Neka bude što biti ne može

U svom pesničkom radu Njegoš je uspeo obuhvatiti epiku, klasiku i romantiku. Počeo je kao narodni pesnik, a zatim se priklonio klasičnom maniru. Pevao je u osmercu i desetercu. Ode vladarima, ministrima, velikanima, prijateljima obuhvatio je u delu „Pustinjak cetinjski“, izdatu 1834. godine. Njegoš je napisao ep „Svobodijada“ 1835. godine, koji nije objavljen. Njegovi uzori nisu bili rimski, nego helenski, poput Homer i grčkih tragičara. On se ne okreće nemačkim klasicima i predromantičarima, već našoj modernoj, struji u Evropi, koju su predvodili Igo, Lamartin i Puškin, kome Njegoš posvećuje zbirku narodnih pesama „Ogledalo serpsko“. Bliske su Njegošu i ideje Vuka Karadžića, a takođe se idejno oslanja na Simu Milutinovića, kao i na Mušickog.

U Njegoševom stvaralaštvu mogu se izdvojiti dva glavna tematska toka koja se odvijaju paralelno: prvi je u osnovi kozmička sudbina čoveka, a drugi je istorijska sudbina Crne Gore. Sve ostale teme podređene su ovim dvema temama. Njegoševa jednina ljubavna pesma „Noć skuplaja vremena“ ima filosofsku dimenziju. Početak kosmičke poezije vidi se u pesmi „Crnogorac svemogući bogu“, zatim u prvoj knjizi „Pustinjak cetinjski“. Kasnije su nastale druge pesme „Vjerni sin noćijeva pohvalu mislima“, „Oda suncu“, „Misao“, „Filosof, astronom i poeta“. Završetak i sintezu ovog toka dao je u delu „Luča mikrokozma“. U osnovi ovih dela je misao o jedinstvu čoveka i boga, o čovekovoj moralnoj krivici i padu.

Što se tiče teme o Crnogorcima, imamo narodne pesme gde peva o pojedinačnim događajima i individualnim podvizima. U epskim istorijama „Svobodijada“ i „Glas kmeštaka“ izlaže se cela istorija crnogorskih vojevanja za slobodu krajem 18. i prvoj polovini 19. veka. U dramskim spevovima „Gorski vijenac“ i „Lažni car Šćepan Mali“ Njegoš pojedinačne događaje proširuje, unosi perspektivu celine ostvarenu u epskim istorijama. Na temelju narodne pesme, od koje je pošao, Njegoš stvara novu formu.

U pesmi „Neka bude što biti ne može“, koju je izdao Zavod za udžbenike, odabrani su odlomci iz Njegoševog speva „Gorski vijenac“. Oni se tematski ostvaruju oko jednog događaja, koji bi sam mogao stati u jednu pesmu. Njegoš je u njemu uspeo isplesti čitavu crnogorsku istoriju. U spevu je uspeo opevati najvažnije događaje iz srpske prošlosti, od Nemanjića do početka 18. veka.

„Gorski vijenac“ u celini ima 2819 stihova, ispevan je u desetercu, sem jedne umetnute pesme u devetercima i jedne tužbalice u dvanaestercima. U delu je Njegoš ispevao običaje, kulturu, svakodnevni crnogorski život, narodne skupove, verovanja, sjevatanja… Obuhvatio je i prikazao susedne narode, Turke i Mlečane te nam prikazao orjentalno-islamsku civilizaciju, ali i zapadnoevropsku (koju oslikavaju Mlečani). Ipak, na prvom mestu dočarao nam je našu, herojsko-patrijarhalnu civilizaciju.

