova knjiga čini prvi deo trilogije pod nazivom Porodični ciklus. Druga dva dela ove trilogije su Bašta, pepeo i Peščanik.

Rani jadi je zbirka pripovedaka, kroz koje pisac proživljava svoju mladost i detinjstvo, gledajući kroz oči glavnog junaka, dečaka Andreasa Sema. Da bismo shvatili dublje značenje samih priča, moramo se detaljnije upoznati sa piščevom biografijom jer ćemo samo tada shvatiti sve što nam pisac poručuje i veličinu samog dela. Jer, iako se čini da je ova zbirka vrlo jednostavna, ona ima mnogo dublje značenje.

Kiš je rođen u Panoniji, 1935. godine, u porodici Eduarda Kiša i Milice. Do svoje sedme godine, provodi detinjstvo u Subotici, odakle se sele za Novi Sad, a zatim u Mađarsku, u rodno mesto svoga oca. Mesto radnje ove zbirke i jeste Mađarska, baš u tim godinama u kojima je i sam pisac živeo u njoj. Čitava zbirka je ispričana u trećem licu, kao niz sećanja Andreasa Sema, što je dalo velike mogućnosti piscu da ispriča priče svog detinjstva i mladosti. Rani jadi sadrže priče i detalje koji su ga pratili celog života i koji su prisutni u mnogim njegovim delima, a Kiš je poznat po autobiografskim motivima koje provlači kroz sva svoja dela.

Možemo se zapitati zašto je ovo jedan niz pripovetki, a ne običan roman?! Zašto pisac jednostavno nije napisao sve kroz jednu dugačku priču?! Odgovor leži u tome da je i sam život ustvari niz priča koje se nadovezuju jedna na drugu. Neke su povezane, neke ne, ali nas prate kroz čitav život.

Ušuškan u jednom malom, idiličnom srpskom selu, Andreas proživljava ratne godine. Iako svestan siromaštva, bede i teškog života, kako ljudi u svom okruženju, tako i sopstvenog, pokušava kroz maštarenje da pobegne od surove realnosti. Mašta i beg od teškog života ga uče da pronađe skrivene veze sa prirodom, da oseti sve njene boje, mirise, zvuke. Kako je i sam Danilo Kiš izgubio oca, koji je ubijen u Aušvicu tokom Drugog svetskog rata, tako i Andreas nema oca. Njegov lik je prisutan samo kao sećanje, ali nikada glasno ne govori o tome koliko mu on fali. Sećanja u zbirci nisu napisana redom, nego onako kako naviru u sećanje ovog dečaka. Na taj način celokupan doživljaj postaje mnogo realniji i time nam je još jasnije da na neki način pronalazimo put do sećanja slavnog Danila Kiša.

Zbirku ne odlikuje veliki broj likova, radnja se uglavnom bazira samo na razmišljanjima glavnog junaka. I sama radnja dela se nalazi u drugom planu jer je dečakov pogled na svet ono što dominira celokupnim delom.

Priče su napisane jednostavnim stilom i govore o svakodnevnim, životnim temama i situacijama sa kojima su se deca tog vremena sretala. Promišljanja su, ipak, univerzalna i možda se ne može baš svako dete prepoznati u priči iz posleratnih godina, ali se sigurno može poistovetiti sa piščevim razmišljanjima i pogledima na svoje detinjstvo i postupke. Upotrebom trećeg lica pri pisanju, Kiš nam pokazuje sopstvenu distancu, ali i odnos prema detinjstvu koje je ispunjeno mnogim ružnim stvarima. Na kraju, kroz sve ove priče projeva piščeva poruka da ni on, ni mnogi drugi ljudi, da nisu prošli kroz toliko teških i loših trenutaka, možda ne bi uspeli da shvate pravu vrednost života.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: zbirka pripovedaka

Mesto radnje: Mađarska, malo srpsko selo

Vreme radnje: oko Drugog svetskog rata

Tema: prikaz detinjstva dečaka Andreasa Sema

Ideja: upoznavanje sa detinjstvom i mladošću Danila Kiša, shvatanje njegovog sazrevanja, kako umetničkog tako i ličnog

Prepričano delo, citati

Kako bismo analizirali celokupno delo, bitno je da svaku pripovetku obradimo pojedinačno. Samo na taj način ćemo shvatiti kroz šta je prošao Andreas na putu svog sazrevanja. Pripovetke koje čine ovo delo su: S jeseni, kad počnu vetrovi, Ulica divljih kestenova, Igra, Pogrom, Priča koja se crveni, Serenada za Anu, Livada u jesen, Verenici, Zamak osvetljen suncem, Livada, Dok mu bistu kosu, Priča o pečurkama, Mačke, Kruške, Konji, Čovek koji je dolazio izdaleka, Iz baršunastog albuma, Dečak i pas, Eolska harfa.

