Pad kuće Ašer

Pad kuće Ašer delo je jednog od najvećih svetskih pisaca – Edgara Alana Poa. Po je poznat po svojim jezivim, fantastičnim pričama u kojima su zastupljeni elementi gotike i horora. Svetsku slavu donela mu je mračna poema o izgubljenoj ljubavi „Gavran, objavljena 1845. godine, a delo o kojemu sada pišemo, Pad kuće Ašer, dio je Poove prve zbirke pod nazivom „Priče groteske i arabeske“, koja je objavljena 1840. godine.

Glavna tema novele Pad kuće Ašer je smrt lepe žene. Po se u priči dotakao graničnih područja nauke u kojoj se mešaju natprirodni i tajanstveni događaji, događaji koji se ne mogu naučno protumačiti.

No, u priči ima i simbolike. Smrt je simbol pobede sna nad javom; čovekove poslednje borbe da se oslobodi tela ili stvarnosti koja ga okružuje, nakon čega ga čeka smirenje. Kuća (dvorac) je identifikovana sa likovima. To se može videti u situaciji kada umre Medlina, jer tada mora da umre i Roderik, a sa njima se ruši i dvorac, kao simbol jedinstva.

Kao motive u toj pripovetki Poe koristi stari dvorac, podzemne hodnike, strah, jezu, smrt, mračna duševna stanja likova, raskošne enterijere, duboko i tajanstveno jezero, oluju i natprirodni i tajanstveni događaj. Prizori u kući sačinjeni su od pokreta i tmurnih boja, dakle slika. Tako je zanimljiva slika Ašerovog dvorca koji se cepa, i kroz pukotinu nam otkriva mesec na nebu.

Kratak sadržaj prepričano

Jašući celog dana, pripovjedač u predvečerje stiže pred dvorac Ašerovih: Osetih lednost, propadanje, gnušanje u srcu. Kuća je u njemu izazvala sumorno raspoloženje i tjeskobu. Ipak, naš je junak odlučio u njoj provesti nekoliko nedelja. Prihvatio je poziv svog prijatelja iz detinjstva, želeći da mu svojim društvom olakša bolest. Posmatrao je staro zdanje i opasno napukli zid, a uzbudilo ga je tiho i duboko jezero pred dvorcem. Mogućno je, razmišljao sam, da bi već i drugačiji raspored pojedinosti prizora, detalja slike, bio dovoljan da izmeni ili možda i uništi tu moć izazivanja tako tužnog utiska; i držeći  se te misli, poterao sam konja ka okomitoj ivici crnog i sumornog ribnjaka sasvim glatke i mirne površine, koji se prostirao pred zgradom. Ušao je u dvorac i u njegove mračne odaje. Sve mu se činilo mračno i tužno.

Atmosfera tog starog zdanja odgovarala je duševnom stanju njegovih stanovnika – Roderiku Ašeru i njegovoj sestri bliznakinji Medlini. Roderik je, iako intelektualac, bio nervno rastrojen, melanholičan i hvatao ga je strah od budućnosti. Njegova sestra Medlina imala je česte napade bolesti ukočenosti mišića, bolesti koja je zbunjivala i lekare. Osamila se i nije želela društvo.

Pripovedač se svesrdno trudio da ublaži melanholiju Ašeru. Zajedno su čitali mistične knjige i slikali. Ašer je želeo da naslika ideju – idealnu lepotu povezati sa stravom. Voleo je da svira gitaru i smišlja nove i fantastične performanse. Boraveći sa prijateljem, pripovedač je shvatio da je Roderik povezan sa atmosferom dvorca, stablima koja ga okružuju i mirnim jezerom.

Jednog dana Ašer je obavestio gosta da Medlina više nema među živima, i da će, prema tadašnjem obrednom običaju, telo čuvati četrnaest dana u podrumu zgrade pre konačne sahrane. Namestili smo poklopac i zavrteli ga, pa zatvorivši gvozdena vrata, krenusmo, s naporom, u ne manje sumorne gornje kućne odaje.

Nakon polaganja svoje sestre u kovčeg, Ašer se topio i fizički i psihički. Patio je od izoštrenosti čula i predosećao da dolazi zlo. Ašerov strah prešao je i na gosta. A onda, jedne olujne noći raskalašne u užasu i lepoti, obojica su se užasnuli. U dvorcu su se zbivali događaji upravo onakvi kakve je opisivao pisac čiju knjigu su čitali. Čulo se vrištanje, neprirodan krik, udarci i lomljava. Atmosfera se ispunila strahom. Ašer je sedeo na stolici ukočen poput kamena. Medlinu su živu pokopali i ona je nakon ogorčene borbe izašla iz kovčega. Stajala je na vratima sva krvava.

Pripovedač je pobegao iz odaje, iz dvorca, užasnut, nakon što su Roderik i Medlina Ašer pali mrtvi. Napolju je još uvek besnela oluja. Iznenadna svetlost obasja dvorac. Pukotina na dvorcu se raširila, zidovi su se razdvojili, i uz grmljavinu, ceo dvorac Ašerovih je utonuo u duboko jezero.

Analiza likova

Pripovedač

Kao i u većini dela Edgara Alana Poa, i u ovom postoji pripovedač koji odražava samog pisca. Iako je on u ovom delu aktivan lik, čini se da je glavna uloga pripovedača promatrati i preneti čitaocu svoja zapažanja, zaključke i atmosferu. Čini se da su pripovedač i pisaci ista osoba, što priču čini verodostojnijom jer izgleda poput dnevničkog zapisa. Osim toga, doima se poput stvarnog događaja pa sve to delo čini još jezivijim i strašnijim.

U početku pripovedač deluje poput nevinog i posve nesvesnog lika koji ulazi u jedan mračan, nesvakidašnji svet, bez da zna što ga sve očekuje. Pri dolasku je imao samo jednu misiju, a to je razvedriti svog depresivnog prijatelja. To je pokušavao na razne načine – pesmom, pošalicama i čitanjem priča, ali ne samo da nije uspeo u tome, nego je i njemu i čitaocu jasno da depresija i tmurnost obuzimaju i njega. Može se zaključiti da kuća ima jednak učinak na njega kao i na Roderika i njegovu sestru, iako je on tamo kraće vreme.

Pripovedač još uspeva razlučiti što je stvarno, a što plod njegove mašte. Uspeva da se otrgne od jeze i nekih nesvakidašnjih, moglo bi se reći nadrealnih zbivanja. Međutim, kako vreme prolazi, njegova razboritost počinje da popušta. Sve eskalira pred kraj, kada pripovedač biva prestrašen nečim što on definiše kao duha pa napravi jedino logično u tom momentu – pobegne koliko ga noge nose. Pripovedač je na kraju uspeo da zadrži zdrav razum, ali samo zato što je bio dovoljno pametan i priseban da pobegne onda kada više nije mogao da se nosi sa svojim strahovima. Iako bi se njegov čin mogao činiti kao kukavički, to je bio jedini način da zadrži zdrav razum i možda spasi svoj život.

Roderik Ašer

On je aristokrata, intelektualac, kojem slabe biološke i psihičke osobine izazvane nasleđem i starenjem onemogućavaju normalan život. Njegova je zakopčanost bila očajna i preterana. Bio je bolesno osetljiv umetnik, voleo je muziku i slikarstvo. Poistovećen je sa kućom: …na kraju se toliko poistovetilo to dvoje da se izvorno ime posednika stopilo u čudan dvosmislen naziv: Kuća Ašerovih…

Bledilo kože, sada sablasno, i sjaj oka, sada natprirodan… svilenkastoj kosi dopustio je da raste bez ikakve nege… više lebdela, nego padala oko njegova lica… Bio je hirovit, nestalan i praznoveran. Plašio se budućih događaja. Stalno je slutio zlu kob.

Madelina

Ona je lepa, mlada, i nažalost bolesna žena. Trajna apatija, postepeno topljenje njene osobe, česti, premda prolazni napadi kataleptičkog značaja… Bolest, koja je pokopala ovu gospu u cvetu mladosti, ostavila je privid jedva primetnog rumenila na njenim grudima i licu, i onaj upadljivi zaostali osmeh na usnama koji je tako stravičan u smrti… Na vratima… uzvišena i plaštem zakukuljena… krv joj je zamrljala bele haljine, a dokazi ogorčene borbe bili su na svakom deliću njena izmoždenog lika.

Madelina je zbog bolesti izgubila oset u jednom od udova, a lečnici nisu mogli da je izleče. Činilo se kako je ona žrtva kuće u kojoj živi. Pripovedač je primetio da kuća negativno utječe na sve, pa tako i na Madelinu, zbog čega je bilo gotovo besmisleno očekivati da će se njeno stanje popraviti. Madelinin život i rana smrt samo su dio zapleta, a kasnije i važan dio vrhunca te raspleta ove priče.

Beleška o piscu

Edgar Alan Po rođen je 1809. godine u Bostonu, kao srednje od troje dece. Otac mu je bio advokat, koji počinje da se bavi glumom, oženivši se engleskom glumicom. Oba roditelja mu umiru 1811. godine od tuberkuloze.

Kada su mu bile tri godine, Edgara  je u svoj dom primio imućniji škotski trgovac Džon Alan, čije je prezime Edgar kasnije dodao svom. Od 1815. do 1820. godine, Alanovi žive u Engleskoj. Vrativši se u SAD, Edgara upisuju na Virdžinijski univerzitet, gde Edgar počinje da se opija, karta i zadužuje. Saznavši to, očuh ga ispisuje sa univerziteta i zapošljava kao činovnika.

Ne želeći taj posao, Edgar beži u Boston, gde objavljuje svoju prvu zbirku pesama Tamerlan (1827.). Zbog nemaštine stupa u vojsku, ali ga očuh otkupljuje i upisuje na Vest Point, odakle je Edgar, svojom zaslugom, vrlo brzo izbačen. Dolazi do nesuglasica između Edgara i očuha, pa Edgar biva izbačen iz kuće. 1831. godine Alan umire, ne ostavljajući Edgaru nikakvo nasleđe.

Ostavši na ulici, Edgar pokušava da zaradi izdavanjem zbirke pesama Pesme. No, to mu ne uspeva, pa se seli u Baltimor kod svoje tetke. Počinje da se bavi novinarstvom, a 1835. godine ženi se svojom rođakom od 13 godina, Virdžinijom Klem.

Seli se u Njujork, Filadelfiju, pa se, ne postigavši mnogo, opet vraća u Njujork. 1847. godine umire njegova žena Virdžinija. Verovatno osećajući svoj skori kraj, Edgar zapada u misticizam koji kulminira delom Eureka – transcendentalnim tumačenjem svemira. 1849. godine obećava brak trima ženama. Ne oženivši se ni sa jednom, odlazi u Baltimore i umire. Sahranjen je na lokalnom groblju uz svoju dragu Virdžiniju i svoju svekrvu.

Po je strahovito pogrešio kad je svoju književnu zaostavštinu poverio Rufusu Grizvoldu, osrednjem antologičaru i piscu članaka, koji je Poa mrzeo i bio mu zavidan. Grizvold je nakon Poove smrti učinio sve da ga ocrni, čak je krivotvorio njegova pisma. Tek je stotinak godina kasnije Artur Hobson Kvin utvrdio netačnost Grizvoldovih tvrdnji o Poovom životu.