Analiza pesme

Pročitajte kompletno delo Gorski vijenac >>

Pročitajte odlomak Neka bude što biti ne može >>

Za naslov ove pesme izabran je jedan od upečatljivijih citata iz Gorskog vijenca „Neka bude što biti ne može“. Jedan od naših najznačajnijih pisaca, Ivo Andrić, napisao je esej pod nazivom „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“, u kom nam izlaže problematiku Njegoševog pevanja. U ovom stihu upotrebljen je oksimoron, a Andrić u svom eseju stih opisuje kao „pozitivni nihilizam“. Kada bismo ostali samo u okvirima nihilizma (koji je sam po sebi negativan) ovaj stih bi nam otkrio svu tegobu, malodušnost, bezvoljnost življenja, jer ono što je potrebno za život vredan življenja biti ne može. Međutim, Andrić je upotrebio još jedan oksimoron „pozitivni nihilizam“, jer je po njemu ovaj stih uporno negiranje stvarnosti i očevidnosti. Uz pomoć tog negiranja i vere u ostvarenje svih ciljeva, moguće je delovati, moguća je akcija, moguće je misliti o akciji protiv zla.

Kada pročitamo naslov osećamo njegovu jačinu, tajanstvenost i ono šta se krije iza samih reči. Za ostvarenje svojih ciljeva neophodno je čudo i vera da će se ono dogoditi. Potreba za menjanjem, za promenom proizilazi iz želje da je stvarnost drugačija, iz želje za lepšom i boljom stvarnosti. Zato ovde Njegoš, distanciravši se iz surove realnosti, svoj svest o njoj prenosi u stih i predstavlja nam kao čudo koje treba da se dogodi, u šta on duboko veruje, da se dogodi čak i ono što nikada nije. Ovde osećamo jačinu Njegoševe želje za promenom i napretkom. Iako se u stihu, odnosno naslovu, oseća izvesna doza romantičarskog duha, nećemo zaboraviti da je Njegoš bio duhovni i svetovni vođa svoga naroda. Njegoš je duboko verovao u ove reči, to su bile reči vladara koji je verovao u bolju budućnost. Hteo je da to postane realnost njegovog naroda, da ne ostane samo puka želja za promenom, napretkom i pobedom.

Samim naslovom koji je izabran za ovu pesmu vidimo veličinu Njegoševog dela i svu lepotu njegova stiha. Celokupan spev je otvoren prema drugim narodima i kulturama, iako su ti narodi u tada bili iskonski neprijatelji Crnoj Gori i celoj Srbiji. Širina speva se ogleda i u otvorenosti dela prema prirodi i kosmosu. Ta širina ima različite oblike koji nam pokazuju koliko su stihovi sveobuhvatni, počevši od folklornih posmatranja nebeskih prilika, preko makrokosmičkih vizija vladike Danila, pa sve do razmišljanja igumana Stefana o kosmičkom poretku. Sva ta razmišljanja i vizije jesu zapravo nedaće i problemi s kojima su se susretali vladari.

U svojim stihovima Njegoš je spajao hrišćansku tradiciju s modernim prirodnonaučnim predstavama. Njegoš je svoj spev ispunio osećanjem za beskonačno, željom da se promene sprovedu u dela, da se čitav narod prosvetli i s vizijom iz naslova krene u nov život, život bez ograničenja. To osećanje Njegoš je želeo utkati u svakog pojedinca, ma kakva bila njegova ličnost – bio to vladika, ratnik, duhovno lice, običan čovek iz naroda koji će s takvim delovanjem i takvom mišlju obuhvatiti ceo narodni kolektiv, celo društvo.

Njegošev stih je tada uneo mnoge novine u naše pesništvo. Taj stih ima elemente narodnog (epskog), iako se danas dosta odvaja od njega, ali i elemente Njegoševog (umetničkog) deseterca. Naša narodna književnost je donosila slavljenje istorije, a opevana narodnim jezikom pružala je sliku i duh našeg naroda. Zbog toga joj je Njegoš pridodao svoj umetnički doživljaj i tako bio u mogućnosti izraziti svoju misao, koja je upravo ovom vrstom stiha izrazila svoj puni potencijal. Sam stih deseterac i izbor forme epa, odnosno speva, daje punoću na simboličkom nivou. Epove uvek vezujemo za junačke podvige, za slavljenje vojskovođa, pobeda u ratovima. Hrabrost epskih junaka morala se i ovde osetiti te tako postići ton koji je bio potreban Njegošu da bi opevao svu hrabrost, viziju, promenu koju je želeo uneti u svoj narod.

