Na obali

Pisac Ivo Andrić, rođen 1892. godine u Travniku, ostao je upamćen kao jedan od najvećih pisaca na ovim prostorima. To potvrđuje i Nobelova nagrada za književnost, koju je dobio 1961. godine za svoj rad Na Drini ćuprija, kao i za celokupno delo.

Njegov prepoznatljiv stil i ironija kojom kritikuje društvene prilike uvek uspevaju da iznenade čitaoce „nečim poznatim“. To je vidljivo i u priči Na obali u kojoj pokazuje svoje majstorsko stvaranje naracije i svoj osebujni stil pripovedanja.

Na obali je jedna od priča koja je objavljena 1963. godine u zbirci Deca. Sve Andrićeve priče možemo klasifikovati prema određenoj temi (od priča bliskih kratkom romanu, realističnih priča, istorijskih, savremenih), pa ovoj možemo takođe da dodelimo precizniju kategoriju, a to je realistična priča koja ima i psihološku dimenziju. U njoj nalazimo dečaka koji se priseća uspomena iz svog detinjstva i duboko razmišlja o njima. Seća se priča koje mu je pričala njegova baka i kako su ga te priče uzbuđivale i davale mu nadu kad mu je bilo potrebno. Sad je imao drugačiji stav prema njima, nije voleo priče, hteo je istinu koliko god ona bila teška za podneti.

Marko se takođe seća svoje prve ljubavi i pogrešnog mišljenja koje je imao o poljupcu, prvih razočaranja i prolaska vremena. Shvata da ne zna više ništa o Rozi, u koju je pre bio zaljubljen (pobegla je sa umetnikom, šuškalo se), i da su mu ostala samo sećanja.

Pripovetka je ispričana iz perspektive lika Marka, plavokosog dečaka, koji je sa drugim dečacima provodio svoje praznike na obali reke, kupajući se i sećajući se svojih dana iz detinjstva koji su svakodnevno prolazili u bezbrižnosti. Dobivamo uvid u njegove misli i pratimo njegovo sećanje na ideje i uverenja od malih nogu, sazrevanje u njima i pojavu novih. Kroz njegove misli doznajemo dosta i o ostalim likovima u priči, od kojih je najistaknutija bila Roza Kalina.

Bila je to devojčica koja je imala nesrećno detinjstvo i odrastala je u porodici u kojoj se supružnici nisu trpili. Svakodnevne svađe duboko su je potresale i tražila je društvo i zaborav u društvu dečaka koji su je prihvatali kao jednu od njih. Kako je odrastala, neke su se stvari menjale i počela je da se sviđa Marku. On je bio njen prvi poljubac, ali iz Markove perspektive doznajemo da nije bio poljubac o kakvom je čitao i maštao.

Njegova razmišljanja o životu, za koja se može videti da su mnogo zrelija nego pre, saznaju se iz sećanja koje mu se vrte u glavi dok sedi na steni pored obale reke. Shvata da su neke stvari izbledele, da je njegovo detinjstvo sada daleko, i da ima druga sećanja, lepa, ružna, u koje se sada može vratiti.

Vrsta dela: pripovetka; epika

Mesto radnje: Višegrad, obala reke

Vreme radnje: uveče jednog dana, leto

Tema dela: Odrastanje i prisećanje uspomena na detinjstvo

Ideja dela: Ljudi i stvari kojima smo prije davali veliki značaj u našim životima, često odlaze i postaju samo izbledele uspomene.

Kratak sadržaj prepričano, citati

Grupa dečaka složila se da pliva preko reke drugi put tog dana. Oni su bili učenici sarajevske srednje škole koji su uživali u praznicima u svom rodnom gradu na obali reke Drine. Svi su bili u petom i sedmom razredu srednje škole, a kad su se vratili kući i provodili dane gde i detinjstvo, u njima su se ponovo počela buditi deca. Bio je kraj leta, pa je sunce zašlo, a koža im se ježila.

„Neki su najpreodbili predlog da ponovo pređu na drugu stranu. U stvari, svi su bili umorni od silnog plivanja i dugog sunčanja, izgladnili; a s prvim mrakom javila im se i želja za snom.“

Posle neizbežne svađe, međutim, ipak kreću. Voda je bila tamnozelena, brza i hladna, ali nisu se predali već su plivali prema desnoj obali, koja se još presejavala. Iako umorni, uspeli su da preplivaju hladnu vodu pre nego što je sunce zašlo. Poslednji koji je stigao do obale bio je „plavokosi Marko“. Bio je okupiran prizorom kola sa dva bela konja. U njima su sedeli kočijaš i dve žene u belim haljinama. Marko nije ni primetio da se trese, i od umora i od nekog unutrašnjeg besa. Prijatelj počne da ismejava njegovom drhtanje što ga brzo vrati u stvarnost. Da bi se ​​sklonio od njega, Marko pobegne i sedne na kamen.