S jeseni, kad počnu vetrovi

Ova priča čini uvod u delo. U njoj upoznajemo dečaka Andreasa Sema. Karakteriše je specifičan način naracije u prvom licu. To je veoma neobičan i ne tako čest način pripovedanja neke priče. Glavni junak priče je dečak koji sakuplja plodove kestena, u nekoj ulici, na jednom travnjaku. Nema neke velike radnje, nema nikakvih dela. Jednostavno je samo opisan jedan maleni dečak koji se igra sakupljajući kestenove. Motiv prolaznosti se nazire kroz prvi deo ove priče, koji simboliše jesen, opadanje lišća i plodova drveća. Sve u životu je prolazno, vreme teče u nepovrat, pa tako i sam život brzo prolazi.

U drugom delu ove priče, srećemo se sa devojčicom crvene kose, koja sedi u sobi i miriše na ljubičice. Baš taj miris je ono što ostaje u sećanju posle ove slike koju stvaramo pred očima. Miris, koji će i kasnije biti jedan od važnijih motiva i činiti važnu ulogu u odrastanju našeg glavnog junaka.

„E, pa, evo tajne mirisa ljubičica: gospođica koja prodaje sličice leptirova i divljih zveri, kao i parfeme, od svih mirisa najviše voli miris ljubičica, i stavlja ga svuda štedro: na dlanove, na bujnu riđu kosu (mada bi riđoj kosi, po, svoj prilici, bolje pristajao neki drugi miris).“

Ulica divljih kestenova

Andreas je čeznuo za detinjstvom. Iako je ono bilo sumorno i teško, želeo je ponovo da se nađe na mestu gde je odrastao. Želeo je da ponovo prođe ulicom u kojoj se bezbroj puta igrao. Ali se nije sećao gde je. Krenuo je u potragu za njom, ali joj nije znao sadašnji naziv. U ovoj priči on traži ulicu svog detinjstva, ulicu divljih kestenova. U njegovim sećanjima ova ulica još živi, ali je u stvarnosti više nema. Nema ni divnih divljih kestenova. Kada je konačno ušao u nju, shvatio je koliko se promenila. Delovala je manje nego što je se on sećao. Nakon samo par trenutaka i nekoliko napravljenih koraka, sećanja su krenula da naviru, jedno za drugim.

Odjednom se Andreas setio svega – ulice, škole, drugova, učiteljice. Setio se kako je imao svoju „bandu“. A, zatim, za lepim, navrla su i ružna i tužna sećanja. Setio se svoje kuće koje više nema. Setio se majke, oca, porodice, rata, skloništa i siromaštva. Kuće više nije bilo na starom mestu, ali su je sećanja vratila tu. Setio se stare šivaće mašine svoje majke. Osećanja naviru i on postaje nesvestan okoline. Ljudi ga čudno posmatraju, ali on ne mari za to. Ništa drugo nije važno, važan je samo taj trenutak u kome u potpunosti uživa.

„Čuli ste, kuće nema. Na mom uzglavlju izrasla jabuka. Jedno kvrgavo, povijeno stablo bez ploda. Soba mog detinjstva pretvorila se u leju s lukom, a na mestu gde je stajala singerica moje majke – bokor ruža. Pored bašte se uzdiže nova trospratnica, u njoj stanuje profesor Smerdel. Kestenove su posekli, rat, ljudi ili prosto – vreme…“

Igra

Eduard Sam viri kroz ključaonicu u sobu svoga sina koji se igra. Prvo što pomisli je da to nije Andreas, jer on kroz igru gubi svoj identitet. Andreas postaje neko drugi, postaje trgovac. Ali ne bilo koji – on postaje svoj deda, Maks Ahašveroš, trgovac guščijim perjem.

Dok je posmatrao svog sina i u njemu video svog oca, Eduard je započeo sopstvenu igru. Ključaonica je granica te igre, a glavni igrači su on i Marija, njegova supruga. Time što je prepoznao svog oca u liku svog sina, hteo je da dokaže Mariji na koga Andreas ustvari liči. Na neki način hteo je da je uvredi jer je sin ličio na njegovu familiju, a ne na njenu. Andreas tu predstavlja običnog pijuna u igri svojih roditelja.

Na početku same priče, čitaocima zapravo i nije jasno o kakvoj vrsti nadmetanja se radi. Uključuje se u deo kada je Eduardova pobeda već sigurna. Na samom kraju ove igre, kada je svršetak igre tako blizu, prebacujemo se na drugu sliku, na Andreasa koji se igra. Slike na zidu postaju njegove imaginarne mušterije kojima pokušava da proda svoju robu. Predmeti iz sobe u vidno polje čitaoca dolaze preko Andreasovog kretanja.

Završetak obe igre, i oca i sina, je u istoj tački. Eduard poziva Mariju da proviri kroz ključaonicu i vidi detalj koji je i on sam primetio. Kada Marija uz škripu otvori vrata sobe, prekida se i Andreasova igra.

