„Maska Crvene smrti“ pripovetka je slavnog Edgara Alana Poa, objavljena 1842.godine u časopisu Grams Magazin. Kao mnoge njegove priče i ova sadrži neke autobigrafske elemente. Primerice, Po se, poput Prospera, susretao sa smrtnim bolestima. Najpre dok je u Baltimoru vladala epidemija kolere, u vreme dok je on boravio tamo, a onda i dok mu je supruga bolovala od tuberkuloze. Smatra se da je Crvena smrt inspirisana upravo ovim dvema bolestima.
„Maska Crvene smrti“ je jedna kratka pripovetka o princu Prosperu, u vremenu kada je njegovom zemlju harala posebno smrtonosna kuga, zvana Crvena smrt. Kako bi izbegao tako strašnu pogibelj, Prospero je okupio 1000 plemenitaša, sve redom mladih, lepih i zdravih, te se s njima i poslugom zatvorio u izolisani dvorac, omeđen debelim i visokim zidovima. Dao je otopljenim metalom zavariti sve ulaze, tako nitko nije mogao ni da uđe ni da izađe. Mislio je da će na taj način da spreči bolest da uđe. Nije ga bilo briga za narod koji je umirao, stalo mu je samo do vlastite sreće i zabave. Željan samo spektakla, Prospero je jedne večeri organizirao bal pod maskama. Održavao se u nekoliko soba, od kojih je svaka bila cela bojadisana u jednoj boji. Osim zidova, u istoj boji bio je sav nameštaj i ukrasi, te prozori te sobe. Poslednja soba bila je posve crna, sa crvenim prozorima. Na zabavi se u ponoć pojavi neznanac, u grotesknoj i jezivoj maski koja je predstavljala samu smrt. Kada mu se Prospero ode suprotstaviti i to baš u crnoj sobi. Ali kada dođe do neznanca, čuje se krik i Prospero padne mrtav. Svi okupljeni se šokiraju, pogotovo kad shvate da pod maskom nije osoba, već da je to sama Crvena smrt, koja je uspela da se uvuče u dvorac.
Ova pripovetka Edgara Alana Poa sadrži točno onoliko jeze, koliko i sva njegova dela. U priči pronalazimo elemente gotske fikcije, unutar koje dvorac i prostoriju unutar njega, pogotovo na balu, kada je svaka uređena u jednu boju, predstavljaju čoveka i njegove različite osobnosti. Kuga predstavlja smrtnost, od koje Prospero pokušava da pobegne, ali smrt, baš poput kuge, ne poznaje zidove ni vrata. Ona sve prepreke prevladava i dolazi do svakoga. Dvorac je zato simbol prividne iluzije da možemo nekako da izbegnemo smrt, da se od nje sakrijemo, kao što je to Prospero pokušao. To je osećaj koji svaki čovek ima u sebi, iako zna da je tako nešto nemoguće.
Vrsta dela: pripovetka
Vreme radnje: 18. vek
Mesto radnje: dvorac
Kratak sadržaj prepričano
Crvena smrt bila je nova bolest koja je pustošila zemlju. Beše to užasna kuga od koje su oboljeli najpre osećali oštre bolove, pa nesvesticu. Onda bi počeli da krvare na pore, pre nego bi nastupila i sama smrt. Bolesnici su takođe dobivali crvene osipe po celom licu, što beše jasni znak kuge, ali od prvih simptoma do smrti prošlo bi tek pola časa.
U to vreme u zemlji je živeo princ Prospero. On je bio mlad čovek, neustrašiv, mudar i srećan kao što mladost to jest. Kada je vidio da kuga odnosi većinu stanovništva, odlučio je nekako da prevari smrt. U svoju najpovučeniju tvrđavu okupi hiljadu zdravih, mladih i veselih drugova, među kojima su bile otmene dame, vitezovi i njegovi prijatelji. Zajedno s njima i poslugom te zabavljačima, zatvorio se u taj povučeni dvorac, omeđen visokim i debelim zidom. Bio je to veoma otmen i prostran dvorac, u kojem beše i više nego dovoljno mesta za sve. Kad su se svi uselili, sluge su zapečatile sve ulaze, kako nitko, pogotovo zaraženi, ne bi mogli da uđu unutra, a bome ni da nitko iznutra, u nostalgiji za domom, ne izađe van. Tvrđava je bila opskrbljena s dovoljno namirnica za sve, na jako dugo vremena, tako da je princ pod ovim uslovima doista mogao da prkosi zarazi. Princ nije ni mislio o ljudima vani. Smatrao je da oni mogu sami za sebe da se pobrinu. On je sebi priskrbio sve što je trebalo za uživanje i zabavu. U dvorac je doveo ne samo prijatelje i lepe žene, već i svirače, igrače, lakrdijaše, improvizatore i mnogo vina.
