Moji izumi

Moji izumi je delo koje je napisao Nikola Tesla. Pročitajte originalnu celu knjigu onlajn! Autobiografija genijalanog fizičara, velikog ljubitelja književnosti i izvanredno kreativne ličnosti.

Analiza dela Moji izumi >>

Moja mladost

Napredak i razvoj čoveka bitno zavise od izumiteljskog dara. On je najvažniji proizvod čovekovog stvaralačkog uma. Njegov krajnji cilj je potpuna prevlast uma nad materijalnim svetom i ovladavanje prirodnim silama za potrebe ljudi. To je težak zadatak za izumitelja, koga vrlo često pogrešno shvataju i ne priznaju. Ali on nalazi ogromnu nadoknadu u zadovoljstvu koje proizlazi iz njegove moći i osećanja da on pripada klasi izuzetno privilegovanih ljudi, bez kojih bi čovečanstvo odavno iščezlo u ljutoj borbi protiv nemilosrdnih sila prirode.

Ako govorim o sebi, ja sam već osetio punu meru ovog divnog zadovoljstva koje je bilo toliko da sam u mnogim godinama svoga života osećao taj neprekidni zanos. Bije me glas da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve moje budne sate. Ali, ukoliko se rad shvata kao određeno delovanje u određeno vreme prema strogim pravilima, onda sam ja verovatno jedan od najvećih dokoličara. Svaki napor pod prinudom zahteva žrtvovanje energije. Nikada nisam platio tu cenu. Naprotiv, ja sam sazrevao razmišljajući. Pokušavajući da dam tačan redosled svojih aktivnosti koje će biti predstavljene serijom članaka uz pomoć urednika „Electrical Experimenter“, a koji su uglavnom namenjeni mladim čitaocima, moram da se zadržim, mada nevoljno, na utiscima iz moje mladosti i na okolnostima i događajima koji su određivali moju karijeru.

Naši prvi pokušaji su potpuno instinktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osećam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno više bih ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj. Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren – jedan od onih retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Jedne zimske noći, oca su pozvali da obavi hitan posao i dok je išao kroz planine koje su vrvele od vukova, konj se uplašio i zbacio grubo oca na zemlju. Konj se vratio kući iscrpljen i krvav, ali pošto je podigao uzbunu, ponovo je jurnuo nazad na mesto nezgode i stigao tamo pre ljudi koji su pošli u potragu za ocem i sreli ga kako se osvestio i ponovo uzjahao konja, ne shvatajući da je nekoliko sati ležao na snegu. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je od tada prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela. Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim.

Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko od toga da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrenjak. Prilazeći meni, naglo se zaustavio i rekao:  „Pogledaj me u oči.“ Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: „Ne, nema više, ti ne možeš ništa da dobiješ, od mene isuviše si pametan.“ Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni. Imao sam dve stare tetke izboranih lica, jedna od njih je imala dva zuba, koja su strčala kao slonovske kljove, koje je ona zabadala u moje obraze kad god bi me poljubila. Ništa me ne bi uplašilo više od zagrljaja tih koliko strasnih, toliko i neprivlačnih rođaka. Jednom, dok me je majka nosila u svom naručju, pitale su me koja je od njih dve lepša. Pošto sam prostudirao pažljivo njihova lica, odgovorio sam zamišljeno pokazujući na jednu od njih: „Ova nije tako ružna kao ona druga.“

Mene su još od samog rođenja odredili za sveštenički poziv i ta misao me je neprestano tištala. Čeznuo sam da postanem inženjer, ali moj otac je bio neumoljiv. On je bio sin oficira koji je služio u vojsci velikog Napoleona i zajedno sa svojim bratom, profesorom matematike u poznatoj ustanovi, stekao je vojno obrazovanje, a kasnije se priklonio pozivu sveštenika u kome je stekao ugled. Bio je veoma obrazovan čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac i za njegove propovedi je govoreno da su tako elokventne kao one Abrahamove u Santa Klari. Imao je izvanredno pamćenje i često je recitovao dugačke tekstove na nekoliko jezika. Često je u šali govorio da može da rekonstruiše neke od klasika ukoliko se izgube, recitujući njihova dela. Njegov stil pisanja je izazivao divljenje. Njegove rečenice su bile kratke i jezgrovite, a on je bio vrlo duhovit i satiričan. Duhovite upadice, koje je imao običaj da pravi, uvek su bile čudne i karakteristične. Ilustracije radi, mogu da navedem jedan ili dva primera. Među poslugom smo imali i nekog razrokog momka po imenu Mane, čiji je posao bio da ispomaže na imanju. Jednoga dana, Mane je cepao drva. Kako je zamahnuo sekirom, moj otac, koji je stajao u blizini, osetio se veoma nelagodno, i opomenuo ga je: „Zaboga, Mane, ne udaraj u ono u šta gledaš, već u ono u šta nameravaš.“ Drugom prilikom povezao je u šetnju nekog svog prijatelja, koji je iz nemara dozvolio da mu se skupocena bunda tare o točak kola. Moj otac mu je skrenuo pažnju na to, rekavši: „Povuci taj kaput, oštetićeš mi točak.“ Imao je čudnu naviku da govori sam sa sobom, i to bi činio vrlo živo, upuštajući se u žučnu raspravu i menjajući boju glasa. Neupućen slušalac mogao bi se zakleti da se u sobi nalazi više lica.

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakojakih zadataka. Zadavao mi je, na primer, da pogađam tuđe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumnjivo je da su te svakodnevne lekcije, čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne.

Moja majka je poticala iz jedne od najstarijih porodica u našem kraju i pripadala je lozi izumitelja. Njeni otac i deda su izumeli mnogobrojna oruđa za domaćinstvo, ratarstvo i druge svrhe. Ona je zaista bila velika žena, retke umešnosti, hrabrosti i moralne snage, koja se hrabro suprotstavljala životnim nevoljama i stekla mnoga teška iskustva. Kada joj je bilo šesnaest godina nekakva zarazna boleština harala je zemljom. Njenog oca su bili pozvali da obavi poslednju pričest bolesnika na umoru, a za vreme njegovog odsustva ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strahovita bolest. Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim. Ona ih je sama okupala i obukla. Pošto ih je prema običajima svojih predaka ukrasila cvećem, položila ih je na odar. Kada se otac vratio, sve je bilo pripremljeno za hrišćansku sahranu. Moja majka je bila prvorazredni izumitelj i verujem da bi mnogo postigla da nije bila tako daleko od modernog života i njegovih mnogostrukih mogućnosti. Izumela je i konstruisala svakojake naprave i alatke, tkala je najlepše šare od vune koju je sama prela. Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su delo njenih ruku. I posle šezdesete, prsti su joj bili još toliko spretni da je mogla ono što očima vidi, rukama da stvori.

Postoji još jedan, mnogo važniji razlog za moje kasno osvešćenje. Patio sam od čudne boljke koju je izazivala pojava slika, vrlo često praćena jakim bleskovima svetlosti koji su mi zamućivali viđenje stvarnih predmeta i ometali misao i delo. Bile su to slike predmeta i prizora koje sam zaista video, nikada onih koje sam zamišljao. Kada bi mi neko nešto rekao, pojavila bi se živa slika predmeta koji je ta reč označavala i ponekad nisam mogao jasno da razlikujem da li je to što sam video stvarno ili nije. To je u meni stvaralo veliku nelagodnost i izazivalo nespokojstvo. Nijedan od studenata psihologije i fiziologije koje sam pitao za mišljenje nije mogao uspešno da objasni ovu pojavu. Izgleda da su oni bili jedinstveni u svom stavu, mada sam ja verovatno bio predodređen za to, pošto sam znao da je i moj brat imao slična iskustva.

Po teoriji koju sam formulisao, slike su bile rezultat refleksne radnje mozga na retinu prilikom velikog uzbuđenja. One sigurno nisu bile halucinacije koje se javljaju kod bolesnih i namučenih ljudi, pošto sam ja u svakom drugom pogledu bio normalan i staložen. Da biste imali predstavu o mojim nedaćama, zamislite da sam nekad bio na sahrani ili u nekoj nervno napetoj situaciji. Potom, odjednom neočekivano u tišini noći, živa slika tog događaja bi mi se nametnula i ostala uporno pred mojim očima, uprkos svim mojim naporima da je odagnam. Ponekad bi čak ostajala tako postojana u prostoru iako sam mogao rukom da prođem kroz nju. Ako je moje objašnjenje ispravno, trebalo bi da je moguće prikazati na platnu i učiniti vidljivim slike bilo kog predmeta koji čovek zamisli. Takav napredak bi izazvao korenite promene u svim ljudskim odnosima. Uveren sam da će se takvo čudo ostvariti u budućnosti. Mogu još da dodam da sam mnogo vremena posvetio rešavanju toga problema.

Da bih se oslobodio ovih mučnih pojava, pokušavao sam da se koncentrišem na nešto što sam već video i na taj način bih osetio privremeno olakšanje; ali da bih to postigao, morao sam stalno da prizivam nove slike. Ubrzo sam shvatio da sam iskoristio sve one koje su bile pod mojom kontrolom; „prave“ slike su bile potrošene, pošto sam video malo od sveta samo predmete u svome domu i neposrednoj okolini. Kako sam izvodio ove misaone radnje po drugi ili treći put da bih proterao slike iz svojih vizija, taj lek je postepeno izgubio svu svoju snagu. Onda sam instinktivno krenuo da pravim izlete izvan granica maloga sveta koji sam poznavao i ugledao sam nove prizore. Oni su u početku bili nejasni i nerazgovetni i nestajali bi kada bih pokušao da se na njih koncentrišem, ali malo-pomalo sam uspeo da ih ustalim; postajali su jasniji i određeniji i konačno su poprimali izgled stvari onakvih kakve jesy. Ubrzo sam otkrio da je moja najbolja uteha bila da jednostavno idem dalje u svojim vizijama stičući utiske sve vreme, pa sam tako počeo da putujem, naravno – u svojoj mašti. Svake noći (a ponekad i danju), kada sam bio sam, ja bih se otisnuo na put – video bih nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u svojoj pojavi.

To sam neprestano radio do svoje sedamnaeste godine, kada su mi se misli iznenada ozbiljno okrenule ka izumiteljstvu. Tada sam shvatio na svoje veliko zadovoljstvo da mogu da zamislim stvari u mašti, nisu mi bili potrebni modeli, crteži ili eksperimenti. Mogao sam da u mašti o njima stvorim sliku onakvu kakvi su oni zaista bili i u stvarnosti.

Tako sam nesvesno usavršavao ono što sam smatrao novom metodom davanja konkretnog oblika izumiteljskom konceptu i idejama, što je u potpunoj suprotnosti sa čisto eksperimentalnim postupkom i po mome mišljenju je mnogo korisnije i efikasnije. Od trenutka kada čovek konstruiše aparat do trenutka kada prvobitna ideja dobije praktičnu primenu, on je neizbežno obuzet detaljima i greškama aparata. Dok on nastavlja da usavršava i rekonstruiše, njegova koncentracija slabi i on gubi iz vida osnovna načela. Rezultati mogu da se postignu, ali uvek na štetu kvaliteta. Moj metod je drugačiji. Ja nikada ne hitam ka praktičnom radu. Čim mi se javi ideja, odmah počinjem da je razvijam u svojoj mašti. Menjam konstrukciju naprave, usavršavam je i ona radi u mojim mislima. Sasvim mi je nevažno da li moja turbina radi u mislima ili je testiram u svojoj radionici. Čak i primetim ako nije izbalansirana. Bilo šta da je, nema razlike, rezultati su isti. Na ovaj način sam u stanju da brzo razradim i doteram zamisao, a da ništa ne dodirnem. A kada postignem takav stepen usavršenosti svoga izuma da ne vidim nigde nikakav nedostatak, onda mu dajem konkretan oblik, konačni proizvod moga uma. Redovno moja naprava radi onako kako sam i zamislio i rezultat eksperimenta je upravo onakav kakav sam planirao da bude. Za dvadeset godina nije bilo nijednog izuzetka. A zašto bi i bilo drugačije? Inženjerstvo, elektrotehničko i mašinsko daju pozitivne rezultate. Jedva da postoji nešto što ne može matematički da se predstavi i čiji učinak ne može da se izračuna ili čiji rezultati ne mogu da se izraze unapred, na osnovu raspoloživih teorijskih i praktičnih podataka. Sprovođenje prvobitne ideje u delo kako se danas radi, po mome mišljenju nije ništa drugo do rasipanje energije, novca i vremena.

Moja mladalačka nevolja imala je, međutim, drugu kompenzaciju. Neprestano umno naprezanje razvilo je moju moć opažanja i omogućilo mi da otkrijem jednu veoma značajnu istinu. Primetio sam da je pojavi slika u mojoj mašti uvek prethodila stvarna vizija događaja pod čudnim i uglavnom vrlo izuzetnim okolnostima i ja sam svaki put bio primoran da odredim izvorni podsticaj. Posle izvesnog vremena taj napor je postao gotovo automatski i stekao sam veliku sposobnost da povežem uzrok i posledicu. Uskoro sam, na svoje iznenađenje, postao svestan da je svaka moja misao nametnuta spoljnim utiskom. Ne samo to, već je sve što sam radio bilo na sličan način podstaknuto. Vremenom mi je postalo savršeno jasno da sam bio samo automat obdaren mogućnošću kretanja, koji odgovara nadražajima čula i prema tome se ponaša i misli. Praktični rezultat toga je veština teleautomatike koja je do sada praktikovana, samo na nesavršen način. Njene potencijalne mogućnosti će se međutim konačno pokazati. Ja već godinama planiram automat koji će sam sebe kontrolisati i verujem da može da se napravi takav mehanizam koji će se ponašati razumno do izvesne granice i koji će napraviti revoluciju u mnogim komercijalnim i industrijskim oblastima.

Bilo mi je dvanaestak godina kada sam uspeo snagom volje da odagnam sliku iz svoje mašte ali nikada nisam mogao da kontrolišem bleske svetlosti na koje sam već skrenuo pažnju. Oni su verovatno moje najčudnije i neobjašnjivo iskustvo. Obično su se pojavljivali kada sam bio u nekoj opasnosti ili nevolji ili kada sam bio vrlo ushićen. Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se da je dostigao svoj maksimum kada sam imao oko dvadeset i pet godina. Kada sam boravio u Parizu 1883. godine, jedan ugledni francuski fabrikant me je pozvao u lov, i ja sam prihvatio njegov poziv. Dugo sam bio vezan za fabriku i svež vazduh me je divno okrepio. Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu. Konačno su se učestalost i snaga bleskova smanjile ali je trebalo duže od tri nedelje da se potpuno smire. Kada mi je drugi put bio upućen poziv odgovor je bio izričito NE!

Ovi svetlosni fenomeni se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda kada mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti, ali oni nisu više tako uzbudljivi, pošto su relativno slabi. Kada zatvorim oči, ja neizbežno prvo vidim ujednačenu vrlo tamnu, plavu pozadinu kao što je nebo u vedrim noćima bez zvezda. Kroz nekoliko sekundi ova pozadina se prožme velikim brojem svetlucavih zelenih mrlja, raspoređenih u nekoliko slojeva koji polako idu prema meni. Onda se sa desne strane pojavljuje divna slika dva skupa paralelnih gustih linija koji su međusobno upravna i u svim bojama, a preovlađuju zelenožuti i zlatni tonovi. Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prostor biva posut tačkicama treptećeg svetla. Slika se polako kreće kroz vidno polje i za desetak sekundi nestaje na levoj strani, ostavljajući za sobom prilično neprijatnu i tupu sivu pozadinu, koja vrlo brzo ustupa mesto talasastom moru oblaka, koji kao da pokušavaju da se uobliče u živi lik. Čudno je da ne mogu da zamislim lik u tom sivilu sve dok ne stignem u drugu fazu. Svaki put pre nego što zaspim slike ljudi i predmeta prolaze mi ispred očiju. Kada ih ugledam znam da ću uskoro utonuti u san. Ukoliko ih nema i odbijaju da dođu, znam da ću provesti besanu noć.

Do koje je mere mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem još jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao s planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvatio da je zabluda.

U tom periodu u meni su se stekle mnoge čudne sklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih neke mogu da pripišem spoljnim utiscima, a neke mi ostaju neobjašnjive. Snažnu odvratnost sam osećao prema ženskim minđušama, dok su mi se drugi delovi nakita kao što je narukvica, dopadali manje ili više, zavisno od svojih oblika. Kada bih ugledao biser, gotovo bih dobio napad, ali me je zato fascinirao sjaj kristala ili predmeta oštrih ivica i ravnih površina. Ne bih dotakao kosu neke druge osobe, osim, možda, ako bi neko u mene uperio revolver. Dobijao bih groznicu samo posmatrajući breskvu, a ako bi se delić kamfora našao bilo gde u kući, osećao bih se veoma nelagodno. Čak sam i danas osetljiv na neke od tih neprijatnih nadražaja. Kada ispustim male komadiće papira u posudu punu tečnosti, redovno u ustima osetim neki neobičan i odvratan ukus. Brojao sam korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane – drukčije ne bih mogao da uživam u jelu. Sve radnje i postupci koje sam ponavljao morali su biti deljivi sa tri i ukoliko bih pogrešio, bio sam prinuđen da sve počnem od početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.

Do osme godine moj karakter je bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni odvažnosti da donesem bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mi nadolazila u velikim i malim talasima i neprestano oscilovala između dve krajnosti. Izgarao sam od želja i one su se umnožavale poput hidrinih glava. Bio sam obuzet razmišljanjem o bolu u životu, smrti, i verskom strahu.

Mnome je ovladalo sujeverje i živeo sam u stalnom strahu od zlog duha, od utvara, od divova, ljudoždera i ostalih nečasnih čudovišta mraka. A onda je, odjednom, nastala velika promena koja je izmenila čitav moj život.

