Deca

Pripovetka „Deca“, autora Ive Andrića, osmišljena je kao retospekcijski pogled, u obliku sećanja glavnoga lika na jedan događaj iz detinjstva. Fabula je jednostavna: uzet je jedan segment iz pripovedačeva života, a radnja dalje teče linearno. Pripovedač, prosedi inženjer, kroz ispoved analizuje poteškoće deteta koje želi da se izbori za svoje mesto u grupi, pa makar to bilo i na pogrešan način. Grupa u kojoj je dečak bio član, često je dovodila u pitanje iskrenost i odanost svojih članova. Likovi u pripovetki okarakterizovani su fizički, govorno, ali i psihološki. Jednoga dana pripovedač dobiva priliku da se dokaže u jednoj od aktivnosti njihove grupe. To je bila tučnjava sa Jevrejima iz komšijske mahale, odnosno gradskog rejona, te tu započinje zaplet.

Pripovedač je bio počašćen što napokon može da dokaže svoju odanost grupi. Očekuje mnogo od ekspedicije, no njegovi snovi ubrzo postaju noćna mora. Mile i Paleka, vođe njegove grupe, sukobili su se sa četvoricom jevrejskih dečaka na Veliki četvrtak. Pre nego li su krenuli u svoju borbu, razmatrali su oružje koje će da upotrebe u svom lovu na jevrejske dečake. Već prema oružju moglo je da se vidi kako pripovedač nema visoku poziciju unutar grupe. U njemu se budio osećaj srama i kompleks manje vrednosti, a samim time i nesigurnost.

Cela borba i potera nalikovala je na životinjski lov, gde gladni vukovi hvataju preplašene srne. Dečaci ispunjeni mržnjom po čaršiji su lovili jevrejske dečake, koji su već navikli na njihove česte posete. Trojica dečaka uspela su da se izvuku koliko – toliko sačuvane glave, dok je četvrti, spletom nesretnih okolnosti, upao u ralje svojim zlostavljačima.

Jevrejski dečak, pomalo smešnog izgleda, pobegao je i sakrio se u jednu staru muslimansku školu. Izdao ga je pripovedač koji ga je ponosno prokazao svojim prijateljima. Nakon nekog vremena nastala je graja, koja se pretvorila u novi krug potere. Zahvaljujući svojoj snalažljivosti dečak je uspio da izbegne udarce kojima su mu pretili Mile i Palika. Oborio je Paliku i krenuo prema pripovedaču.

Kada se pripovedaču pružila prilika da zaustavi dečaka udarcem, u njemu se nešto prelomilo, što ga je nateralo da propusti jadnog dečaka. Taj trenutak opisuje veoma slikovito, te će taj isti da se useće duboko u njegovo sećanje.

Rezultat njegove dobrote ili propusta bila je poruga i mržnja od strane njegovih vođa i prijatelja, za koje je barem mislio da su mu prijatelji.

Osim javne stigmatizacije, pripovedača je mučila šutnja i prezir kojima su ga njegovi kolege častili. Pripovedač se trudio da popravi situaciju, pokušao je da se iskupi kroz razna druga dela, no to mu nije uspelo. Postao je žrtveno janje svoje grupe. Grupa, za koju je verovao da može da mu ponudi emocionalnu stabilnost, sada mu je okrenula leđa. Njegov svet deteta raspao se u komadiće za koje je bilo nemoguće ponovno da se sastavr. Osećao se izgubljenim i poraženim. Njegova potreba za pripadanjem nije mogla da bude zadovoljena. U svojoj priči napominje kako mu ni roditelji u tom trenutku nisu mogli da pomognu, pa nije niti imalo smisla da im se požali.