Nakon 5-6 meseci u dvorcu, napolju je kuga ječala naviše što je mogla. Princ Prospero odluči organizovati veličanstveni bal pod maskama, na koji su bili pozvani svih hiljadu njegovih gostiju. Princ je za tu prigodu posebno sredio svoj dvorac. Zabava je bila pripremljena u sedam veličanstvenih prostorija, velikih carskih salona. Princ je imao pomalo bizaran ukus, pa je te salone smestio tako da se iz jedne prostorije mogla da vidi samo jedna sledeća. Između prostorija nalazili su se hodnici koji su oštro skretali, pa se nije moglo videti u druge prostorije. Sve sobe imale su zanimljive efekte i prozorska stakla u boji, te prekrasne tkanine i ostali nameštaj s raznim ukrasima. Ono što je bilo posebno zanimljivo je da je svaka prostorija bila uređena samo u jednoj boji. Krajnje istočna soba bila je plava i sve u njoj beše plavo, od zidova, preko nameštaja, tkanina i ukrasa, pa sve do prozorskog stakla. Druga soba beše purpurno crvena, jednakom bojom i ukrašena, treća beše zelena, četvrta narandžasta, peta bela, a šesta ljubičasta. Sedma soba bila je posve zapadno i beše najgrotesknije uređena. Ona je bila posve u crnom. Po njoj je bilo povešano, debelo i tamno platno koje je viselo sa svih zidova i stropa, samo su prozori u njoj bili kao krv crveni.
Ni jedna od prostorija nije imala nikakav izvor svetosti, već je sva svetlost dolazila iz hodnika i raspršivala se u sobe preko obojanih stakala, tako tvoreći prekrasne i zanimljive prizore. Samo je u poslednjoj, crnoj prostoriji, svetlost kroz crvena stakla ostavljala dojam prolivene krvi. Zato se malo tko uopšte usudio da kroči u tu prostoriju, kamoli da u njoj boravi. Dodatnu jezu stvarao je i jedan džinovski časovnik, pod kojim se zlokobno kretala njegova šetalica. Svaki puni čas, časovnik bi počeo da izbija. Taj neobičan, pomalo strašan zvuk, na trenutak je zaustavljao svu glazbu, pevače i međusobnu priču. Svi bi zastali, pustili sat da odzvoni svoje, u nekom zlokobnom, tjeskobnom osećanju, a onda bi se, nakon zvonjave, malo po malo vraćali svojim razgovorima, svirci i pevanju. Svi su razmišljali kako je to smešno i kako ne bi smeli dopuštati da im časovnik svaki puni čas na tren kvari raspoloženje, ali svaki put bi se desilo isto.
Ipak, to je bila jedna veličanstvena zabava. Svi su bili veseli i očinjeni prinčevim uređenjem i maskama. Princ Prospero imao je osećaj za modu i estetiku, koji je bio pomalo ekscentričan. Zato su neki smatrali da je princ malo i lud. Svi ukrasi u dvoranama bili su napravljeni po njegovim uputstvima, a tako su bile napravljene i maske. Maske su bile veoma neobične. Bile su raskošno okićene, sjajne i pomalo graničile s fantazijom. Neke su bile prekrasne, neke čudnovate, a neke strašne i groteskne, baš kao i uređenje soba i celokupnog bala.
Svi su se na balu odlično zabavljali. Sve sobe bile su prepune, osim one poslednje, crne. U ponoć je časovnik ponovo počeo da odbija. Ali ovoga puta, morao je da odbije čak 12 puta, pa je i tišina pritom bila nekako dugačka i neprijatna. Za to vreme, svi primetiše jednu masku, koju nitko pre nije video. Izazivala je nekakvu neprijatnost, nelagodu, pomalo strah, pa čak i gađenje. Glas o njoj se brzo prenio prema svim sudionicima bala. Činilo se kao da ta maska u sebi sadrži nešto neprirodno i neprimereno, iako je izbor maski za tu večer bio slobodan i moglo je da se vidi stvarno svakakvih ostvarenja. Ipak, ova maska kao da je graničila s pristojnošću. Maska je izgledala kao visoka i mršava spodoba. Bila je posve umotana u mrtvački pokrov, a pokrov na licu izgledao je kao ukočeno lice ljudskog leša. Ali ono što je najviše smetalo sve prisutne, bilo je odelo i lice poprskano krvlju, što je izgledalo kao ospe Crvene smrti.
Nakaza je lagano koračala kroz gomilu igrača, pa ju je bilo lako bilo uočiti. Kada ju je primetio i sam princ Prospero, on zadrhta, ali ne od straha, već od gneva. Počeo je da viče na spodobu i zapitkuje tko li se usudio tako bogohuliti na njegovoj zabavi. U tom trenu nalazio se u najistočnijoj, plavoj odaji, ali se njegov gnev čuo sve do poslednje. Neki od prisutnih su na te prinčeve reči odmah krenuli prema spodobi, ali se uvuče neki strah među njih i među sve prisutne, pa se nitko nije usudio ni da joj se približi, kamoli da je dotakne. Svi gosti povlačili su se sa sredine sobe prema zidovima, a spodoba je svojim odmerenim korakom prolazila kroz sve odaje, prema onoj crnoj, poslednjoj. Princ Prospero je bio van sebe, ne samo od besa, nego i od straha što nije umeo da pristupi spodobi. Zato besan i odlučan još jednom projuri kroz sve odaje, ravno na pridošlicu. Izvuče mač i krene prema maski, kada se ona pored crne sobe okrene i svog gonioca uvuče upravo u crnu sobu. Začuje se očajan vrisak i onda zvuk mača što je pao na pod. Nakon toga Prospero se sruši mrtav.