„Misli su tekle, neopterećene, praćene sećanjima iz detinjstva i nejasnim sumnjama potpuno nejasne budućnosti.“

Od četvrte godine igrao se na toj obali, prisećajući se kako mu je baka jednom ispričala priču o siromašnoj udovici koja je na Badnji dan jedva našla novac da kupi ribu. Kad ju je otvorila, pronašla je u njoj zlatni prsten koji im je doneo mnogo novca. Ta priča ga je jako uzbuđivala, ali nije potrajalo.

„Kada je završio osnovnu školu i ušao u svet knjiga, shvatio je da je njegova sumnja opravdana i da priču o ribama i prstenu prepričavaju siromašni svugde, gde god da ih u svetu ima.“

Od tada mu se ne sviđaju priče i drugi slični proizvodi mašte. Treba znati i reći istinu, a ne da se zavaravamo. Svi težimo lepom, ali postoji razlika između onog šta je dostižno i održivo i onog što nije.

Živeo je sa porodicom u siromašnoj kući koju se njegova majka borila da održi. Njegov otac i stric bili su mu trgovci, ali ne baš tako uspešni. Dvorište se raspadalo kao i kod drugih kuća na levoj obali reke.

„Kao što je slučaj s kućom, tako je i sa hranom i odećom. Tako malo hrane je teško nabaviti, oskudno se deli, manijakalno čuva i štedi i, na kraju, čoveku samo održava dah, ali ne daje ni snage ni radosti.“

Ipak, u njegovom umu se pojavilo nešto lepo, a bila je to devojčica Roza Kalina. Bila je ćerka češkog poreskog inspektora Antona, češkog porekla, i Flore, čiji je otac bio poznati advokat. Pobegli su u Rumuniju, Flora je rodila sina, a potom se vratila u Češku na zahtev roditelja. Anton nije uspeo u vojnoj karijeri i Flora se upustila u aferu sa mladim studentom. Nakon toga, rodila je devojčicu i razbolela se – nikad posle nije bila ista, ni lepa ni zdrava. Usledile su bračne drame, preselili su se u Višegrad, poslali sina na studije u Češku, a devojčica je ostala kod njih.

„Odrasla je i išla u školu sa decom iz Višegrada. Bila je nežna, plava, belog tena. Za razliku od brata, potpuno se sprijateljila s našom decom i gradićem. Ona nije ni poznavala drugi svet. Samo svojim izgledom uvek se isticala od okruženja, jer takva plava kosa, tako plave oči i tako bela, rumena koža ne postoji kod nas, niti je moglo da bude.“

Igrala se sa dečacima, učestvovala u njihovim igrama i bila im je ravnopravna, mada su je često ukorili u školi i kod kuće. Dogodilo se samo jednom da ju je jedan od dečaka napao. Bilo je to jedne zime kada su se Blaško Lekić i njegovi drugari kladili da će da joj zadigne suknju, što je i napravio. Krenula je kući, a kad se vratila, u rukama je nosila koplje. Sa svom snagom udarila ga je vrhom koplja u sredinu grudi, a dečak je pao. Rana nije bila duboka i teška, jer je dečak imao kožni prsluk. Njegovi roditelji nisu podigli tužbu protiv nje jer je Rozin otac bio inspektor. Obećao je da će sam kazniti svoju ćerku.

Bilo je dosta sukoba u porodici Kalina, većinom između Rozinih roditelja. To nije bilo očigledno i komšijama, koje su ih doživljavale kao složnu porodicu koja je nedeljom išla u crkvu lepo obučeni i doterani. Iako su dali sve od sebe da se ne prepiru pred detetom, u vreme mržnje i svađe često bi na to zaboravili. Roza je počela da primećuje sve i pre nego što je krenula u školu, gledajući kako bes među roditeljima raste i osećajući da nešto nije u redu.

Inspektor Kalina se tokom godina počeo navikavati na rakiju. Iako je tokom godina sve više pio, ipak je uspeo da sačuva dostojanstvo svoje profesije i položaja, ali je zbog toga rakija pokazala svoje najgore lice tokom porodičnih sukoba.

Mala Roza je sve to slušala i tokom jedne svađe roditelja saznala je da on nije njen pravi otac, već da je ona plod majčine afere. To je bio jedini put da ih je čula da pričaju o tome. Pratila je svaku reč i pokret svojih roditelja, uplašena od nove svađe, ali istovremeno pazeći da joj nijedna ne promakne.

Sledećeg leta pokušala je da ispriča sve svom bratu Karlu, koji je došao u Višegrad na praznike. Pogledao ju je s visoka, smejući se, govoreći joj da je to normalno i da nema razloga za brigu.

