Ovo je vreme čuda

Ljubivoje Ršumović jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika za decu. U svojoj karijeri napisao mnogo poznatih zbirki dečjih pesama, među kojima su i „Ma šta mi reče„, „Vesti iz nesvesti“, „Pričanka“, „Pevanka“, „Još nam samo ale fale“, „Domovina se brani lepotom“, „Nevidljiva ptica“ i mnoge druge.

Ršumović piše pesme različitih tematika, a neke pesme sadrže slične motive. Na primer, ima celi ciklus pesmaa koje imaju slične teme i motive, a sve se tiču ala, aždaja i sličnih čudovišta. Ove pesme su napisane kao male pričice o čudovištima koje su u drugim pričama i bajkama negativci. Zanimljivo je to što ih pesnik u svojim pesmama stavlja kao glavne likove. Oni su u pesmama dobri, osećajni, iako znaju da će u bajkama biti zli. Pesnik ih prikazuje kao ružne i nevoljene, ali to prikazuje na neki lep način, da se umile čitaocu. Ale i aždaje svesne su svoga izgleda, ali to ih ne preči da se međusobno vole i da traže ljubav. Za decu je ovo prilika da nauče ne osuđivati nekoga samo zbog njihova izgleda ili reputacije, nego da shvate da svaka priča ima dve strane i da čak i oni o kojima smo navikli govoriti loše, mogu biti dobri.

Ostale njegove pesme govore o raznim zanimljivim „slučajevima“ na koje je pesnik naišao, a često se tiču ljudi iz njegove porodice. Autor voli da piše o ljudima kojima je okružen, o njihovim zanimljivim osobinama, koje onda još malo preuveliča da bi bile još zgodnije. Voli da piše i o djeci, njihovim zgodama, ljubavima i igrama. Često piše i o sebi, i to i iz perspektive odraslog čoveka, ali i o sebi dok je bio dete.

Osim o ljudima, mnogo priča govori i o životinjama i prirodi. Ipak, i to su pesme koje govore o nekim neobičnim zgodama. Za ovog pesnika priroda nije samo riznica lepote i harmonije, nego i mnogih neobičnih stvari koje niti ne primećujemo. Pesnik na sitnicama radi zanimljive priče, pa na mnoge motive iz prirode nakon čitanja više nećemo gledati istim očima.

Mnoge pesme ovog autora napisane su i kao brojalice. One su ritmične, pune rime, zgodnih igara rečima, kratkih stihova. Izrazito su zanimljive zbog raznih novih rečih i igranja sa zvukovima kroz pesmu. Deca će u takvim pesmama najviše uživati i sigurno ih rado učiti napamet, a zbog domišljatosti u konstrukciji stihova, u mnogim će pesmama uživati i roditelji, bake i dedovi, učitelji i svi ostali koji pesme budu čitali sa decom.

„Ovo je vreme čuda“ vrlo je kratka pesmica koja metaforički govori o realnim stvarima koja deci mogu biti čudnovata. Pesnik se ovde igra rečima i izrazima kako bi na humorističan način prenio zbilju, zbog čega je ova pesma zanimljivo ostvarenje koje će deci biti humoristično.

Ovo je vreme čuda – analiza pesme

„Ovo je vreme čuda“ kratka je pesmica od četiri strofe, od kojih je svaka distih. Stihovi su sedmerci ili osmerci stoga vidimo da ova pjesma nema puno sadržaja. Ipak, čak i tako kratka, ona prenosi vrlo zanimljive misli. Govori o tome kako u ovo vreme čuda, svi ljudi kao da padaju sa stabla. To je igra rečima, odnosno metafora za to da svi ljudi kao da su poludeli. „Pasti s kruške“ ili „pasti s Marsa“ znači biti nesvestan oko stvari koje se događaju oko nas, odnosno biti malo blentav. Upravo takvima pesnik opisuje najpre svoju porodicu – ujake, stričeve i tete – a onda i sve ostale ljude – i strance i neznance.

Pesma počinje naslovom – „Ovo je vreme čuda“. Već nakon njega sledi glavna misao pesme: ovo je vreme čuda jer ujaci padaju s duda. Primećujemo rimovanje već u prvoj strofi, a ono se nastavlja i kroz ostale tri. U trećoj strofi pesnik kaže da oko Fruške gore, stričevi padaju kao kruške. Misao se nastavlja i u trećoj strofi:

Život je jedna farsa
Tetke padaju s Marsa

Prvi stih ove treće strofe zapravo posve upotpunjuju ideju pesme. Pesnik želi naglasiti da je život ozbiljan, ali i smešan, baš poput farse, jer ljudi koji žive na ovome svetu ponašaju se u najmanju ruku budalasto – kao da su pali s kruške ili s Marsa. U poslednjoj strofi pesnik žali zaokružiti svoju misao pa sada svoj zaključak širi na sve ljude oko sebe, više se tu ne radi samo o članovima njegove porodice, koju dobro poznaje. Pesnik zaključuju da se ludost odnosi na sve:

Svi znanci i svi stranci
Možda su padobranci

Nazivajući ljude padobrancima, pesnik pokušava da opravda sve to „padanje“. To opravdanje ujedno i komično, ali i pomalo sjetno. Pesnik se njima donekle i izruguje jer znamo da ne mogu svi biti padobranci, iako se čini da baš svi „padaju“. Ali nema druge nego pomiriti se sa situacijom kakva jest. Ova pesma, iako je kratka, izrazito je zanimljiva i poučna. Deca će razmišljanjem vrlo lako da zaključe njenu stvarnu pouku, a ona je da su svi ljudi pomalo budalasti. Iako mislimo da odrasli imaju sve odgovore i da znaju sve o životu, zapravo su i oni kao da su pali s kruške!

Beleške o autoru

Ljubivoje Ršumović sprski je književnik, najpoznatiji kao pesnik za decu. Rođen je 1939. godine u Donjem Ljubišu na Zlatiboru. Roditelji su mu bili Mihail i Milese Ršumović, podrijetlom iz Hercegovine. Otac mu je bio opšinski sekretar, a kasnije i sudija za prekršaje. Nakon Ljubivoja, dobili su i drugog sina, Milivoja, koji je kasnije postao inženjer tehnologije.

Osnovnu školu Ljubivoje je završio u Ljubišu, a onda je krenuo u gimnaziju u Čajetini. Višu gimnaziju završio je u Užicu. Nakon toga upisao je Filološki fakultet u Beogradu, gde je 1965. godine diplomirao komparativnu književnost. Ljubivoje je odrastao uz dečju književnost Jovana Jovanovića Zmaja, za što je zaslušna njegova majka. Još kao dete je na temelju pesama koje je čuo, počeo da stvara vlastite pesme. U osnovno školi već je počeo da piše pesme, a jedna od njih dobila je i glavnu nagradu na natečaju dečjih Pionirskih novina.

Prvu ozbiljniju pesmu objavio je u novinama Vesti iz Užica, 1957. godine. Nakon diplome, zaposlio se na Radiju Beograd, u redakciji dečjeg programa. Bio je urednik emisija „Utorak veče – ma šta mi reče“, „Subotom u dva“ i „Veseli utorak“. U njima je predstavljao i svoja dela namenjena deci. Nakon radija, Ljubivoje je počeo da radi i na Televiziji Beograd. Uređivao je emisije „Dvogled“, „Hiljadu zašto“ i „Hajde da rastemo“. Iako je bio najpoznatiji po svojim dečjim emisijama, radio je i dokumentarne serije, među kojima je najpoznatija „Dijagonale – priče o ljudima i naravima“. Bio je i direktor pozorišta „Boško Buha“ te se celi svoj radni vek bavio i dečjom književnosti, najviše poezijom.

Za vreme svog književnog delovanja objavio je preko 80 knjiga, najviše onih za decu. Najpoznatije zbirke pesama su mu „Ma šta mi reče“, „Još nam samo ale fale“, „Vesti iz nesvesti“, „Domovina se brani lepotom“ i mnoge druge. Napisao je predstave za decu, a najpoznatije su „Šuma koja hoda“, „Uspavana lepotica“, „Baba roga“, „Nevidljiva ptica“, „Rokenrol za decu“, „U stara Trojana kozje uši“, „Au što je škola zglodna“ i druge. Napisao je i tri udžbenika za osnovnu školu.

Mnoge pesme ovog autora imaju i svoju muzičku kompoziciju pa ih deca uče pevati od ranog detinjstva. Neke od njih su „Lako je prutu“, „Miš“, „Vuče, vuče, bubo lenja“, „Svaki dan se sunce rađa“, „Medved Brundo“ i druge.

Za svoje književno stvaralaštvo Ršumović je dobio mnoge nagrade i proznanja. Najpoznatije među njima su nagrada „Neven“, Brankove nagrade, nagrada „Mlado pokoljenje“, Goranova plaketa i mnoge druge. Međunarodne nagrade koje je osvojio su nagrada „Pulja“ za celokupno stvaralašto za decu te UNESKO za knjigu koja propagira mir i toleranciju.

Autor: V.B.