Gomila nahrupi u crnu prostoriju, pa u strahu i neverici pokušaju da strgnu masku pridošlici. Ali onda se prestrave i shvate da se ni maska ni mrtvački pokrov nemogu da skinu. Bila je to odista Crvena smrt. Ušuljala se u dvorac i počela da uzima živote. Popadali su svi učesnici bala, jedan za drugim. Stade na kraju čak i veliki, tamni časovnik, a sva svetla se pogasiše. Zavladali su Crvena smrt i mrak.
Likovi: princ Prospero, svita, Crvena smrt
Analiza likova
Princ Prospero – mlad, lep i zdrav princ kojemu je, kao i svoj bezbrižnoj mladosti, jedino zabava bila na pameti. U njegovo vreme zemljom je počela da hara strašna kuga, ali on je rešio kako to neće da ga spreči da nastavi živeti po svojim pravilima. Zato se domišljato postarao za sebe. Okupio je sebi slične i zatvorio se u dvorac. Imali su dovoljno hrane i zabave da nisu morali da brinu ni za što. Pritom Prospero nije imao ni malo suosećanja za druge ljude, one koji su ostali van zidova. Prospero je mislio kako svatko mora da se postara za sebe. On je to učinio, pa smatra da su to mogli učiniti i drugi.
Princ Porspero je pomalo ekscentričan lik. To se najbolje vidi po njegovu osećaju za uređenje interijera i modu, ali i prema njegovu stavu o situaciji oko njega. Sam Prospero je uredio dvorac za bal. Njegova ideja bile su sobe u različitim bojama i ideje za sve maske. Prospero ima osećaja za estetiku, ali i pomalo pomaknut smisao za modu i humor. On graniči između ludosti, groteske, lepote i genijalnosti. On je tačno na granici između genija i ludaka. Prospero je i vrlo nagle naravi, što se vidi po reakciji kada je vidio uljeza sa bogohulnom maskom na svom balu. Odmah je rešio da mu se suportstavi, iako ga je strah u tome pokolebao. Ipak, suprotstavio se strahu i učinio ono što je smatrao časnim. Upravo to ga je koštalo života. Prospero je mislio da može da pobegne smrti, ali smrt na kraju pronađe svakoga.
Beleške o autoru
Edgar Alan Po rođen je 1809. godine u Bostonu, kao srednje od troje dece. Otac mu je bio advokat, koji počinje da se bavi glumom, oženivši se engleskom glumicom. Oba roditelja mu umiru 1811. godine od tuberkuloze.
Kada su mu bile tri godine, Edgara je u svoj dom primio imućniji škotski trgovac Džon Alan, čije je prezime Edgar kasnije dodao svom. Od 1815. do 1820. godine, Alanovi žive u Engleskoj. Vrativši se u SAD, Edgara upisuju na Virdžinijski univerzitet, gde Edgar počinje da se opija, karta i zadužuje. Saznavši to, očuh ga ispisuje sa univerziteta i zapošljava kao činovnika.
Ne želeći taj posao, Edgar beži u Boston, gde objavljuje svoju prvu zbirku pesama Tamerlan (1827.). Zbog nemaštine stupa u vojsku, ali ga očuh otkupljuje i upisuje na Vest Point, odakle je Edgar, svojom zaslugom, vrlo brzo izbačen. Dolazi do nesuglasica između Edgara i očuha, pa Edgar biva izbačen iz kuće. 1831. godine Alan umire, ne ostavljajući Edgaru nikakvo nasleđe.
Ostavši na ulici, Edgar pokušava da zaradi izdavanjem zbirke pesama Pesme. No, to mu ne uspeva, pa se seli u Baltimor kod svoje tetke. Počinje da se bavi novinarstvom, a 1835. godine ženi se svojom rođakom od 13 godina, Virdžinijom Klem.
Seli se u Njujork, Filadelfiju, pa se, ne postigavši mnogo, opet vraća u Njujork. 1847. godine umire njegova žena Virdžinija. Verovatno osećajući svoj skori kraj, Edgar zapada u misticizam koji kulminira delom Eureka – transcendentalnim tumačenjem svemira. 1849. godine obećava brak trima ženama. Ne oženivši se ni sa jednom, odlazi u Baltimore i umire. Sahranjen je na lokalnom groblju uz svoju dragu Virdžiniju i svoju svekrvu.
Po je strahovito pogrešio kad je svoju književnu zaostavštinu poverio Rufusu Grizvoldu, osrednjem antologičaru i piscu članaka, koji je Poa mrzeo i bio mu zavidan. Grizvold je nakon Poove smrti učinio sve da ga ocrni, čak je krivotvorio njegova pisma. Tek je stotinak godina kasnije Artur Hobson Kvin utvrdio netačnost Grizvoldovih tvrdnji o Poovom životu.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor