Mesečina

Pol Verlen značajan je francuski pesnik iz razdoblja modernizma, tačnije – simbolizma. I on je, kao mnogi drugi francuski modernistički pesnici, započeo kao parnasovac, a onda svoju poeziju okrenuo ka simbolizmu. Verlen je kao pesnik ostao poznat i po izrazu „ukleti pesnici“ kojeg je prvi put upotrebio 1884. godine u svom istoimenom eseju. Njime je Verlen opisao simbolizam kao pokret, kao i prirodu pesnika koji su ga predstavljali, među kojima su najznačajniji bili Artur Rembo i Stefan Malarme.

Ovaj manifest simbolizmu ukazao je na autentičnost poezije simbolističkih pesnika i time naglasio njihovu važnost u celokupnoj književnosti 19. veka. Verlen je posebnu pozornost dao i iskustvu ovih pesnika, dobivenom kroz njihovo ponašanje koje je u to vreme veoma odudaralo od postavljene društvene norme, a iskazivalo se kroz zloupotrebu alkohola i droga. Boemština tog vremena uvelike je uticala na književnost, a posebno na poeziju i upravo zato je Verlen simboliste nazvao „ukletim“ pesnicima.

Ovim manifestom Verlen se borio protiv konvencionalnog shvatanja književnosti i kritičara koji su ignorisali simboliste upravo zbog njihova načina života. Dekadencija kojom se odlikuje poezija ukletih pesnika karakteristična je i za Verlenovu poeziju, pa je njegova borba za prikazivanjem simbolima kao književno vredne poezije, bila je borba i za njegovo sopstveno pesništvo. Nove teorije koje je Verlen razvio, vezane uz tu „novu“ poeziju, bile su veoma značajne za tadašnje pesništvo i imale su velikog uticaja na modernizam, ali i modernu poetiku uopšte.

U svojoj poeziji Verlen je želio da izazove određena osećanja, stvori određeno atmosferu i prikaže emotivna stanja, a sve kroz magiju i zvukove reči, kroz ritam strofe i njegove metrike.

Mesečina – analiza pesme

Pesma „Mesečina“ Pola Verlena objavljena je u njegovoj zbirci „Galantne svečanosti“ 1869. godine. U njoj kroz opise pejzaža Verlen simbolički govori o čoveku i njegovoj duši. U prvim stihovima govori o širini čovekove duše, poređujući je s pejzažem, ali onda počinje da govori i o njenoj dvoličnosti, starajući tako pomalo tužnu, melanholičnu atmosferu. Kroz pesmu Verlen često koristi motive iz prirode kako bi opisao čovekvu prirodu, a sve kako bi pesma ostala u duhu moderne, tj. simbolizma.

Prva strofa započinje poredbom „Pejzaž bez premca, to je vaša duša“. Osim što je upotrebio ovaj očiti simbol, primećujemo da se pesnik obraća čitaocu s visoka. On ne govori o „našim“dušama, već o „vašim“, kao da njegova ne pripada među duše ljudi o kojima govori. Već u sledećim stihovima uvodi motive „maski“ i „krinki“, i to u negativnoj konotaciji, ali da bi ih opisao, koristi epitet „ljupke“. Ovaj epitet ostavlja suprotni dojam – u jednu ruku naglašava ljepotu tih maski, ali pojačava i „sposobnost“ njihove obmane. Ali onda sledeća dva stiha potpuno stvaraju melanholičnu atmosferu, jer pesnik uvodi motiv tuge:

„A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Ko da su tužni ispod čudne šminke.“

Motiv „čudne šminke“ ponovo se odnosi na motiv „maske“. Posebno je zanimljiv taj epitet „čudne“, jer ima neutralnu konotaciju – ne mora značiti niti nešto dobro, ali nužno ni nešto loše. Dvoličnost pomenuta u prvoj strofi, još jednom se pominje u drugoj, ali ovoga puta ona je još više naglašena. U drugoj strofi pesnik govori kako ljudi vole govoriti o ljubavi i sreći, oni zapravo ni u jedno od to dvoje nemaju vere. Jednom kada joj se trebaju predati, sumnjaju u nju. Ove misli vidimo u stihovima:

„Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja
U sreću kao da nemaju vere…“

Na kraju druge strofe uvodi se motiv „mesečine“, u stihu: „A pesma im se s mesečinom spaja“, a taj motiv nastavlja se i u trećoj strofi. Mesečina znači setu, znači melanholiju. To pretpostavljamo već u drugoj strofi, a potvrđuje se u trećoj: „Sa mesečinom i tužnom i lepom…“. Uz mesečinu, motivi iz prirode su i „ptice“, „borje“ i „vodoskoci“, koji su u operci s motivom „mramorje“. Motivi iz prirode sasvim su suprotni od ovog hladnog motiva koji simbolizuje čoveka.

Pesma „Mesečina“ veoma je kratka. Ima samo tri strofe i to katrena. Stihovi u pesmi su jedanaesterci, a rima je unakrsna. Ovaj metrički sklad u pesmi ima mnogo uticaja na njen ritam. On je staložen i nepromenjiv kroz celu pesmu.

Beleške o autoru

Pol Verlen francuski je modernistički pesnik te jedan od najznačajnijih francuskih simbolista. Rođen je 1844. godine u gradu Mecu. Školovao se u Parizu, a zatim zaposlio u javnoj službi. Vrlo rano Verlen je počeo da piše poeziju; najpre je pripadao parnasovcima, a zatim postao jedan od najznačajnijih simbolista francuske poezije. Prvu pesmu Verlen je objavio 1863. godine. Pripadao je skupini „utorkaša“, pesnika i intelektualaca koji bi se utorkom skupljali i raspravljali o književnosti, kulturi i politici. Upravo na tim sastancima, Verlen se družio s najvećim francuskim umetnicima tog vremena.

1870. godine Verlen se oženio. Već tada živio je boemskim životom, punim dekadencije, narkotika i pijančevanja. Dobro poznavanje pesničke prirode poslužilo mu je da napiše manifest simbolizmu i prvi upotrebi naziv „Ukleti pesnici“ u svom istoimenom eseju. Verlen se mnogo družio s Arturom Remboom, kojemu je bio i ljubavnik. Verlen je 1872. godine napustio suprugu i s Remboom se preselio u London, a onda i u Belgiju. U ljubomornom ispadu, Verlen je čak i pucao u Remboa, zbog čega je bio osuđen na dve godine tamnice. U zatvoru je napisao poemu „Pesničko umeće“, izdatu 1874. godine. Ova pesma bila je praktični manifest simbolizma.

Verlen je tada počeo da objavljuje pod pseudonimom, kako ne bi bio proganjan zbog svojih opscenih dela, ali u zatvoru je ipak završio i po drugi put, ovoga puta zbog zlostavljanja svoje majke. Verlene je tada potpuno počeo da propada. Budući da je bolovao od artritisa, uzimao je velike doze narkotika, posebno hašiša i opijuma. Uskoro je potpuno propao i psihički, bolujući od halucinacija i priviđenja. Verlen je umro u Parizu 1896. godine.

Dela koja je objavio su: „Saturnijske poeme“, „Galantne svetkovine“, „Dobra pesma“, „Romansa bez reči“, „Razboritost“, „Elegije“ i „Mudrosti“.

Autor: V.B.