Pripovetka u svojoj suštini prikazuje malene ljude, decu koja imaju svoje velike boli i patnje, a koje s vremenom postupno nestaju. Svaki puta kada se ta slika vrati, s njom dolazi i stara patnja. Pripovedač je dugo vremena sanjao sliku napadnutog jevrejskog dečaka, obrise njegova lica i njegove pokrete, dok u suprotnosti stoji njegov lik, lik pripovedača – ponižen, popljuvan i izdan. Godine mladosti odnijele su slike, snove i patnju, no taj isti zaborav značio je ujedno i smrt detinjstva.

Vrsta dela: Pripovetka (psihološka/socijalna)

Veme radnje: Veliki četvrtak

Mesto radnje: Bosna; ruševni mekteb

Kratak sadržaj prepričano

Priča započinje pripovedačevim sećanjem na doba detinjstva, na dan Velike nedelje. Višak vremena, te nepovoljni vremenski uslovi dovodili su do raznih loših ideja, čiji su začetnici grupa dečaka predvođenih Palikom i Milom. Dvojica likova, čija fizička karakterizacija stoji u opreci, stereotipna je slika zlostavljača. Često su vodili bitke sa vođom druge bande, Stjepom Ćorom, koji je zbog svojih podhvata uspio da izgubi, osim brojnih bitaka, i vlastito oko. Svaku večer oko kamene česme, grupa je ispitivala vernost svojih članova. Pitanje koje se večito ponavljalo bilo je : „Jesi li mi prijatelj?“

Na proljetni dan, točnije na Veliki četvrtak, grupa je odlučila da izvede akciju, koja se izvodila samo nekoliko puta godišnje: tuča Jevreja. Bande dečaka međusobno su se borile tokom blagdana. Pripovedač je tada dobio priliku da pokaže svoje sposobnosti i dokaže odanost grupi. Na dan ekspedicije, pripovedač je osećao veliko uzbuđenje i čast što opšte može da sudeluje u nečemu tako važnom. Postupno, njegovo uzbuđenje i sreća prerasti će u patnju. Već na početku akcije pripovedač polako uviđa gde mu je mesto u grupi.

Dečaci su pripremali i razgledavali svoja oružja. Milino i Palikino oružje donekle je bilo sofistikovano; radilo se o gumenoj cevi i lovačkom štapu. S druge strane, pripovedačevo oružje bila je priprosta letva iz koje je virio čavao. Zbog toga on se osećao postiđenim i nedovoljno vrednim.

Nakon pripreme oružja, dečaci su se uputili u potragu za jevrejskim dečacima kojih isprva nije bilo na vidiku. Uočili su četvoricu dečaka u prazničnim odelima kako se igraju oko kamene česme. Mudro su im se prišuljali, praveći se da razgledavaju kuće i dućane, a zatim su poleteli za njima poput gladnih vukova za plahim srnama. Pri prvom napadu dečaci su se razbežali na sve strane. Ta scena je na pripovedača ostavila dubok dojam, te mu se svet, koji je do tada bio uzbudljiv, pretvorio u onaj u kojem se primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje. Umesto igre i zabave, dečji svet postao je ratište, borba za opstanak i potvrđivanje svog identiteta unutar grupe. Preplašena jevrejska četvorka se nakon nekog vremena raspršila. Trojica dečaka uspela su da pobegnu u svoje ili tuđe kapije iz kojih se orila vika i kletve jevrejskih žena.

Od četvorke se odvojio jedan krupni dečak kojeg je jedino pripovedač uočio. Bili su u ruševnoj školi za muslimansku decu (mekteb) gde se dečak skrivao. Njegovo skrovište odale su cipele koje su bile jedina vidljiva stvar iz njegovog skrovišta. Pripovedač, ponesen spoznajom kako će svojim otkrićem da pridonese grupi, dozvao je Milu. Mile mu je dao uputu da ne pušta dečaka kroz vrata, dok on i Palika ne priđu njegovom skrovištu, koje je bilo u obliku naslaganih dasaka.

