Pismo Haralampiju

Pismo Haralampiju, delo popularno i pod nazivom „Ljubezni Haralampije“ je prvi štampani rad književnika Dositeja Obradovića, a smatra se manifestom srpskog prosvetiteljstva što mu daje poseban književnoistorijski značaj. Pročitajte originalno kompletno delo onlajn! U delu Obradović ulazi u borbu protiv sujete, mraka, neznanja i predrasuda.

Analiza dela Pismo Haralampiju >>

Ljubezni Haralampije,

Zdravstvuj! Hristos voskrese!

Neću ja čekati da prođu dve godine za odgovoriti človeku ljubezniku i prijatelju, kakono ti neki običavaju. Ja bih ti bio namah po prijatiju tvojega pisma otpisao, da nisam sudio za bolje čekati da prođe vreme plača i setovanja, vreme glada i uvi vikanja, jednim slovom: vreme velikoga posta, kad pasulj carstvuje i njegova sestra sočivica, grah i kupus zemljom upravljaju.

Evo vreme zlatno i veselo,
Kad nam nije zabranjeno jelo!
Evangelska carstvuje svoboda,
Zbacivši jaram s človečeskog roda!
David prorok u timpane svira.
Nek’ pop više u triod ne dira!
Pentikostar, knjiga prevesela,
Poje Hrista spasitelja dela.
Deca hlebac u jajca umaču
I s jaganjci po travici skaču.
Srpske kćeri mlade, na udaju,
Cveće beru, vence spletavaju,
Sa ružicom prsi svoje krase
I vesele uzvišuju glase
Na pohvalu rimskoga cesara,
Austriskoga dvora gospodara.
Josife Ftori, mili vladjetelju,
Sunce sveta i blagodjetelju!
Blažena majka koja te rodila,
veta sisa koja te dojila!
Minerva je, boginja mudrosti,
Prosvetila švoj duh od mladosti;
Temis s tobom na prestolu sedi,
Iz tvoji usta Astreja besedi,
Koja po zemlji davno s tobom hodi,
A sad svoje plane proizvodi.
O vek zlatni! O slatka vremena,
Kad je opšta ljubov užežena!
Srećne smo mi, srećne kćeri srpske
I sve devojke vlaške i mađarske:
Nećemo se više bojat’ manastira,
Nit’ božijeg odricati mira;
Ljubav čistu nećemo gasiti,
Nit’ jestestva zakone gaziti!
Blago nama, mi ćemo bit’ majke
I rađati Cesaru junake;
Za sav rod naš mi ćemo g’ moliti,
Sa suzama njemu govoriti:
„Svetla kruno, Josife veliki,
Prostri milost Tvoju na rod srpski!
Obrati lice i tvoj pogled blagi,
Na dedova tvoja’ narod dragi,
Na Serbiju bednu i na Bosnu,
Koje trpe rabotu nesnosnu!
Budi podoban neba Gospodaru,
Diko sveta, presvetli Cesaru!
Izli na svet previsoke dare,
Podaj Bolgarom nji’ove boljare,
Tvojim Srbljem vitezove stare
I Greciji njejzine Pindare!“

Ovo sam vreme čekao da ti veseo veselo veselom pišem, javljajući ti da se zdravo nahodim i mirno živim, ne imajući nikakva posla s Fruškogorci nit’ sa Svetogorci, kanoti vi tamo. Tako su te gresi tvoji postigli, i da nisam se ja za te molio, gorim bi putem prošao nego si. Znaš li kako si sa mnom upravio kad ‘no prođoh poslednji put preko Trsta? „Idi u Veneciju, pak se opet vrati, pak ćemo tako i onako uraditi.“ Ja ti verovah sve, od točke do točke. Ko ne bi Srbinu verovao? Pak ti odoh šetati se po gradu na vodi, pak ti poharčih sve što imadoh, pak ti se vratih go, nag kao mali prst, s punom kesom nadežde. Posle šta je bilo, znaš: nije potreba da ti povedam. I da sreća ne donese gospodina Varlaama, prošao bih kud nisam mislio. Eto ti tvoj posao! Pak hoćeš da ti bolji posle mene dođe. Aj, aj, moj Horvaćanine, vidiš li što promisal neba čini! Poslati takoga koji će ti haka doći! I opet ti kažem: da nisam se ja za te molio, gore bi prošao. No gledaj te mi pošalji za moje molitve jedan salandar novaca: znaš dobro da su molitve za novce. Ako li prenebrežeš, teško tebi! Okrenuću trebnik naopako, odmoliću se, daću ti jedan katramunać i anatemu, pak će ti doći jedan proiguman i dva zakleta starca na vrat, te ćeš ograjisati kako nijedan majčin sin.

(O narodnom i književnom jeziku)

Dajem ti na znanje, druže moj, da sam prešao iz Hale u Lajpsik za slušati i ovde što učeni ljudi govore, gdi nameravam prebivati najmanje jednu godinu i mislim s pomoću boga i kojeg dobrog Srbina dati na štampu s graždanskimi slovami na naš prosti srpski jezik jednu knjigu, koja će se zvati Savet zdravago razuma, na polzu mojega roda, da mi nije zaludu muka i toliko putovanje. Moja će knjiga napisana biti čisto srpski, kako god i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata.