„Gusko, pa svi se parovi u braku svađaju.“

Nakon što je shvatila da joj se njen brat podsmejava i nije uspela da ga ubedi u svoju zabrinutost, više nije pokušavala s nikim da razgovara o svojoj porodici, već se povukla u sebe. Učila je osrednje, nije imala previše kontakta sa roditeljima, a posebno ne sa ocem. Najviše se družila sa dečacima, pa je takvo bilo i njeno ponašanje – prihvatali su je. Tokom godina se menjala, „popunila se finom materijom“, i dečaci se nisu mogli pretvarati da ne primećuju.

To su bile godine kojih se Marka sećao dok je sedeo go na kamenu, sa licem u dlanovima. Takođe se setio kako je počela nervoza za Rozu kad je bio u četvrtom razredu, a ona u trećem. Dečaci su često pričali o njoj, ali po dvoje, nikad u grupama. Sanjali su da će baš oni da imaju čast da je poljube. Iako o poljupcu nisu znali ništa, za njih je to bila samo želja, ali među njima je postojalo mišljenje da će onaj koga Roza poljubi biti srećan.

„Tko će da poljubi Rozu?“ Bilo je to glavno pitanje, iako naizgled besmisleno i nestvarno.

Jednog dana Markov prijatelj Ahmo našao je rešenje – rekao je da se Roza izjasnila i da je Marko taj koga je ona želela da poljubi. Iako je uvek bio stidljiv, u Marku je vladala velika strast i ponos. To je za njega bilo nešto poput podviga i nagrade istovremeno.

Dogovorili su se da se sastanu na obali, Marko i Ahmo su čekali, a onda se, kao iz bajke, u daljini pojavila crvena traka – „cvet u pokretu“. Roza se kretala sporo, odmereno i stabilno. Ušli su u gustiš, morali su da čučnu da bi svi stali. Sva trojica su bila tiha i nepomična. Marko je bio prvi koji je polako podignuo pogled. Devojčica mu je prišla, ali oči su joj i dalje bile spuštene, a ruke sklopljene u krilu. Činilo se da je sva u iščekivanju. Markov prijatelj pokušao je da ga ohrabri. Konačno joj je prišao, postepeno, nadajući se da će se devojčica pomeriti prema njemu, ali ona je ostala nepomična. Pomaknuo je usne prema njenom obrazu.

„To je to: poljubac? Da, ali nema te reči koja se skrivala u razgovorima između njega i Ahme… A bilo je puno tog drugog i nezgodnog. Oseća nos kao smetnju, odrvenile usne koje ga ne slušaju. Njena kosa, plava, čvrsta i oštra kao metalne žice, golicaju mu oči, a on ne sme i ne može da je pomera, jer čak i ne zna da ima ruke. A ona, kao iz principa,ni ne pomera se, niti govori, niti ga privlači niti odbija.“

Marko je ostao razočaran poljupcem, ne dajući mu ono što su pesme obećale da hoće. Očajno je pogledao prema svom prijatelju, ali njega nije bilo. Roza i Marko su se istovremeno digli pod niskim granjem, ne govoreći ništa, ni ne dodirujući se. Mogli su da čuju samo šištanje koje je, kako su se odmicali, postajalo tiše i dalje sve dok se potpuno nisu razdvojili. Bio je to kraj dečijeg sna o poljupcu. Igre su se promenile, a na kraju i mesto školovanja.

„Kad se Marko narednog leta vratio kući, Roza više nije bila tamo. Završila je osnovnu školu i poslata je rođacima u Češku, odakle nikada nije dolazila u kuću svojih roditelja.“

Od tada je prošlo šest godina. Tek ove godine počele su se glasine da je Roza pobegla sa umetnikom iz Češke. Gimnazijalcima je sećanje na nju izbledelo.

Iz razmišljanja, Marka je prekinuo glasan zvuk, plesku koju mu je prijatelj dao po mokrim leđima. Skočio je, grubo probuđen iz sanjarenja, na ivicu stenovite obale. Studen ga je prožimala, svima je okrenuo leđa i skočio na glavu u vodu.

„Voda je bila oštrija i hladnija nego što se moglo zamisliti; bilo je bolnije od bilo kakvih predviđanja. Ali čim je izronio, mladić je oštrim pokretom pomerio kosu sa očiju i počeo da pliva prema drugoj obali. Čuo je i ostale kako skaču za njim, i da ciče od hladne vode, ali nije okretao glavu, već je zamahivao jače i brže, i izmicao je sve više i više. Nije osećao svoje telo ni znao kako se zove. Video je samo da se nasuprotna obala primiče i postaje jasnija, i u tome ja nalazio novu snagu. Samo plivati! Isplivati iz hladne vode i okrenuti leđa svemu, i maštanju o tome šta je bilo, a šta nije, i šta treba da bude, i ovoj obali i ovom životu. Plivati i isplivati!“

Analiza likova

Likovi: Marko, Roza Kalina, Ahmo, Inspektor Kalina, Flora Kalina, Markova baka

Marko – glavni junak priče je jedan od dečaka, srednjoškolaca na praznicima koji su se vratili u rodni grad i provodili vreme kupajući se u reci kao kad su bili deca. On tone u misli i sećanja iz svoje mladosti i detinjstva. Setio se da mu je baka pričala priče i devojčice koju je volio i njene porodične situacije. Kad je bio dete, priče njegove bake inspirisale su ga i dale veru da će njegova porodica izići iz siromaštva, sanjao je. Kad je odrastao, shvatio je da su te priče ispričane samo da bi se takva situacija lakše podnela.