Mile se prikradao hladno, očiju usmerenih na svoj cilj. U međuvremenu, jevreski dečak je poput ptice poletio iz svog skrovišta i pokušao da pobegne. Nastala je graja i jurnjava po avliji. Koliko god se trudili, ni Mile ni Palika nisu uspeli da nijednom udare dečaka. Njegovi pokreti, za razliku od Milovih, nisu na pripovedača ostavljali nikakav dojam. Omča letve, gumene cevi i toljage u obliku lovačkog štapa sve se više sužavala. U trenutku kada je Palika trebao da ga udari, jevrejski dečak mu se bacio na prsa, smeo ga i pobegao prema pripovedaču. Susret pripovedača i jevrejskog dečaka bio je veoma slikovit. Obrisi njegova lica tada su po prvi puta bili jasni. Kada se pojavila prilika da udari dečaka i postane junak za svoju grupu, pripovedač je ustuknuo, dozvolio da ga odgurne poput laganog zastora, te ga pustio na toliko željenu slobodu. Ni sam ne zna što mu se u tom trenutku dogodilo. Je li to bila njegova savest ? Neiskustvo u okrutnim pohodima? Teško je odgovoriti na to pitanje. Činjenica je da se njegov propust negativno odrazio na njegovu poziciju unutar čopora. Njegove vođe su ga odbacili.

Kada su prolazili pokraj njega grubo su ga odgurnuli. Celo vreme pri povratku kući, mučila ga je Milova šutnja i Palikino neprestano ponavljanje reči „Kuš!“ koja je na njega delovala poput najgore kletve. Kulminacija radnje dogodila se kada je Mile pljunuo na njega i time ga ponizio na najgori mogući način. Nastojao je da objasni svoj postupak, no za uzvrat je dobio poniženje bolnije od bilo kakvog udarca letvom ili gumenom cevi. Kasnije će pripovedač u svojim snovima da rekonstruiše nesretni događaj, javno ismejavanje i stigmatizovanje. Zbog cele situacije osećao se izdano, poniženo i usamljeno. Svojim roditeljima nije ništa spomenuo, budući da je verovao kako oni ne mogu da mu mnogo pomognu.

Dani su prolazili, a pripovedač ih je provodio u svetu svog razrušena detinjstva, boreći se sa svojom patnjom. Nije znao kuda da krene, gde da počne i kako da postavi svoj odnos prema Mili i Paliki, a kako prema jevrejskim dečacima koje je trebao da tuče kako bi se dokazao, a on to nije mogao.

Nikada nije pronašao odgovor na svoja pitanja. Malo-pomalo pomirio se sa svojim „prijateljima“. Oni su mu oprostili ili naprosto zaboravili, no nikad ga nisu više poveli u svoje okrutne pustolovine. Pripovedač je dugo pamtio nesretni događaj, a ponekad ga je i sanjao. U svojim snovima uvek su mu se ponavljale iste slike: Pokraj njega protrčava dečak, lak i nezadržljiv kao anđeo, a on ga propušta bez udarca, iako ima spoznaju o posljedici tog čina. Drugi san prikazuje njega kako stoji osramoćen i popljuvan dok njegovi prijatelji odlaze u daljinu.

Tek kasnije, godine su izbrisale to sećanje u potpunosti. Pripovedač je jednostavno odrastao i nastupio je zaborav, pomirenje sa situacijom, a na kraju i sa životom. Taj zaborav poistovećuje sa smrću detinjstva.

Likovi : pripovedač (prosedi inženjer/bezimeni dečak), Mile, Palika, bezimeni jevrejski dečak i njegovi prijatelji

Analiza likova

Pripovedač – u sadašnjosti je prosedi inženjer, koji u svom sećanju donosi priču o sebi kao nesigurnom dečku koji želi pronaći svoje mesto pod suncem. Nastoji da se ostvari unutar grupe koja ima svoje okrutne zahteve: one koji su slabi napuštaju, odnosno odbacuju ih.