Ja dobitka od moje knjige nikakva ne ištem, samo da se hoće toliko navaca naći da tipograf plaćen bude. On dosad nije nikakvu srpsku knjigu na štampu izdao: zato sumnjava se preduzimati je na svoj trošak, ne znajući kakvu će sreću knjiga imati. Uzdam se da će se naći koji svojemu rodu dobraželatelj, Sarajlija i Trebinjanin, Novosađanin i Osečanin, da pošlje ovde tipografu po nekoliko dukata za dati mu drznovenije i pokazati mu da se nahode ljudi koji žele što dobro srpski na štampi viditi. Ako šta da, neće štetovati, jer će primiti toliko knjiga koliko iznosi suma koju položi. Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe hvaliti, no one ljude od kojih sam što dobro naučio, iz kojih premudrih knjiga francuskih, nemeckih i talijanskih najlepše misli kao cveće izbirati nameravam i na naš opšti jezik izdati.

Nu, der obazri se, ne bi li i tu koga našao koji bi izvolio soopštnik opštepoleznoga dela biti; kaži mu da što je god Srbalja, od Adrijatičeskoga mora do reke Dunava, svi će ga pohvaliti. Slatka je uteha nadati se da ćedu naša imena živiti i mila našemu rodu biti za dobro koje smo mu učinili do onih samih dalekih vremena kad se naše kosti u prah obrate. Po mnogo hiljada godina srpska će junost nas pominjati i naša će pamet poslednjim rodovom mila i draga biti.

Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene cele Evrope. U sadašnjem veku svi se narodi sile svoj dijalekt u sovršenstvo dovesti – delo vesma polezno, budući da kad učeni ljudi misli svoje na opštemu celoga naroda jeziku pišu, onda prosveštenije razuma i svet učenija ne ostaje samo pri onima koji razumevaju stari književni jezik, no prostire se i dostiže i do seljana, prepodavajući se najprostijemu narodu i čobanom, samo ako znadu čitati. A koliko je lasno na svom jeziku naučiti čitati! Kome li neće se militi malo truda preduzeti za naučiti čitati, čitajući što pametno i razumno i vrlo lasno razumevajući ono što čita?

Znam da mi može ko protiv reći: da ako počnemo na prostom dijalektu pisati, stari će se jezik u nemarnost dovesti, pak malo pomalo izgubiti. Odgovaram: koja je nami korist od jednog jezika kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan kako valja razume i koji je tuđ materi mojej i sestram…? Nek nauče…! To je lasno reći, ali nije učiniti. Koliko je onih koji imadu vreme i sposob za naučiti stari književni jezik? Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu, i na njemu svi koji samo znadu čitati mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narave ukrasiti. Jezik ima svoju cenu od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti, celoga naroda jezik?

Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti ako oni počnu na svoji jezici pisati, kako i nije propao. Neće ni naš stari propasti, zašto učeni ljudi u narodu vsegda će ga znati i s pomoću staroga novi će se od dan do dan u bolje sostojanije privoditi. Moskalji sve svoje najbolje knjiga na svom dijalektu s graždanskim slovom štampaju. Samo prostota i glupost zadovoljava se vsegda pri starinskom ostati. Zašto je drugo bog dao čoveku razum, rasuždenije i slobodnu volju nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje? A šta je drugo bolje nego ono što je poleznije? Što god ne prinosi kakovu libo polzu, ne ima nikakve dobrote u sebi. Zašto bi se dakle mi Srblji sumnjavali u takovom i toliko poleznom i pohvale dostojnom delu pročim slavnim narodom sledovati? Nije manja čast sveta u kojej se slavenoserpski jezik upotrebljava, nego zemlja francuska iliti ingleska, isključivši vrlo malu različnost koja se nahodi u izgovaranju, koje se slučava i svim drugim jezikom. Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski (osim Vlaha) jednim istim jezikom govore?

(O Srbima triju věrozakona)

Govoreći za narode koji u ovim kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sljedovatelje, ne isključavajući ni same Turke Bošnjake i Hercegovce, budući da zakon i vere može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i Hercegovac Turčin – on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci: Bošnjaci i Hercegovci, dogod bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su proizišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su njihovi stari bili.

Za sav dakle srpski rod ja ću prevoditi slavnih i premudrih ljudi misli i sovjete, želeći da se svi polzuju. Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati. Neću nimalo gledati ko je koga zakona i vere, niti se to gleda u današnjem veku prosveštenom. Po zakonu i po veri svi bi ljudi mogli dobri biti. Svi su zakoni osnovati na zakonu jestestva. Nijedan zakon na svetu ne veli: čini zlo i budi nepravedan; no naprotiv, svi što ih je gođ, od strane božje nalažu i zapovedaju: nikom nikakva zla ne tvoriti, dobro tvoriti i ljubiti pravdu. Bog je sama večna dobrota i pravda; što god nije dobro i pravedno, nije od boga.A zašto dakle u svakom zakonu ima zlih i nepravednih ljudi? Nije tomu zakon uzrok, nego nerazumije, slepota uma, pokvareno, pakosno i zlo srce i preko mere ljubov k samom sebi. Ovo su izvori iz kojih izviru sve strasti koje uznemiravaju rod čelovečeski i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan drugoga huli, goni, udručava, ozlobljava, proklinje, u večnu muku šilje i vragu predaje – a što je najgore – pod imenom vere i zakona, prevraćajući i tolmačeći zakon svoj po zlobi i po strasti srca svoga.