U celom spevu ima dosta folklornih elemenata, pominju se razni narodni običaji. Tako imamo narodno kolo koje je bitno obeležje narodne tradicije. Pominjući kolo, Njegoš je vrlo lepo mogao opisati jedinstvo naroda; u kolu se svi drže zajedno, predstavljaju slogu i to očuvanje istorije naroda. Zatim, Njegoš ideološki i prema karakterološkim crtama razlaže kolo na pojedince. Tako likovi u Gorskom vijencu izniču iz istorijske ideje koja je opevana u pesmama kola. Karakterizacija ličnosti počinje da se predstavlja upravo tim odnosom prema istoriji, jer svaka ličnost ima svoj specifičan odnos prema prošlosti. A onda i neizostavna razlika među njima koja potiče od same prirode ličnosti. U odnosu prema istoriji i s prethodno navedenog stanovišta, bitni su nam pogledi trojice junaka čija se stanovišta u epu međusobno dopunjuju i prožimaju. To su stanovišta ličnosti: glavara, vladike Danila, igumana Stefana.

Glavari predstavljaju ono kolektivno u narodu. Prema njima se svi drže zajedno i deluju kao jedno. Oni su predstavnici kolektivnog iskustva naroda, njihovo mišljenje i pogled na svet zasniva se na folkloru, na običajima i tradiciji. Oni svoje herojske ideale pronalaze upravo u istoriji. Iako se međusobno i oni razlikuju, te neusaglašenosti unose veoma male razlike među njih, a u isto vreme potvrđuju to jedinstvo.

Dok posmatramao vladiku Danila i igumana Stefana vidimo sasvim drugačiji razvojni put, različit od prethodo pomenutog, a ujedno i različit među njima dvojicom. Njihov razvoj misli teče u različitim pravcima, iako obojica napuštaju istorijsku tradiciju, dalji tok njihove misli u mnogome se razlikuje. Vladika Danilo nam ispoljava svoj sukob sa stvarnošću, vidimo kolika je njegova gorčina sumnji i iskušenja u koja se upliće već pri prvom pokušaju odvajanja od istorije, jer prva nova saznanja i želja da se nešto promeni donose pomenuta iskušenja i gorčinu. Vladika i dok svi spavaju u „gluho doba noći“ zaokupljen je mislima o propasti Srpstva na Kosovu, o ugroženosti srpske zemlje Crne Gore. Muče ga osećanja usamljenosti i beznađa. Proklinje poturice i vidi to kao veliki problem koji treba rešiti na što bolji način. Vladika Danilo je skoro uvek u svojim mislima, kao da nema nikoga oko njega. Kao vladika i vadar na sve gleda vrlo ozbiljno jer se oseća odgovornim; njegova reč donosi odluke. U igumanu Stefanu pak vidimo neku vedrinu kada dođe do konačnog saznanja, neku sigurnost i spokojstvo koje u njemu izaziva razvoj sopstvene misli. I mudri iguman Stefan zna da je neminovan obračun sa poturicama.

Istraga poturica se nekoliko puta odlagala, iako se znalo da je neminovan taj događaj. Svi su svesni da će to izazvati veliko prolivanje krvi, veliki je broj poturica, svi rođaci i saplemenici pravoslavne vere priteći će im u pomoć, izginuće veliki broj Crnogoraca. Svi ovi navodi pokazuju da će se sve završiti velikim pomorom. Upravo sumnja vladike Danila u to kada otpočeti istragu, glavni je pokretač radnje. Sva ta sumnja dovodi do sporijeg toka radnje, otvara mnoga nova pitanja i čini radnju dinamičnijom. Iguman Stefan i njegova misao o svemu tome predstavljaju krajnju tački svih napora ličnosti i pitanja koja se postavljaju u spevu, koja zapravo postavlja sama istorija. Ta misao pomaže vladiki Danilu da dođe do konačnog rešenja i da se sve završi na jednom višem nivou, gde se narodna mudrost dovodi u sklad sa kosmičkim poretkom. Na kraju na vest o slobodi Crne Gore vladika Danilo plače, a iguman Stefan se smeje. Vladika plače zbog tolike pogibije, a iguman Stefan se smeje od radosti, kolo slavi pobedu.

Osnovna tema jeste istraga poturica, ali Njegoš je maestralno oko te istrage opisao nekoliko uzastopnih krugova. Spev počinje kao poetska vizija da bi zatim prešao u sledeći krug političko-istorijske drame, a onda u venac epskih slika iz narodnog života, da bi na kraju prikazima paralelnih istorijskih zbivanja i filozofskim monologom igumana Stefana zatvorio čitav krug zbivanja.

Čitav „Gorski vijenac“ sastoji se iz nekoliko delova: 1. Posveta Prahu Oca Srbije (posvećena je ubijenom voždu Karađorđu); 2. Nabrajanje lica koja učestvuju u spevu; 3. Skupština uoči Trojičina dne na Lovćenu; 4. Skupština o Malome Gospođinu Dne na Cetinju; 5. Badnje veče i 6. Novo ljeto.

Beleške o piscu

Petar II Petrović Njegoš rođen je u selu Njeguši 13. novembra 1813. godine, u porodici koja je davala samo vladike i vladare u Crnoj Gori. Rođen je od oca Toma Markova Petrovića, najmlađeg brata Petra I, i majke Ivane Proroković. Na krštenju dobio je ime Rafael, ali se zvao Radivoj. U narodu je bio poznat kao vladika Rade, a on sam potpisivao se kao Peter Petrović, i to od 1831. godine, kada prima monaški čin. Do 1835. godine živi u rodnom selu, kada ga stric Petar I šalje u cetinjski manastir da ga vaspita za naslednika.

Školovanje mu nije bilo baš redovno. Jedno vreme učitelj mu je bio Sima Milutinović Sarajlija, koji mu i nije pružio neko posebno znanje, ali mu je pokrenuo duh i maštu te mu otkrio svet poezije. Nakon smrti svoga strica 1830. godine, dolazi na vlast. Kao vladar u Crnoj Gori stvorio je modernu državu i prve organe državne vlasti. Pored obaveze vladara nalazio je vremena da se obrazuje. Naučio je ruski, italijanski, francuski, sanjao o revoluciji i ustanku protiv Turaka.

1833. godine zavladičen je u Sankt Peterburgu. U to vreme Crna Gora je imala jaku nacionalnu svest i patrijarhalni moral, vladala je domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Njegoš je odmah počeo da uvodi red i modernizaciju društva. Otvarao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao vlast u svoje ruke i uveo porez, što je izazvalo nekoliko buna protiv njega. U nekom periodu Njegoš je bio osuđen da je nenamenski trošio novac, a među Rusima je dobio status agresivnog provokatora, što nikako nije bilo dobro zbog odnosa dveju država. Tada po drugi put odlazi u Rusiju kako bi opravdao svoje postupke. Nekoliko nedelja bio je primoran ostati u Beču, dok je čekao odgovor hoće li ga Rusija primiti. U Beču je provodio vreme s Vukom Karadžićem, dok mu Rusija nije odobrila sastanak koji je za Njegoša kasnije imao ohrabrujući uticaj u daljoj modernizaciji Crne Gore.

Njegoš je u naše zemlje prvi doneo bilijar, kako je bila i nazvana rezidencija čije građenje je naredio Njegoš, Biljarda. Zbog nepovoljnog položaja ipak je obustavio gradnju i pretvorio je u kulu pod imenom Tabija. Na vlasti je dolazio u mnoge nevolje. Smrt Smail-age Čengića izazvala je okršaje, ali Njegoš uspeva da se sastane s Ali-pašom radi razgovora o miru.

Od 1849. godine Njegoš počinje da pobolijeva i uskoro je otkriveno da boluje od tuberkuloze. U poslednjim danima života je dosta putovao. Svestan činjenice da u Crnoj Gori nema učenog lekara, sastavio je testament. U Beču se susreo s fotografom Anastasom Jovanovićem koji je uradio jedinu poznatu fotografiju Njegoša.

Na Cetinje se vraća u avgustu 1851. godine, gde je i preminuo 31. oktobra iste godine. 19. maj ustanovljen je kao datum praznovanja Njegoša kao svetitelja. Prvobitno je sahranjen na Cetinju, da bi četiri godine kasnije njegove kosti prenete na Lovćen, gde je sagradio sebi grobnicu dok je bio živ.