Prilikom pohoda oseća uzbuđenje i čast, ne imajući na umu kako priroda samoga pohoda nije nimalo plemenita. Vidljiva je visoka doza nesigurnosti, što iskazuje preko osećaja srama zbog priprosta oružja i slabosti koju je pokazao pustivši dečaka.

Samim time što je postao član dečje bande govori o njemu kao osobi kojoj su potrebni drugi kako bi preživio. U sebi ima veliku želju da se dokaže, no nema snagu da to i učini. Njegovo puštanje jevrejskog dečaka dovodi ga u nepovoljan društveni položaj, koji rezultiše poniženjem i patnjom. Godinama kasnije, dečak, tada već mladić, miri se sa sudbinom i prihvaća ono što se dogodilo.

Mile – jedan od vođa okrutne bande. Njegov opis naznačuje upečatljive telesne osobine: bled, oštar, s licem isuviše izrađenim za njegove godine.

Njegov otac je pekar. U sebi nosi ogromnu količinu besa i mržnje. Kreativan je po pitanju izrade oružja. Njegov produkt za izvršavanje nasilja je cev od gume, pri kraju ispunjena olovom, kojom se veoma ponosio.

Lukavo planuje svoje poteze kako bi zavarao svoje žrtve. Prema pripovedaču se odnosi neljudski. Ismejava ga i ponižava zbog njegovog propusta, kojeg tretiše kao izdaju grupe.

Palika – iako je drugi vođa grupe, podložan je uticaju Mile koji diriguje celom grupom. Palika je bio bucmast i rumen, Mađar po ocu, te je imao težak izgovor, iako je rođen u istoj ulici kao i ostali.

Sklon je da naziva drugačije od sebe pogrdnim imenima, pa tako Jevreje naziva Ćifudčad. Takođe je kreativac kada je oružje u pitanju. Lovački štap doradio je do savršenstva, dodajući mu čavle i šiljak pri vrhu.

Kada ga jevrejski dečak spreči u njegovoj nameri da ga prebije, Palika kipi od besa, pošto mu je povređen ponos, a sav svoj jad i bes kasnije će da iskali na pripovedaču, vićući mu : „Kuš!“

Jevrejski dečak – snalažljiv i okretan u opasnim situacijama. Njegov lik dugo će godina da ostane u sećanju i snovima pripovedača.

Naveden je njegov fizički opis: nosi prazničnu odeću, ima kovrčavu kosu i krupnije je građe. Njegovo lice nema izraza, a oči su mu bez pogleda, razlivene kao voda. Pripovedač, osim na fizički opis, stavlja akcenat na opis njegovih pokreta, koji stoje u kontrastu sa Milinim.

Beleške o autoru

Ivo Andrić (1892.-1975.) Rodio se pored Travnika u Bosni, a sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.

Bio je veliki pesnik, novelist, romanopisac i esejist. Njegova prva pesma bila je objavljena u časopisu imenom „Bosanska vila“. U Zagrebu je započeo studije istorije, filozofije i slavistike, a nastavio ga je prvo u Beču pa u Krakovu. Studije je završio 1924. godine u Gracu, a njegova tema rada bila je kako živeti pod turskom vlašću.

Pošto je bio naklonjen pokretu Mlada Bosna, početkom Prvog svetskog rata je bio čak i pritvoren. Posle 1917. godine odlazi u Zagreb gde se počinje baviti književnošću. Učestvuje u mnogim časopisima i novinama kao što su: „Vihor“ i Hrvatska njiva“. Prvo zbirke lirske proze objavio je takođe u Zagrebu i to su bili naslovi „Ex Ponto“ i „Nemiri“.

1919. godine počinje raditi u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.

Nakon rada u diplomatiji, utočište je pronašao u svom novom domu u Srbiji. 1961. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost za dela „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“. Njegova najpoznatija dela su: „Nemiri“, „Lica“, „Ljubav u kasabi“, „Pod Grabićem“, „Izabrane pripovetke“.

Autor: M.I.B.