Knjige sam voleo najviše. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao, pokušavao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kada bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih zapušio sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao. Jednom prilikom sam naišao na roman pod naslovom „Abafi“ (Abin sin), srpski prevod poznatog mađarskog pisca Jožike (Josika). Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da vežbam samosavlađivanje. U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da radim ono što hoću. Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda. U početku sam morao da potiskujem svoje želje, međutim, postepeno su želja i volja postajale jedno. Nekoliko godina posle ovakvog ovladavanja umnim, moralnim i fizičkim sposobnostima, potpuno sam zagospodario sobom, tako da sam se poigravao strastima koje bi uništile i neke mnogo snažnije ljude. U određenom uzrastu obuzela me je manija kockanja, što je moje roditelje veoma brinulo. Kartanje je za mene predstavljalo užitak nad užicima. Moj otac koji je vodio uzoran život, nije mogao da nađe opravdanja za tako besmisleno traćenje vremena i novca kome sam se odao. Bio sam jako odlučan ali nisam dobro rasuđivao. Govorio sam ocu: „Ja mogu da prekinem kad god hoću ali vredi li se odreći nečega što ne bih menjao za sve rajske radosti.“ Otac je, za razliku od moje majke, često davao oduška svojoj srdžbi i svom preziru. Majka je razumela mušku prirodu i znala je da čovek može da se spase samo vlastitom voljom. Sećam se, jedno popodne, kad sam izgubio sav novac i strasno žudeo za igrom, ona je došla k meni sa svežnjem novčanica i rekla mi: „Idi i zabavljaj se! Što brže izgubiš sve što imamo, to bolje. Znam da će te to proći.“ Bila je u pravu. Toga trena sam pobedio svoju strast, i jedino sam zažalio što nije bila stotinu puta jača. I ne samo da sam je savladao već sam je iz svog srca iščupao tako da nije ostao ni trag od želje za njom. Otad sam prema svakoj kocki ravnodušan, kao prema čačkanju zuba.

Kasnije sam preterano pušio i doveo svoje zdravlje u opasnost. Ali, onda se moja volja potvrdila i ne samo što sam prestao da pušim već sam ugušio svaku naklonost prema pušenju. Pre mnogo godina, patio sam od srčanih tegoba sve dok nisam otkrio da su one posledica nevine šoljice kafe koju sam pio svakog jutra. Odmah sam prekinuo, mada mi, priznajem, to nije bilo nimalo lako. Na taj način sam kontrolisao i zauzdavao sve navike i strasti i ne samo što sam tako sačuvao život već sam izvukao ogromno zadovoljstvo iz onoga što bi većina ljudi smatrala lišavanjem i žrtvom. Posle završenih studija na Politehničkom institutu i univerzitetu doživeo sam potpuni nervni slom i za vreme tog svog bolovanja zapazio sam mnoge neobične i neverovatne pojave.

Moji prvi izumiteljski napori

Zadržaću se kratko na ovim neobičnim iskustvima, jer bi ona mogla da budu interesantna studentima psihologije i fiziologije, kao i zbog toga što je ovaj period agonije ostavio najveće posledice na moj duhovni razvoj i kasniji rad. Ali preko je potrebno prvo povezati okolnosti i prilike koje su im prethodile i u kojima može da se nađe njihovo delimično objašnjenje.

Još od detinjstva sam morao da se bavim samim sobom. Zbog toga sam mnogo patio ali, gledano iz sadašnje perspektive, to je bila sreća u nesreći, jer me je to naučilo da uvažavam neprocenjivu vrednost samoposmatranja radi očuvanja života, kao i radi postizanja uspeha. Radne obaveze i neprekidna bujica utisaka koja navire u našu svest kroz sva vrata saznanja, čini današnje življenje pogibeljnim u mnogočemu. Većina ljudi je tako obuzeta mislima o spoljnjem svetu i sasvim sklona da zaboravi na ono što se događa u njima samima. Prerana smrt miliona ljudi prvenstveno se vezuje za ovaj uzrok. Čak i oni koji o tome vode računa, prave zajedničku grešku da izbegavaju prividne i ignorišu prave opasnosti. A ono što je istina za jednu osobu, to važi manje-više za sve ljude. Svedok toga je, na primer, prohibicija. Drastična, ako ne i protivustavna mera sprovodi se sada u ovoj zemlji da bi se sprečilo konzumiranje alkohola, a ipak je činjenica da su kafa, čaj, cigare, te žvakaća guma i drugi stimulusi kojima se slobodno odaje čak i nezrela omladina, mnogo štetniji za naciju sudeći po broju ljudi koji im podležu. Tako sam, na primer, u toku svojih studentskih dana sakupljao podatke iz objavljenih čitulja u Beču, postojbini ljudi koji piju kafu i ustanovio da su smrtni slučajevi prouzrokovani srčanim tegobama ponekad dostizali gotovo šezdeset i sedam procenata od ukupnog broja umrlih. Slična zapažanja verovatno mogu postojati i u gradovima u kojima se prekomerno pije čaj. Taj ukusni napitak veoma uzbuđuje i postepeno iscrpljuje fina moždana vlakna. Isto tako ozbiljno utiče na arterijsku cirkulaciju i trebalo bi ga uživati što ređe, utoliko pre što je njegovo štetno dejstvo sporo i neosetno. Duvan, s druge strane, pogoduje lakom i prijatnom razmišljanju ali oduzima intenzitet i koncentraciju neophodnu za svaki snažan i istinski umni napor. Žvakaća guma pomaže kratko vreme ali vrlo brzo suši žlezde i dovodi do trajnog oštećenja, a da ne govorimo o odvratnosti koju stvara. Alkohol je odličan okrepljujući napitak u malim količinama, ali ima otrovno dejstvo kada se koristi prekomerno i potpuno je nevažno da li se unese u organizam kao viski ili se proizvede u stomaku od unetog šećera. Ali ne treba prevideti da su svi oni veliki eliminatori koji pomažu prirodi podupirući njen okrutan ali pravedan zakon da opstaju samo najsnažniji. Nestrpljivi reformatori morali bi takođe da budu obazrivi prema večitoj izopačenosti čovečanstva kome je mnogo draže indiferentno laissez-faire od prisilnog sputavanja. Istina je da su nam potrebni stimulusi da bismo najbolje radili pod sadašnjim životnim uslovima, kao i to da moramo da budemo umereni i kontrolišemo svoje apetite i sklonosti u svakom pogledu. To je upravo ono što radim već dugi niz godina, uspevajući da ostanem mlad i duhom i telom. Apstinencija nije bila uvek po mome ukusu, ali prijatna iskustva koja sada stičem moja su velika nagrada. Samo u nadi da ću nekoga preobratiti svojim poukama i uverenjima, podsetiću na jedno ili dva od njih.

Pre izvesnog vremena sam se vraćao u svoj hotel. Bila je oštra hladna noć, tlo klizavo, a u blizini nije bilo taksija. Pola bloka iza mene išao je neki čovek koji je isto kao ja jedva čekao da stigne u zaklon. Odjednom su mi noge poletele u vazduh, istog trenutka blesnulo mi je u glavi, nervi su reagovali, mišići su se zgrčili. Okrenuo sam se za sto osamdeset stepeni i dočekao se na ruke. Nastavih da hodam kao da se ništa nije dogodilo, kada me stranac sustiže. „Koliko Vam je godina?“, upitao je, ispitivački me posmatrajući. „O, oko pedeset devet“, odgovorio sam. „Zašto?“ „Pa“, odvratio je, „video sam da to mačka čini, ali čovek nikada.“ Mesec dana pre nego što sam želeo da naručim nove naočari, otišao sam očnom lekaru koji me je kao i obično pregledao. Gledao me je zaprepašćeno jer sam sa lakoćom čitao najsitnija slova sa prilične udaljenosti. Kada sam mu rekao da imam više od šezdeset godina ostao je bez daha, zaprepašćen. Moji prijatelji vrlo često primete da mi odelo stoji kao saliveno, a ne znaju da je sva moja odeća napravljena po merama koje sam imao još pre 35 godina a koje se od tada nisu promenile. Za sve to vreme moja težina se nije promenila ni za funtu.

U vezi sa tim mogu da ispričam jednu smešnu priču. Jedne zimske večeri 1885. godine gospodin Edison (Thomas Edison), Edvard Džonson (Edvard N. Jonson), predsednik Edisonove kompanije za osvetljenje, gospodin Bečelor (Batchelor), upravnik radova i ja ušli smo u mali hodnik preko puta zgrade 65 na Petoj aveniji gde su se nalazile kancelarije kompanije. Neko je predložio da jedan drugome pogađamo težinu i mene su nagovorili da prvi „stanem na vagu“. Edison me je svuda opipao i rekao: „Tesla je do u uncu težak 152 funte“ i tačno je pogodio. Imao sam bez odeće 142 funte, što sam do danas zadržao. Šapnuo sam gospodinu Džonsonu: „Kako je moguće da je Edison gotovo tačno pogodio moju težinu?“ „Pa“, rekao je tihim glasom, „reći ću vam u poverenju ali ne smete nikome da kažete. On je dugo vremena radio u Čikagu u klanici gde je svakodnevno merio na hiljade svinja. Eto zato!“ Moj prijatelj, poštovani Čonsi (Shancey M. Depew) mi je govorio o Englezu kome je ispričao jednu od svojih originalnih anegdota i koji ga je slušao sa zbunjenim izrazom na licu, ali se tek godinu dana kasnije smejao. Ja iskreno priznajem da mi je trebalo duže od godinu dana da pravilno shvatim Džonsonovu šalu.

Moje zdravstveno stanje je dobro jednostavno zato što sam živeo oprezno i umereno i možda je najneverovatnija stvar da sam tri puta u svojoj mladosti bio prepušten bolesti, beznadno fizički razoren i napušten od lekara. Štaviše, iz neznanja i bezbrižnosti zapadao sam u razne teškoće, opasnosti i neprilike iz kojih sam se izvukao pomoću čarolije. Davio sam se desetak puta; gotovo su me živog skuvali i jedva sam izbegao da me ne spale. Bio sam živ zakopan, izgubljen i smrznut. Za dlaku sam izbegao besnim psima i divljim svinjama i drugim divljim životinjama. Preživeo sam strašne bolesti i prolazio kroz raznovrsne čudnovate nezgode a to što sam danas zdrav i krepak – pravo je čudo. Kada se u mislima vratim na te događaje, siguran sam da to što sam se spasao nije bila puka slučajnost.

Nastojanje izumitelja je u osnovi spasavanje života. Bilo da ukroćuje sile, usavršava naprave ili obezbeđuje nove udobnosti i lagodnosti, on doprinosi sigurnosti naše egzistencije. On je takođe sposobniji od običnog čoveka da se zaštiti u opasnosti, pošto je pažljiv u osmatranju i snalažljiv je. Da nisam imao drugih dokaza da u izvesnoj meri posedujem ove osobine, pronašao bih ih u pomenutim ličnim iskustvima. Čitalac će moći i sam da prosudi ukoliko navedem nekoliko primera. Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da zaronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na površinu ali – na svoje razočaranje – udario sam u deblo. Naravno, odmah sam zaronio napred brzim zamasima, dok nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje. Međutim, prikupivši svu snagu, napravio sam treći očajnički pokušaj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadržavanja daha postalo je neizdržljivo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orijentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.

Ta sezona kupanja bila je pokvarena mojom lakoumnošću ali ubrzo sam zaboravio tu lekciju i samo dve godine kasnije sam zapao u još goru nepriliku. U blizini grada u kome sam u to vreme učio nalazio se mlin za brašno sa branom preko reke. Po pravilu nivo vode u reci je bio samo dva do tri inča iznad brane i plivanje do nje nije bilo tako opasno, u šta sam se često upuštao. Jednoga dana uputio sam se sam do reke da u njoj uživam kao i obično. Međutim, kada sam doplivao blizu brane, užasnuo sam se uvidevši da je voda porasla i da me brzo nosi. Pokušao sam da pobegnem ali je bilo prekasno. Na sreću, uspeo sam da me voda ne odnese jer sam se uhvatio za branu obema rukama. Pritisak na moje grudi je bio veoma veliki i jedva sam uspevao da održim glavu iznad vode. Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako i postepeno gubio sam snagu i nisam više bio u stanju da izdržim pritisak. Upravo kada sam nameravao da se pustim nizvodno i tako razbijem o stene, u blesku svetlosti sam ugledao poznati dijagram koji je ilustrovao hidraulički princip po kome je pritisak tečnosti u pokretu proporcionalan površini na koju deluje, i automatski sam se okrenuo na svoju levu stranu. Kao magijom, pritisak se smanjio i ja sam shvatio da u ovom položaju mogu mnogo lakše da odolim snazi bujice. Ali, opasnost je još uvek postojala. Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, pošto nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak i da sam privukao pažnju. Danas koristim obe ruke podjednako ali sam tada bio levak i imao sam relativno malo snage u desnoj ruci. Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo ništa drugo nego da se polako pustim niz branu. Morao sam da pobegnem od mlina, kome sam bio licem okrenut, pošto je struja tamo bila mnogo brža i voda dublja. Bilo je to dugo i bolno iskušenje i skoro da me je na kraju izdala snaga, pošto sam stalno bio pritisnut uz branu. Uspeo sam poslednjim delićem snage i onesvestio sam se kada sam se domogao obale, gde su me i našli. Praktično sva koža na levoj strani mi je bila odrana i trebalo je da prođe nekoliko nedelja da groznica prođe i da se oporavim. Ovo su samo dva primera od mnogih, ali i oni su dovoljni da pokažu da nije bilo izumiteljskog instinkta u meni, ja ne bih ovo mogao da ispričam jer ne bih bio među živima.

Često su me ljudi, koje je to zanimalo, pitali kako i kada sam počeo da se bavim izumiteljstvom. Na to pitanje mogu da odgovorim samo prisećajući se svog prvog pokušaja za koji pamtim da je bio dosta ambiciozan, pošto se sastojao od izuma jednog aparata i jednog metoda. Što se tiče aparata, drugi su me predupredili a metod je bio originalan. To se ovako dogodilo. Jedan od drugova sa kojima sam se igrao, došao je do pribora za pecanje, što je izazvalo pravo uzbuđenje u selu i sledećeg jutra su svi krenuli u lov na žabe. Jedino sam ja ostao sam i napušten, pošto sam se posvađao sa tim dečakom. Nikada ranije nisam video pravu udicu i zamišljao sam je kao nešto čudesno, nešto što ima naročita svojstva i očajavao sam što i ja nisam sa ostalima. Nužda me je naterala, pa sam nekako pribavio komadić neke gvozdene žice, pomoću dva kamena zašiljio sam vrh na jednom kraju, savio žicu u odgovarajući oblik i pričvrstio je za jak kanap. Potom sam isekao dugačak štap, našao nekoliko mamaca i sišao do potoka gde je bilo mnoštvo žaba. Nijednu nisam uspeo da ulovim, i skoro sam se obeshrabrio, kada mi je sinula ideja da praznu udicu zanjišem ispred žabe koja je sedela na panju. U početku se malo uplašila ali malo-pomalo, oči su joj se zakrvavile, žaba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i proždrljivo zagrizla udicu. Odmah sam je izvukao. Ponovio sam isti postupak više puta i metod se pokazao nepogrešivim. Kada su moji drugovi, koji uprkos dobroj opremi, ništa nisu ulovili, došli do mene, pozeleneli su od zavisti. Dugo sam čuvao svoju tajnu i uživao u monopolu, dok konačno nisam pred božićnim raspoloženjem popustio. Posle toga svaki dečak je mogao učiniti to isto, pa je sledeće leto bilo katastrofalno za žabe.

U svom sledećem pokušaju činilo se da sledim svoj prirodni instinkt, koji me je kasnije potpuno zaokupio – kako da iskoristim prirodnu energiju da služi čoveku. Učinio sam to pomoću majskih, odnosno junskih gundelja kako ih zovu u Americi, koji su bili istinska napast u našem kraju, a ponekad su se pod teretom njihovih tela slamale grane na drveću. Žbunje se crnelo od njih. Četiri takva gundelja privezao bih na krst, koji je pokretao tanko vreteno koje je prenosilo kretanje na veliki kotur i tako se dobijala prilična „snaga“. Ova stvorenja su bila neobično delotvorna, jer kada bi jednom počela, više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo toplije oni su sve više radili. Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige. Taj odvratni prizor učinio je kraj mojim naporima na ovom polju koje je obećavalo i od tada nikada nisam mogao da dotaknem majskog gundelja ni bilo kog drugog insekta.

Kasnije sam počeo da rastavljam i sastavljam dedine satove. U prvoj operaciji uvek sam bio uspešan, dok bih u drugoj često pretrpeo neuspeh. Tako se dogodilo da je deda iznenada prekinuo moj rad na ne baš mnogo nežan način, tako da je prošlo trideset godina pre nego što sam se ponovo mašio drugog satnog mehanizma. Ubrzo posle toga, počeo sam da pravim neku vrstu pucaljke koja se sastojala od šuplje cevi jednog klipa i dva kudeljna zapušača. Kad bih hteo da pucaljka okine, klip bih upro u trbuh a potom cev snažno povlačio unazad obema rukama. Vazduh između dva zapušača je bivao sabijen i jako zagrejan i prednji čep bi izleteo uz glasni prasak. Umetnost je bila izabrati cev odgovarajućeg promera među šupljim stabljikama i sjajno sam napredovao sa tom pucaljkom, ali su moje aktivnosti prekinuli razbijeni prozori u našoj kući i ja sam bio bolno obeshrabren. Ali, ukoliko se tačno sećam, posle toga sam počeo da deljem mačeve od komada nameštaja koje sam mogao dobaviti. U to vreme bio sam pod uticajem srpske narodne poezije i pun divljenja prema podvizima junaka. Imao sam običaj da provedem sate koseći svoje neprijatelje u obliku stabljika kukuruza, što je upropašćavalo letinu, pa sam zato dobijao ćuške od svoje majke. Štaviše, te ćuške nisu bile forme radi, već i te kako prave.

Sve to, pa i više od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio šest godina i završio prvi razred osnovne škole u selu Smiljanu, u kome sam se i rodio. U to vreme smo se preselili u obližnju varošicu Gospić. Promena mesta stanovanja za mene je bila prava nesreća. Gotovo mi je srce prepuklo na rastanku od naših golubova, živine i ovaca, od našeg veličanstvenog jata gusaka koje bi se jutrom dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranilišta u tako besprekornoj bojnoj formaciji da bi se pred njima mogla postideti i eskadrila najboljih modernih avijatičara. U našoj novoj kući nisam bio ništa drugo nego zatočenik koji je kroz prozorske zastore posmatrao nepoznate ljude. Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice stao pred razjarenog lava, no da se sretnem sa bilo kojim od onih gradskih kicoša koji su tumarali naokolo. Najteže mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu. Tamo mi se dogodilo nešto od čije mi se i same pomisli kasnije ledila krv u žilama. Bila je to moja druga pustolovina u crkvi. Malo pre toga bio sam cele noći živ sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom godišnje. Bilo je to strašno iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je još gore. U gradu je živela bogata gospođa, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu bogato iskićena, obučena u haljinu sa ogromnim šlepom i bivala je u društvu mnogo ljudi. Jedne nedelje, upravo kada sam završio zvonjavu na zvoniku, sjurio sam se niz stepenice kojima je ova velika dama gordo prolazila i skočio joj na skut. On se pocepao uz parajući zvuk koji je bio nalik na salvu ispaljenu iz muskete, koju su ispalili neuvežbani regruti. Moj otac je pobeleo od besa. Blago me je udario po obrazu, i to je bila jedina fizička kazna koju je on ikad primenio ali se udarca skoro i dan-danas sećam. Stid i zbunjenost koji su usledili bili su neopisivi. Praktično sam bio prognan dok se nešto drugo nije desilo, što me je iskupilo u očima javnosti.

Jedan preduzimljiv, mlad trgovac osnovao je vatrogasnu brigadu. Kupljena su nova vatrogasna kola, nabavljene uniforme i uvežbani ljudi za rad i za paradu. Na kolima je u stvari bila pumpa na kojoj je radilo šesnaestoro ljudi i bila je divno ofarbana crvenom i crnom bojom. Jednog popodneva organizovana je javna proba i mašina je transportovana do reke. Celokupno stanovništvo je došlo da prisustvuje velikom spektaklu. Po završetku svih govora i ceremonija izdata je komanda da se pumpa voda, ali iz cevi nije potekla ni kap. Profesori i stručnjaci su uzalud pokušavali da pronađu u čemu je problem. Neuspeh je bio potpun kada sam ja stupio na scenu. Moje znanje o mehanizmu nije bilo nikakvo, a gotovo isto toliko malo znao sam o vazdušnom pritisku ali instinktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapušena. Kada sam ugazio u reku i oslobodio cev, voda je pojurila iz nje i pokvasila mnoga nedeljna odela. Ni Arhimed (Archimedes) koji je trčao go kroz Sirakuzu i iz sveg glasa vikao „Eureka“, nije ostavio veći utisak od mene. Nosili su me na ramenima i bio sam junak dana. Po doseljenju u grad započeo sam četvorogodišnje školovanje u takozvanoj pripremnoj osnovnoj školi, gde sam se spremao za višu školu ili Realnu gimnaziju. U tom razdoblju nastavljali su se moji dečački napori i podvizi kao i nevolje. Između ostalog, pročuo sam se kao jedinstveni šampion u hvatanju vrana u našem kraju. Način na koji sam ih hvatao bio je vrlo jednostavan. Otišao bih u šumu, sakrio se u žbunje i podražavao vranin zov. Obično bih dobijao po nekoliko odziva i ubrzo bi neka vrana dolepršala do mene u šiblje. Posle toga jedino je trebalo da bacim komadić kartona da bih privukao njenu pažnju, skočim na noge i ščepam je pre nego što ona uspe da se iščupa iz grmlja. Na taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko sam želeo. Ali jednom prilikom dogodilo se nešto što me je nateralo da ih počnem poštovati. Uhvatio sam divan par vrana i pošao sam kući sa prijateljem. Na izlazu iz šume sjatilo se hiljadu vrana, dižući užasnu graju. Kroz nekoliko minuta ptice stadoše da nas gone i ubrzo nas opkoliše. Zabava je trajala dok iznenada nisam dobio udarac u potiljak od koga sam pao. A onda su me žestoko napale. Morao sam da pustim one dve ptice i bio sam srećan kada sam mogao da se pridružim drugu koji se sklonio u pećinu.

U školskoj učionici je bilo nekoliko mehaničkih modela, koji su me interesovali i usmerili moju pažnju na vodene turbine. Mnoge od njih sam konstruisao i uživao u njihovom radu. Kako je neobičan bio moj život može se videti iz ovog slučajnog događaja.

Moj ujak nije mario za ovu vrstu razonode i više puta me je prekorevao. Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da ću otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma. Napravio sam raznorazne naprave i majstorije a među njima su bili najbolji lukovi za strele. Kada bih odapeo svoju strelu ona bi nestajala iz vidokruga i sa male razdaljine bi probila debelu dasku od jednog inča. Pošto sam stalno zatezao lukove, koža na mom stomaku je ojačala i postala slična krokodilskoj pa se često pitam da li možda zahvaljujući ovoj vežbi čak i danas mogu da varim i kamenje. Isto tako, ne mogu da prećutim svoje igrarije s praćkom, sa kojom sam zapanjivao gledaoce na hipodromu. Evo, spomenuću jedno od mojih junačkih dela s tim antičkim ratnim oružjem koje će se čitaocu učiniti gotovo neverovatnim. Vežbao sam dok sam se šetao sa ujakom pored reke. Sunce je bilo na zalasku, a pastrmke su bile razigrane i s vremena na vreme poneka bi iskočila iz vode, a njeno svetlucavo telo bi se oštro ocrtavalo na isturenoj steni na drugoj obali reke. Naravno, svaki bi dečak mogao da pogodi ribu pod takvim uslovima, ali sam ja na sebe preuzeo teži zadatak i do najsitnijih pojedinosti ispričao stricu šta smeram. Nameravao sam da iz praćke hitnem kamen tako da pogodim ribu, pribijem je uz stenu i presečem nadvoje. Rečeno – učinjeno. Ujak me je pogledao preplašeno i uzviknuo gotovo van sebe: „Vade retro Satanas!“i tek posle nekoliko dana je ponovo progovorio sa mnom. Ostali uspesi, ma koliko bili veliki, pašće u zasenak, ali ja osećam da mogu mirno da se odmaram na svojim lovorikama hiljadu godina.

Moji kasniji poduhvati – otkriće obratnog magnetnog polja

Kad mi je bilo deset godina, pošao sam u Realnu gimnaziju, novu i sasvim pristojno opremljenu. U kabinetu za fiziku nalazili su se razni modeli klasičnih naučnih aparata, električnih i mehaničkih. Demonstracije i eksperimenti koje su povremeno vršili naši nastavnici su me očarali i nesumnjivo su bili snažan podstrek mom izumiteljstvu. Isto tako, strasno sam voleo matematiku i često sam od profesora dobijao pohvale za brzo računanje. A tu brzinu pripisujem odgovarajućoj lakoći da vizuelno zamišljam brojke i računske radnje, ali ne na uobičajen intuitivni način, već kao i u stvarnom životu. Do izvesnog stepena složenosti bilo mi je savršeno svejedno da li sam ih napisao na tabli ili sam ih zamislio u mašti. Ali, slobodno crtanje kome je bilo posvećeno dosta časova bilo mi je dosadno i teško sam ga podnosio. Bilo je to prilično neobično, jer se većina članova moje porodice isticala u crtanju. Možda je moja odbojnost jednostavno dolazila od sklonosti da slobodno razmišljam. Da nije bilo nekoliko izuzetno glupih dečaka, koji zaista nisu znali ništa da rade, moje ocene iz tog predmeta bi bile najgore. Pošto je prema tada važećem obrazovnom programu crtanje bilo obavezno, bila je to ozbiljna poteškoća. Ovaj nedostatak je pretio da ugrozi celu moju karijeru i moj otac je imao ozbiljne teškoće da me progura iz razreda u razred.

U drugom razredu iste škole bio sam opsednut idejom da pomoću stalnog vazdušnog pritiska stvorim kretanje. Događaj s pumpom koji sam ranije opisao raspalio je moju mladalačku maštu i izazvao u meni utisak o neograničenim mogućnostima bezvazdušnog prostora. Želja da ovladam ovom neiscrpnom energijom dovela me je u grozničavo stanje, ali sam dugo lutao u mraku. Ipak su se, konačno, moja nastojanja iskazala u vidu jednog pronalaska koji je trebalo da mi omogući da izvedem ono što se nijedan drugi smrtnik nije usudio da pokuša. Zamislite cilindar koji se slobodno okreće, oslanjajući se na dva ležišta i koji je delimično oklopljen preciznim paralelopipednim sudom. Nepokrivenu stranu suda zatvara pregrada, tako da cilindrični segment u zatvorenom prostoru deli tu šupljinu na dva odeljka koja međusobno potpuno razdvajaju klizni spojevi koji ne propuštaju vazduh. Ako se jedan od pomenutih odeljaka zapečati i jednom zauvek iz njega izvuče vazduh, a drugi ostavi otvoren, uslediće stalna rotacija cilindra, bar sam ja tako pretpostavljao. Zatim sam konstruisao takav model od drveta, sastavio ga veoma pažljivo i kada sam pumpom izvukao vazduh iz jednog njegovog dela i sopstvenim očima opazio da postoji tendencija ka okretanju, pomahnitao sam od radosti. Mehaničko letenje je bilo jedno od stvari koje sam želeo da izvedem, mada sam još bio obeshrabren sećanjem na jedan nezgodan pad, kada sam sa otvorenim kišobranom skočio sa krova kuće. Svakoga dana sam se u mislima prebacivao kroz vazduh do udaljenih mesta, ali mi nije bilo jasno kako mi to polazi za rukom. Sada sam imao nešto konkretno – leteću mašinu koja je imala samo rotirajuću osovinu, pokretna krila i – vakuum neiscrpne snage. Od tada sam svakog dana izvodio svoje vazdušne uzlete u udobnom i raskošnom vozilu kakvo bi dolikovalo caru Solomonu (Solomon). Prošlo je mnogo godina dok sam shvatio da atmosferski pritisak deluje na površinu cilindra pod pravim uglom i da je slabi rotacioni efekat koji sam opazio posledica upuštanja vazduha. Mada sam do tog saznanja došao postepeno, doživeo sam ga kao bolan udarac. Samo što sam završio školovanje u Realnoj gimnaziji savladala me je opasna bolest ili – bolje reći – više njih i moje zdravstveno stanje je postalo tako kritično da su i sami lekari digli ruke od mene. U tom periodu sam mogao neprekidno da čitam, nabavljao sam knjige iz Javne biblioteke, koja je bila zapuštena i meni je povereno da razvrstavam knjige i izrađujem kataloge. Jednoga dana uručeno mi je nekoliko tomova savremene književnosti, koja se razlikovala od svega onoga što sam do tada pročitao i toliko me je zanela da sam sasvim zaboravio svoje beznadežno stanje. Bila su to prva dela Marka Tvena (Mark Twain) kojima verovatno dugujem čudesno oporavljanje koje je usledilo. Dvadeset pet godina docnije, kada sam upoznao gospodina Klemensa (Clements) i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepašćenjem sam gledao tog velikog majstora smeha kako plače.

Školovanje sam nastavio u Višoj realnoj gimnaziji u Karlovcu u Hrvatskoj, gde je živela jedna od mojih tetaka. Ona je bila otmena dama, Žena jednog pukovnika, veterana, učesnika mnogih bitaka. Nikad neću zaboraviti tri godine provedene u njihovom domu. Nijedna tvrđava u toku rata nije imala strožu disciplinu. Hranili su me kao kanarinca. Svi obroci su bili veoma kvalitetni i izvrsno pripremljeni ali količinski nedovoljni hiljadu posto. Režnjevi šunke, koje je sekla moja tetka, bili su kao flis papir. Čim bi pukovnik stavio na moj tanjir neki poveći komad, tetka bi ga zgrabila i uzrujano se obratila mužu: „Pazi šta radiš. Niko je veoma nežnog zdravlja.“ Bio sam proždrljiv i patio sam kao Tantal, ali sam živeo u atmosferi prefinjenog i umetničkog ukusa, što je svakako bilo neuobičajeno za ono doba i prilike. Zemlja je bila ravničarska i močvarna, malarijska groznica me nikako nije napuštala i pored ogromnih količina kinina koje sam uzimao. Povremeno bi se reka izlivala i u kuće dovodila vojsku pacova koji su proždirali sve, čak i vence ljutih paprika. Meni su ove štetočine bile dobrodošla zabava. Na razne načine sam proređivao njihove redove, što mi je donelo nezavidan ugled pacolovca. Najzad se ipak i moje školovanje završilo i nevolje okončale. Dobio sam matursko svedočanstvo koje me je dovelo do životne raskrsnice.

U toku svih tih godina moji roditelji su ostali nepokolebivi u svojoj odluci da me nateraju da se prihvatim svešteničkog poziva, a sama me je pomisao na to užasavala. Bio sam veoma zainteresovan za elektricitet pod velikim uticajem svoga profesora fizike, umnog čoveka, koji je često demonstrirao osnovne zakone na aparatima koje je sam izumeo. Od njegovih izuma sećam se jednog u obliku slobodno rotirajuće sijalice obmotane aluminijumskom folijom, koja se brzo okretala kada je bila povezana sa elektrostatičkom mašinom. Nemoguće mi je da potpuno objasnim silinu osećanja koje me je obuzimalo dok sam prisustvovao izvođenju ovih tajanstvenih pojava. Svaki utisak je stvarao na hiljade odjeka u mojoj svesti. Želeo sam da saznam što više o toj čudesnoj sili. Žudeo sam za eksperimentima, za istraživanjima, i predao sam se sudbini teška srca. Upravo kada sam se pripremao za dugo putovanje kući primio sam vest da otac želi da idem u lov. Bio je to čudan zahtev, s obzirom na to da je on uvek bio protiv ove vrste sporta. Ali nekoliko dana kasnije doznao sam da u našem kraju hara kolera i iskoristivši priliku, vratio sam se u Gospić, ne obazirući se na želje svojih roditelja. Neverovatno je koliko su ljudi malo znali o uzrocima ovog zla koje se pojavljivalo u zemlji svakih petnaest do dvadeset godina. Verovali su da se smrtonosni uzročnici prenose vazduhom i ispunjavaju ga oštrim mirisima i dimom. U međuvremenu su ljudi pili zagađenu vodu i masovno umirali. Razboleo sam se od te strašne bolesti prvog dana po povratku i mada sam preživljavao krize, devet meseci sam bio vezan za postelju, gotovo nepokretan. Sva moja životna energija je bila potpuno iscrpena i po drugi put sam se našao na samrti. U jednom od samrtnih trenutaka, za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu: „Možda bih mogao da se oporavim, ako mi dopustiš da studiram tehniku.“ „Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu“, odgovorio mi je svečano, a znao sam da tako i misli. Veliki teret mi je pao sa srca, ali olakšanje bi stiglo prekasno da ne beše jednog čudotvornog leka, koji se dobijao dugim kuvanjem jedne posebne vrste pasulja. Na ogromno zaprepašćenje svih, vratio sam se u život, kao drugi Lazar. Otac je uporno zahtevao da provedem godinu dana u kretanju na čistom vazduhu što sam nerado prihvatio. Najveći deo vremena sam lutao planinama natovaren lovačkom opremom i zavežljajem knjiga. Ovaj dodir sa prirodom mi je osvežio i dušu i telo. Razmišljao sam, planirao i započeo mnoge ideje koje su po pravilu bile varljive. Moja vizija je bila jasna, ali sam principe poznavao vrlo ograničeno. U jednom od svojih izuma nameravao sam da pošaljem pisma i pakete preko mora kroz cevi položene na dno u sfernim posudama koje bi mogle da izdrže hidraulički pritisak. Pumpna stanica koja je trebalo da potiskuje vodu kroz cev bila je tačno proračunata i nacrtana i sve ostale pojedinosti su bile detaljno razrađene. Propust je samo bio u jednom beznačajnom detalju, koji nije imao uticaja, a kojim nisam hteo da se bavim. Pretpostavio sam proizvoljnu brzinu vode, i to veliku, i na svoje zadovoljstvo došao do zapanjujuće uspešne naprave dokazane nepogrešivim proračunima. Dalja razmišljanja o otporu proticanju vode kroz cev ipak su me navela da ovaj izum obelodanim.

Moj drugi projekat je bio da konstruišem prsten oko ekvatora, koji bi naravno slobodno plutao, a njegovo okretanje kočile bi sile reakcije i time omogućavale putovanje brzinom od hiljadu milja na sat, što je železnicom bilo neizvodivo. Čitalac će se nasmejati. Plan je bio teško izvodiv, priznaću, ali ni blizu tako loš kao što je bio plan poznatog njujorškog profesora koji je želeo da upumpava vazduh iz vrućih zona u umerene zone, potpuno zaboravljajući na činjenicu da je Bog već stvorio gigantsku mašinu u tu svrhu.

Prema jednom drugom projektu, mnogo važnijem i privlačnijem, trebalo bi da se dobije snaga iz rotacione energije zemaljskih tela. Otkrio sam da su predmeti na površini Zemlje zahvaljujući dnevnoj rotaciji Zemljine kugle naizmenično nošeni translatorno u smeru Zemljinog kretanja i suprotno njemu. Zbog ovoga se javlja promena, koja bi mogla da se iskoristi na najjednostavniji način da se dobije pokretačka snaga u svakom naseljenom delu sveta. Ne mogu da pronađem reči kojima bih iskazao svoje razočaranje kada sam kasnije shvatio da sam u škripcu kao i Arhimed, koji je uzaludno tražio tačku oslonca u svemiru.

Po završetku raspusta, poslali su me na Politehničku školu u Grac u Štajerskoj, koju je moj otac izabrao kao jednu od najstarijih škola i onih koje su uživale najveći ugled. Bio je to trenutak koji sam željno očekivao i počeo sam svoje studije pod dobrim pokroviteljstvom i čvrsto rešen da uspem. Moje prethodno školovanje je bilo iznad proseka, zahvaljujući očevom podučavanju i pruženim mogućnostima. Naučio sam nekoliko jezika i koristio se knjigama iz nekoliko biblioteka sakupljajući iz njih manje-više korisne informacije. A onda sam crvi put mogao da izaberem predmete koji su mi se dopadali i nisam više morao da se gnjavim sa slobodnim crtanjem. Odlučio sam da iznenadim svoje roditelje i tokom cele prve godine ustajao sam svakoga dana u tri ujutru i radio ceo dan do jedanaest sati noću, nedeljom i praznikom. Pošto je većina mojih kolega studenata shvatala stvari olako, prirodno je da su moji rezultati nadmašili ostale. U toku te godine položio sam devet ispita i profesori su smatrali da zaslužujem ocene više od najboljih. Naoružan njihovim laskavim svedočanstvima, otišao sam kući na kratak odmor, očekujući trijumf, ali me je uvredilo to što je moj otac smatrao nevažnim ove teško stečene počasti. To je gotovo ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama, koja su mu moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom. Kasnije sam se uglavnom posvetio studijama fizike, mehanike i matematike, provodeći slobodno vreme u biblioteci. Imao sam pravu maniju da završim sve što sam započeo, što mi je vrlo često zadavalo muke. Jednom prilikom, počeo sam da čitam Voltera, i kada sam shvatio da postoji približno sto sitno štampanih velikih tomova, koje je ovaj monstrum napisao, ispijajući sedamdeset i dve šoljice crne kafe na dan, uhvatio me je očaj. Morao sam taj posao da završim, ali kada sam odložio i poslednju knjigu, bio sam veoma srećan i rekao sebi: „Nikad više.“

Moje isticanje na prvoj godini donelo mi je naklonost i prijateljstvo nekoliko profesora. Među njima su bili profesor Rogner (Rogner) koji je predavao aritmetiku i geometriju, profesor Pešl (Poeschl), koji je držao katedru za teoretsku i eksperimentalnu fiziku i doktor Ale (Allé) koji je predavao integralni račun i specijalizovao se za diferencijalne jednačine. Ovaj naučnik je bio najbriljantniji predavač koga sam ikada slušao. On se naročito zainteresovao za moje napredovanje i često bi ostajao u slušaonici sat ili dva duže, zadavajući mi da rešim teške zadatke, u čemu sam ja uživao. Njemu sam objasnio leteću mašinu koju sam zamislio, ne kao izum iz mašte, već kao izum zasnovan na temeljnim naučnim principima koji se mogu ostvariti primenom moje turbine i brzo podariti svetu. Oba profesora, i Rogner i Pešl bili su radoznali ljudi. Prvi se izražavao na neobičan način, svaki put kada bi progovarao bila je to galama posle koje je sledila duga zbunjujuća pauza. Profesor Pešl je bio metodičan i savršeno temeljan Nemac. Imao je ogromna stopala i ruke kao medveđe šape, ali je sve svoje eksperimente izvodio tako vešto, precizno kao časovnik, bez greške. Na drugoj godini studija dobili smo Gramov (Gramme) dinamo iz Pariza koji je imao pljosnate magnete u obliku potkovice i žicom namotanu armaturu sa komutatorom. Po priključenju su se pokazivali različiti strujni efekti. Dok je profesor Petl izvodio eksperimente, puštajući mašinu da radi kao motor, četkice su pravile probleme proizvodeći jake varnice i ja sam zapazio da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica. Ali on je rekao da to nije moguće i ukazao mi je počast tako što je održao predavanje o toj temi, i zaključujući na kraju je rekao: „Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo isto kao kada bi se jedna konstantna privlačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.“ Ali instinkt je nešto što prevazilazi znanje. Mi nesumnjivo imamo finija nervna vlakna, koja nam omogućavaju da osetimo istinu tamo gde su logičko zaključivanje ili bilo koji svesni umni napor uzaludni. Neko vreme sam se kolebao, impresioniran profesorovim autoritetom, ali ubrzo sam shvatio da sam u pravu i prihvatio sam se ovog zadatka, sa svim žarom i beskrajnim mladalačkim samopouzdanjem.

Počeo sam tako što sam prvo u svojoj glavi zamislio mašinu jednosmerne struje puštajući je da radi i menjajući tok struje u armaturi. Onda bih zamislio alternator i istraživao procese koji se slično odvijaju. U sledećem koraku bih zamislio sisteme koji se sastoje od motora i generatora i povezivao ih na različite načine. Slike koje sam zamišljao meni su bile sasvim stvarne i opipljive. Ostatak moga školovanja u Gracu je prošao u intenzivnim ali uzaludnim naporima ove vrste i skoro sam došao do zaključka da je ovaj problem nerešiv. Godine 1880. otišao sam u Prag, u Čehoslovačku, da udovoljim očevoj želji da svoje obrazovanje završim na tamošnjem univerzitetu. U tom gradu sam napravio odlučujući napredak, tako što sam odvojio komutator od mašine i proučavao ovaj fenomen iz novog ugla, ali još uvek bez rezultata. Sledeće godine, iznenada sam promenio svoj pogled na život. Shvatio sam da moji roditelji podnose ogromnu žrtvu zbog mene i rešio sam da ih oslobodim tog tereta. Talas telefonije koji je zahvatio Ameriku upravo je stigao na evropski kontinent i takav sistem je trebalo da bude instalisan u Budimpešti, u Mađarskoj. Bila je to idealna prilika, utoliko pre što je jedan prijatelj naše porodice bio na čelu tog poduhvata. Tada sam pretrpeo potpuni slom nerava koji sam već ranije spomenuo. Ono kroz šta sam ja prošao u tom periodu bolesti, prosto je neverovatno. Imao sam uvek izvanredan vid i sluh. Jasno sam mogao da razaberem predmete u daljini onda kada drugi nisu mogli da vide ni njihove obrise. U detinjstvu sam uspeo nekoliko puta da spasem od požara kuće suseda tako što sam čuo ono tiho pucketanje koje njima nije ometalo san i dozvao pomoć.

Godine 1899, kada sam prešao četrdesetu godinu i svoje eksperimente izvodio u Koloradu, bio sam u stanju da savršeno jasno čujem prasak gromova na udaljenosti od 550 milja. Granica slušne moći mojih mladih asistenata jedva je prelazila 150 milja. To znači da je moje čulo sluha bilo trinaest puta osetljivije od njihovog, mada sam u to vreme, tako reći, bio gluv kao top u poređenju sa oštrinom sluha koju sam imao u doba nervne napetosti. U Budimpešti sam mogao da čujem otkucaje časovnika, koji se nalazio u sobi trećoj od moje. Sletanje muve na sto moje uvo bi primalo kao tup udar. Zvuk kočije koja bi prolazila nekoliko milja daleko potresao bi čitavo moje telo. Prasak lokomotive udaljene dvadeset do trideset milja zaljuljao bi klupu ili stolicu na kojoj sam sedeo tako jako da bih osetio nesnosan bol. Tlo pod mojim nogama je neprestano podrhtavalo. Bio sam prinuđen da ispod svoje postelje podmećem gumene jastuke da bih se bar malo odmorio. Zaglušujuća buka iz daleka i izbliza naličila mi je na nejasno izgovorene reči, koje bi me prepale da nisam bio u stanju da ih raščlanim na njihove sastavne komponente. Sunčevi zraci, koji su u razmacima bili prekidani, izazivali bi tako snažan potres u mom mozgu da bi me ošamutili. Morao sam sakupiti svu snagu volje da prođem ispod mosta ili neke građevine, jer bih prolazeći osetio neverovatan pritisak na lobanju. U mraku su moja čula bila osetljiva kao u slepog miša i mogao sam da razaznam postojanje nekog predmeta na udaljenosti od 12 stopa čudnim osećanjem jeze na čelu. Puls mi je varirao od nekoliko do dvesta šezdeset otkucaja; i svaki deo moga tela se trzao i drhtao, što sam najteže podnosio. Jedan ugledan lekar mi je odredio veliku dnevnu dozu kalijum-bromida, proglasio je moju boljku jedinstvenom i neizlečivom. Večito ću žaliti što u to vreme nisam otišao na posmatranje kod specijaliste fiziologa i psihologa. Grčevito sam se borio za život, ali nisam verovao da ću se oporaviti. Može li iko poverovati da se tako beznadežna telesna olupina može preobraziti u čoveka zapanjujuće snage i žilavosti, čoveka koji može da radi trideset i osam godina, skoro bez dana odmora, a da i dalje ostane telesno i duhovno krepak i svež. Tako je bilo sa mnom. Snažna želja za životom i nastavkom rada uz pomoć odanog prijatelja i atlete, učinila je čudo. Zdravlje mi se povratilo, a sa njim i krepkost uma. Kada sam se ponovo vratio rešavanju problema, gotovo sam zažalio što će se borba tako brzo okončati. Imao sam energije napretek. Kada sam prihvatao neki zadatak, nisam to činio sa rešenošću koja je svojstvena običnim ljudima. Za mene je to bio sveti zavet, pitanje života i smrti. Znao sam da ću stradati ako ne uspem. Sada sam osetio da je bitka dobijena. Negde duboko u svesti nalazilo se rešenje, ali još nisam mogao da nađem način da ga izrazim. Jedno popodne, koje ću uvek pamtiti, uživao sam u šetnji po gradskom parku sa svojim prijateljem i recitovao poeziju. U to vreme znao sam napamet cele knjige, od reči do reči. Jedna od njih je bila i Geteov (Johan Wolfgang Goethe) Faust. Sunce koje je zalazilo podsetilo me je na čuveni odlomak:

Sie rückt und weicht, der Tag ist überlebt,
Dort eilt Me hin und fördert neues Leben.
Oh, dass kein Flügel mich vot Boden hebt
Ihr nach und immer nach zu streben!
Ein schöner Traum indessen sie entweicht,
Ach, zu des Geistes Flügeln wird so leicht
Kein körperlicher Flügel sich gesellen!

Dok sam izgovarao ove nadahnjujuće reči, sinula mi je ideja, i u trenutku sam otkrio istinu. Štapom sam nacrtao dijagram u pesku, koji je moj pratilac savršeno shvatio i koji sam šest godina kasnije izložio u svome govoru u Američkom institutu elektroinženjera. Slike koje sam video bile su čudesno oštre i jasne i imale čvrstinu metala ili kamena, u tolikoj meri da sam mu rekao: „Pogledaj moj motor. Pazi kako ću sada da ga pokrenem u suprotnom smeru.“ Ne mogu da opišem svoja osećanja. Da je Pigmalion video svoju statuu kako oživljava, ne bi mogao biti potreseniji. Hiljadu tajni prirode na koje sam mogao da nabasam, dao bih za ovu jednu tajnu, koju sam od nje oteo, uprkos svim čudima i opasnostima po svoj opstanak.

Otkriće Teslinog kalema i transformatora

Neko vreme sam se potpuno predao uživanju zamišljajući mašine i izmišljajući nove forme. Bio sam duhovno srećan, tako srećan kao nikada u životu. Ideje su neprekidno navirale i jedino sam imao poteškoće da ih brzo ščepam. Delovi aparature koju sam zamislio bili su za mene potpuno stvarni i opipljivi u svakom detalju, do najmanje brazgotine i znaka habanja. Uživao sam da zamišljam kako motori stalno rade, jer su tako u mojoj mašti predstavljali još fascinantniji prizor. Kada se prirodna sklonost izrodi u pasioniranu želju, čovek napreduje ka svome cilju čizmama od sedam milja. Za vreme kraće od dva meseca razradio sam gotovo sve tipove motora i modifikacije sistema koji se danas vezuju za moje ime. Verovatno je to proviđenje bilo, što su potrebe egzistencije komandovale da se privremeno zaustavi ova iscrpljujuća aktivnost uma. Stigao sam u Budimpeštu podstaknut nepotpunim izveštajem o telefonskom preduzeću u koje sam došao i ironijom sudbine, morao sam da prihvatim plaćeno mesto crtača u Centralnom telegrafskom uredu pri ugarskoj vladi, sa platom koju – dozvolićete mi – neću otkriti. Na sreću, ubrzo se za mene zainteresovao viši inspektor i posle toga sam se zaposlio na projektima, proračunima i procenama vezanim za nove instalacije, sve dok nije počela da radi telefonska centrala o kojoj sam ja vodio brigu. Radeći tamo stekao sam znanje i praktično iskustvo koje mi je bilo najdragocenije, a samo zaposlenje mi je pružalo široke mogućnosti da koristim svoje izumiteljske sposobnosti. Popravio sam neke aparate u Centralnoj stanici, i usavršio telefonski ponavljač ili pojačalo koji nikada nisam patentirao niti objavio, ali bi mi i danas to služilo na čast. U znak priznanja za moju efikasnu pomoć, organizator poduhvata gospodin Puškaš (Puskas), posle završetka svoga posla u Budimpešti, ponudio mi je mesto u Parizu, koje sam rado prihvatio.

Nikada neću zaboraviti snažan utisak koji je taj čarobni grad ostavio na mene. Nekoliko dana po dolasku, tumarao sam ulicama, potpuno zbunjen novim prizorima. Bilo je mnogo privlačnih i neodoljivih stvari, ali avaj, platu sam potrošio čim sam je primio. Kada me je gospodin Puškaš upitao kako se snalazim u novoj sredini, opisao sam tačno situaciju rekavši: „Poslednjih dvadeset i devet dana u mesecu je najteže.“ Živeo sam vrlo naporno, što bi se danas moglo nazvati na „ruzveltovski način“. Svakoga jutra, bez obzira na to kakvo je vreme bilo, odlazio bih od Bulevara st. Marsel, gde sam stanovao, do kupatila na Seni, zagnjurio bih se u vodu, isplivao dvadeset sedam krugova a onda hodao jedan sat da stignem do Ajvrija (Ivry), gde se nalazila fabrika kompanije. Tu bih oko pola osam doručkovao onako kako to čine drvoseče a onda bih, željno čekajući vreme ručka, krckao lešnike za direktora radova gospodina Čarlsa Bečelora (Charles Batchellor), koji je bio Edisonov prisni prijatelj i njegov pomoćnik. Tu sam upoznao nekolicinu Amerikanaca, koji su me zavoleli zbog moje veštine u igranju bilijara. Ovim ljudima sam objasnio svoj izum i jedan od njih, gospodin D. Kaningem (D. Cunningham), poslovođa mašinskog odeljenja, ponudio je da osnuje deoničarsko društvo. Predlog mi se činio krajnje smešnim. Nisam o tome znao ništa, osim da je to način na koji rade Amerikanci. Ništa nije ispalo od toga i ja sam sledećih nekoliko meseci morao da putujem iz mesta u mesto po Francuskoj i Nemačkoj i da „lečim bolesti “ električnih centrala. Na povratku u Pariz, predao sam jednom od činovnika kompanije, gospodinu Ro (Rau), plan za usavršavanje dinama i pružena mi je prilika. Moj uspeh je bio potpun i oduševljeni direktori su mi činili privilegiju da usavršim automatske regulatore, koji su bili mnogo traženi. Ubrzo posle toga nastale su neke poteškoće u elektrani koja je podignuta na novoj železničkoj stanici u Strazburu. Instalacije su bile neispravne i baš u toku svečanog otvaranja, kojem je prisustvovao i stari car Viljem I (William I), veliki deo zida se srušio, zbog kratkog spoja. Nemačka vlada je odbila da preuzme postrojenje a francuska kompanija se suočila sa ozbiljnim gubitkom. Zahvaljujući mom znanju nemačkog jezika i stečenom iskustvu, poveren mi je težak zadatak da razmrsim situaciju i ja sam početkom 1883. otišao u Strazbur da obavim taj posao.

Neki događaji iz toga grada su ostavili neizbrisiv trag u mom sećanju. Čudnom igrom slučaja, izvestan broj ljudi koji će kasnije postati slavni, živeo je tamo u to vreme. Kasnije u životu, imao sam običaj da kažem: „Bakterija slave je postojala u tom starom gradu. Drugi su se inficirali ali ja sam se izvukao!“ Bio sam zaokupljen danonoćno praktičnim radom, korespondencijom i sastancima sa zvaničnicima ali čim sam bio u mogućnosti, otpočeo sam konstrukciju jednostavnog motora u mašinskoj radionici prekoputa železničke stanice, pošto sam sa sobom iz Pariza doneo nešto materijala u tu svrhu. Završetak eksperimenta je ipak odložen do leta iste godine, kada sam konačno imao zadovoljstvo da vidim rotaciju prouzrokovanu naizmeničnim strujama različite faze bez kliznog kontakta ili komutatora, kako sam to zamislio godinu dana ranije. Bilo je to posebno zadovoljstvo ali nije moglo da se poredi sa delirijumom radosti koje je došlo posle prvog otkrića.

Među mojim novim prijateljima bio je bivši gradonačelnik, gospodin Bozen (Bauzin) koga sam ja već donekle upoznao sa ovim i ostalim svojim izumima i čiju sam pomoć nastojao da pridobijem. On mi je zaista bio odan i moj projekat je ponudio nekolicini bogataša, ali na moje razočaranje, nije bilo odziva. On je želeo da mi pomogne na svaki način a približavanje prvog jula 1919. podseća me na oblik „pomoći“ koju sam dobio od tog šarmantnog gospodina, koja nije finansijska ali koju zbog toga ništa manje ne cenim. Godine 1870. kada su Nemci okupirali zemlju, gospodin Bozen je zakopao veliku zalihu „St. Estèphe“ iz 1801. i došao je do zaključka da ne poznaje nijednu osobu koja bi više zaslužila da popije to piće od mene. Ovo je, mogu da kažem, jedan od nezaboravnih događaja kojih se sećam. Moj prijatelj me je uporno požurivao da se što pre vratim u Pariz i tamo zatražim pomoć. Jedva sam čekao da to učinim, ali su se moj posao i pregovori otegli zbog raznoraznih malih prepreka na koje sam naišao, tako da mi je povremeno situacija izgledala beznadežnom.

Samo da bismo imali sliku o nemačkoj savršenosti i „efikasnosti“, mogu ovde da navedem jedno prilično smešno iskustvo. Sijalicu od 16 sveća trebalo je staviti u hodnik i pošto sam odabrao mesto, naložio sam monteru da položi žice. Pošto je radio neko vreme zaključio je da treba da se konsultuje sa inženjerom, pa je tako i učinjeno. Inženjer je imao nekoliko primedaba ali je posle svega zahtevao da se sijalica stavi dva inča dalje od mesta koje sam ja odredio i tek posle toga je rad nastavljen. Onda se inženjer zabrinuo i rekao da treba obavestiti inspektora Averdeka (Averdeck). Pozvali smo tu važnu osobu, sa njom razgovarali, ispitivali, raspravljali i odlučili da sijalica treba da se pomeri dva inča, odnosno da se vrati na mesto koje sam ja odredio. Nije prošlo dugo i Averdek se javio rekao mi da on oseća neku zebnju i da mora o ovome da obavesti višeg inspektora Hironimusa (Hieronimus) i da ja treba da sačekam njegovu odluku. Prošlo je nekoliko dana pre nego što je viši inspektor uspeo da se oslobodi ostalih neodložnih obaveza i konačno dođe; sledila je rasprava od dva sata i onda je on odlučio da sijalicu treba pomeriti dva inča dalje. Moje nade da je ovo konačna odluka raspršile su se kada se viši inspektor vratio i rekao mi: „Vladin službenik (Regierungsrath) Funke (Funke) je vrlo isključiv i ja se ne usuđujem da dam nalog da se sijalica postavi na određeno mesto bez njegove izričite saglasnosti.“ Shodno tome dogovorena je poseta ovoga uglednog čoveka. Počeli smo da čistimo i poliramo rano ujutru. Svi smo se uredili, ja sam navukao rukavice i kada je Funke došao sa svojom pratnjom, bio je ceremonijalno dočekan. Nakon dva sata savetovanja, odjednom je uzviknuo: „Morao bih da idem“, i pokazavši mi mesto na plafonu, naredio mi je gde da stavim sijalicu. Bilo je to upravo mesto koje sam je prvobitno odredio.

Pošto se iz dana u dan ništa nije menjalo, rešio sam da tome stanem na kraj i konačno sam uspeo u tome. U proleće 1884. sve razlike su usklađene, postrojenje je formalno prihvaćeno i ja sam se vratio u Pariz sa prijatnim predosećajem. Jedan od činovnika mi je obećao krupnu nadoknadu u slučaju da uspem, isto kao i u slučaju usavršavanja njihovih dinama, pa sam se nadao da ću dobiti priličnu sumu novca. Radilo se o tri činovnika koje ću označiti sa A, B i C iz praktičnih razloga. Kada sam pozvao A, rekao mi je da odlučuje B. Ovaj gospodin je smatrao da samo C može da odluči, a ovaj poslednji je bio sasvim siguran da je A jedini ovlašćen da deluje. Nakon nekoliko prebacivanja od jednog do drugog u ovom circulus viciousus shvatio sam da je moja nagrada zidanje kule u oblacima. I moj poslednji neuspešni pokušaj da sakupim novac za rad na konstruisanju, bio je još jedno razočarenje, a kada me je gospodin Bečelor (Batchellor) pritisnuo da idem u Ameriku sa namerom da usavršavam Edisonove mašine, odlučio sam se da okušam sreću u zemlji zlatnih obećanja. Ali šansu umalo da propustim. Sakupio sam svoju skromnu imovinu, obezbedio mesto u vozu i našao se na stanici, upravo kada je voz polazio. Tog trenutka sam otkrio da su mi nestale karte i novac. Šta sada da radim, postavljalo se pitanje. Herkules je imao mnogo vremena za razmišljanje ali ja sam morao da odlučim dok sam trčao pored voza sa oprečnim osećanjima koja su prolazila kroz glavu kao oscilacije u kolu kondenzatora. Doneo sam odluku u pravi čas, pomognut spretnošću, prolazeći kroz poznata iskustva kako trivijalna tako i neprijatna, uspeo sam da se ukrcam za Njujork i sa ostatkom svojih stvari, nekoliko pesama i članaka koje sam napisao i sa zavežljajem proračuna koji su se odnosili na rešenja nerešivog integrala i na moju leteću mašinu. Tokom puta najveći deo vremena sam provodio na krmi broda, vrebajući mogućnost da nekoga spasem iz vodene grobnice, ne pomišljajući ni najmanje na opasnost. Kasnije kada sam poprimio nešto od praktičnog američkog duha, tresao sam se od same pomisli i divio se svojoj ranijoj ludosti.

Želeo bih da mogu da opišem svoje prve utiske iz ove zemlje. Čitao sam u arapskim pričama kako dobri duhovi odvode ljude u nekakvu zemlju snova da tamo dožive čarobne pustolovine. Moj slučaj je bio upravo obrnut. Iz sveta snova mene su duhovi odveli u svet stvarnosti. Ono što sam za sobom ostavio bilo je prekrasno, nadahnuto umetnošću i fascinantno u svakom pogledu; a ono što sam ovde ugledao bilo je mehanizovano, grubo i odbojno. Neki krupan policajac mahao je palicom koja mi se učinila velikom kao cepanica. Učtivo sam mu se obratio, moleći ga da mi pokaže put. „Šest blokova naniže, a onda levo“, odgovorio je, gledajući me ubilački. „Zar je ovo Amerika?“, upitao sam se bolno iznenađen. „Ova zemlja zaostaje čitav vek za Evropom u civilizaciji. “ Kada sam 1889. otputovao u inostranstvo iz Amerike – pet godina posle mog dolaska, uverio sam se da je Amerika više od sto godina ispred Evrope i do danas se ništa nije dogodilo, što bi izmenilo moje mišljenje.

Susret s Edisonom bio je značajan događaj u mom životu. Zadivio me je taj izuzetan čovek koji je tako mnogo postigao, bez pravovremenog obrazovanja i naučnog iskustva. Ja sam učio desetine jezika, proučavao književnost i umetnost, a najbolje godine svoga života proveo sam po bibliotekama, čitajući sve što bi mi došlo do ruke, od Njutnovih (Newton) Principa do romana Pola de Koka (Raul de Kosk) i osetio sam da sam uludo protraćio najveći deo svoga života. Međutim, ubrzo sam shvatio da je to bilo najbolje što sam mogao da uradim. U periodu od nekoliko nedelja, zadobio sam Edisonovo poverenje. Evo kako se to dogodilo.

Na parobrodu „Oregon“, najbržem putničkom parobrodu u to vreme, pokvarila su se oba pogona za osvetljenje i plovidba je odložena. Kako je konstrukcija iznad glavne palube postavljena posle instaliranja ovih mašina, bilo je nemoguće da se one uklone iz brodskog trupa. Ova ozbiljna neprilika mnogo je brinula Edisona. Predveče sam poneo neophodne instrumente i otišao na brod, na kome sam ostao cele noći. Dinamo-mašine, koje su bile u lošem stanju, pretrpele su više kratkih spojeva i imale više prekida, ali sam ja uz pomoć posade uspeo da ih osposobim. U pet časova ujutru, idući Petom avenijom na putu za radionicu, sreo sam Edisona u društvu Bečelora i još nekoliko ljudi koji su se vraćali kućama na počinak. „Gle našeg Parižanina kako noću šeta naokolo, primeti on. Kada sam mu rekao da dolazim sa parobroda „Oregon“i da sam na njemu opravio obe mašine za osvetljenje, on me je pogledao i produžio bez ijedne reči. Ali pošto se malo udaljio, do mene je dopirala njegova opaska: „Bečelore, ovo je đavolski dobar čovek.“ Otada sam imao punu slobodu u vođenju poslova. Skoro godinu dana moje redovno radno vreme bilo je od 10.30 pre podne do 5 časova narednog jutra, bez ijednog dana pauze. Edison mi je jednom rekao: „Među svojim asistentima imao sam mnogo pravih radnika, ali vi ste ih sve nadmašili.“ U tom periodu sam izradio nacrt za dvadeset četiri različita tipa standardnih mašina s kratkim jezgrom i standardnih konstrukcija za zamenu starih tipova mašina. Direktor odeljenja mi je obećao pedeset hiljada dolara kada završim ovaj posao, ali se pokazalo da je to bila neslana šala. Ta činjenica me je bolno pogodila i podneo sam ostavku.

Odmah zatim obratili su mi se neki poslovni ljudi s predlogom da se pod mojim imenom osnuje kompanija za izradu lučnih lampi, što sam ja prihvatio. Najzad se pružila prilika da radim na svome motoru. Ali, kada sam o tome započeo razgovor sa svojim novim kolegama, oni su mi rekli: „Ne, nama je potrebna lučna lampa. Ne zanima nas ta vaša naizmenična struja “ Sistem lučne rasvete usavršio sam 1886. godine i on je prihvaćen kao sistem javnog i fabričkog osvetlenja, a ja sam bio slobodan, bez ikakvih drugih nagrada, osim lepo ispisane potvrde o vlasništvu deonice, hipotetičke vrednosti. Zatim je nastupio period borbe u novoj sredini kojoj nisam bio vičan, ali je na kraju usledio uspeh i aprila 1887. godine osnovano je „Teslino električno društvo “ sa laboratorijom i odgovarajućim instrumentima. Motori koje sam napravio bili su upravo onakvi kakve sam prethodno zamislio. Nisam ni pokušavao da usavršim konstrukciju, već sam samo reprodukovao slike onakve kakve su mi se javljale u mašti i rad motora je uvek bio onakav kakav sam i očekivao.

Početkom 1888. godine sklopio cam sa kompanijom Vestinghaus (Westinghouse Somrany) ugovor za proizvodnju svojih motora na veliko. Ali, trebalo je savladati još mnoge poteškoće. Moj sistem se zasnivao na korišćenju struja niskih frekvencija, a stručnjaci u Vestinghausu prihvatili su 133 periode uz napomenu da se ovim obezbeđuju prednosti u transformaciji. Oni nisu hteli da napuste standardne oblike svojih mašina, pa sam svoje napore morao da usredsredim na prilagođenje svoga motora ovim uslovima. Sledeće što se tražilo, bila je proizvodnja monofaznog motora koji može da radi na ovoj frekvenciji, a to nije bilo nimalo lako.

Krajem 1889. godine, kako moje usluge u Pitsburgu više nisu bile neophodne, vratio sam se u Njujork i ponovo pristupio eksperimentalnom radu u jednoj laboratoriji u ulici Grand gde sam odmah počeo da konstruišem visokofrekventne mašine. Problemi konstruisanja u ovom neistraženom polju su bili novi i sasvim specifični i nailazio sam na mnogo teškoća. Odbacio sam induktorski tip jer sam se bojao da on neće dati sinusne talase koji su tako važni za rezonantna dejstva. Da toga nije bilo, uštedeo bih sebi veliki trud. Druga obeshrabrujuća odlika visokofrekventnog alternatora bila je, izgleda, promenljivost brzine koja je pretila da ozbiljno ograniči njegovu upotrebu. Već za vreme svojih demonstracija pred članovima Američkog instituta za elektroinženjere primetio sam da se nekoliko puta gubilo prilagođenje, pa je trebalo prepodešavati aparate jer još nisam bio pronašao način koji sam mnogo kasnije otkrio, da ostvarim mašinu stalne brzine koja pod raznim opterećenjima menja brzinu za samo deo jednog obrta.

Bilo je poželjno iz mnogih drugih razloga izumeti jednostavniju napravu za proizvodnju električnih oscilacija. Godine 1856. lord Kelvin (Lord Kelvin) izložio je svoju teoriju o pražnjenju kondenzatora, ali ovo značajno otkriće uopšte nije bilo primenjeno u praksi. Uvideo sam mogućnost; i pristupio sam poslu da usavršim indukcionu aparaturu na ovom principu. Napredovao sam tako brzo da sam na svome predavanju održanom 1891. godine, prikazivao kalem koji stvara varnice dužine pet inča. Tom prilikom otvoreno sam saopštio prisutnim inženjerima da je nedostatak novog metoda transformacije to što nastaju gubici na mestu varničenja. Naknadno istraživanje je pokazalo da efikasnost ostaje ista, bez obzira na medijum koji se koristi, bilo da je to vazduh, vodonik, živina para, ulje ili elektronski snop. Ovaj zakon u mnogo čemu podseća na zakon o pretvaranju mehaničke energije. Nebitno je da li ćemo izvestan teret spustiti vertikalno naniže, ili ćemo ga na niži nivo sneti nekom zaobilaznom putanjom, količina rada ostaje ista. Srećom, ovaj nedostatak nije presudan, pošto se pravilnim odmeravanjem rezonantnih kola može postići efikasnost od 85 procenata. Od momenta objavljivanja ovog izuma, on je ušao u opštu upotrebu i izazvao revoluciju u mnogim oblastima. Njega, međutim, očekuje još bolja budućnost. Kad sam 1900. godine ostvario snažna pražnjenja od 100 stopa i kada se struja rasprostrla oko Zemlje, setio sam se one prve majušne varnice koju sam ugledao u svojoj laboratoriji u ulici Grand i doživeo uzbuđenje slično onome koje sam osetio kad sam otkrio obrtno magnetno polje.

Visokonaponski predajnik

Kada razmatram događaje iz prošlosti, shvatam koliko su tanani uticaji koji formiraju naše sudbine. Jedan događaj iz moje mladosti može da posluži kao ilustracija za to. Jednog zimskog dana sam uspeo da se popnem na vrlo strmu planinu u društvu drugih dečaka. Sneg je bio dosta dubok i topao južni vetar nam je išao na ruku. Zabavljali smo se bacajući grudve, koje su se same kotrljale neko vreme, sakupljajući manje ili više snega, i pokušavali da nadmašimo jedan drugog u ovom uzbudljivom sportu. Odjednom, jedna lopta je premašila sve granice, narastajući do ogromne veličine, sve dok nije porasla velika kao kuća i sjurila se u dolinu, uz veliku grmljavinu od koje je zemlja podrhtavala. Gledao sam omađijan, i nisam mogao da shvatim šta se dogodilo. Nedeljama posle toga slika lavine mi je bila pred očima i pitao sam se kako je moguće da nešto tako malo tako silno naraste. Od toga vremena uvećanje slabih dejstava me je fasciniralo i kada sam nekoliko godina kasnije počeo eksperimentalno da proučavam elektro i mehaničke rezonancije bio sam za to veoma zainteresovan od samog početka. Moguće je da se nije desio taj događaj u mladosti, koji je na mene ostavio snažan utisak, da ja možda i ne bih sledio malu varnicu koju je dao moj kalem i da nikada ne bih usavršio svoj najbolji izum, čiji ću vam istorijat sada ispričati prvi put.

Lovci na znamenite stvari su me često pitali koji ja od svojih izuma najviše cenim. Ovo zavisi od toga kako gledate na stvari. Ne mali broj tehnički obrazovanih ljudi, vrlo sposobnih u svojim specijalizovanim oblastima, ljudi kojima je ovladala pedanterija i uskogrudost, rekli su da sam ja dao čovečanstvu malo toga za praktičnu upotrebu, ukoliko se izuzme indukcioni motor. To je ozbiljna greška. O novoj ideji se ne sme suditi po neposrednim rezultatima. Moj sistem prenosa energije pomoću naizmeničnih struja došao je u psihološkom trenutku, kao dugo traženi odgovor na mnoga hitna industrijska pitanja i mada je trebalo da se prevaziđe određeni otpor i da se kao i uvek pomire oprečni interesi, komercijalni nastup nije mogao još dugo da se odlaže. Uporedite sada ovu situaciju sa onom sa kojom se suočila moja turbina. Čovek bi mogao da pomisli da bi tako jednostavan i lep izum, koji ima mnoge karakteristike idealnog motora, trebalo odmah da bude prihvaćen, što bi se nesumnjivo i dogodilo pod sličnim okolnostima. Ali budućnost obrtnog polja nije bila u obezvređivanju mašina, naprotiv, trebalo je da im uveća vrednost. Moj sistem je ujedno potpomogao nove poduhvate i poboljšao stare. Moja turbina je dostignuće sasvim različitih karakteristika. To je radikalno odstupanje u smislu da bi njen uspeh značio napuštanje starijih tipova prvobitnih pokretača na koje su potrošene milijarde dolara. Pod ovakvim uslovima, napredak bi bio spor i možda bi najveća prepreka bile predrasude koje je u glavama stručnjaka stvorila organizovana opozicija. Tek pre neki dan sam se obeshrabrio kada sam sreo prijatelja, bivšeg asistenta Čarlsa F. Skota (Charles F. Scott), sada profesora elektrotehnike na Jelu. Nisam ga dugo video i radovao sam se da sa njim malo porazgovaram u svojoj kancelariji. Naš razgovor je normalno skrenuo na moju turbinu, a ja sam postao prilično vatren. „Skot“, uzviknuo sam ponesen slikom slavne budućnosti, „moja turbina će oterati u staro gvožđe sve toplotne mašine na svetu.“Skot je nežno pogladio svoju bradu i zamišljenog pogleda, kao da nešto u glavi računa “ biće to velika gomila starog gvožđa“, rekao je i izašao bez reči.

Ovaj i drugi moji izumi, međutim, nisu bili ništa više do koraci napred u određenim pravcima. Razvijajući ih ja sam jednostavno sledio urođeni instinkt da usavršavam postojeće naprave, bez nekog razmišljanja o našim mnogo prečim potrebama. „Visokonaponski predajnik“ je proizvod višegodišnjeg rada, čiji je glavni cilj bilo rešenje problema, koji su neuporedivo važniji za čovečanstvo od pukog razvoja industrije.

Novembra 1890. godine, ukoliko me sećanje ne vara, izveo sam u laboratoriji eksperiment koji je bio jedan od najređih i najspektakularnijih eksperimenata ikada zabeleženih u analima nauke. Istražujući ponašanje visokofrekventnih struja, bio sam zadovoljan saznanjem da se električno polje dovoljne jačine može proizvesti u sobi tako da pali vakuumsku cev bez elektroda. Shodno tome je napravljen transformator da bi proverio teoriju i prvi test je dao izvanredne rezultate. Teško je oceniti šta su te čudne pojave značile u ono vreme. Žudimo za novim senzacijama, ali ubrzo postajemo ravnodušni prema njima. Ono što je juče bilo čudo, danas je običan događaj. Kada su moje cevi bile prvi put javno izložene, posmatrane su sa čuđenjem koje je nemoguće opisati. Iz svih krajeva sveta primio sam hitne pozive, mnogobrojne počasti i ostale laskave ponude, koje sam odbio. Kada su 1892. godine pozivi postali neizdrživi, otputovao sam u London gde sam u Institutu za elektroinženjere održao predavanje. Nameravao sam da zbog jedne slične obaveze odmah produžim u Pariz, međutim ser Džejms Divar (James Dewar) zahtevao je od mene da se pojavim i pred članovima Kraljevskog instituta. Bio sam odlučan čovek, ali sam lako popustio pred jakim argumentima ovog velikog Škotlanđanina. Gurnuo me je u stolicu i nalio mi pola čaše divne braon tečnosti koja se presijavala u svim drugim bojama i imala ukus nektara. „Sada“, reče on, „Vi sedite u Faradejovoj (Faraday) stolici i uživate u viskiju koji je on obično pio.“ I na jednoj i na drugoj stvari moglo mi se zavideti. Sledeće večeri izvodio sam svoj eksperiment pred članovima Kraljevskog instituta, posle čega se lord Rejli (Lord Rayleigh) obratio prisutnima i njegove ljubazne reči su bile prvi podstrek za sve moje poduhvate. Pobegao sam iz Londona, a kasnije i iz Pariza da bih izbegao blagonaklonosti kojima su me ljudi obasipali i otputovao sam kući, gde sam prošao kroz mnoga bolna iskustva i bolest. Pošto sam se oporavio, počeo sam da kujem planove za nastavak rada u Americi. Do tada nisam ni shvatao da imam poseban izumiteljski dar, ali lord Rejli koga sam uvek smatrao idealnim naučnikom je to rekao, i ako je to zaista bilo tačno, osetio sam da treba da se usredsredim na neku veliku ideju.

Jednog dana dok sam lutao po planini potražio sam sklonište od oluje koja je nailazila. Nebo je bilo prekriveno tamnim oblacima, ali kiša nikako da padne, dok iznenada nije sevnula munja, a nekoliko trenutaka kasnije nastao potop. Ovaj prizor me je podstakao na razmišljanje. Bilo je očigledno da su ove dve pojave tesno povezane kao uzrok i posledica. Posle malo razmišljanja, zaključio sam da je električna energija koja je izazvala toliko prolivanje vode, bila neznatna, dok je munja odigrala ulogu neke vrste osetljivog okidača. To je bila divna mogućnost za podvig. Kad bismo mogli da proizvedemo električne efekte potrebnog kvaliteta, čitava planeta i uslovi života na njoj mogli bi da se promene. Sunce podiže vodu iz Okeana, a vetrovi je nose do dalekih krajeva gde ostaje u stanju izuzetno delikatne ravnoteže. Da je u našoj moći da je poremetimo kad god i gde god poželimo, ovu snažnu bujicu, neophodnu za život mogli bismo da kontrolišemo svojom voljom. Mogli bismo da navodnjavamo pustinje, da stvaramo jezera i reke i da dobijamo pokretačku snagu vode u neograničenim količinama. Ovo bi bio najdelotvorniji način da se Sunce iskoristi za potrebe čoveka. Ostvarenje ovoga zavisi od naše mogućnosti da razvijemo električne sile iste kao i u prirodi. Takav poduhvat se činio beznadežnim, ali ja sam se odlučio da pokušam i odmah po povratku u Sjedinjene Države u leto 1892. godine otpočeo sam rad koji se činio još privlačnijim, pošto su uređaji istog tipa bili potrebni za uspešan bežični prenos energije.

Prve zadovoljavajuće rezultate dobio sam u proleće naredne godine kada sam pomoću svog kalema ostvario napon od oko milion volti. To nije bilo mnogo u poređenju sa današnjim mogućnostima ali se tada smatralo podvigom. Stalno sam napredovao u ovom poslu, sve dok 1895. godine vatra nije uništila moju laboratoriju, što može da se zaključi iz članka Martina (T. S. Martin), objavljenog u aprilskom broju časopisa „Century Magazine“. Ova velika nevolja unazadila me je u mnogočemu i gotovo cele te godine morao sam da se posvetim planiranju i rekonstrukciji. Ipak sam se vratio zadatku čim su okolnosti to dopustile. Mada sam znao da bi se veća elektromotorna sila postigla aparatom većih dimenzija, intuitivno sam osećao da se to može postići odgovarajućim projektovanjem relativno malog i kompaktnog transformatora. Dok sam vršio ispitivanja sa sekundarom u obliku ravne spirale, kao što je prikazano u mojim patentima, iznenadilo me je odsustvo strimera i nedugo potom otkrio sam da je to zbog oblika i međusobnog položaja namotaja spirale. Koristeći se ovim zapažanjem, odlučio sam da upotrebim visokonaponske provodnike sa kalemom velikog prečnika a dovoljno razdvojenim da bi raspodeljena kapacitivnost bila mala, čime se u isti mah sprečava velika koncentracija naboja u bilo kojoj tački. Primenom ovog principa uspeo sam da ostvarim napone od četiri miliona volti, a to je bilo blizu gornje granice koju sam mogao da ostvarim u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hjuston, gde sam ostvario varnice dužine 16 stopa. Fotografija ovog predajnika pojavila se u časopisu „Elektrical Review“ novembra 1898. godine. Da bih mogao dalje da napredujem u ovom pravcu, morao sam da izađem iz laboratorije i pošto sam okončao pripreme za podizanje stanice za bežično emitovanje, otputovao sam u proleće 1899. godine u Kolorado, gde sam se zadržao duže od godinu dana. Tu sam postigao druga poboljšanja i usavršavanja što mi je omogućilo dobijanje struja bilo kog napona. Oni koje to zanima mogu naći neke podatke o eksperimentima koje sam tamo izvodio u mom članku Problem povećanja ljudske energije objavljenom 1900. godine u junskom broju časopisa „Century Magazine“, na koji sam se već ranije pozivao. Urednik časopisa „Elektrical Experimenter“ me je zamolio da budem sasvim jasan u objašnjavanju, tako da i moji mladi prijatelji među čitaocima časopisa mogu jasno da shvate i konstrukciju i rad „visokonaponskog predajnika“, kao i njegovu namenu. Prema tome, kao prvo, to je rezonatni transformator sa sekundarom čiji je svaki deo pod visokim naponom, ima veliku površinu i namotaje raspoređene u prostoru duž idealne cilindrične površine velikog poluprečnika krivine, i na odgovarajućem međusobnom rastojanju što obezbeđuje svuda malu površinsku gustinu struje, tako da ne dolazi do proboja čak i kada je provodnik bez izolacije. On može da radi na bilo kojoj frekvenciji od nekoliko do mnogo hiljada ciklusa u sekundi i može se koristiti za generisanje jakih struja i umerenih napona. Maksimalni napon zavisi prvenstveno od krivine površina na kojima su raspoređena električna opterećenja i dimenzije ovih površina.

Oslanjajući se na svoje prethodno iskustvo smatram da je savršeno mogućno proizvesti čak i sto miliona volti. S druge strane, u anteni se mogu dobiti struje od više hiljada ampera. Za ostvarivanje takvog cilja potreban je uređaj doista skromnih dimenzija. Teorijski, dovoljno je imati kalem od 90 stopa u prečniku da bi se razvila elektromotorna sila te veličine, dok za proizvodnju antenskih struja između 2000 i 4000 ampera na uobičajenim frekvencijama uređaj ne treba da bude veći od 30 stopa u prečniku. Preciznije rečeno, energija radijacije u vidu Hercovih (Gustav Hertz) talasa u tom bežičnom predajniku predstavlja sasvim zanemarljivu komponentu u odnosu na ukupnu energiju, zbog čega je faktor prigušenja vrlo mali i velika količina elektriciteta se akumulira u izdignutom kapacitivnom terminalu.

Takvo kolo može se pobuđivati impulsima bilo koje vrste, čak i niske frekvencije, i ono će proizvoditi sinusoidalne neprigušene oscilacije slično kao i alternatori.

U najširem smislu reči, to je rezonantni transformator, koji je osim toga što raspolaže pomenutim svojstvima, tačno odmeren kako bi se prilagodio Zemljinoj kugli i njenim konstantama i specifičnostima. Zahvaljujući takvom oblikovanju, on vrši bežični prenos energije izvanredno efikasno i delotvorno. Uz to rastojanje nema značaja jer se intenzitet prenetog impulsa ne smanjuje. Čak je moguće povećanje delovanja sa udaljenjem od emisione stanice, što je u skladu sa egzaktnim matematičkim zakonom.

Ovaj izum je bio jedan od mnogih izuma obuhvaćenih mojim „Svetskim sistemom“bežičnog prenosa koji sam, po povratku u Njujork 1900. godine počeo da komercijalizujem. Neposredna svrha ovog mog poduhvata jasno je u kratkim crtama data u tehničkom opisu toga vremena iz koga navodim sledeće: „Svetski sistem“ je kombinacija izumiteljevih originalnih otkrića u toku dugotrajnog perioda istraživanja i eksperimentisanja. Ne samo što putem bežičnog prenosa ovaj sistem omogućava da se trenutno i precizno prenese bilo koji signal, poruka ili znak u sve krajeve sveta već isto tako uspostavlja vezu između postojećih telegrafskih, telefonskih i drugih signalnih stanica, a da pri tom niukoliko ne mora da se menja njihova sadašnja oprema. To znači da telefonski pretplatnik može odavde da pozove bilo kog pretplatnika pa Zemljinoj kugli i da razgovara sa njim. Jedan prijemnik, ne veći od ručnog sata, omogućiće mu da čuje bilo da se nalazi na kopnu ili moru govor, odnosno muziku iz nekog drugog mesta bez obzira na njegovu udaljenost. Ovi primeri su navedeni isključivo da bi se stekla izvesna predstava o mogućnostima tog velikog naučnog napretka, koji poništava razdaljinu i zahvaljujući kome nam taj savršeni prirodni provodnik – Zemlja, stoji na raspolaganju za korišćenje u svakojake svrhe i koju je ljudska genijalnost upotrebila umesto žičanog provodnika. Iz ovoga proizlazi jedan dalekosežan rezultat, a to je da bilo koja naprava koja može da radi pomoću jedne ili više žica (očigledno na ograničenoj razdaljini) može isto tako da se stavi u pogon bez fizičkih provodnika i sa istom jednostavnošću i preciznošću do razdaljina koje nemaju drugih ograničenja do onih koje svojim fizičkim dimenzijama nameće sama Zemljina kugla. Prema tome, ne samo što ovaj idealan metod prenosa otvara nove oblasti za komercijalnu eksploataciju, nego i stare isto tako proširuje. „Svetski sistem“ se zasniva na Primeni sledećih važnih izuma i otkrića:

1. Teslin transformator. Ovaj aparat je za generisanje električnih oscilacija podjednako revolucionaran kao što je bio barut u ratovanju. Služeći se instrumentom takve vrste izumitelj je pored varnica dužih od sto stopa proizveo struju nebrojeno puta jaču od one koja je ikad dosad proizvedena na uobičajene načine.

2. Visokonaponski predajnik. To je Teslin najveći izum – neobičan transformator naročito podešen da pobudi Zemlju, koji za prenos električne energije znači isto što i teleskop za astronomsko posmatranje. Upotrebom ove cjajne naprave on je već ostvario električna kolebanja jačeg intenziteta no što stvara munja i pustio struju dovoljnu da upali više od dve stotine sijalica oko Zemljine kugle.

Z. Teslin bežični sistem. Ovaj sistem obuhvata brojna poboljšanja i jedini je poznat način za ekonomičan prenos energije na daljinu i bez žica. Izumitelj je brižljivo vršenim ogledima i merenjima u eksperimentalnoj stanici velikih mogućnosti koju je sam izgradio u Koloradu, dokazao da se svaka željena količina energije može preneti ako treba tačno na drugi kraj Zemlje sa gubitkom koji nije veći od nekoliko procenata.

4. Veština individualizacije. Ovaj Teslin izum je u odnosu na ‘primitivno podešavanje’ isto što i savršeni jezik u odnosu na neartikulisano izražavanje. On omogućava prenošenje signala ili poruka potpuno tajno i ekskluzivno kako u aktivnom tako i u pasivnom smislu, a to znači ne izazivajući i ne primajući smetnje. Svaki signal liči na osobu jasnog identiteta i praktično broj stanica i instrumenata koji mogu da rade bez i najmanjeg međusobnog ometanja nije ograničen.

5. Stojeći talasi na Zemlji. Popularno tumačeno ovo izvanredno otkriće znači da Zemlja reaguje na električne vibracije određene frekvencije isto kao što zvučna viljuška reaguje na određene zvučne talase. Ove posebne električne vibracije, koje su u stanju da snažno pobude Zemlju, mogu se koristiti na bezbroj načina i imaju ogroman značaj na komercijalnom polju, kao i u mnogim drugim poljima. Prva stanica „Svetskog sistema“ može se pustiti u rad za devet meseci. Sa ovakvom stanicom bilo bi izvodljivo dostići električne aktivnosti do oko deset miliona konjskih snaga i ona je tako projektovana da bez posebnih troškova može obavljati ogroman broj tehničkih radnji. Među njima se mogu navesti i sledeće:

(1) međusobno povezivanje postojećih telegrafskih centrala ili ustanova širom sveta;

(2) uspostavljanje tajne državne telegrafske službe čiji rad nije moguće ometati;

(Z) međusobno povezivanje postojećih telefonskih centrala, ili ustanova na Zemljinoj kugli;

(4) univerzalna distribucija opštih vesti putem telegrafa ili telefona u službi štampe;

(5) uspostavljanje službe na principima „Svetskog sistema“ za dostavljanje obaveštenja isključivo u privatne svrhe;

(6) međusobno povezivanje rada svih berzi na svetu;

(7) uspostavljanje „Svetskog sistema “ za distribuciju muzike itd;

(8) univerzalno registrovanje vremena jeftinim časovnicima koji sa astronomskom preciznošću označavaju vreme i ne traže nadzor;

(9) prenošenje širom sveta znakova, brojeva itd., bilo da su kucani na mašini, bilo rukom ispisivani;

(10) uspostavljanje svetske službe za potrebe trgovačke mornarice koja navigatorima svih brodova omogućava da besprekorno kormilare bez kompasa, da tačno određuju lokaciju, čas i brzinu, da sprečavaju sudare i nesreće itd.;

(11) uvođenje svetskog sistema štampanja na kopnu i moru;

(12) svetski sistem za reprodukovanje fotografija i svih vrsta crteža ili zapisa koji bi se otpremali širom sveta“.

Takođe sam predložio da demonstriram bežični prenos električne energije u malim, ali dovoljnim razmerama da bi to bilo uverljivo. Pored ovih naveo sam i ostale neuporedivo značajnije primene mojih otkrića koja ću obelodaniti u budućnosti.

Na ostrvu Long Ajlend (Long Island) izrađeno je postrojenje sa tornjem visokim 187 stopa sa sfernom kupolom prečnika oko 68 stopa. Ove dimenzije su bile odgovarajuće za prenos praktično bilo kog iznosa energije. U početku se dobijalo samo 200-300 kW ali nameravao sam da kasnije radim sa više hiljada konjskih snaga. Trebalo je da ovaj predajnik emituje talasni kompleks posebnih karakteristika za šta sam izumeo jedinstven metod mikrofonskog upravljanja bilo kojim iznosom energije.

Ovaj toranj je uništen pre dve godine ali sam projekte razradio i drugi će biti izgrađen sa nekim poboljšanim karakteristikama. Ovom prilikom ću demantovati široko rasprostranjenu glasinu da je građevinu o kojoj je reč srušila Vlada, što je zbog ratnog stanja moglo da stvori predubeđenje u svesti onih koji možda ne znaju da se dokumenti kojima mi je pre trideset godina ukazana čast da dobijem američko državljanstvo stalno čuvaju u jednom sefu, dok su moje ordenje, diplome, doktorati, zlatne medalje i ostala priznanja odloženi u starim sanducima. Da je ta glasina imala osnova, dobio bih u naknadu veliku svotu novca koji sam potrošio na izgradnju tog tornja. Naprotiv, u interesu Vlade je bilo da ga sačuva, naročito zbog toga što bi on omogućio, pomenuću samo jedan dragoceni rezultat, lociranje podmornica u bilo kom delu sveta. Moje postrojenje, usluge i sva moja dostignuća uvek su bili na raspolaganju zvaničnim licima, a od izbijanja evropskog sukoba radio sam sa gubitkom na nekoliko svojih izuma u vezi s vazdušnom navigacijom, pokretanjem brodova i bežičnim prenosom, što je sve od najvećeg značaja za zemlju. Oni koji su dobro obavešteni znaju da su moje ideje izvršile revoluciju u industriji Sjedinjenih Država i ne znam da li je još neki izumitelj imao toliko sreće kao i ja u tome, naročito što se tiče korišćenja vlastitih usavršenih naprava u ratu. Dosad sam se uzdržavao da javno izrazim svoje mišljenje o ovom pitanju jer mi se činilo neprikladnim da se bavim ličnim stvarima, dok je ostali svet u velikoj nevolji. Još bih dodao, povodom glasina koje su stigle do mene, da se gospodin Morgan (J. Pierpont Morgan) nije interesovao za mene iz poslovnih razloga, već iz onih istih širokogrudih pobuda iz kojih je pružao pomoć i mnogim drugim pionirima. On je ispunio svoje velikodušno obećanje u potpunosti i bilo bi veoma nerazumno očekivati od njega nešto više. On se sa najvećim poštovanjem odnosio prema mojim dostignućima i pružao mi je sve dokaze o svojoj potpunoj veri u moju sposobnost da na kraju postignem ono što sam sebi stavio u zadatak. Nisam voljan da izvesnim uskogrudim i surevnjivim pojedincima pružim to zadovoljstvo da misle da su moje napore osujetili. Ti ljudi za mene nisu ništa više od mikroba neke naprasne bolesti. Moj projekat je usporen zbog zakona prirode. Svet nije bio spreman za njega. Bio je isuviše ispred svoga vremena ali će na kraju ti isti zakoni preovladati i pretvoriti ga u trijumfalni uspeh.

Što nam pruža teleautomatika

Nijedna stvar kojoj sam se ikada posvetio nije zahtevala tako veliku koncentraciju i tako opasnu napetost svakog nerva u mozgu, kao što je to bio slučaj sa sistemom čija je osnova visokonaponski predajnik. Uložio sam sav svoj mladalački žar i snagu za usavršavanje otkrića obrtnog polja, ali ti rani radovi bili su drugačiji. Mada su bili krajnje naporni, oni su iziskivali tako jaku i iscrpljujuću moć rasuđivanja, koja je morala da se koristi prilikom rešavanja mnogih zbunjujućih problema u radiju. Uprkos retkoj fizičkoj izdržljivosti u tom periodu, zloupotrebljavani nervi su se konačno pobunili i doživeo sam potpuni kolaps, upravo kada je kraj velikog i teškog zadatka bio na pomolu. Nesumnjivo bih platio veću cenu kasnije i vrlo verovatno da bi moja karijera bila pre vremena okončana, da me proviđenje nije snabdelo odbrambenim mehanizmom koji je postajao savršeniji sa godinama i nepogrešivo ulazio u igru onda kada su moje snage bile na izmaku. Sve dok proviđenje funkcioniše ja sam zaštićen od opasnosti koja dolazi od prekomernog rada, koja preti i drugim izumiteljima, i, uzgred rečeno, meni ne treba odmor koji je neophodan većini ljudi. Kada sam potpuno iscrpljen, ja radim isto ono što i crnci koji „prirodno zaspe dok se belci brinu“. Usuđujem se da ovu teoriju objasnim sa svoga stanovišta – u telu se verovatno, malo-pomalo nagomilava određena količina nekog otrova i ja tonem u gotovo letargično stanje, koje traje tačno pola sata. Kada se probudim imam osećaj da su se događaji koji su prethodili ovome dogodili vrlo davno i ukoliko pokušam da nastavim prekinuti tok misli, osećam pravu duhovnu mučninu. Mahinalno se vraćam drugom poslu i iznenadim se krepkošću uma i lakoćom kojim savladavam prepreke koje ranije nisam mogao da savladam. Posle nekoliko nedelja ili meseci, moja strast za privremeno napuštenim izumom se vraća i ja stalno nalazim odgovore na sva teška pitanja, gotovo bez napora. Ispričaću jedno svoje neobično iskustvo u vezi sa ovim koje može da bude interesantno studentima psihologije. Svojim uzemljenim predajnikom sam proizveo iznenađujuću pojavu i trudio sam se da utvrdim njen značaj u vezi sa strujama koje se prostiru kroz zemlju. Činilo se da je to beznadežan poduhvat i duže od godinu dana radio sam neumorno, ali uzalud. Ovo temeljno proučavanje me je toliko zaokupilo da sam zaboravljao na sve ostalo, čak i na svoje narušeno zdravlje. Konačno, kada sam bio pred nervnim slomom, priroda me je zaštitila dubokim snom. Došavši sebi, shvatio sam užasnut da više nisam u stanju da zamislim prizore iz svoga života, osim onih iz detinjstva, onih prvih kojih sam bio svestan. Začudo, oni su se pojavljivali pred mojim očima i bili zaprepašćujuće jasni, pružajući mi dobrodošlo olakšanje. Iz noći u noć dok sam se odmarao, razmišljao bih o njima i sve više mi se otkrivao moj raniji život. Slika moje majke je uvek bila glavna figura u povorci koja se polako kretala ispred mojih očiju i žarka želja da je ponovo vidim me je postepeno potpuno obuzela. To osećanje je bilo toliko jako, da sam rešio da ostavim sav posao i da udovoljim toj želji. Ali, shvatio sam da mi je suviše teško da napustim laboratoriju, pa je prošlo nekoliko meseci dok nisam uspeo da oživim sve utiske iz svog života do proleća 1892. U sledećoj slici koja je izronila iz izmaglice zaborava, video sam sebe u hotelu Da la Pe (Notel de Paix) u Parizu kako upravo dolazim k sebi iz jednog od onih mojih stanja polusvesti izazvanog prevelikim naporom mozga. Zamislite bol i jad koji sam osetio kada mi je prošlo kroz glavu da mi je upravo tog trenutka uručen telegram sa tužnom vešću da mi je majka na samrti. Setio sam se svog dugog putovanja kući bez trenutka odmora i kako je ona umrla, pošto je nekoliko nedelja bila u agoniji. Naročito je značajno da sam u toku tog celog perioda kada mi je sećanje bilo delimično oslabljeno, bio potpuno svestan svega što se odnosilo na moje istraživanje. Mogao sam da se setim i najsitnijih detalja i najmanjih nevažnih zapažanja u vezi sa svojim eksperimentima, mogao sam čak da citiram stranice teksta i složene matematičke formule.

Čvrsto verujem u zakon kompenzacije. Istinske nagrade su uvek srazmerne uloženom radu i požrtvovanju. Ovo je jedan od razloga zbog kojeg sam siguran da će se od svih mojih izuma, visokonaponski predajnik pokazati najvažnijim i najdragocenijim za buduće generacije. Da ovo predvidim nije me toliko podstakla misao o komercijalnoj i industrijskoj revoluciji koju će on sigurno prouzrokovati koliko humane posledice mnogih dostignuća koje će on omogućiti. Razmišljanja samo o korisnosti ne mogu da pretegnu veću dobit za civilizaciju. Suočeni smo sa kobnim problemima koji ne mogu da se reše obezbeđivanjem materijalne egzistencije, ma kako ona bila obilna. Naprotiv, napredak u ovom pravcu je krcat rizicima i opasnostima, ne manje pretećim od onih nastalih iz nemaštine i patnje. Ukoliko treba da oslobodimo energiju atoma ili da otkrijemo neki drugi način dobijanja jeftine i neograničene energije na bilo kom mestu Zemljine kugle ovo dostignuće umesto da bude blagoslov moglo bi da bude katastrofalno za čovečanstvo dajući povoda razdoru i anarhiji koji bi na kraju rezultovali ustoličenjem omraženog režima i sile. Najveće dobro dolazi od tehničkog napretka koji teži sjedinjenju i harmoniji i moj bežični predajnik je pre svega takav. Pomoću njega će se reprodukovati ljudski glas i lik na svakom mestu i fabrike udaljene hiljadama milja od vodopada dobijaće energiju, leteće mašine će leteti oko Zemlje bez prestanka i Sunčeva energija će uticati na stvaranje jezera i reka za proizvodnju energije i za pretvaranje pustinja u plodnu zemlju. Njegova upotreba u telegrafiji, telefoniji i u slične svrhe će automatski otkloniti statičke i sve ostale smetnje koje sada nameću ograničenja kod upotrebe radija. Ovo je pravi čas da se o ovoj temi nešto kaže.

U toku poslednjih deset godina veliki broj ljudi je drsko tvrdio da je uspeo da eliminiše tu smetnju. Pažljivo sam proučio sva opisana rešenja i testirao većinu njih, pre nego što su javno objavljena ali rezultat je dosledno bio negativan. Nedavni zvanični izveštaj Američke mornarice možda bi mogao da poduči neke obmanute urednike časopisa kako da procene pravu vrednost ovih obaveštenja. Po pravilu, pokušaji se zasnivaju na teorijama koje su tako pogrešne da kad god ih se setim, ne mogu da ih uzmem ozbiljno. Nedavno, jedno novo otkriće je objavljeno uz zaglušujuću buku ali se pokazalo još jednom „tresla se gora, rodio se miš“. Ovo me je podsetilo na jedan uzbudljiv događaj od pre nekoliko godina, kada sam izvodio svoje eksperimente sa strujama visoke frekvencije. Stiv Brodi (Steve Brodie) je upravo skočio sa Bruklinskog mosta. Ovaj čin su kasnije unizili imitatori ali su prvi izveštaji naelektrisali Njujork. Na mene je to ostavilo snažan utisak i vrlo često sam spominjao odvažnog štampara. Jednog vrelog popodneva osetio sam potrebu da se osvežim i ušao sam u jedan od trideset hiljada narodnih lokala ovog velikog grada gde su služili ukusno 12%-no alkoholno piće koje bi sada čovek mogao da dobije jedino ako otputuje u Evropu u neku siromašnu i opustošenu zemlju. Posetilaca je bilo dosta, ali ne baš odabranih i diskutovalo se o tome događaju, što mi je dalo izvrsnu priliku za nepromišljenu primedbu. „Ovo sam rekao kada sam skočio sa mosta.“Čim sam izgovorio ove reči, osetio sam se kao pratilac Timoteja (Thimoteus) iz Šilerove (Schiller) pesme. Za tren oka izbio je pravi metež i iz desetinu grla se zaorilo: „To je Brodi.“ Bacio sam četvrt dolara na šank i jurnuo prema vratima, ali gomila mi je već bila za petama vičući: „Stani, Stiv“, što su naravno mnogi prolaznici pogrešno razumeli, pokušavajući da me zaustave, dok sam ja mahnito trčao da nađem zaklon. Napokon sam krivudajući, na svoju sreću uspeo da se preko požarnih stepenica dokopam laboratorije, gde sam zbacio svoj kaput i prerušio se u vrednog kovača i počeo da kujem. Ali ove mere predostrožnosti nisu bile potrebne, već sam bio umakao svojim progoniteljima. Još mnogo godina posle toga noću, kada mašta od dnevnih sitnih poteškoća stvori sablasti, često sam razmišljao prevrćući se po krevetu kakva bi me sudbina zadesila da me je rulja uhvatila i otkrila da ja nisam Stiv Brodi.

Inženjer koji je podneo izveštaj na tehničkom skupu o nedavnom čudnovatom leku protiv statičkih smetnji, zasnovanom na „do sada nepoznatom zakonu prirode“ bio je isto tako lakomislen kao i ja kada je tvrdio da se ove smetnje prostiru gore-dole, dok se ove koje dolaze od predajnika prostiru duž Zemlje. To bi značilo da bi kondenzator, kao i Zemljin globus koji oko sebe ima gasni omotač mogao da se napuni i isprazni na način koji je potpuno suprotan osnovnim učenjima iznetim u osnovnim udžbenicima fizike. Ovakva pretpostavka bila bi osuđena kao pogrešna, čak i u Franklinovo (Benjamin Franklin) vreme, pošto su činjenice koje su ovo potkrepljivale i tada već bile dobro poznate, a znala se i veza između atmosferskog elektriciteta i onog koji proizvode mašine. Očigledno je da se prirodne i veštačke smetnje prostiru kroz zemlju i vazduh na potpuno isti način, i da i jedne i druge mogu da generišu i horizontalne i vertikalne elektromotorne sile. Interferencija ne može da se suzbije nijednom od predloženih metoda. Istina je sledeća. U vazduhu se potencijal povećava oko 50 volti po stopi u vertikalnom pravcu, zbog čega nastaje naponska razlika od dvadeset ili čak četrdeset hiljada volti između gornjeg i donjeg kraja antene. Mase naelektrisane atmosfere koje su neprestano u pokretu izazivaju struju u provodniku koja nije ujednačena, već prilično haotična, što proizvodi impulsni šum u osetljivoj telefonskoj slušalici. Što je viši terminal i veći prostor ispunjen žicama, efekat je jači, ali treba razumeti da je on čisto lokalnog karaktera i ima malo veze sa pravim problemom. Godine 1900. kada sam usavršavao svoj bežični sistem, model aparata imao je četiri antene. One su pažljivo podešene na istu frekvenciju i povezane u paralelu u cilju povećanja prijema iz bilo kog pravca. Kada sam želeo da utvrdim poziciju izvora prenesenih impulsa, svaki dijagonalno postavljeni par bio je postepeno vezan serijski sa primarnim kalemom za pobuđivanje kola detektora. U prvom slučaju, zvuk je bio jak u telefonu, u drugom je on nestao, kao što se i očekivalo dve antene su neutralizovale jedna drugu ali su se statičke smetnje javljale u oba slučaja i morao sam da razvijem specijalne preventivne mere, bazirane na drugim principima.

Korišćenjem prijemnika koji su uzemljeni na dva mesta, što sam davno predložio, smetnje koje su posledica naelektrisanja vazduha, koje su ozbiljne kod sada korišćenih struktura, poništavaju se i uz to podložnost svim vrstama smetnji se redukuje na polovinu zbog usmeračkih karakteristika kola. Ovo je samo po sebi bilo očigledno ali je izgledalo kao otkriće nekim naivnim radio-stručnjacima, čije je iskustvo ograničeno na takve aparate koji su mogli da budu popravljeni samo sekirom i koji su pravili ražanj dok je zec još bio u šumi. Da je istina da smetnje u radiju izazivaju šumove, bilo bi lako osloboditi ih se, ukoliko je prijem bez antene. Ali, u stvari, žica koja je zakopana u zemlju i koja bi prema ovom gledištu trebalo da bude sasvim imuna na smetnje, osetljivija je na neke spoljnje impulse od žice koja se diže vertikalno u vazduh. Pošteno rečeno, postignut je mali napredak ali ne na osnovu nekog posebnog metoda ili naprave. To je jednostavno postignuto odbacivanjem ogromnih antenskih struktura, koje su loše za emitovanje i potpuno nepodobne za prijem i prihvatanje mnogo pogodnijeg tipa prijemnika. Kao što sam istakao u prethodnom članku, da bismo se zauvek rešili ovih teškoća, moraju se napraviti radikalne promene u sistemu i to što pre – to bolje.

Bila bi zaista propast, ako bi se u ovo vreme kada je veština radija još u povoju i kada velika većina ne izuzimajući čak ni stručnjake, nema predstavu o njegovim krajnjim mogućnostima, požurilo sa zakonodavnim merama i ova veština postala državni monopol. Ovo je predložio pre nekoliko nedelja državni sekretar Daniels i nema sumnje da je ugledni činovnik apelovao na Senat i Kongres sa iskrenim uverenjem. Ali, sveopšti pokazatelji nepogrešivo ukazuju da se najbolji rezultati uvek postižu u zdravoj komercijalnoj konkurenciji. Postoje, međutim, i izuzetni razlozi zbog kojih radiju treba omogućiti potpunu slobodu razvoja. Na prvom mestu on nudi neizmerno veće mogućnosti i mnogo je značajniji za poboljšanje života od bilo kog drugog izuma ili otkrića u istoriji čovečanstva. A uz to, mora biti jasno da se ovaj divni izum u potpunosti razvio ovde i može da se nazove „američkim“ sa mnogo više prava pripadnosti naciji, nego što su to telefon, sijalica ili avion. Preduzimljivi predstavnici štampe i berzanski špekulanti su tako uspešno širili pogrešne informacije da je čak i tako izvrstan časopis kao što je „Scientific American“ odao glavno priznanje za to jednoj stranoj zemlji. Nemci su nam, naravno, podarili Hercove talase, ruski, engleski i italijanski stručnjaci su požurili da ih koriste u prenosu poruka. To je bila očigledna primena novog elementa doteranog na bazi starog, klasičnog i neusavršenog indukcionog kalema – jedva nešto bolje od još jedne vrste heliografije. Domet je bio vrlo ograničen, ostvareni rezultati su bili od male koristi, a Hercovi talasi kao sredstvo prenošenja vesti mogli su da budu sa prednostima zamenjeni zvučnim talasima za koje sam se ja zalagao 1891. Štaviše, svi ovi pokušaji su načinjeni tri godine nakon što su osnovni principi sistema za bežični prenos, koji se danas široko primenjuju, bili jasno opisani i razrađeni u Americi, zajedno sa brojnim mogućnostima primena. Danas nema tragova od tih Hercovih aparata i metoda. Mi smo nastavili razvoj u sasvim suprotnom pravcu i ono što je urađeno rezultat je umova i napora građana ove zemlje. Osnovni patenti su zastareli i mogućnosti su sada pružene svima. Osnovni argument državnog sekretara se zasniva na interferenciji. Prema njegovoj izjavi, koju je dao za „New Uork Herald“29. jula, signali sa snažne stanice mogu da se prime u svakom malom selu na svetu. Sa te tačke gledišta, što sam ja pokazao u svojim eksperimentima 1900. godine, ne bi bilo nikakve koristi nametnuti zabranu u Sjedinjenim Državama.

Da bih ovo razjasnio, mogu da spomenem jednog gospodina, čudnog izgleda, koji me je nedavno posetio da bi me angažovao za izgradnju svetskih predajnika u nekoj dalekoj zemlji. „Mi nemamo novca“, rekao je, „već puna kola zlatnih poluga i bićemo velikodušni.“ Rekao sam mu da prvo želim da vidim šta će biti sa mojim izumima u Americi i tako smo završili razgovor. Ali, drago mi je da deluju neke sile iz mraka, pa kako vreme prolazi, održavanje stalne komunikacije biće sve teže. Jedini lek je sistem koji je imun na smetnje. On je usavršen, on postoji i jedino je potrebno da se pusti u rad.

Još uvek strašan sukob obuzima duhove i verovatno će najveću važnost imati visokonaponski predajnik kao uređaj za napad i odbranu, posebno u vezi sa teleautomatikom. Ovaj izum je logički ishod promatranja u mojoj mladosti, koje se nastavilo tokom celog života. Kada su prvi rezultati objavljeni, u uvodnom članku „Electrical Review“ pisalo je da će on postati jedan od najmoćnijih faktora za napredak civilizacije i čovečanstva. „Nije daleko vreme kada će se ovo proročanstvo ispuniti. Godina 1898. i 1900. ponuđen je vladi i možda bi bio i usvojen da sam ja jedan od onih koji „kuca na mala vrata“. Tada sam zaista mislio da bi moj izum okončao rat zbog svoje velike razorne moći i isključivanja ličnih elemenata u sukobu. Mada nisam izgubio veru u njegove mogućnosti, moji su se pogledi od tada promenili.

Rat se ne može izbeći, sve dok se ne ukloni uzrok njegovog ponovnog javljanja a to je po poslednjim analizama ogromno prostranstvo planete na kojoj živimo. Jedino ukoliko izbrišemo razdaljine između ljudi u svakome smislu putem prenošenja vesti, prevoza putnika i robe i prenosa energije, jednoga dana će se stvoriti uslovi koji će obezbediti trajno prijateljstvo među ljudima. Mi sada najviše želimo da se zbližimo i da se bolje razumemo među sobom i među narodima širom sveta i da se oslobodimo fanatičke posvećenosti uzvišenim idealima nacionalnog egoizma i ponosa koji uvek imaju tendenciju da survavaju svet u preistorijsko divljaštvo i sukobe. Ni Liga, ni parlamentarni akti, nikada neće sprečiti takvu nesreću. To su samo novi trikovi, koji slabe prepuštaju na milost jakima. Pre četrnaest godina izneo sam svoje mišljenje o ovome, kada se udružilo nekoliko vodećih vlada – neka vrsta Svete alijanse – koju je zastupao pokojni Endrju Karnegi (Andrew Carnegie), koji može sa pravom da se smatra ocem ove ideje, pošto joj je dao više publiciteta i podsticaja od bilo koga drugog, pre nego što je to učinio i sam predsednik. Mada se ne može poreći da bi takav pakt mogao da bude od bitne koristi za neke manje srećne narode, on ne može da ostvari glavni cilj. Mir jedino može doći kao prirodna posledica svestranog prosvećivanja i stapanja rasa, a mi smo još uvek daleko od tog sretnog ostvarenja. Kako ja gledam na svet danas, u svetlu velike borbe, čiji smo svedoci, uveren sam da bi čovečanstvu najviše koristilo ako bi Sjedinjene Države ostale odane svojoj tradiciji i držale se po strani „nesigurnih saveza“. Svojim geografskim položajem Amerika je udaljena od pretećih sukoba, bez teritorijalnih pretenzija sa neiscrpnim izvorima i ogromnim stanovništvom koje je potpuno prožeto duhom slobode i prava, ova zemlja zauzima jedinstven i privilegovan položaj. Zato je u mogućnosti da slobodno ispolji svoju kolosalnu snagu i moralnu moć za dobrobit svih, sa mnogo više mudrosti i uspeha nego da je član neke lige.

