Pokošena livada

Desanka Maksimović jedna je od najznačajnijih srpskih pesnikinja. Bila je takođe i pripovedač, romanopisac i značajna autorka dečjih priča. U svom dugom i plodnom stvaralačkom životu objavila je pedesetak knjiga, među kojima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovetki i putopisa. Ipak, ostala je najpoznatija po svojim pesmama i književnosti za mlade. Lirski opus joj je tematski varirao od rodoljubivih do ljubavnih pesama, od razigranih devojačkih, pa sve do dubokih, osećajnih, ali svima je bio zajednički poseban lirski izraz koji je Desanka stvorila.

Njene pesme bile su razumljive i naizgled jednostavne, ipak krasile su ih posebne, strogo definisane forme. Uprkos tome, pesme su joj bile jasne i iskrene. Njima se otvarala prema čitaocu, dopuštajući da on prodre u samu srž njenih verovanja koje je usadila u svoju poeziju. Pesme su joj služile za prenošenje dobrote i iskrenosti svetu. Takve su bile i njihove teme, od iskrenih ljubavnih osećanja, s kojima gotovo svi mogu da se poistovete, pa do iskazivanja nepravde i traženje pravde, najčešće u njenim politički obojenim pesmama.

Ideje njenih pesama uvek su isticale važnost slobode, hrabrosti i požrtvovanosti, s naglaskom na dobrotu i odricanje od sopstvenog interesa. Desanka je svojom lirikom pozivala ljude na dobrotu i plemenitost, a zatim i na ponos, otvorenost prema ljudima različitih vera, ubeđenja i kulture. Isticala je svoje slabosti i mane, ali ne sa namerom da se samoosuđuje i kažnjava, već da ih popravi, što je savetovala i drugima.

Pesma Pokošena livada je deskriptivna opisna pesma i lirski subjekat u njoj žali i oplakuje smrt trave.

Personifikacijom, dajući prirodi ljudske osobine, pesnikinja je iza smrti trava sakrila mnogo dublji motiv koji se odnosi na opšte stradanje čitave planete. Pesma ima tužan ton i podseća nas na priču koja ima tužan kraj, na to da koliko god se trudili neke stvari u životu su neminovne i na njih ne možemo mnogo da utičemo.

Pesnikinju je privukao žvot trava i mnogi detalji iz prirode koji su joj zapravo bili okidač i podsećanje na mnogo ozbiljnije stvari u životu. Na tek pokošenoj livadi ona je videla čitav jedan ciklus življenja i stradanja. Pesnikinju nije inspirisala samo priroda, već i životinje čiji su glasovi pojačavali tugu koju je osećala.

Pesma zapravo nije samo opis prirode i izgled livade posle košenja. Ona nas navodi da se zamislimo kako bi svet izgledao da i priroda ima dušu kao čovek i da je svesna svog postojanja. To bi bilo zaista neobično i čitav onaj životni ciklus u prirodi koji se smenjuje bio bi drugačiji. Znamo da biljke hrane životinje, a zajedno su potrebni da bi čovek preživeo. Čitava pesma je veliko pitanje za razmišljanje o čitavom svetu, pojedina mesta nas navode da razmišljamo o tome kako je čitava planeta skrojena i kako funkcioniše.

U pesmi pronalazimo objektivan opis prirode koji pesnikinja vešto povezuje sa subjektivnim osećajem. Taj njen osećaj nastaje kada je pokošena livada podseti na bojno polje, na sve one heroje koji su poginuli u bitkama. Priroda u poeziji Desanke Maksimović je personifikovana, pesnikinja joj je dala dušu. Ona je za nju život i umela je da je oseti, priroda je u njoj uspela da probudi mnoge asocijacije i sećanja. Pesma je lirska i lirski subjekat nam iznosi značaj prirode za zemlju i ljude. Kako je i sama rekla, pesmu je doživela u mladosti kada je sa svojim dedom, vozeći se na konjskim kolima, prolazila kroz pokošenu livadu.

Pokošena livada – analiza pesme, citati

Na početku pesme nam se daje slika livade ispunjena setom. Livada kraj reke sanja i ovom slikom nam se donosi sva lepota prirode. Uvodi se idilična slika prirode kao mesta na kome se razmišlja o snovima. Zatim slika oživljava zrikavcima koji tužno zriču i idilična atmosfera se narušava. U narednom stihu vidimo da se ta tuga zrikavaca javila zbog trave koja je umrla, koja je pokošena i lagano se suši i nestaje. U narednim stihovima imamo obraćanje čitaocima: lirski subjekat nam govori da mi ne znamo ovu tužnu priču o smrti trava, kao neku najavu šta dalje u pesmi sledi, a to je upravo ta tužna priča.

„Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužni zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču“

U drugoj strofi nam se uvode ljudi u pesmu, oni su predstavljeni kao divovi koji su došli u domovinu trava.

„Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli’
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvenog soka, –
devojka crvenog oka.“

Košenje se shvata kao ubijanje trave i pokošena livada posle toga izgleda kao bojno polje. Trava se ovde poredi sa plavim vitezovima koji su poginuli na ratnom polju. Divovi koji su skupili „bezbroj nežnih tela“ su uzrok ovog stradanja, palih glava trave koje leže na bojištu. Čitava ova slika je pesnikinju podsetila na rat i stradanja i ona u nama izaziva tugu. Dominantan motiv u pesmi je motiv smrti. Pesnikinja zapravo žali za svim ljudima i herojima koji su pali u ratovima.

„Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoge
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.“

Pesnikinja unutrašnji svet i pojave u prirodi su u takvom odnosu da je sve podseća na prošle dane, na bitke koje su možda baš na ovim livadama odigrane, istorija se budi u njenoj svesti. To nam se potvrđuje u trećoj strofi gde pronalazimo uticaj narodne poezije na pesmu. Uvodi nam se devojka koja „leprša na livadi“ kao pandan Kosovki . Znamo da je Kosovska devojka na bojnom polju u Kosovskom boju davala Milošu Obiliću rujnog vina da se okrepi i celila njegove rane. Ovde su trave te kojima treba okrepljenje i devojka umesto rujnog vina, „crvenog soka“ deli ranjenim travama „mirisne osmehe čedne“.

Četvrta strofa nam oslikava sutrašnji dan, dan posle košenja, kada se pala trava osuši, posle bitke. Ljudi se vraćaju na livadu i dovode svoje žene „surove vile“ koje će zajedno sa njima skupiti travu u sena koja ovde simbolišu grobove. Milioni trava, kao milioni ljudi koji su poginuli u ratu, imaju isti kraj, a to je smrt.

Na kraju se pesme razležu zrikavci i konjici koji se čuju sve do oblaka, oni žale za svojim palim vitezovima. U poslednjoj strofi nam se potvrđuje činjenica da pesma nije samo tuga za prirodom koju čovek uništava, to je mnogo veća tuga koja se javlja za grobovima svih mrtvih, svega što je umrlo. To je oda koja slavi sve drage poginule junake.

Pesnikinja nam ovom pesmom približava prirodu. Priroda je deo našeg života, neophodna je da bi čovek opstao. Zbog toga treba da je čuvamo i štitimo od drugih, ali i od sebe, da je ne zagađujemo i ne uništavamo. Treba da obratimo pažnju na nju, ali isto tako i na ljude oko sebe koji su nemoćni kao trava na livadi iz pesme. Pesnikinja nas navodi i na to da pomislimo ko su oni divovi iz pesme, da li smo to možda mi ili neki ljudi iz našeg okruženja. Treba da se izdignemo iznad ovog opisa i sagledamo ko su zli divovi, a ko nevine i bespomoćne trave iz našeg okruženja i pokušamo da pomognemo, da prepoznamo one kojima je pomoć potrebna.

Poruka pesme je da treba biti plemenit u životu, treba naučiti prepoznati nemoćne ljude iz okruženja. Pesma nas navodi da postanemo tolerantniji i pažljiviji prema čitavoj našoj okolini, bilo da su u pitanju životinje, ljudi ili priroda.

Beleške o piscu

Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva  16. maja 1898. godine, u učiteljskoj porodici. Ubrzo posle njenog rođenja, sa porodicom se seli u Brankovinu gde je Desanka provela svoje detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Posle završetka gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.

Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova, ali nikad nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.

Desanka je svoje prve pesme počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom Pesme. Za života je objavila više od 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubive pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubivih pesmama joj je Krvava bajka, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon što je rat završio. Ta pesma je dio njene zbirke Spomen na ustanak, jedne od dvije zbirke rodoljubivih pesama. Druga takva zbirka zove se Srbija se budi.

Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je članica Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a, Zmajeva nagrada i Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990. godine, još za života, podignut spomenik. Takođe, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. godine je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.

Desanka Maksimović umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu.

Autor: J.I.