Kad će nestati mrženje i vražba na zemlji! Kad će srce naše doći u svoju prirodnu dobrotu da u licu svakog sebi podobnog človeka pozna brata svoga, nit’ misleći niti pitajući: koje je vere i zakona – one u kojej ga je bog izvolio da se rodi, kao i ti u tvojoj. Koje je vere? One koje bi i ti bio da si se u istoj rodio, ako bi pošten čovek bio. S čijom voljom i dopuštenjem ljudi se plode i rađaju, rastu, živu i sladosti ovoga sveta uživaju u svakom rodu i plemenu, u svakoj veri i zakonu? S božjom. Dakle, šta bi mi hoteli: da smo pametniji i bolji od boga? Ono što bog dopušta i hoće, to mi nećemo! O naše detinjske pameti! Braćo, ljudi, poznajmo jedanput našu nepravdu! Kako možemo mi iziskivati od drugih ono isto koje kad bi drugi od nas iziskivali, velika bi nam se nepravda činila! Poznajmo jedanput svu silu ovih reči – proste su i blažene i ne trebuju nikakva tolmačenja: što god hoćete da vam čine drugi ljudi, činite i vi to njima. A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas ljube i poštuju i da nam pomognu u potrebi našoj. To isto i mi smo dužni svima ljudma na svetu. Ovo je sav zakon i proroci. Svaka nauka koja je ovoj protivna uznemiruje ljude, uzrokuje vražbu i svako zlo – sljedovatelno nije od boga. Zato, dakle, ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečeske, za braću Srblje, kojega su god oni zakona i vere.

Ja sam iskustvom poznao želju, ljubov, usrdije i revnost gospodara Novosađana i Osečana, i u Dalmaciji Sarajlija i Hercegovaca, kako gorećim srcem žele nauku svojoj deci; nigdi nisam bio gdi nisu me želili i ustavljali. Kako bih ja, dakle, mogao odgovoriti na ljubov i prijaznost mojega ljubeznoga roda, razvje trudeći se, koliko mogu, za prosveštenije junosti? A to što želim, nikako bolje ne mogu učiniti nego prevodeći na naš jezik zlatne i prekrasne misli učenih ljudi: i takovim sposobom i roditelje u njihovom blagom namjereniju ukrepljavajući i u srcam mladosti srpske nebesni i božestveni oganj ka učeniju i k dobrodjetelji vozžigavajući, i svet razuma čak do prostih seljana i do samih pastirskih koliba raširujući. U sadašnje srećno vreme zraci učenija i filosofije do tatarskih granica dosežu.

Ne mogu premučati ovde veliko staranje blagorodnih boljara moldavskih za vospitanije i nauku njihove dece: ne ima sad mladića u Jašu koji ne zna, osim svog jezika, jelinski i francuski, mnogi latinski i talijanski. Nad svima obače večne slave i pohvale dostojni ljuboučnjejši i preizrjadnjejši gospodin Leon Ćiuka, Episkop romanski u Moldaviji, kojega usrdije k nauci i ljubov k otečestvu nije moguće dovoljno opisati. Na drugom mestu neću izostaviti priliku za opisati na šire ovoga slavnoga muža; ovde samo toliko naznačujem da je on, Episkopom budući, francuski jezik izučio, preizrjadnu biblioteku s mnogim troškom sastavio, različne knjige na svoj jezik prevesti dao i sad namerava Oksensterna „Teatr političeski“ i „Telemaha“ s svojim iždivenijem na štampu izdati i svom otečestvu pokloniti.

Evo ti, brate, moje namjerenije u Lajpsiku! Namah ću preduzeti delo, koliko mi dopusti moja nauka, budući da u kolegije ne prestajem hoditi. Ti gledaj, te raspošlji nekoliko od ovih pisama kojekuda. Vreme će me naučiti jesam li se u mojej nadeždi prevario. Ako li i to bude, neću se uplašiti, niti ću ono što je s moje strane moguće izostaviti. Meni će preko mere plaćeno biti kad kogod od moga roda rekne, kad nada mnom zelena trava narasti: „Ovde leže njegove srpske kosti! On je ljubio svoj rod! Večna mu pamet!“

V pročem, ti mi zdrav budi, ljubezni Horvaćanine! Pozdravi mi s „Hristos voskrese“ gospodare Vojnoviće, Rizniće i Kurtovića, i proče Sarajlije i Mostarane.

U Lajpsiku, na 1783. aprila 13

Tvoj brat i sluga Dositej Obradović