„“Mama, pa ja se s jastukom igram“, reče dečak, zatim stavi jastuk na rame i stade pred nju. „Gospođo, želite li finog labudovog perja?“ reče on uz osmeh i pokloni se. Žena je ćutala. Dečaku se tada ugasi osmeh na licu (da, znao je on to, osećao je, ima nečeg grešnog u toj igri). Ona mu istrže jastuk iz ruke i baci ga na krevet. Zatim krenu prema vratima, no tu zastade prikovana čovekovim pogledom. Ispustivši dečakovu ruku, hitro prođe pored njega. „Jesi li videla Maksa Ahašveroša?“ otkinu se s njegovih usana kao zrela šljiva što pada u blato. „Da, Eduarde, da. Videla sam ga. Nudio mi je perje od labuda. Madam, želite li čistog labudovog perja.““

Pogrom

Jedne zimske noći, dečak je išao užurbano za gomilom ljudi. Sneg mu je škripao pod nogama, a on, iako nije znao kuda je ova gomila krenula, nastavio je da korača dalje. Pisac nam kroz oči zbunjenog, nevinog deteta dočarava jedan svakidašnji događaj ratnog doba. Reč je o podeli hrane gladnim ljudima.

Kada su se vrata magacina otvorila, svi su počeli da se guraju, jer niko nije hteo da propusti da bude u prvom redu. Ljudi su grabili šta su stigli i gurali se iz gomile, držeći dragoceni zamotuljak, koji su jedva uspeli da uhvate, čvrsto uz sebe, kao bebu.

Dečak nije uspeo ništa da uzme. Tada ga je primetila jedna dobra žena i dala mu konzervu špageta. Zbunjen, nije znao šta da radi sa njom, jer nije imao hrabrosti ni da je baci, a ni da je odnese kući.

„Tada me primeti jedna žena dobra srca i, prolazeći pored mene, tutnu mi u ruku neku konzervu oblepljenu šarenim papirom, na kome je pisalo velikim crvenim slovima SPAGHETI A LA MILANESE. Stiskao sam još dugo tu kutiju u naručju, ne znajući šta da radim s njom, nemajući hrabrosti ni da je bacim ni da je odnesem kući. Gledao sam prestravljeno gospodina Antona, financa, koji je stajao na jednom buretu i bacao uvis konfete.“

Priča koja se crveni

Dečak sanja kako priča sa svojim drugom Galom. Pričaju o zadatku koji su imali da urade, kada Andreas shvata da mu se piški. Kako je došlo vreme za nastavu, a on još uvek nije završio sa mokrenjem, rekao je svom drugaru da ode bez njega.

Budeći se iz sna, Andreas shvata da se ustvari upiškio u krevet. Ne zna šta da radi, jer zna da će ga majka i sestra zadirkivati. Ona će čak možda i drugima pričati o ovom događaju. U sledećem trenutku budi majku, koja mu govori da ide da se presvuče jer je vreme za školu.

Bos i mokar stiže u školu i seda pored peći da se osuši. Sve nemile događaje zaboravlja kada gospođa Rigo čita njegov sastav koji je ponovo najbolji u razredu.

„A posle, kada se osušim, i kada budem sedeo na svom mestu (noge mi se ne vide, a rumenilo iz ruku mi je odbeglo kao da sam navukao bele rukavice), ponovo ću zadobiti svoj oreol prvaka u razredu i sedeću s tom krunom, mudra držanja kao sova, dok će gospođa Rigo čitati najbolji zadatak (moj), glasom uzvišenim i raspevanim, a zatim će nastupiti u razredu tišina, dok gospođa Rigo ne bude došla k sebi od uzbuđenja i saopštila da će taj zadatak dati da se štampa u Dobrom pastiru, zbog njegove poučnosti i njegove nadahnutosti.“

Serenada za Anu

Jedne večeri, dečak je čuo neki zvuk pod prozorom. Pomislio je da su došli da mu ubiju oca, ali je tada razaznao zvuk violine. To je bila serenada za njegovu sestru Anu. Svirao ju je dečak koji je bio zaljubljen u nju.

Majka govori Ani da je običaj kada ti neko svira serenade da zapališ šibicu i staneš pored prozora. Ona je to i uradila. Ujutru su na prozoru pronašli grančicu jabukovog cveta i nekoliko ruža.

„Ujutro smo našli u prozoru grančicu jabukovog cveta, sličnu srebrnoj kruni, i dve-tri razbuktale crvene ruže. I još pre nego što nas je (sutradan u školi) pitala učiteljica: „Koji je to magarac gazio noćas po bašti“, ja sam još ujutro, tako reći po mirisu, prepoznao cveće iz bašte gospođe Rigo, jer ja sam vezivao ruže, podsecao jorgovan. Nisam hteo da kažem da je – sudeći po glasu – taj magarac što brsti ruže bio gospodin Fuks mlađi, obućar, zaljubljen kradom u moju sestru Anu.“

Livada, u jesen

Pisac nam pruža opis jedne livade u jesen nakon odlaska cirkusa. Ovaj opis čini deskriptivni deo priče. U njemu možemo pronaći kako izgleda jedna livada kada sa nje ode cirkus, kako izgleda tužno i umorno, a opis se posebno zadržava na zgaženoj travi i dubokoj jami gde je stajao cirkuski šator. Pored ovog opisa, možemo uživati u opisu livade koja je netaknuta ljudskom rukom, u kojoj se odvija nema borba između korova i plemenitog bilja.

Narativni deo priče čini opis Eduarda Sema, kako sa štapom šeta praznom livadom i pronalazi recept za umak od kiselice na nemačkom jeziku. Dečakov otac se pojavljuje iznenada, izranjajući iz trave, visoko mlatećim svojim štapom. Na neki način, on svom sinu „izranja“ iz svesti.

„Zatim, ponesen tekstom, koji ga samo još više uverava u prednost njegovog načina, on okreće drugu stranu, ne obraćajući pažnju na već stvrdlu skramu ljudskog izmeta koji se nahvatao preko gotskih slova – dijagonalno.“

„He!“ kliče moj otac, „eto vam, gospodo, vašeg milerama! Eto vam vašeg gotskog umaka!“ zadovoljan zbog te male osvete, on se uspravlja, zatim jednim preciznim pokretom mačevaoca nabada tu stranicu na šiljak svog štapa, kako bi još neko vreme mogao da je ima uza se, kao podsetnik. Onda ponovo zakorači u visoke trave, stiskajući pod pazuhom svoj herbarijum (HERBARIUM PANNONIENSIS), u kojemu su ležali, kao skupocene marke, presovani cvetovi i uzorci livadskog bilja: krasuljka, bogorodičine trave, žalfije, šafrana, Gypsophila peniculate…“

Verenici

Ova priča je smeštena u vreme kada je Andreas imao 8 godina. U vreme kada nije radio kod seljaka, jedne večeri je sedeo u kolima svoga oca. Uživao je u mirisu pokošenog sena kada je čuo očev i seljakov razgovor. Otac je pričao o tome kako je Andreas postao pravi mangup. Andreas se nadao da neće ispričati priču zbog koje se stidi, ali je ovaj to uradio.

Andreas je bio zaljubljen u devojčicu, Juliju Sabo. Jedne večeri dok su igrali žmurke u parovima, odlučili su da se poljube. Bili su iznenađeni svojom reakcijom i nisu želeli da iko sazna da se desio njihov prvi poljubac. Ali ih je Farkaš video i počeo da ih zadirkuje da su muž i žena. Julija se zbog toga rasplakala, a Andreas ga je jako udario. Tada je odlučio da pobegne od kuće. Sakrio se u jedan vrbak, rešen da nikada više ne ode nazad u svoj dom. Ali kada je došla noć i zahladnelo je, čuo je zabrinuti glas svoje sestre. Tada je na sve zaboravio, obrisao je suze iz očiju i krenuo ka njoj. Majci nije želeo išta da kaže, ali je ona primetila suze u njegovim očima, pa joj je rekao delimičnu istinu. Nije joj priznao da su Julija i on postali verenici.

„Ležali su sasvim jedno uz drugo. Ona je zažmurila. On ju je poljubio. Imala je rupicu na obrazu i pegav prćast nosić. Mirisala je na divlju detelinu. „Ja se bojim“, reče ona. „I ja“, reče on. Jednom su se dugo zadržali u slami i Farkaš ih je zatekao. „Andi i Julija su muž i žena“, rekao je. „Nije istina“, reče Andi. „Oni su muž i žena“, ponovi Farkaš. „Oni su stalno zajedno.“

Zamak osvetljen suncem

Andreas je radio kod gospodina Molnara. Jednog dana izgubila se njegova najlepša krava, Narandža. To je bila najlepša krava u selu i gazda mu to nikada ne bi oprostio. Morao ju je pronaći brzo.

Krenuo je u potragu za Narandžom zajedno sa svojim psom, Dingom. Pričao je sa njim jer se plašio šta će se desiti ako ne pronađe kravu. Gospodin Molnar mu nikada više neće dozvoliti da čuva krave kod njega. Setio se knjige „Čovek, konj, pas“ koju je ranije čitao i razmišljao je kako bi se i on i njegov pas snašli isto tako dobro kada bi pobegli negde sami. Zamišljao je kako hvata najopasniju bandu drumskih razbojnika i kako majci donosi ogromnu novčanu nagradu. I kako je Julija Sabo ponosna na njega. Zamišljao je i šta bi se desilo kada bi ga začarala šumska vila.

Iz tog sanjarenja probudio ga je Viragov glas, koji mu je govorio da su pronašli Narandžu. Ona je stajala i čekala da je odvedu kući.

„To je najlepša krava u selu“, reče dečak. „Zato su je prepoznali.“

Livada

Andreas i Ana su dobili šugu. Dečak je išao kod doktora da kupi sumpor kako bi se izlečili. Išao je pored reke, polako, stežuči svežanj novčanica u džepu. Znao je da nema dovoljno novca kod sebe. Išao je livadom punom cveća i razmišljao kako je nemoćan pred tim cvećem.