„Poslednji je iskočio na obalu plavokosi Marko.“

„Misli su tekle, neopterećene, praćene sećanjima iz detinjstva i nejasnim sumnjama potpuno nejasne budućnosti.“

„Odatle u njemu ova potnula, duboka mržnja prema pričama i bajkama i svakojakim smešnim proizvodima mašte.“

Roza Kalina – devojčica u koju je Marko bio zaljubljen. Igrala se sa dečacima i oni su je prihvatili kao jednog od njih. Kako je odrastala, dečaci su počeli da je drugačije gledaju. Odrastala je stalnim svađama svojih roditelja.

„Odrasla je i išla u školu sa decom iz Višegrada. Bila je nežna, plava, belog tena. Za razliku od brata, potpuno se sprijateljila s našom decom i gradićem. Ona nije ni poznavala drugi svet. Samo svojim izgledom uvek se isticala od okruženja, jer takva plava kosa, tako plave oči i tako bela, rumena koža ne postoji kod nas, niti je moglo da bude.“

Porasla je i „popunila se finom materijom“.

Gospođa Flora (Lola) – Rozina majka imala je aferu sa studentom iz Češke i tako je rodila Rozu. U stalnom je sukobu sa mužem, što ima veliki uticaj na Rozino odrastanje. Bila je lepa, ali nakon afere razbolela se i više nikad nije bila ista.

„Gospođa Flora (zvana Lola) Kalina takođe je visoka i neobično mršava žena.“

„U tom skeletu nekadašnje Lole ostale su samo krupe oči, ali bez iskre i sjaja, dve mračne rupe kroz koje je gospođa Kalina gledala svet oko sebe čas zlim čas tužnim pogledom bivše lepotice, koja ne može u sebi i do kraja da zaboravi sve što je bila, niti da se potpuno pomiri sa onim šta je sada.“

Inspektor Kalina – Florin muž koji je, iako je imala aferu, ostao s njom i dopustio da Roza da nosi njegovo prezime. Tokom godina počeo se „navikavati na rakiju“. Iako je sve više pio, ipak je uspeo da sačuva dostojanstvo svoje profesije i položaja, ali je zbog toga rakija pokazala svoje najgore efekte tokom porodičnih sukoba.

„Dete nije ništa krivo, a ja sam čovek od reda, od časti.“

Ahmo – doneo je Marku vest da je Roza njega izrabrala za poljubac.

„Markov dobar prijatelj bio je njegov vršnjak, neki Ahmo… Bio je sitan, ali snažan dečak, crne kose, snežno belih i prirodno retkih prednjih zuba, živ, okretan, nesebičan i uvek dobroćudno nasmejan.“

Beleške o piscu

Ivo Andrić bio je bosansko-hercegovački književnik (Travnik, 9. oktobra 1892. – Beograd, 13. marta 1975.). Već od ranog detinjstva bio je upoznat s raznolikošću domaćeg bosanskog okruženja: roditelji su mu travnički Hrvati, ali se posle očeve smrti, iz Sarajeva, gde su živjeli, seli u Višegrad kod tete udane za Slovaka, službenika austrijske uprave.

Iako pripada katoličkoj zajednici, brzo razvija osećaj jugoslavenske pobune pa je kao sarajevski gimnazijalac blizak prevratničkim mladobosancima. Sa stipendijom Napretka, društva bosanskih Hrvata, 1912. dolazi na studij u Zagreb, gde se u književnom smislu počinju oblikovati pod uticajem moderne, osobito Antuna Gustava Matoša.

Andrićevi književni počeci vezani su za hrvatski kulturni krug: sarađuje s najvažnijim zagrebačkim književnim časopisima (Savremenik, Hrvatska njiva), piše za novine i prevodi, a u Zagrebu su mu izašle i prve knjige (Ex Ponto, 1918. i Nemiri, 1920.).

Posle Drugog svetskog rata Andrić objavljuje svoja najvažnija dela: Travnička hronika (1945), Na Drini ćuprija (1945) i Prokleta avlija (1954).

Godine 1961. Ivi Andriću je uručena Nobelova nagrada za književnost.