U jednoj od mojih biografskih crtica, koje je objavio „Electrical Experimenter“ bavio sam se događajima iz svoje mladosti i pomenuo nevolju, koja me je primorala da neprestano vežbam svoju maštu i samoposmatranje. Ova duhovna aktivnost, prvobitno mahinalno podstaknuta bolešću i patnjom, polako je postala moja druga priroda i dovela me konačno do saznanja da sam ja samo jedan automat, lišen slobodne volje u razmišljanjima i delovanju, koji samo odgovara na uticaj okoline. Naše telo je skup usklađenih mehanizama, pokreti koje činimo su brojni i složeni a spoljašnji utisci na naša čula su u tolikoj meri delikatni i nedokučivi da je običnom čoveku teško da ih razume. Ipak, ništa nije uverljivije za iskusnog istraživača od mehanističke teorije života, koju je Dekart (Descartes) donekle shvatio i postavio pre trista godina. Ali u to vreme mnoge važne funkcije našeg organizma nisu bile poznate i filozofi su tapkali u mraku naročito u pogledu prirode svetla, građe i rada oka. Napredak naučnog istraživanja u ovoj oblasti je poslednjih godina bio takav da nije ostavio mesta sumnji u pogledu ovoga gledišta, o čemu je objavljeno mnogo radova. Jedan od njegovih najsposobnijih i najrečitijih eksponenata je verovatno Feliks Ledante (Felix Le Dantec), koji je prethodno bio asistent Pasteru (Louis Pasteur). Profesor Žak Leb (Jacques Loeb) izveo je izuzetne eksperimente u heliotropiji, jasno dokazujući uticajnu moć svetlosti na niže oblike organizama i njegova najnovija knjiga Prinudna kretanja to potvrđuje. Ali, dok naučnici ovu teoriju prihvataju jednostavno kao i bilo koju drugu koja je priznata, za mene je to istina koju iz časa u čas iskazujem u svemu što činim i u svakoj svojoj misli. Svest o spoljašnjem utisku koji me podstiče na bilo koji napor – umni ili fizički – uvek postoji u meni. Samo u vrlo retkim prilikama kada sam bio izuzetno koncentrisan, imao sam poteškoća da nađem izvorni podsticaj. Mnogo veći broj ljudi nije svestan šta se događa oko njih i u njima i milioni postaju žrtve bolesti i umiru pre vremena upravo zbog toga. Najobičnije svakodnevne pojave su za njih misteriozne i neobjašnjive. Čovek može da se iznenada rastuži i da s mukom traži objašnjenje, a mogao je da shvati da je do toga došlo prosto zato što je jedan oblak zaklonio Sunce. On može u mašti da vidi sliku svoga dragog prijatelja, pod uslovima za njega vrlo čudnim, pošto ga je samo malo ranije sreo na ulici ili video negde njegovu fotografiju. Kada izgubi dugme na okovratniku on besni i psuje satima, pošto nije u mogućnosti da zamisli svoje prethodne postupke i odredi gde je izgubljen predmet. Nepotpuno zapažanje je samo oblik neznanja i odgovorno je za mnoga bolesna shvatanja i pobede ludih ideja. Samo svaka deseta osoba ne veruje u telepatiju i druge psihičke manifestacije, spiritualizam i komunikaciju sa mrtvima i odbija da sluša namerne ili nenamerne varalice. Da bih ilustrovao koliko duboko je ukorenjena sklonost da se u ovo veruje, čak i kod trezvenih Amerikanaca, pomenuću jedan smešan događaj.

Uoči rata, kada je izložba mojih turbina u ovom gradu izazvala različite komentare u tehničkoj štampi, ja sam predvideo da će biti jagme među proizvođačima da se dočepaju izuma, a posebno sam krojio plan za jednog gospodina iz Detroita, koji je imao neverovatnu sposobnost nagomilavanja miliona. Bio sam duboko uveren da će se on pojaviti jednoga dana, tako da sam to sa sigurnošću izjavio svojoj sekretarici i asistentima. I zaista, jednog lepog jutra, grupa inženjera iz Fordove motorne kompanije mi se predstavila i zamolila da sa mnom razgovara o važnom projektu. „Zar vam nisam rekao?“, trijumfalno sam upitao svoje službenike a jedan od njih je odvratio: „Neverovatni ste, gospodine Tesla, sve se upravo dogodi onako kako Vi predvidite.“ Čim su ovi praktični ljudi seli, ja sam naravno odmah počeo da veličam divna svojstva svoje turbine, kada me je njihov zastupnik prekinuo i rekao: „Mi znamo sve o tome ali smo ovde po specijalnom zadatku. Osnovali smo psihološko društvo za istraživanje psiholoških fenomena i želimo da nam se pridružite u tome poduhvatu. Pretpostavljam da ovi inženjeri nikada nisu saznali koliko je malo trebalo da ih izbacim iz svoje kancelarije.

Od kada su mi najveći ljudi toga vremena, vodeći ljudi u nauci, čija su imena besmrtna, rekli da sam obdaren neobičnim umom, usredsredio sam sve svoje umne sposobnosti na rešavanje velikih problema bez obzira na žrtve. Mnogo godina sam pokušavao da rešim enigmu smrti i pomno sam motrio svaku vrstu duhovnog upozorenja. Ali, samo jednom u toku svoga života doživeo sam nešto što je za mene trenutno ostavilo utisak natprirodnog. Bilo je to u vreme majčine smrti. Bio sam potpuno iscrpljen od bola i dugog bdenja i jedne noći su me odveli u neku zgradu, dva bloka od naše kuće. Dok sam tamo bespomoćno ležao, pomislio sam da je moja majka umrla, dok sam ja bio daleko od njene postelje, sigurno bi mi poslala neki znak. Dva, tri meseca pre toga bio sam u Londonu sa svojim sada pokojnim prijateljem ser Viljemom Kruksom (Sir William Croockes) u društvu u kome se raspravljalo o spiritualizmu pa sam bio potpuno obuzet tim mislima. Možda nisam obratio pažnju na ostale, jer sam pažljivo slušao njegove argumente, pošto me je to njegovo epohalno delo o zračenju, koje sam čitao kao student, podstaklo da se posvetim elektrotehnici. Razmišljao sam da su sada najpovoljnije prilike za sagledavanje enigme zagrobnog života, pošto je moja majka bila genije i naročito nenadmašna u snažnoj intuiciji. Cele noći svaki nerv u mozgu mi je bio napet u iščekivanju, ali ništa se nije dogodilo do ranog jutra, kada sam zaspao ili se možda onesvestio i ugledao oblak sa likovima anđela čudesne lepote i jednog od njih kako me posmatra sa puno ljubavi, a koji postepeno poprima izgled moje majke. Priviđenje je polako lebdelo kroz sobu i nestalo, a mene je probudila neopisivo mila pesma koju je pevalo mnogo glasova. U tom času, bio sam siguran, ne znam kako, da je moja majka umrla baš tada. I to je bila istina. Nisam bio u stanju da pojmim ogromnu težinu bolnog saznanja koje sam unapred osetio i napisao sam pismo ser Viljemu Kruksu dok sam još bio pod tim utiscima i slabog zdravlja. Kada sam se oporavio dugo sam tražio spoljnji uzrok ove čudne pojave i na moje veliko olakšanje uspeo sam u tome, posle mnogo meseci bezuspešnih napora. Video sam sliku proslavljenog umetnika koja predstavlja jedno od godišnjih doba u obliku oblaka sa grupom anđela koji su, kako se činilo zaista lebdeli u vazduhu i to me je snažno pogodilo. Sve se to isto pojavilo u mom snu, osim privida moje majke. Muzika je dopirala od hora iz obližnje crkve, u toku rane uskršnje službe, objašnjavajući uspešno sve u saglasnosti sa naučnim činjenicama.

Dogodilo se to davno, i nikada od tada nisam imao ni najmanji razlog da promenim svoje poglede u odnosu na psihičke i duhovne fenomene, jer za to apsolutno nije bilo nikakvih osnova. Vera u njih je prirodna posledica intelektualnog razvoja. Religiozne dogme se više ne prihvataju u svome ortodoksnom značenju, ali svaki čovek je sklon da veruje u neku vrstu više sile. Svi moramo imati neki ideal koji će upravljati našim ponašanjem i koji će nas zadovoljiti ali nije važno da li je to veroispovest, umetnost, nauka ili nešto drugo, sve dok deluje kao nematerijalna sila. Za miroljubiv opstanak čovečanstva u celini je bitno da preovlada jedno zajedničko shvatanje.

Pošto nisam uspeo da dobijem bilo kakav dokaz u prilog tvrdnjama psihologa i spiritista, dokazao sam na svoje potpuno zadovoljstvo, automatizam života, ne samo kroz stalno posmatranje pojedinačnih postupaka već mnogo uverljivije preko određenih uopštavanja. Sve ovo je otkriće koje ja smatram najvećim trenutkom ljudskog društva i na čemu ću se kratko zadržati. Prvi nagoveštaj ove zaprepašćujuće istine rodio se u meni kada sam bio vrlo mlad čovek, ali mnogo godina sve što sam primetio tumačio sam jednostavno kao slučajnost. Naime, kad god su mene ili nekog kome sam bio privržen, ili delo kome sam se posvetio, drugi povređivali, na poseban način, koji bi mogao najjednostavnije da se okarakteriše kao krajnje ružan, osećao sam to kao naročit i neopisiv bol, koji sam u potrazi za boljim imenom okvalifikovao kao „kosmički “ a ubrzo zatim redovno se događalo da su oni koji su nanosili bol, loše prolazili. Posle mnogo ovakvih slučajeva, poverio sam se jednom broju prijatelja, koji su i sami imali prilike da se uvere u istinitost ove teorije, koju sam ja postepeno formulisao i koja može da se predstavi u nekoliko sledećih reči.

Naša tela su slične građe i izložena su istim spoljašnjim uticajima. Rezultat toga su slične reakcije i usklađenost opštih aktivnosti na kojima se zasnivaju sva naša društvena i ostala pravila i zakoni. Mi smo automati koje potpuno kontrolišu sile sredine, razbacavši nas unaokolo kao pampure od plute po površini vode, automati koji su pogrešno shvatili rezultujuću silu spoljnjih impulsa kao slobodnu volju. Naši pokreti i druge radnje služe očuvanju života i mada izgleda da smo potpuno nezavisni jedni od drugih, mi smo spojeni nevidljivim vezama. Sve dok je organizam u odličnom stanju on reaguje tačno na sile koje ga pokreću, ali onog trenutka kada nastane neki poremećaj u bilo kom čoveku, njegova snaga za samoodržanjem slabi. Svako razume da ukoliko neko ogluvi, ako mu vid oslabi ili su mu udovi povređeni, šanse za njegov dalji opstanak su umanjene. Ali je takođe istina, možda čak i veća, da određena oštećenja mozga koja manje ili više slabe vitalne kvalitete automata ubrzavaju njegovu propast. Vrlo osećajno i posmatranju sklono biće sa svojim visokorazvijenim i potpuno netaknutim mehanizmom koji se ponaša u skladu sa promenljivim uslovima okoline, nadarila je priroda transcedentalnim mehaničkim osećanjem, koje mu omogućava da izbegne opasnosti koje su prikrivene da bi se direktno uočile. Kada takvo stvorenje dođe u kontakt sa drugima, čiji su upravljački organi potpuno neispravni, to čulo se javlja i on oseća „kosmički“ bol. Ova istina se potvrdila na stotinama primera i ja pozivam ostale prirodnjake da posvete pažnju ovom predmetu, verujući da će se zajedničkim i sistematskim naporom postići rezultati od neprocenjive vrednosti za svet.

Ideja o konstruisanju automata koji bi potkrepio moju teoriju davno mi je pala na pamet, ali sam na njoj počeo aktivno da radim tek 1893. godine kada sam počeo istraživanja u radiotehnici. U toku dve ili tri sledeće godine konstruisao sam izvestan broj automatskih mehanizama, kojima se upravljalo iz daljine i prikazivao ih posetiocima u svojoj laboratoriji. Međutim, 1896. godine konstruisao sam uređaj koji je mogao da obavlja mnoštvo operacija, ali se završetak ovih radova odgodio za kraj 1897. godine. U svom članku koji je izašao u junskom broju časopisa „Sentugu Magazine“1900. godine, kao i u drugim časopisima iz tog vremena, opisao sam i ilustrovao taj uređaj, koji je, kad se početkom 1898. godine prvi put pojavio, izazvao takvu senzaciju kao nijedan moj izum do tada. Novembra 1898. godine osnovni patent novoga izuma mi je bio odobren, ali tek pošto je glavni patentni inženjer došao u Njujork i lično prisustvovao eksperimentu jer su mu se moje tvrdnje činile neverovatnim. Sećam se kad sam docnije posetio jednog visokog državnog činovnika u Vašingtonu s namerom da svoj izum ponudim državi, da je taj čovek, pošto sam mu ispričao šta sam napravio, prasnuo u smeh. Tada niko nije ni pomišljao da postoji i najmanji izgled za uspešnu realizaciju takvog uređaja. Nesreća je u tome što sam u patentu, poslušavši savet svojih advokata, naznačio da se njime upravlja pomoću jednog kola i jednog dobro poznatog detektora zbog toga što tada još nisam obezbedio zaštitu svojih metoda i instrumenata za individualizaciju. U stvari, svojim maketama broda sam upravljao sadejstvom više kola, tako da je svaka interferencija bila isključena. Najčešće sam koristio kola u obliku petlji sa kondenzatorima, zato što je prilikom pražnjenja mog predajnika visokog napona dolazilo do jonizacije vazduha u laboratoriji, tako da bi i najmanja antena satima crpla elektricitet iz okolne atmosfere. Tek koliko da se stekne izvesna predstava o tome, navešću sledeći primer: zapazio sam da će stakleni balon od 12 inča sa izvučenim vazduhom i sa samo jednim terminalom za koji se vezuje kratka žica, proizvesti oko hiljadu uzastopnih bleskova pre nego što se neutralizuje sav elektricitet iz vazduha laboratorije. Prijemnik u obliku petlje nije bio osetljiv na takav poremećaj i interesantno je zabeležiti da tek danas postaje popularan. On u praksi prikuplja mnogo manje energije nego antena ili druga uzemljena žica, ali je u naknadu za to lišen izvesnih nedostataka koje imaju neki današnji uređaji za bežični prenos. Tokom demonstracije ovog pronalaska pred publikom zahtevao sam od posetilaca da postavljaju pitanja, makar i najkomplikovanija, i automat bi znakovima odgovarao na njih. U ono doba tako nešto se smatralo magičnim a, u stvari, sve je bilo tako jednostavno jer sam preko svog aparata ja davao odgovore.

Tih dana konstruisan je još jedan teleautomatski brod, čija je fotografija objavljena u ovom broju časopisa „Electrical Experimenter“. Kretanje broda se kontrolisalo pomoću više zavojaka postavljenih u utrobu broda koji je bio potpuno hermetički zatvoren i mogao je zaroniti. Aparatura koju sam koristio bila je slična onoj koju sam koristio u prvom modelu, izuzev nekih specijalnih pojedinosti koje sam dodao, kao što su, na primer, sijalice čija je uloga bila da daju vidljivi dokaz o pravilnom funkcionisanju ove naprave.

Automati kojima upravlja operator u okviru svog vidokruga u stvari su prvi i prilično grubi koraci u razvoju nauke o teleautomatici kakvu sam ja zamislio. Naredno logičko poboljšanje bilo je u primenama gde su ovi automatski mehanizmi van vidokruga i na velikoj udaljenosti od upravljačkog centra, i od tada sam se stalno zalagao da se umesto topova oni koriste kao ratno oružje. Čini mi se da je važnost toga sada shvaćena, ako mogu da sudim na osnovu neočekivanih vesti u štampi o ostvarenjima za koja se kaže da su izuzetna, ali ni po čemu nisu nikakva novost. Nesavršenim načinom pomoću današnjih bežičnih postrojenja mogućno je lansirati avion koji treba da sledi približno određeni kurs i izvrši neku operaciju na udaljenosti od nekoliko stotina milja. Osim toga aparatom ove vrste može se mehanički upravljati na više načina i ne sumnjam da može da se pokaže korisnim u ratu. Ali, bar koliko je meni poznato, danas ne postoje instrumenti kojima bi se sa preciznošću mogao ostvariti takav cilj. Godine studija posvetio sam tom pitanju i usavršio mehanizme kojima se takva i još veća čuda mogu lako realizovati. Kao što sam ranije rekao, dok sam bio student na koledžu zamislio sam jednu leteću mašinu koja se potpuno razlikovala od današnjih. Osnovni princip je bio ispravan, ali nije mogao da se ostvari u praksi, jer zahteva veliku pokretačku snagu. Poslednjih godina uspešno sam rešio ovaj problem i sada radim na nacrtu letelica bez velikih i malih krila, bez propelera i ostalih spoljnjih dodataka, koje će razvijati strahovito velike brzine i verovatno u bliskoj budućnosti pružiti ubedljiv argument u korist mira. Takva jedna mašina koja se održava u vazduhu i kreće isključivo na principu reakcije, a zamišljena je da se njome upravlja bilo mehanički, bilo putem bežično prenete energije, prikazana je na jednoj od ovih stranica. Izgradnjom odgovarajućih postrojenja biće moguće projektil ove vrste lansirati u vazduh i spustiti gotovo tačno na svako predviđeno mesto, makar ono bilo hiljadama milja udaljeno. Ali, mi se nećemo zaustaviti na tome. Sigurno da ćemo proizvoditi takve teledirigovane aparate koji će biti u stanju da se ponašaju kao da raspolažu sopstvenom inteligencijom i koji će svojom pojavom izazvati revoluciju. Još 1898. godine predložio sam predstavnicima jednog velikog industrijskog koncerna da proizvedu i javnosti prikažu automobilsko vozilo koje bi samo obavljalo neobično veliki broj radnji, od kojih bi neke bile srodne rasuđivanju. U tom trenutku, međutim, moj predlog je smatran nerealnim i od njega nije bilo ništa.

Najveći umovi današnjice nastoje da pronađu takva sredstva koja bi sprečila da se ponovi strahoviti sukob koji je samo teorijski okončan, a čije sam trajanje i glavni završetak tačno predvideo u članku objavljenom u listu „SUN“ 20. decembra 1914. godine.

Predložena Liga naroda nije lek. Naprotiv, sudeći po mišljenju nekih poznatih ljudi, njen učinak može biti upravo suprotan. Naročito je žalosno što je prilikom utvrđivanja mirovnih uslova usvojena kaznena politika, kao osnov odredbama mira, jer će od sada, za samo nekoliko godina biti mogućno da se narodi bore bez vojske, brodova i topova mnogo strahovitijim oružjem, čija razorna moć i područje delovanja praktično nemaju granice. Neprijatelj će biti u stanju da razori svaki grad, i to bez obzira na njegovu udaljenost i nikakva sila ovoga sveta neće moći u tome da ga spreči. Ako nam je stalo da izbegnemo predstojeću katastrofu i takva zbivanja koja mogu kuglu Zemaljsku pretvoriti u pakao, onda moramo ubrzati razvoj letećih mašina i bežičnih prenosa energije, bez oklevanja, svom snagom i svim sredstvima kojima nacija raspolaže.