Kada je došao do doktora, dobio je sumpor koji mu je bio potreban, a doktor nije želeo da uzme novac iz njegovih ruku jer je znao da nema dovoljno. Za ta dva miliona se nije moglo ništa kupiti. Išao je nazad osećajući se kao pobednik. Još uvek nemoćan pred cvećem i divnom livadom.

„Ovo nije hteo da uzme“, reći će. „To ništa ne vredi. I on zna da to ništa ne vredi.“ Ali pre toga: stajaće na brvnu i gledaće kako voda otiče. Zamišljao je svoju majku kako muti sumpor u limenoj zdelici. Kao žumance. Dođe ti da ga pojedeš. Vraćao se obalom reke ka selu. Pobednik nad vremenom, još uvek nemoćan pred cvećem i livadom.“

Dok mu bištu kosu

Učiteljica je rekla Andreasu da ostane posle nastave. Znao je da želi da se očisti kokošinjac, a to nije voleo da radi. Kada bi odradio posao, uvek ga je zvala na jelo. Tako je bilo i ovaj put. Kada je očistio kokošinjac i okupao se, otišao je do gospođe Rigo. Bio je mnogo gladan ali nije mogao da jede jer su ga svi posmatrali. Znao je da će mu sutra biti krivo kad ogladni, ali jeo je dugo i polako. Gospođa Rigo mu je spakovala ono što nije pojeo.

Ubrzo zatim, dečak leži kod kuće dok mu majka i sestra vade vaške iz glave i tela. Dobio ih je radeći u kokošinjcu.

„I to je poslednje što još može da jasno razabere. Taj iznenadni miris i sjaj. Taj rumeni blesak. Kapci mu se zatvaraju, a san, poput nesvestice, naglo ga uljuljkuje. Još čuje samo kao iz velike daljine, odnekud iz ružičnjaka, glas svoje sestre Ane: „Gle ti nje, gde se zavukla, prokletnica! Čak pod pazuhom. Mislila je da je tu neću pronaći!“

Priča o pečurkama

Jedan dan dok je šetao sa majkom i sestrom kroz šumu, pronašli su na jednom mestu mnogo pečurki. Skupili su ih što su više mogli i majka je bila jako srećna, već je planirala šta će praviti za jelo. Dogovorili su se da nikome ne govore kako i gde su ih pronašli. Vraćajući se nazad sa „bogatstvom“ koje su pronašli, sreli su gospodina Horvata. On ih je u čudu upitao zašto nose džak otrovnih pečurki sa sobom. Nisu mogli da veruju šta čuju, samo su nemo spustili svoj plen i otišli kući, tužni, praznih stomaka.

„Savetujem vam, gospođo Sam“, reče seljak, „da to što pre bacite. I to ne na moju njivu, nego u reku, iza sela… Gospode, da nisam naišao na vreme, od ove bi čestite porodice ostao samo onaj ludi otac!“

Mačke

U jorgovanu iza kuće, Andreas je pronašao tri slepa mačeta. Shvatio je brzo da su tek rođeni i da ih je neko odvojio od majke. Doneo im je hleb i mleko, ali nije znao da oni ne umeju sami da se hrane. Sledećeg jutra kada se probudio, otrčao je odmah da vidi mačiće. Kada je shvatio da nisu ništa jeli i da samo tužno cvile, odlučio je sam da im skrati muke. Ubio je jednog po jednog kamenom i sahranio ih. Ovo je jedna od najupečatljivijih scena u zbirci jer govori o teškoj odluci dečaka koji iz najbolje namere mora da učini najgore delo.

„Sahranio ih je tek uveče, kraj živice od jorgovana. Zajedno s mačkama zakopao je i kamen. Nije stavio nikakav znak.“

Kruške

Jedan seljak se penje na drvo i trese kruške koje padaju na zemlju. Umorne seljanke biraju plodove koje skupljaju. Lome ih i traže manje, zrele, sočnije. Andreas ih ne traži na taj način, nego ih bira tako što ih pomiriše. Kada to vidi, gospođa Molnar počinje da smeje i poredi ga sa psom. Govori čak i da bi mogli da ga povedu u lov sa njima.

„Gle!“ kaže gospođa Molnar, dečakova nova gazdarica, „ovaj mali Sam bira kruške, Bože mi prosti, kao pas, njuhom. Moraćemo da ga vodimo u lov, sa psima. Ionako imamo malo pasa…“

Ova priča je veoma kratka, ali nam donosi upečatljivu sliku iz detinjstva koja ostaje dugo u čoveku. Andreasa je gospođa Molnar izjednačila sa psom. Dečak je kroz druženje sa prirodom razvio osećaj za lepotu stvari i retku sposobnost da svuda oko sebe primećuje tu lepotu.

Konji

Dok napolju pada sneg, dečak leži i posmatra dim na tavanici koji se zbog jakog vetra dizao iz peći. U kući se osećao miris konja, a pod na konjsku mokraću. Nekada je ta kuća bila štala, ali su prekopali pod i uselila se porodica. Ipak miris konja je ostao.

Vojnik ulazi u kuću i pita dečaka kako žive tu od tolikog dima, a on kaže da su navikli. Zatim se pojavljuje još jedan vojnik koji govori da je njihov konj, Sultan, na samrti. Slična sudbina čeka i kobilu Bulu jer je nestalo sena i konji umiru od gladi. U nadi da će izbeći majorovu grdnju, vojnici kanapima privezuju konje za grede kako bi stajali uspravno.

Dečak je sledećeg jutra zatekao mrtve konje kako vise na kanapima. Major je pri obilasku to video i besno prekorio vojnike i pretio im „prekim sudom“. Pisar je napravio zapisnik. Nakon toga su vojnici odvezali konopce i konji su pali. Odvukli su ih na konjsko groblje dok su za njima išli dečak i njegov pas.

„Vojnici onda natovariše mrcine na sanke i odvukoše ih na konjsko groblje. Sanke je vukla jedna raga na kojoj se moglo videti da će i sama uskoro dospeti tamo. Za sankama je tapkao jedan dečak žalosna srca (koga su zvali Andi) i jedan pas, koga su zvali Dingo.“

Čovek koji je dolazio iz daleka

Tri dana i tri noći su vojnici prolazili kraj dečakove kuće dok ih je on posmatrao skriven u krošnji jorgovana. Dok je posmatrao put, nakon odlaska vojske, shvatio je da mu pomalo i nedostaje buka koju su pravili. Na kraju puta pojavilo se nešto i dečak se ponadao da je neki zaostali vojnik, ali je ubrzo shvatio „jedna jedina, smešna mala kola. U njih su bile upregnute dve mule (zapravo mazge, kako će se kasnije videti). Prašina im je bila toliko izmenila boju da su ličile pre na dva miša nego na mule ili mazge. Na dva miša koja su izašla iz džaka sa brašnom.“

U kolima su bili čovek i žena i dečak im je ponudio da se u njihovom dvorištu okrepe i napoje mazge. Čovek je bio stranac, ali su uspeli da se sporazumeju i rekao je da dolazi iz daleka i da žuri. Dečak ga je upitao da li je negde video njegovog oca jer kada neko dolazi iz daleka usput sreću razne ljude. Opisao ga je i rekao da su ga odveli pre dve-tri godine i da od tada nisu čuli ništa o njemu. Kada je čovek rekao da je sretao razne ljude pa sigurno i onog ko odgovara opisu njegovog oca, dečak je nastavio da zapitkuje dodajući nove detalje, želeći da potvrdi da je to zaista bio njegov otac. Na kraju je čovek pomislio da ga dečak zavitlava.

„O“, nasmeja se čovek – pomislivši valjda da sam neki veliki lažov ili šaljivčina – „zbilja sam sreo jednog takvog čoveka. Nosio je crni šešir sa tvrdim obodom, naočari sa gvozdenim okvirom, štap i sve ostalo. Imao je smešan hod i nosio je crni gerok i pantalone sa svetlim štraftama. Imao je visok okovratnik od kaučuka. Bilo je to“, reče, „pre ravno četiri godine u Bukureštu. Taj je čovek bio, mladiću, japanski ministar teške industrije!“

Iz baršunastog albuma

Ova priča se sastoji od sedam manjih koje su označene brojevima.

U prvoj priči se dečak sa sestrom i majkom vraća noseći sakupljene šišarke kada ugleda svetlo u kući. Ponadali su se da s otac vratio, ali kada su došli do kuće, zatekli su strinu Rebeku koja se potpuno izmenila. U ruci je držala sedmokraki svećnjak u kome je gorela samo jedna sveća i taj predmet, odnosno praznina svećnjaka, ostaće zauvek upečatljiva slika na saznanje da njegovog oca više nema. Dečak u to sumnja, ali ga zlokobni pogled i teške reči gospođe Rebeke navode da razmišlja o tome da otac nije umro herojskom smrću već je pomislio da se poigra i stane među žene i decu (Andreas ga i opisuje kao istovremeno i ženu, i dete, i nesposobnog za rad, dodajući niz opisa koji nam produbljuju njegovo viđenje svoga oca) i time otišao u sigurnu smrt. „Udarali su ga pendrecima i kundacima, on je jaukao i padao, žene su ga hrabrile i podizale, a on je, jaoj, plakao kao malo dete, dok se iz njega širio miris njegova tela, grozni zadah njegovih izdajničkih creva.“

Druga priča govori o stricu Andreju, jedinom rođaku koji se vratio posle gospođe Rebeke. Doneo je sa sobom tužne logorske pesme. U štali gde su nekad bili konji kopao je po zemlji tražeći nešto, a sve je zaudaralo na vlažnu zemlju natopljenu mokraćom. Iskopao je Rebekin stari cic sa dezenom ruža koji je bio toliko uništen da su na kraju morali da ga bace. Cele noći dečak je slušao: „O, koliko je te noći palo groznih kletvi na teška oruña ratnih konja, koliko opakih anatema, koliko blistavih i strašnih poreñenja.“

U trećoj priči dečak opisuje težnju svoje majke da njega i sestru skloni sa njiva, da ne moraju da rade kako bi preživeli. Želela je da konstruiše mašinu za pletenje, to je bila ideja koju joj usadio muž pre odlaska u logor, ali nije mogla da pronađe sve potrebne delove. Zbog toga je nastavila da štrika noću uz petrolejsku lampu. Nikada nije ponavljala rad, svako pletivo bilo joj je jedinstveno i uskoro je imala sve više posla. Međutim, ubrzo su žene iz sela počele da pletu i oponašaju njen rad pa je na kraju imala sve manje posla. „Najzad je moja majka, posle teških iskušenja i nesanica, digla ruke od svega i ponovo izišla na njive da pabirči – beže ostala bez ijedne narudžbine.“

Četvrta priča nam govori o dragocenom prtljagu koji sa sobom dečak nosi u voz. Nisu imali mnogo toga da ponesu sa sobom, ali je on krišom među školske sveske spakovao spise i slike koje su sećanja na oca. „To beše, bez sumnje, rana svest o tome da će to biti jedina prćija mog detinjstva, jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac. Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam.“

Kratka peta priča se nadovezuje na prethodnu jer nam pisac iz odrasle perspektive govori o đačkoj knjižici koju je sačuvao kao sećanje na detinjstvo. Bila je povezana rukom, sam je probušio rupe majčinom iglom, jer je nedostajala stranica koju je iscepio. Zatim nam opisuje stranicu gde su podaci roditelja i krivotvoren potpis koji je njegova sestra Ana stavila. A na mestu gde je očevo ime stoji „duga, talasasta linija: pusto more“ u kojoj „čitamo liniju života našeg oca, njegov vrludav korak i pad, njegov hropac: pomahnitali kardiogram, rukopis njegova srca!“

Priču o knjižici nastavlja i u šestoj priči, opisujući rubrike i kratko se sećajući svojih profesora.

Poslednja, sedma priča je piščevo razmišljanje o tome zašto su poneli sve te stvari sa sobom, a neke korisnije ostavili za sobom. Na kraju shvata koliku važnost za njegovu majku imaju određeni predmeti. „Ne verujem da je mojoj majci mogla da izmakne grozna činjenica koje ja tada još nisam bio svestan: da su te perine, ispunjene lažnim guščijim perjem, samo nastavak, možda poslednje poglavlje, one lutalačke, ahasvere istorije koju je započeo moj otac, zapravo još njegovi preci, trgovci guščijim perjem, a koji su dospeli tu negde iz dalekog mraka istorije – teško, nasledno breme koje smo mi još jednako vukli, besmisleno.“

Dečak i pas

Pas koji govori. Ovu priču nam pripoveda Andreasov pas, Dingo. On započinje svoju priču od rođenja. O tome kako su mu braća i jedna sestra umrli odmah posle rađanja, a kako je njega othranila majka i gospođa Kniper. Majka ga je naučila svemu što je bilo potrebno kako bi živeo pseći život, a ostatak je naučio kada su ga odvojili od majke.

Dinga je kupio gospodin Berkli. Imao je mnogo sreće što ga je baš on uzeo. Njegovu braću i sestre gospođa Kniper je bacila u vodu, jer nije mogla da ih hrani. Tokom rata zalihe hrane i za ljude su bile premale, a kamoli tek za životinje. Uradila je to teškog srca, ali je jednostavno morala.

Dok je jedan dan ležao u svom novom domu, prišao mu je jedan dečak i počeo da ga mazi. Dečak je pozvao svoju sestru Anu i zajedno su ga milovali. U jednom trenutku je rekao sestri da ga pas podseća na gospođu Kniper. Gospodin Berkli je dečaku dozvolio da psu izabere ime.

„Jednog se jutra pojavi gospodin Berki, moj novi gazda, i reče: „Andi, kako ti se dopada ovaj pas?“ „Kao bog!“ reče dečak. (Voleo je da preteruje.) „A kako će se zvati?“ „Dingo,“ reče gospodin Berki moje ime. „Dingo?“ reče dečak. „To mi se ime ne sviđa. Voleo bih da mi gospodin Berki objasni šta to znači.“ „Australijski divlji pas“, reče gospodin Berki. „To mi se ime jako sviđa“, reče tada dečak.“

Nazvali su ga Dingo. Iako je zvanično pripadao svom gospodaru, dušom i telom je pripadao dečaku Andreasu. Njih dvojica su se odlično slagali i bili su vrlo slični. Imali su i slične tuge, dečak za svojim ocem, a pas za porodicom. Došlo je vreme kada je dečak počeo da izbegava psa, a on je osećao i zašto. Verovao je da će ga napustiti.

Pismo

Posle odlaska iz svog sela, dečak šalje pismo gospodinu Berkliju da ga pita kako je Dingo. Još uvek je razmišljao o njihovom rastanku i kako ga je odveo na obalu reke i vezao. Nije imao srca da se pozdravi sa njim. Ali kada su njihova kola odmicala, dečak je video psa kako trči za njima. Kočijaš ga je terao bičem, ali uzalud. Na kraju ga je istukao kako ne bi mogao da ih prati. U pismu je dečak poslao i pare kako bi gospodin Berkli mogao da kupi malo konjetine Dingu, jer je on to najviše voleo.

Odgovor

Gospodin Barkli je odgovorio dečaku da mu je drago što se lepo snašao, ali da mora da mu kaže tužnu vest. Dingo je taj dan došao kući isprebijan i tužan. Odbijao je hranu, samo je pio vode. Sutradan je umro od tuge i zadobijenih batina. Poslao mu je i nešto para, kako bi dečak sebi mogao da kupi nalivpero i napiše sastav, pa mu pošalje.

Eolska harfa

Dečak priča kako je posedovao harfu kada je imao 9 godina. „Ona se sastojala od električne drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na rasparen komplet za čaj.“ Kasnije nam objašnjava šta je sve potrebno da se dobije eolska harfa. Kada se ona dobije, potrebno je nasloniti uvo na banderu, koja više nije bandera, nego harfa. Ona sada proizvodi zvuk. Naglašava da bi se čulo nešto, potrebna je samoća. Kao i da neko ko se ne razume u muziku ne bi shvatio pravu svrhu toga zvuka. Pomislio bi da je to zvuk nekoga avioa i pobegao bi.
Njemu je harfa rekla: „da će uskoro prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara; da se njegov otac neće nikad vratiti; da će napustiti udžericu sa nabijenom zemljom umesto poda; da će dospeti najzad u Crnu Goru kod dede; da će imati nove knjige; da će imati 1500 olovaka, 200 naliv-pera, 5000 knjiga; da će mu majka uskoro umreti; da će sresti devojku koju će večno voleti; da će putovati; da će videti mora i gradove; da će – prodirući u daleku istoriju i u biblijska vremena – istraživati svoje mutno poreklo; da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.“

Analiza likova

Likovi: Andreas Sem, njegov otac Eduard, majka Marija, sestra Ana, pas Dingo, Julija Sabo, Farkaš, gospodin Berkli, i mnogi drugi

Andreas Sem – siromašni dečak iz jednog panonskog sela. Ima oko 8-9 godina i kroz različite priče seća se svog detinjstva. Glad, nemaština, ratno stanje, nisu uspeli u njemu da pobiju maštanje i osećaj za sve lepo što ga okružuje – cveće, boje, mirisi, zvuci. Uživa u malim stvarima, mašta mu je živa i nemirna. Zaljubljen je u devojčicu Juliju Sabo. Dobar je učenik i najviše voli književnost. To ga čini različitim od svojih vršnjaka.

Eduard Sem – lik dečakovog oca se pojavljuje samo kroz njegovo sećanje. Odveden je tokom ratnih godina, Andreas ga se seća kroz razne događaje koje je pisac opisao u knjizi.

Marija Sem – dečakova majka, brine se o svojoj porodici od kako joj je muž odveden. Vredna je i dobra.

Ana Sem – Andreasova sestra. Starija je od njega. Često je pojavljuje u pričama, često ga zadirkuje, ali i pomaže mu.

Dingo – Andreasov najbolji prijatelj, pas. Veran je i svugde ga prati. Njihov rastanak i trenutak kada saznajemo da je Dingo uginuo, jedan je od najtužnijih trenutaka ovog dela.

Beleške o piscu

Danilo Kiš bio je srpski romanopisac, esejista, prevodilac i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika.

Rođen je 22. februara 1935.godine, u Subotici, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević. Do 1942. godine živi sa roditeljima u Novom Sadu, gde pohađa prvi razred osnovne škole, a zatim prelazi u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde završava osnovnu školu i dva razreda gimnazije.

Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje podsredstvom Crvenog Krsta. Tamo Kiš živi do kraja svog školovanja.

Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisuje 1954. godine, a u septembru 1958. godine kao prvi student diplomira na katedri za Opštu književnost.

Neka od njegovih najznačajnijih dela su romani „Mansarda“, „Psalam 44“, „Bašta, pepeo“, „Peščenik“, „Noć i magla“, „Čas anatomije“, „Homo peoticus“ i „Enciklopedija mrtvih“. Većinu života Kiš je proveo radeći kao profesionalni književnik u Parizu i Beogradu.

Umro je u Parizu, 15. oktobra 1989.godine. Sahranjen je u Beogradu na Novom groblju.